Naslovna » U Hristu » Svedoci » ....

Moje svedočanstvo

Boris Pilipčuk
- Intervju sa Borisom - oficirom s Odeljenja za unutrašnje poslove Ukrajine.

VODITELJ: - Želeo bi da vam predstavim gospodina Borisa Pilipčuka (Boris Pilipchuk), koji ima 36 godina. Molim vas, Boris, recite nam nešto o sebi.

BORIS: - Ja sam oficir, Stariji poručnik policijskih snaga. Radim kao strategijski oficir na dužnosti u jednom od operativnih odeljenja policije u regiji Kheminitskih u Ukrajini. Borio sam se u ratu u Afganistanu. Oženjen sam i imam troje dece. Živimo u selu po imenu Novaja Siniavka, na području Kheminitskij regije.

VODITELJ: - Boris, znam da ste vi vernik. Kako ste spaseni?

BORIS: - Bio sam čvrst ateista, ali su moja supruga i njeni roditelji bili vernici. Oni su uvek želeli da budem spasen. 16. septembra 1996. godine, pastir Nikolaj Ivasjenko, iz crkve Punog evanđelja grada Mariopola, došao je u naše selo, za vreme njegove posete rođacima u gradu. Moja ga je supruga zamolila da razgovara sa mnom. Naravno, upozorila ga je o mom temperamentu, da sam vrlo agresivan i prost. Uvežbavanje koje sam primio u armiji ostavilo je traga na mom karakteru.

Kada sam video pastira Nikolaja, pomislio sam: "Sada ću ga naučiti lekciji..." Međutim, on je došao do mene i počeo da govori. Iznenada sam osetio mir u svom srcu, takav kakav nisam osetio još od dana kad sam bio dete. Naučen sam da izdajem naredbe, ili da primam naredbe i da ih izvršavam. To je okolina u kojoj su normalni međuljudski odnosi retki. Nešto se u mojoj nutrini promenilo dok sam slušao reči pastira Nikolaja. Kad sam čuo reči: "Sada ćemo se moliti, ponovi za mnom..." Ponovio sam molitvu grešnika. Sila Svetog Duha sišla je na mene i Gospod me je krstio Svetim Duhom. Od toga doba svoj sam život posvetio tome da služim Gospodu.

VODITELJ: - Kako su ljudi oko vas reagovali na promenu u vašem životu?

BORIS: - U početku je moja majka bila vrlo ogorčena jer u to vreme još nije poznavala Gospoda. Kasnije je počelo suprotstavljanje na mom radnom mestu. Pretili su mi otkazom i da će mi dati niži čin. Otišli su čak toliko daleko da su pokušali da me navedu da zastranim, ali me ovo ništa nije uznemiravalo, niti sam se brinuo. U prošlosti bi me sve ovo zbunilo, i bio bih spreman da napustim svoj oficirski status. Sada, sve mi je izgledalo apsurdno. Božja Reč kaže da ako te odvedu na sud da ne smemo biti uznemireni oko toga šta ćemo reći, jer će On govoriti za nas. Bio sam siguran u svoju veru i rekao sam: "Ne možete mi ništa napraviti jer je Gospod sa mnom". I tako su se moji pretpostavljeni morali ovome podrediti. Ne samo da su moje kolege pristajale uz to nego su takođe i slušali sa zadovoljstvom moje propovedanje za vreme pauze. Svima sam rekao o Isusu Hristu u nadi da ću pridobiti jednu dušu za Gospoda. Ne želim govoriti o odvratnim stvarima koje sam činio pre obraćenja, jer mi je Gospod oprostio sve moje grehe. Zahvalan sam Mu i slavim Ga zbog toga. Gospod oprašta sve grehe svima koji se iskreno obrate.

VODITELJ: - Vi ste u armiji a vernik ste - to je vrlo neuobičajeno. Da li ljudi ovo smatraju normalnim?

