"Uskoro će opet biti tako"
Džonina (Joni Eareckson Tada) priča je poznata širom sveta. 30. jula 1967. sedamnaestogodišnja sportistkinja je, skačući na glavu u jednom zalivu, udarila u podvodnu stenu i na licu mesta ostala kvadriplegičar (potpuno paralizovana).
Džoni nije ni slutila kako će Bog voditi njen život. Danas, nekoliko decenija nakon nesreće, ona je slikarka, autorka više knjiga, pevačica, savetnik, poslovna žena i hrišćanski vođa. Predvodi vandenominacionalnu organizaciju "JAF Ministries" koja se zalaže za henidkepirane osobe širom sveta, i do sada je obezbedila invalidska kolica za preko 20.000 ljudi.
Svojim dugogodišnjim služenjem u hrišćanskom duhu, Džoni je stekla veliki ugled. Putovala je u zemlje kao što su Kuba i Rumunija. Velike dvorane u Berlinu i Štutgartu punile su se ljudima, uglavnom mladima, koji su želeli da saznaju kako se može izaći na kraj sa teškim životnim situacijama. Džonina životna priča postala je bestseler, nakon čega je usledio i film. Milioni Ijudi su upoznali ljupku mladu damu koja je volela konje i koja je slomila vrat kada je imala sedamnaest godina.
Džoni, prošla si kroz velike duševne boli. Da li nekada toliko popuste, da ih više nisi svesna?
Ne bih da zvučim kao pesimista, ali mislim da su teškoće jednostavno sastavni deo života. Ima mnogo stvari koje nas mogu snaći i izbaciti iz koloseka, Moramo da im se izložimo, a da ipak nastavimo dalje.
Sa mojim hendikepom neki dani su teži od ostalih, Ali, život je za mene uvek bio težak.
Svakog jutra neko mora da me umije u krevetu, obuče, digne u kolica, očešlja me, opere mi zube, spremi mi doručak, isecka hranu na sitne komadiće i nahrani me.
Sto se tiče svakodnevne rutine u životu paralizovane osobe, ona u najgorem slučaju može biti deprimirajuća, u najboljem slučaju dosadna. Samo te otrežnjavajuće činjenice nisu mi dovoljne da bih sa njima mogla da živim. Moram da ih, Božijom milošću, pretočim u nešto što ima smisao i svrhu.
U svojoj prvoj knjizi govoriš o depresiji - kako danas stojiš sa tim?
Nakon nesreće sve je izgledalo veoma mračno. Na fizioterapiji sam uzela crni marker i čitav list s mukom ispunjavala bojom dok više nije bilo ni jedne bele tačkice. Nisam videla nikakvu nadu. Jednom prilikom je jedna moja prijateljica otvorila Stari zavet i pokazala mi stih iz Isaije 50,10: "Ko među vama... hodi po mraku i nema videla, neka se uzda u ime Gospodnje i neka se oslanja na Boga svog!" Pomislila sam: "To sam ja." Bila sam u tami, bez svetla, ali ovde me je Bog pozivao da se pouzdam u njega. Za mene kao tinejdžerku koja je čučala u ćorsokaku i nije znala gde da se okrene, to je bio početak - tanana nit nade za koju sam mogla da se uhvatim.
Morala sam da zaboravim na reč "normalna". Život kakav sam ranije poznavala sada je pripadao prošlosti. Morala sam da jasno sagledam činjenicu da svako od nas ima jedinstvene darove, talente i sposobnosti, i da jednostavno potražim onoga ko me je stvorio. Govorila sam sebi da ću sigurno pronaći ko sam ja i šta treba da činim kada budem upoznala Njega.
Danas, nakon trideset sedam godina paralize svih udova, više ne moram da se borim sa mislima o samoubistvu i mračnim depresijama, kakve sam doživljavala na početku. Međutim, i dalje se rastužim kada se jave telesni nedostatci i bolovi (ipak sam već u kasnim pedesetim!) i kad postanem svesna da ono malo sposobnosti kojima sam se radovala ovih godina, počinje da nestaje. U tim trenucima mi strah steže grudi i pritiska me briga. Ali onda se opet setim Isaije 50,10 - za mene taj stih predstavlja izazov da se i dalje uzdam u Boga i oslonim na njega. Pre nego što shvatim šta ml se dešava, strah i teskoba nestanu, i tada mogu da se opustim zato što Bog drži budućnost u svojoj ruci.
Kada život postane težak, kod mnogih ljudi izbledi želja da pomažu drugima. Kako uspevaš da ne misliš samo na sebe?
