Ako me prizoveš, odazvaću ti se!
Moj stric J.D. Sumner je bio jedan od najdubljih bas pevača na svetu. U onim danima bio je u grupi zvanoj "Sunshine Boys", a snimao je i vestern filmove. Imao je sasvim nov Kadilak i mnogo lepog nakita. Svidela mi se njegova frizura i stil oblačenja. Kad sam zajedno gledao njega i tatu koji je bio siromašan propovednik, odlučio sam da ću kada porastem biti poput svog strica.
Nakon koledža 1960. godine, ušao sam u svet show businessa i potpuno mu se predao do 1976. godine. Tokom tog razdoblja od šesnaest godina, osam godina sam bio vodeći pevač "Stamps Kvarteta", a zatim sam dve godine bio deo Grand Ole Opraja (Grand Ole Opry) sa grupom zvanom "Rendžeri Tenesija" (The Tennessee Rangers). Mi smo bili prva prateća grupa koja je radila Opraj.
Poslednjih šest godina svoje profesionalne karijere bio sam deo pratnje Elvisa Prislija (Elvis Presley) i živeo sam u njegovoj kući. Moja grupa zvana "Glas" (Voice) imala je uvodni nastup na svim njegovim koncertima. Radio sam kao njegov vokalni aranžer i imao grupu od dvanaestero ljudi koji su ga pratili na pozornici i snimanjima. Pošto sam bio deo onoga što se nazivalo "Memfiška mafija", imam mnogo uspomena. Neke bi vas priče nasmejale, a neke rasplakale.
Moj pravi otac je bio ubijen dok je sa još jednim čovekom pokušao opljačkati neki bar u Lakelandu na Floridi kad mi je bilo samo deset meseci. Imao sam i šestogodišnjega starijeg brata i trogodišnju sestru. Pošto je naša majka bila smatrana ženom lakog morala, bili smo dati na usvajanje. Moj stric, J.D. Sumner usvojio je moju sestru, a Rasel (Russell) Sumner mene.
Po profesiji sam muzičar, a po oproštenju član Božje porodice te mu zahvaljujem za sve što jesam i što ću ikada biti. Moje duhovno nasleđe jeste nasleđe jednoga staromodnog pentekostalnog propovednika. Rusel, moj otac bio je pentekostalac kad pentekostalci još nisu bili tako formalno-tradicionalni. Njegova prva crkva bila je u malom gradiću Bradlej Džunkton (Bradley Junction) na Floridi. Gradić je imao pedeset do šezdeset stanovnika. U njemu nije bilo ništa osim jedne male benzinske pumpe, oko pet kuća i male zgrade koju smo nazivali crkvom te prikolice za stanovanje. Moja majka, otac, sestra i ja živeli smo tu, pred prikolicom smo imali pumpu za vodu, a i malo kupatilo je bilo napolju. U onim danima, svi smo bili siromašni. Umesto desetine u novcu, ljudi su u crkvu donosili stvari kao što su bili slanina, pilići, jaja i slično. Bog se brinuo za naše potrebe, ali to je često dolazilo u kartonskoj kutiji. Nakon bogoslužja, vratili bismo se u prikolicu i pogledali što je u kutiji. Ako je kutija bila bogata, imali smo dobru nedelju.
Verujem da ako neko pogreši i padne, mora ustati na svoje vlastite dve noge i priznati da je zabrljao. Ne mogu ništa negativno reći ni o kome sa kim sam radio. Bili su to moji prijatelji, a ja sam stvorio svoj vlastiti stil života i sad moram živeti sa uspomenama na to. Ipak, 1976. godine sve se za mene promenilo. Bog je učinio ono što samo on može. Dao mi je šansu da život započnem ispočetka.
U subotu ujutro pre Dana rada u septembru 1976. godine bili smo sa Prislijem u Las Vegasu u Nevadi, jer je nastupao u Hiltonu. Dok sam ležao na krevetu, obavio sam jedan brzi inventar svoga života. Evo do kakvih sam spoznaja onoga jutra došao.