BORIS: - Svima kažem da je Isus Hrist Gospod nad svima, uključujući i ljude koji su u službi armije. Gospod sve i svakoga jednako voli. Nekoliko puta su me pitali: "Kako možeš služiti Gospodu s obzirom da si u službi armije, rukuješ oružjem?" Božja je reč ono što nas uči kako da Ga služimo.

Kad je Jovan Krstitelj krstio ljude u reci Jordanu, došli su mu vojnici i pitali su ga: "Šta nam je činiti?" On im je odgovorio da bi oni trebali da budu zadovoljni svojom zaradom. Nigde nije u Pismu zapisano da ljudi koji su u službi u armiji ne bi trebali da služe Gospoda. Nasuprot tome, iz Svetog Pisma znamo da su se dva rimska oficira obratila i da su oni i njihovi ukućani služili Gospoda Isusa Hrista. Svi i svaki od vernika ima posebnu službu u Božjim očima.

VODITELJ: - Boris, mogu da vidim da si savršeno zdrav. Pre tvog neverovatno teškog iskustva, jesi li bio jednako zdrav?

BORIS: - Da. Savršeno zdravlje jeste preduslov da biste mogli da služite u armiji. Mi smo morali da prođemo obavezan sistematski pregled.

VODITELJ: - Molim te, reci mi šta ti se dogodilo?

BORIS: - Ispričaću vam kako me je Gospod digao iz mrtvih. Na dan 27. juli 1988. godine, nakon posla vratio sam se kući na selo. Dogodilo mi se je nešto što ne mogu objasniti. Bio sam potpuno paraliziran i izgubio sam svest.

Prema sećanju moje žene, nakon što sam izgubio svest, hitno su me odvezli u bolnicu i smestili na odeljenje za intenzivnu negu. Dijagnoza je bila - krvarenje na mozgu. Tamo sam ostao nekoliko dana i bio sam u komi. Posle su me prebacili na odeljenje za intenzivnu negu na kliniku opštine Khelmitskij. Lekari su nastavili da se bore za moj život. Međutim, doživeo sam srčani udar a to je umanjilo moje šanse za preživljavanje.

VODITELJ: - Koliko je to krvarenje na mozgu bilo ozbiljno?

BORIS: - Kasnije sam saznao da je lekar otkrio veliko unutrašnje krvarenje u mozgu. Svi aparati i senzori koji su bili prikačeni za mene pokazivali su da sam ja bio mrtav. U svojim analizama, lekari su otkrili krvarenje koje se proširilo na ceo moj mozak; napravili su devet testova i svih su devet potvrđivali moju smrt.

Lekari su potvrdili smrt

VODITELJ: - Boris, po onome što su vam kasnije rekli, nakon što su lekari izdali potvrdu o smrti, jesu li odmah nazvali vašu ženu?

BORIS: - Da, jesu, i ona nije bila jedina osoba koju su obavestili. Ustvari, ono što se dogodilo jeste da su svakih 15 ili 20 minuta moje kolege pozivale bolnicu i interesovale se o mom zdravlju. Bilo im je rečeno da sam ja već umro. Na mom radnom mestu, već se sakupljao novac, naručio se kovčeg, i napravilo se sve ono što je potrebno da bi se obavila sahrana. Ukratko, napravila se priprema za sahranu. Verujem da je iznenadna smrt tako zdravog policijskog oficira bio neverovatan događaj, i sve ih je iznenadio. Ovo je bilo jasno, iz bezbrojnih telefonskih poziva mojih kolega bolnici.

VODITELJ: - Da li je vaša žena bila prisutna kada ste umrli?