Žena koja mi pomaže svako jutro upravo prolazi kroz težak period u svom životu. Kada mi priča o svojim problemima, mogla bih da joj kažem: "Pusti to! Vidi mene - potpuno sam paralizovana. Tebi se samo čini da su to neki problemi!"
Međutim, meni je važno da sagledam njene poteškoće, a ne samo da se bavim svojima: kako da na njene rane stavim balzam koji će ublažiti bol? Moram da molim Boga da mi usred mojih slabosti da snagu da joj poslužim.
Zato se zajedno molimo i pevamo pesme slavljenja. Zastanemo između pranja zuba i češljanja u kupatilu i pevamo.
Takvi mali, radikalni koraci poslušnosti postaju na predivan način blagoslov u njenom životu, a meni pružaju novu snagu.
Šta je, prema tvom iskustvu, potrebno da bi se prevazišlo neko ograničenje?
Na izvestan način moje okolnosti su blagoslov, jer sam prinuđena da se oslonim na Boga, svidelo se to meni ili ne. Moje mogućnosti su ograničene. Recimo, zbog mog telesnog stanja moram da budem u krevetu već u 8 sati. Ranije sam to mrzela, jer dok ležim u krevetu, Zemljina teža je moj neprijatelj - još sam ograničenija nego kad sedim u kolicima. U kolicima se barem pomažem ramenim mišićima i bicepsima. Međutim, kad ležim u krevetu ne mogu nimalo da se pokrenem. Ranije sam se toga užasavala i spopadao bi me strah od zatvorenog prostora. Nisam uopšte mogla da se pokrenem: najviše što sam uspevala je da okrenem glavu na jastuku. Za mene je krevet stvarno bio mučenje.
Pre nekoliko godina neko mi je na krevet stavio tablicu na kojoj je pisalo: "Smirite se, i shvatite: Ja sam Bog!" (Psalam 46,11, prev. A. Birviš). Pogledala sam stih i pomislila: "Pa, mirna jesam, barem telesno."
Danas, nakon mnogo godina, krevet za mene više ne predstavlja mučenje. Postao je mesto na kome proslavljam Boga. TaJ telesno uslovljeni mir donosi nešto u mom životu čega ne bi bilo kada bih mogla da trčkaram okolo.
To znači da, kada ne možemo sami da se izbavimo iz neke situacije, onda otkrivamo čemu Bog želi da nas nauči?
Postoji jedna stara Jovova izreka: "Bog mi je zagradio izlaze sa svih strana," Ograda je bila trnovita, debela i visoka; bekstvo nije bilo moguće, nije bilo izlaza. Jov je mogao da pogleda samo u jednom pravcu: naviše. Ranije sam uveče zurila u četiri zida svoje spavaće sobe i govorila: "Ograda me prisiljava na krevet i ograničava me, ali mi ipak dozvoljava da gledam naviše."
Volim onaj stih koji govori o tome da nas ljubav Božija "nagoni". Za mene to znači: Božija ljubav me obuhvata na takav način da me nagoni napred. Nešto se gura da bi napredovalo. Tako je i sa ograničenjima mog hendikepa - sputavaju me, ali samo zato da bi me terala napred.
Da li postoji nešto što može da te spreči da na stvari gledaš na taj način?
Borba se velikim delom odvija u našim mislima. Nedavno sam u Psalmu 119 pročitala da ne treba da upravljam svoj pogled ka bezvrednim stvarima. Ima tako puno stvari koje posmatramo, a koje su jednostavno bezvredne. Tako često dopuštamo našim mislima da lutaju. Ako dozvolimo da se u našim umovima ugnezde nekontrolisane misli koje stalno beže, one će postari utvrđenja u našim mislima.
U moj duhovni proces rasta spada i to da stalno držim svoje misli na uzdi i vraćam ih na pravi kolosek. Jednostavno im ne dozvoljavam da me odvuku na mračne puteve.
U kojoj meri treba da mislimo na sopstvene potrebe dok služimo drugima?
Mislim da nas Bog u služenju spaja sa ljudima koji mogu da ispune te potrebe. U svakom slučaju, ne bavim se mnogo sopstvenim potrebama. Nemam mnogo strpljenja sa ljudima koji su usredsređeni samo na zadovoljenje njihovih potreba. Njihovo ponašanje je tipično za našu kulturu.
Nedavno sam bila na jednom hrišćanskom kampu za žene i slušala izuzetnog govornika - misionarku koja je skoro četrdeset godina služila u džungli u jednoj zemlji na Ekvatoru. Njena pojava bila je sasvim obična, nije se oblačila naročito ukusno. Frizura joj je bila pomalo staromodna, a ni reči baš nisu bile spretne. Nekoliko puta morala je da uz šištanje listova traži citate koje je zagubila negde u beleškama. Govorila je mirno i suzdržano.