Pre svega, shvatio sam da sam beznadežni zavisnik od droge (narkoman). Sve je to započelo kao eksperiment mnogo, mnogo godina ranije kad sam povremeno popušio "travu" da bi ostao budan čitave noći ili samo iz zabave, sad me dovelo do tačke da sam bio beznadežan zavisnik od droge. Sam sebi pa i drugima nisam više vredeo ništa. Za svoju zavisnost svakog sam dana trebao dozu kokaina od dvesta dolara. U proseku sam za dvadeset četiri sata uzimao i deset antidepresiva. A uz to, uvek bih popušio i petnaestak grama "anđeoske prašine" (Angel Dust). To me stajalo zdravlja. Sa svojih gotovo dva metra visine, imao sam samo šezdesetak kilograma.
Đavo mi je oteo sve što je bilo vredno u mome životu, bio sam bez nade i bez pomoći. Ljudi kažu da sam sve ostavio da bi sledio Isusa. Ali nije tako. Ništa nisam imao da bi ostavio. Sve sam izgubio. Bio sam lišen svega. Koliko god sam snažno pokušavao promeniti svoj stil života, moja navika bila je tako duboko ukorenjena da mi se nije bilo moguće promeniti. Sve je bilo uzalud, iako sam pokušao sa tri religije: bio sam mormon, budista, a imao sam veze i sa Hari Krišnom. Dve sam godine praktikovao transcendentalnu meditaciju.
Moj dom je bio nepopravljivo razrušen. Moja deca nisu bila sigurna ko sam ni šta sam, više nisu bila pod mojim krovom. Predoziravši se kokainom, dva puta sam sebi pokušao oduzeti život. Ako bi vam rekao da raditi za Elvisa Prislija i biti deo visokog muzičkog društva nije bilo zabavno, lagao bih vas. U tom svetu postoje zadovoljstva, ali kratko traju.
Isus je rekao: "Nikada vas neću ostaviti niti napustiti." Međutim, ako želite da vas on pusti na miru, pustiće vas raditi šta vam je po volji. Tako je to bilo i sa mnom. Bio sam razbijenih iluzija i nisam video izlaz.
Rekao sam sam sebi: "Dobro, ako ništa ne možeš promeniti, onda o tome više ne trebaš brinuti." Izašao sam iz kreveta i otišao u Elvisovu spavaću sobu. Zahvalio sam mu se za njegovu dobrotu, a onda sam kroz dnevnu sobu i klizna staklena vrata otišao na vrh Hiltona u Las Vegasu. Približivši se ogradi, popeo sam se na nju i gledao dole niz dvadeset osam spratova. Tu je bio kraj problema koji sam sam sebi stvorio.
Sa umom agnostika i omamljen od droge, stajao sam na onoj maloj izbočini, ne očekujući ništa, počeo sam iz očaja vikati u mrak: "Ne znam gde si, ni ko si, pa čak ni da li postojiš. Pokušavao sam te naći, ali ti si me izbegavao. Šta god da si ti mome ocu i sve što si za njega učinio, i ja to trebam. Hoćeš li mi pomoći, molim te, ko god da ti bio?"
Čim su te reči izašle iz mojih usta, iz nekog sam razloga počeo gotovo nekontrolisano plakati. Godinama nisam plakao i zapravo bio sam ponosan što sam krajnje tvrdog srca. A sada sam sebe uhvatio da ne mogu prestati plakati. A onda mi je na um pala pesma koju sam pevao dok sam kao mali dečak pohađao nedeljnu školu: "Isus me ljubi, ja to znam, jer tako mi govori Biblija. Maleni pripadaju njemu". Sledeći stih me pogodio poput teretnog voza: "Nejaki su, ali on je jak". Mislim da mi nikada u životu dva stiha nisu bila tako snažno naglašena kao ta dva: "Tako mi govori Biblija" i "On je jak". Nikada neću moći objasniti kako su me ta dva snažna izraza pogodila. Zamislite da prelazite slapove Nijagare i iznenada se uhvatite za komad užeta. Ne znate odakle to dolazi, ali se u tom trenutku hvatate za bilo šta.