BORIS: - Jeste, bila je, ali joj nije bilo dozvoljeno da uđe u sobu. Kasnije mi je supruga rekla da se neprestano molila Bogu za moje spasenje. Kada su se lekari počeli očajnički da se bore za moj život, moja je supruga nazvala pastira Nikolaja u Mariopol. Ona ga je obavestila o tome šta se dogodilo i pitala ga je da se moli za mene. Dok se molio, Bog mu je rekao da ova situacija neće dovesti do smrti, nego će doneti slavu Bogu. On je umirio moju suprugu i rekao joj da je u Mariopolu u toku hrišćanski festival i da će se svi vernici moliti za mene. Oni su se molili. Tokom ovog vremena, događaji u bolnici su se nastavili. Lekari su obavestili moju suprugu o mojoj smrti i nakon dva sata bilo joj je dozvoljeno da isprati moje telo, koje je bilo na nosilima, do vrata mrtvačnice.

"Video sam nebo!"

VODITELJ: - I sada Boris, recite nam kako ste se osećali. Šta ste videli?

BORIS: - Osećalo se kao da sam pri svesti. Počeo sam da gledam s vlastitim očima. Počeo sam da vidim sve kao da gledam odozgo. Moj je duh izišao iz mene i gledalo je moje telo. Lekari u svojim belim mantilima su se okupili oko mene. Uključili su mnogo delova aparata na moje telo. Oni su se trudili da stabilizuju moje stanje; trčali su naokolo i uporno nastojali nešto da učine za mene, ali sve je to bilo uzalud.

Tada sam se počeo da se uzdižem prema nebu. Zemlja je postajala sve manja i manja. Postala je toliko mala da je u celosti nestala. Tokom celog tog vremena mogao sam da čujem zviždanje u svom uhu. Završio sam u predivnom mestu koje je bilo toliko prosvetljavajuće da sam počeo dobro da se osećam. Video sam zlatno stepenište koje je sijalo veličanstvenim svetlom. Stepenište je bilo zaista široko. Na svakoj se strani nalazio zlatni rukohvat uz koje su se od dna do vrha nalazili anđeli sa krilima u beloj odeći, sa zlatnim pojasevima. Njihova je kosa bila bela, lica su im sijala kao munje i njihove su oči bile kao dve svetiljke. Njihove ruke i noge bile su boje sjajnih bakrenih čipova. Oko i ispod stepeništa stajao je veliki broj anđela, ovi su bili bez krila. Svi su anđeli pevali psalme jezikom kojeg u početku nisam prepoznao. Nakon jednog trenutka u celosti sam razumeo reči psalma. Pevali su: "O vredan si Ti Gospode sveg sjaja i sve slave. Ti si, Gospode, stvorio nebo i zemlju. Ti si vredan našeg slavljenja!"

Tada sam ugledao predivno svetlo na kraju stepeništa. Svetlo nije bilo kao ono sunčevo, niti kao od aparata za zavarivanje koje je štetno za oči. Bilo je vrlo sjajno, toplo, umirujuće, prepuno radosti i mira. Bilo je prepuno oduševljenja, do tolike mere da običnim rečima ne mogu opisati kako sam se osećao. Ne znam kako bih opisao ovo viđenje, ovaj osećaj rečima, ali bih voleo da vi zamislite sliku koju mi je Gospod pokazao. Kasnije, čuo sam glas koji je dolazio iz pravca svetla, koji je rekao: "Sine moj, priđi mi i nešto ću ti pokazati. Ja ću ti pomoći".

Iz velikog broja anđela, dva su mi anđela prišla otpozadi. Jedan je stao s desne a drugi s moje leve strane, samo malo dalje od mene. Nisam okrenuo glavu, nisam pogledao iza sebe i nisam zurio naokolo, ali se činilo kao da mogu videti 360 stepeni oko sebe. Nisam bio nervozan i ni u kom se pogledu nisam osećao neugodno. Bio sam potpuno smiren i toliko pun mira da se rečima ne može opisati kako sam se osećao, niti onda niti sada. Nikoga nisam ništa pitao, kao na primer gde sam to ja? Šta mi se dogodilo? Što će se kasnije dogoditi? Osećao sam se potpuno sigurnim u sebe, kao da sam se nalazio na poznatom mestu. Osećao sam se kao da sam uvek tamo živeo.