Ali za mene je to bilo tako živo i izazovno! Pričala je kako su se njen muž i ona sa malom decom preselili u džunglu gde je harala malarija, gde su iz reka vrebali krokodili, gde je u monsunskim periodima lilo kao iz kabla, i gde su se njihove majušne kolibe od trave, na stubovima od bambusa visokim sedam metara, njihale na vetru. Domorodci koje su pokušavali da dosegnu porukom evanđelja bili su kanibali koji su išli u lov na ljudske glave.
Činjenica da nije bila neki uvežbani govornik još je više isticala njene priče, izveštaje i njeno razumevanje Božije Reči. Iz nje je izbijao neki nenašminkani, sveti sjaj.
Pred kraj tog kampa sedela sam za ručkom sa još nekim ženama.Jedna od njih je rekla: "Od ovog predavača baš nisam imala nikakve koristi. Moj život se vrti oko organizovanja vožnji, dece i veša. Na ovaj kamp sam došla umorna i iscrpljena, i nadala sam se da će moje potrebe ovde biti zadovoljene. Nažalost, moja očekivanja se nisu ispunila."
Progutala sam ono što sam htela da joj kažem: "Šta je toliko problematično u autu punom dece, kad na vas dođe red da odvezete decu u školu, u poređenju sa rekom punom krokodila?" Mislila sam: "Zar smo izgubili sposobnost da iskustva drugih hrišćana prenesemo na svoju situaciju? Zar ne možemo da se pouzdamo u to da će nas Božija Reč ili Duh Sveti osposobiti da posmatramo osobu u svedu milosti i da prepoznamo snagu karaktera, istrajnost, samouzdržljivost i voljnu poslušnost - sve one stvari koje tako lako možemo primeniti i u sopstvenom životu?"
Recimo, nisam se udala samo zato da bi moje potrebe bile ispunjene. Moj muž nije tu da ih zadovolji. Ja sam tu da udovoljim njegovim potrebama. A dok to činim, na iznenađujući način bivaju ispunjene i neke moje potrebe. To, po meni, čini onu radost braka. To je i radost služenja.
Šta ti daje snagu da pomažeš ljudima u svojoj okolini?
U organizaciji "Joni and Friends" (JAF) radim sa izuzetnim timom ljudi. Veoma smo angažovani u širenju evanđelja i opremanju zajednica koje poštuju Hrista širom sveta da dosegnu ljude sa hendikepom i učine ih Isusovim sledbenicima. To činimo pre svega putem našeg najznačajnijeg programa "Wheels for the World" (Točkovi za svet). Na primer, imamo jednog četrnaestogodišnjeg dečaka sa dečijom paralizom u Poljskoj, koga roditelji vozikaju u zarđalim starim dečijim kolicima - mi se staramo za to da dobije invalidska kolica i Bibliju, i da njegovi roditelji stupe u kontakt sa nekom aktivnom zajednicom u njihovom mestu. Ili, u nekom rumunskom selu treba okupiti dobrovoljce koji će u dvorištu crkvene zgrade voditi radionicu za popravku invalidskih kolica. To može uključiti i odlazak u dvoranu jedne trošne zgrade blizu Petrograda i propovedanje o Hristu pred više od hiljadu petsto ljudi sa različitim telesnim ili psihičkim oštećenjima, koji su saterani da žive u tom prostoru.
Svaki put kad moj muž Ken i ja radimo u ovoj službi - bilo u rehabilitacionom centru ili u domu za hendikepirane - osećam kako Isusov nalog iz Luke 14 poprima oblik: "Iziđi brzo na gradske ulice i sokake, pa dovedi ovamo siromahe, kljaste, slepe i hrome... da mi se napuni kuća". Ništa ne može da se uporedi sa zadovoljstvom saznanja da stojimo u centru Božije volje, da smo na pravom mestu, da služimo u darovima koje nam je Bog dao, i da nečim bitnim možemo da doprinesemo za Božije carstvo - u kleti, na mestu na koje je Bog posebno postavio svakog od nas.
Pre svega sam zahvalna za to što sve više pronalazim ispunjenje u Isusu, iako sam starija i već dugo živim u ovim kolicima: prošlo je već tri i po decenije. Ranije sam se čudila zašto Ga hrišćani opisuju kao "divnog". Meni je to zvučalo kao utisak o nekom svecu iz davno prošlih vremena. Ali danas znam: Isus zaista jeste divan! Nakon što sam tako dugo živela u kolicima, bilo bi zapravo mnogo bolje rastati se s ovim životom i biti sa Hristom; međutim, ima nebrojeno mnogo drugih ljudi - 550 miliona hendikepiranih osoba na svetu - koje bih isto tako da vidim na nebu. I zato se s osmehom spremam da pišem, govorim i pakujem se za sledeće putovanje.