Bog neba je bio tamo, čekajući me mnogo godina. Hteo sam pobeći od njega i izbeći ga. Čak sam se ismejavao iz njega. Činio sam sve što je bilo u mojoj moći da nemam ništa sa njime, ali on me video kako dolazim i čuo je moj vapaj te rekao: "Nije mi važno ko si, odakle dolaziš ni šta ti je potrebno. Ako me prizoveš, odazvaću ti se". Onog jutra dok sam u očaju vikao sam Bog neba je sišao na onu ivicu zgrade i stao pored mene. Umesto da skočim u ništavilo kao što sam planirao, bacio sam se u Isusove ruke i on mi je darovao sasvim nov početak. Jednostavno mi je rekao da ako ga priznam, oprostiće mi. Vrativši se u sobu, legao sam i plačući zaspao.
Probudio sam se popodne, a um mi je bio malo bistriji. Shvativši što se dogodilo i gde sam bio, ležao sam onde razmišljajući o detinjstvu. Zatim sam seo na krevet, sklopio ruke kao malo dete te rekao: "Bože, sav sam u zbrci i ne znam što mi je činiti. Trebam pomoć. Hteo bih da mi pomogneš. Ako išta možeš za mene učiniti, biću ti zahvalan za to."
Bog je čuo to priznanje mojih greha i oprostio mi. Niko, ni đavo ni iko drugi više ne može obesiti taj teret oko mog vrata. Kao što Biblija govori: "Onaj koga Sin oslobodi, zaista je slobodan." On je onoga jutra posegnuo s neba u moju užasnu jamu, izvukao me iz nje i preobrazio u novo stvorenje.
Sledećeg utorka, napustio sam Elvisa Prislija. Kad sam mu rekao da odlazim, rekao mi je: "Ponosan sam na tebe. Voleo bih da i ja to mogu učiniti. Voleo bih početi ispočetka, raditi i biti šta volim, ali ne mogu... moram nastaviti biti Elvis."
Kada sam napustio Elvisa, vratio sam se u Nešvil (Nashville) i potražio posao. Prvi legalno stečeni posao u mom životu kao odrasla čoveka bio je vožnja školskog autobusa za jednu hrišćansku školu u Nešvilu. Oko godinu dana kasnije, konačno sam započeo sa svojim vlastitim poslom, nazvanim "Duh i saradnici". 1980. godine sam postao ordinirani propovednik i preselio sam se na Floridu gde sam započeo služiti kao evanđelista. Zatim sam se vratio u Zapadnu Virdžiniju i postao državni evanđelista za moju denominaciju, 1980. godine sam bio rukopoložen za pastira crkve u Bairdu u Zapadnoj Virdžiniji gde sam ostao gotovo dve lepe i mirne godine. 1983. godine preselio sam se u Karmi (Carmi) i započeo sa službom zvanom "Koncerti slavljenja". Potpuno sam se predao održavanju koncerata hrišćanske (gospel) muzike. Između pesama iznosio sam poruku ohrabrenja, a završavao bih sa evangelizacijom.
Od 1983. godine moja žena Marti (Marty) i ja nijedan dan nismo bili razdvojeni. Putujemo gore-dole zemljom, sa preko dvesta poziva u godini. Bog mi je bio vrlo, vrlo milosrdan. Ovaj život sa Isusom najbolje je što sam ikada imao. Kad sam napustio Elvisa Prislija, imao sam mali Volkswagen i skroman dom u jednom delu Nešvila koji ni sada nije poželjan za stanovanje. Imao sam farmerke, košulje i indijanske mokasine. Nisam imao odela. A što je bilo još gore, nisam imao ni porodicu.
Sada imam najlepši automobil koji sam ikada vozio. Primio sam ga na dar. Živim u prekrasnoj kući u dobrom delu grada. Imam porodicu koja misli da sam divan otac i deda koji je uvek čvrsto stajao na svojim nogama. Moja divna žena je meni ogromna pomoć. A najbolji deo priče jeste da ću jednoga od ovih dana, bez obzira da li to bilo noću dok mi je glava na jastuku ili danju, otići iz ovoga života i naslediti dar koji može naslediti jedino Hristovo dete, dar večnoga života na mestu zvanom nebo. Imam samo jednu priču i samo jednu pesmu, a to je Isus. U njemu možete imati i vi novi život. U njemu možete imati život obilja. U njemu možete imati večni život.
Izvor: www.donniesumner.com