Tada me je Sveti Duh preneo na prostranu otvorenu čistinu, na kojoj su se šepurili predivni beli konji. U sredini polja stajao je veliki gradu obliku kocke. Kad sam ga primetio, počeo sam mu se približavati. Približio sam mu se na drugačiji način, ne kao čovek koji normalno hoda po tlu. Kretao sam se bez da su mi stopala dodirivala tlo. Kao da sam klizio. Anđeli su me pratili. Što sam bio bliže gradu to se više pojačavao osećaj oduševljenja kojeg sam iskusio zbog onoga što sam video.

Bilo je nekoliko vrlo visokih zidova u različitim bojama. Sveukupno je tamo bilo 12 boja, a one su zračile i sijale kao jarko svetlo. (Kasnije, nakon što sam oživeo, kad sam proučavao 21 i 22. poglavlje u knjizi Otkrivenja u Bibliji, tamo sam pronašao potvrdu onoga što sam video). Video sam temelje grada, koji su bili napravljeni od 12 dragih kamena iz ovog sveta. Video sam biserna vrata, tri velika bisera na svakom zidu. Nisam ih merio, ali je po mom mišljenu, jedan biser bio veći od dva metra. Video sam samo šestoro vrata, jer sam bio uveden u grad kroz jedna koja su bila na uglu. Video sam dve stranice kocke. Tada su me odveli kroz vrata u grad. Kako smo prolazili kroz njih video sam dva natpisa. Jedan je bio poviše vrata a drugi na dnu. Ime jednog od izraelskog plemena je bilo napisano iznad vrata, a ispod toga je bilo napisano ime jednog od apostola. Na nesreću, ne sećam se kroz koja su me vrata proveli u Novi Jerusalim, ali sada bih voleo to da znam.

Kad sam ušao kroz vrata grada, stao sam zadivljen. Grad je u celosti napravljen od zlata. Zlato je bilo toliko čisto - nikada pre nisam video takav sjaj. Video sam u zlatarama kakvim sjajem su stvari od zlata sijale, ali to se nije moglo uporediti sa onim što sam u tom trenutku video. Ulice od zlata, kuće od zlata, zlatna vrata - sve je bilo napravljeno od zlata, prozirnog kao staklo. Nikada nisam mislio da bi zlato moglo biti toliko prozirno i čisto. Čitao sam o ovome u Božjoj Reči, ali u stvarnosti to nisam mogao da zamislim. Jednostavno nisam mogao stvoriti predstavu o tome kako može težak metal da izgleda toliko prozirno. Sada kad sam video ovo čisto zlato, sve što sam želeo jeste da ga dotaknem. Dotaknuo sam zidove i ušao u neke kuće, pregledavajući sve. Nisam pitao anđele gde ću otići odavde. Izgledalo je kao da poznajem put. Obuzeo me je osećaj kao da se nalazim u vlastitom mestu.

Nastavljajući dublje u grad sada sam bio blizu centra. Na jednom sam mestu video veliko drvo koje je na sebi imalo plod kruškastog oblika. Veličina ploda je otprilike bila kao dve spojene pesnice. Lišće na njemu me je podsetilo na lišće limuna, samo što su bila veća. Kada sam prišao bliže drvetu, želeo sam ubrati plod s njega i pružio ruku da uberem jedan. Odjednom sam s ushićenjem ispružio ruku, koja na moje iznenađenje nije bila kao obična ruka nego je bila prozirna. Kad sam već umalo ubrao plod, anđeo koji je stajao malo udaljen od mene, s moje desne strane, ispružio je svoju ruku i zaustavio me. Pokazujući mi prstom obavestio me je da za sada ja ne bih trebalo da uberem plod. Bez ikakvog žaljenja ili razočaranja zbog onoga šta je anđeo učinio, udaljio sam se od drveta. Uopšteno govoreći, nikada u gradu nisam osetio bilo koju vrstu nelagodnosti ili nereda.