Da li puno razmišljaš o budućnosti?
Za mene je zastrašujuće da zamislim još dvadeset ili trideset godina u kolicima. Možda zvuči otrcano, ali mogu da živim samo dan za danom - mogu da uzmem milost samo za danas, svežu manu samo za ovaj trenutak. Moram da prestanem da se brinem da U će za godinu dana moja pluća možda da otkažu, da li moj muž za pet godina možda više neće moći da se stara za mene, ili da li ću morati da budem trajno smeštena u neku ustanovu.
Moram da se držim Božije Reči. Hristos u Mateju 6 čak sedam puta kaže da ne treba da se brinemo za sutrašnji dan, dakle, neću se brinuti za sutra - već ću se pouzdati u to da će mi njegova milost biti dovoljna za danas! Nema unapred milosti za sledeću nedelju ili sledeći mesec; milost je nova i sveža samo svakog jutra.
Na taj način moram da živim - u sili Duha Božijeg, dan za danom.
Kako razrešavaš tu napetost da se s jedne strane svom snagom zalažeš da ovde služiš, a da se istovremeno raduješ nebu?
Pre nekog vremena moj rođak Edi pokazao mi je nekoliko snimaka iz naše mladosti. Prigušio je svetlo i uključio projektor. Tamo na zidu videla sam ono što davno, davno nisam doživela. Na filmu sam imala petnaest ili šesnaest godina. To sam bila ja - skoro ista frizura i boja kose, Isti osmeh kao danas, ali moja glava je stajala na telu koje se pokretalo - mom telu! Nosila sam duks i farmerice i držala uzde mog konja Tamblvida. Naježila sam se.
Kasnije me je moj muž Ken pitao šta mi je prolazilo kroz glavu dok sam gledala kako hodam. Na trenutak sam se zamislila i odgovorila: "Znaš, bilo je perioda kada bih rekla: 'Ah, tako je bilo nekada; kad bi samo to vreme moglo da se vrati!" Ali danas, nakon toliko godina - i nakon skoro isto toliko godina u kojima sam se glavom i srcem utapala u Božiju Reč - mogu da kažem: "Uskoro će opet biti tako! Nebo se bliži i ja mogu da se radujem telu koje će funkcionisati, Ne samo da ću hodati - moći ću i mnogo više!'"
Rastojanje između mene i neba je mnogo manje nego između mene i prošlosti, u kojoj sam još uvek mogla da koristim svoje noge. Misao da ću dobiti novo nebesko telo mi je mnogo bliža od pomisli da ću izgubiti ovo zemaljsko telo. Dospela sam do tačke gde kao u Filipljanima 3,12 mogu da istinski doživim sledeće: "... nastojim - ne bih li uhvatio, pošto je i mene Hristos uhvatio." Prošlost je iza mene. A mnogo je interesantnije razmišljati o budućnosti, radovati joj se, baviti se njome. Gledanje tih snimaka me ne rastužuje, već me raduje kad pomislim na sve ono što ću jednog dana opet dobiti!
A šta ću moći sa svojim novim telom? Sa zahvalnošću ću pasti na kolena i zahvaliti Bogu - beskonačno mu zahvaljivati - što mi je tokom svih tih godina u kolicima pružao svoju milost, pomoć, nadu i ohrabrenje. Imaću neuporedivu priliku da Mu lično zahvalim za svu pomoć po meri koju je davao meni, kvadriplegičaru!"
Sveti Duh me stalno podseća na stih iz poslanice Filipljanima, u kome Pavle kaže: "Jer Hristos je za mene život, a smrt dobitak... Imam želju da umrem i da budem sa Hristom, što je kud i kamo bolje; ali ostati u telu - to je potrebnije radi vas."
Jedino što je Pavla držalo na zemlji bili su ljudi kojima je služio. Ako živim, to je bolje za ženu koja me svakog jutra umiva i oblači. Bolje je da ostanem i služim joj onim isceljućim balsamom, da umirim njeno srce, potičem se mesta koja su povređena. Bolje je za nju da ja ostanem.
To je sav odgovor na taj sukob - biti ovde a ne sasvim tamo - jednom nogom u glibu ove zemlje a jednom nogom u nebu. Naše srce bi stalno da izvuče tu nogu iz zemlje i sa obe noge bude tamo gore gde i pripada.