Kad sam napustio drvo, video sam neobično sjajno svetlo u središtu grada. Bilo je vrlo interesantno to što nisam video ni jednu jedinu senku, ni od drveća ni od kuća. Nije bilo senki i uopšte nije bilo ni jedne svetiljke. Nisam video sunce niti bilo kakvu stvar koja bi davala svetlo, ali je svetlo bilo neobično sjajno i vrlo ugodno za oči. Bilo je ugodno iznad svake mere.

Kad sam video izvor osvetljenja, pognuo sam glavu i osećao prevladavajuću potrebu da padnem na kolena. Ali pre nego sto sam se mogao pokloniti, začuo sam glas koji je govorio: "Sine moj, pokazao sam ti sve što ti je u ovom trenutku potrebno, i sada bi se ti trebao vratiti kako bi objavio Moju slavu, snagu i vlast, da objaviš sve što si video i čuo". Tada sam se počeo moliti i tražiti od Gospoda da mi dopusti da ostanem tamo gde sam bio. Plakao sam: "Gospode, ja se ne želim da se vratim". Ali Gospod je rekao: "Imaš ženu i troje dece. Moraš im se vratiti, još nije stiglo tvoje vreme da budeš ovde". Tada sam ponovo počeo da molim Gospoda, govoreći: " Gospode, ja ne želim da se vratim. Dozvoli mi da ostanem sa Tobom". Ali mi je Gospod rekao: "Sine moj, budi blag i imaj samokontrolu, nemoj gunđati, idi nazad. Moraš objaviti Moju slavu."

Panika među bolničkim osobljem

BORIS: - U treptaju oka pokrenuo sam se kroz svemir iz takve daljine da sam video kako se zemlja brzo približava. Dok sam napredovao video sam sledeću scenu: bolničko osoblje je nosilo telo na nosilima prema mrtvačnici gde su ostavljali tela. Gledajući odozgo, telo je bilo prekriveno plastom i mogla su se videti samo stopala. Kad sam video moju zaplakanu ženu kraj nosiljke, razumeo sam da su to mene nosili prema mrtvačnici. Neko od osoblja bolnice je tešio moju ženu pokušavajući da joj kaže da ne žali zbog ovog događaja, i pokušavao ju je zadržati da ne uđe u prostoriju gde su na nosilima odnosili moje telo. Vrata ispred moje žene su se zatvorila a nosila sa mojim telom već su se nalazila u prostoriji. Dežurni i bolničari koji su me doneli u mrtvačnicu su počeli da odlaze.

Kad sam sve ovo video osetio sam trzaj i odmah sam ušao u svoje telo. Tom prilikom, osetio sam duvanje vetra, strašnu silu koja je otvorila vrata kroz koju je moje telo bilo uneto. Ova je sila otkinula vrata s njihovih šarki i ona su pala na pod. Ona je odgurala kolica s telom van mrtvačnice. Nakon ovoga, ja sam ustao. Plast sa mog tela je pao i ja sam seo na kolica. Dežurni koji je klizao uz zid je pao, a takođe i medicinska sestra. Oboje su prestravljeni ležali na podu. Došla je druga medicinska sestra i kad me je ugledala kako sedim, bila je šokirana. Ista nadnaravna sila učinila je da se kolica na kojoj sam sedeo usprave, i ja sam vertikalno stajao na tlu. Tada su kolica pala u normalnu poziciju i otkotrljala se nazad u mrtvačnicu.

Želeo sam da se pokrenem ali nisam mogao. Moje telo nije odgovorilo. Imao sam nekakav osećaj da nisam u svom vlastitom telu. Tada sam se počeo moliti, jer su moji osećali počeli da se vraćaju u normalu. Sve sam video, sve sam prepoznavao, sve sam čuo, ali nisam prepoznao glas koji sam čuo, bio je melodičan. To se osećalo kao da se vrtela kaseta ali na manjoj brzini nego što je to normalno. U tom trenutku počeo sam zazivati Gospoda, jer mi je Gospod dao snagu da hodam. Kad sam završio sa molitvom, osetio sam veliki dotok energije. Osećao sam kao da je kosa s moje glave otpadala i da je hiljade igala bockalo moje čelo. Primio sam takav dotok energije da sam osećao kao da su moja stopala bila u asfaltu. Osećao sam toplotu i veliku silu, od vrha glave do dna stopala. Počeo sam da hodam kako me je Sveti Duh vodio, u pravcu lekarske sobe gde su sedeli svi lekari. Imao sam savršenu orijentaciju i znao sam gde se šta u bolnici nalazi, jer sam bio tamo nekoliko puta kao policijski službenik.

Moja žena je pala na kolena, zahvaljivala Gospodu jer me je On vratio u život. Kad se ona pribrala, uzela je onaj plast i potrčala za mnom kako bi pokrila moju potpunu golotinju. Kako sam ja nastavio da hodam, osoblje bolnice je vrišteći bežalo na sve strane. Neki su od njih pali, dok su se drugi zaključali na odeljenja. Moja me je žena sustigla upravo kad sam se približio lekarskom salonu te je oko mene zamotala krpu. Došao sam do salona i lagano gurnuvši otvorio vrata sobe. Kasnije sam saznao da su vrata bila zaključana i da je ispred vrata bio postavljen kuhinjski ormar kako bi se sprečio ulazak u sobu. Gospodnja sila je sa lakoćom otvorila ta vrata.

Kad sam ušao u sobu, neki od članova medicinskog osoblja su bili u ćošku prestravljeni a drugo osoblje je užasnuto vikalo: "Ko si ti? Šta želiš od nas? Ostavi nas na miru!"

Umirio sam ih i rekao im: "Nemojte se bojati. Dajte mi nešto odeće". Gledajući njihova lica video sam da su na smrt preplašeni i neopisivo užasnuti. Razumeo sam da nema smisla objašnjavati moje oživljenje ovim sirotim i preplašenim lekarima. Šta god da sam im rekao svejedno me ne bi slušali. Sve što su mogli da čuju jeste otkucaji njihovih srca. Ponovio sam: "Dajte mi moju odeću i otićiću kući". Lekari su dopustili da brzo odem, jer su bili u užasnom strahu od mene. Kad sam izašao iz salona, stajao sam jedno vreme u hodniku i na moje iznenađenje, iza mojih prvih par stopa ostalo je nešto kao vodeni otisak mojih stopa premda sam bio potpuno suv a i odeća kod mene je bila suva! Brzo sam se obukao. Moja žena je pozvala kola i otišli smo kući.

VODITELJ: - Boris, mogu zamisliti paniku i šok kojeg su lekari doživeli kad su te videli. Ono što su videli sigurno nije bilo u skladu s praksom kroz koju su prošli dok su pohađali medicinsku školu, ili s onim što su prethodno videli u svojoj medicinskoj praksi. Očigledno je da nije bila smrt koja ih je prestravila, jer se s njom susreću svakog dana. Tvoje oživljenje je jednostavno nepojmljivo ljudskom umu. Činjenica je da krvni ugrušci koji su zatvoreni u mestu kao što je mozak jednostavno nisu mogli negde otići, a tome još i kad se doda i visoki stepen krvarenja - 95%. Nikako nije moglo doći do neke greške. Nakon neuspešnog mučenja da ti se spasi život, tvoja je smrt bila potvrđena. Svi su medicinski aparati koji su bili priključeni na tvoje telo potvrdili ovu činjenicu. Bio si u njihovom prisustvu mrtav oko 2 sata i 30 minuta i nakon toga su te odneli u mrtvačnicu. Procesi neobnovljivog propadanja centralnog nervnog sistema već su odavno otpočeli. Ispostavilo se da mrtav čovek nije samo disao, nego je ušetao naizgled sam od sebe, čak je i normalno govorio. Lekari razumeju teškoće i vreme koje je pacijentu koji je doživeo izliv krvi na mozak, potrebno na odeljenju za intenzivnu negu kako bi se oporavio. Lekari nisu očekivali ovakvo čudo.

Dalje, oživljenje je bilo propraćeno tolikom silom Svetog Duha da su vrata bila otkinuta s njihovih šarki i s velikom su bukom pala na pod. Kolica su se otkotrljala iz mrtvačnice, prevrnula su se i tada su se otkotrljala natrag u mrtvačnicu. Sve se ovo dogodilo u prisutnosti medicinskog osoblja. Novosti o tvom oživljenj su te preduhitrila. Lekari su se zaključali u lekarski salon i zabarakadirali su vrata. Vrata je otvorio Sveti Duh i to je nešto nepojmljivo. Oni su bili prestravljeni. Događaji koji su se zbivali bili su jednostavno previše neverovatni a da bi ljudski um to mogao da razume.

Zapanjene kolege

VODITELJ: - Tako, stali smo kod tačke kad ste kolima išli kuci. Šta se onda dogodilo?

BORIS: - Bio sam na putu prema kući, savršeno zdrav, sedeo sam na prednjem sedištu auta. Na putu, dovezli smo se do saobraćajca, službenika za ispitivanje vozila sa kojim sam ja ustvari radio. Kad me je ugledao naglo je pao na tlo. Dugo je zapanjen sedeo na tlu. Moja žena me je zamolila da izađem i da mu kažem da je sve u redu, da sam živ. Rekao sam: "Neću mu to reći jer bi se moglo dogoditi da umre od straha".

Vozač koji nas je vozio morao je da ode u grad zbog nekih ličnih stvari i brzo ih je posvršavao. Nastavili smo naš put prema selu, i policijski službenik, kraj čijih smo kola prošli, ubrzao je i prestigao nas kako bi mogao bolje da me pogleda, da utvrdi da sam to zaista ja. Ugledavši me, skinuo je svoju kapu, obrisao znoj sa svog lica, slegnuo ramenima i nastavio da vozi.

U roku od pola sata kako sam stigao kuci, moj nadređeni oficir je došao do moje kuće da vidi jesam li zaista živ ili je li policijski službenik koji nas je susreo na putu poludeo. Jednostavno nisu mogli da veruju da nakon svega što se dogodilo, ne samo da sam bio živ nego i kod kuće, savršeno zdrav. Nisu mogli ovo da razumeju. Kad sam izašao da se susretnem s njima, uplašili su se i počeli da se povlače prema nazad, kao da su videli duha. Rekao sam im da sednu i počeo da im govorim o mom povratku u život. Počeli su da klimaju glavama, ali njihova su lica odavala veliki strah. A niti su verovali u jednu reč od onoga što sam im rekao. Nisu čak ni nastavili da slušaju. Nastojali su što pre da odu, tako da ne bi proveli previše vremena u mom društvu.

Sledećeg dana kad sam stigao na posao, moj nadređeni oficir nije dozvolio da otpočnem sa svojim dužnostima. Rekao je: "Ne mogu ti dozvoliti da radiš, jer nakon krvarenja u mozgu i drugih sličnih bolesti koje su lekari našli kod tebe, ti bi trebao da budeš kategorizovan kao invalid. Uzimajući u obzir tvoju smrt i misteriozno oživljenje..."

"Ali veruješ li ti svojim očima?" upitao sam ga.

"Verujem", rekao je on.

"Možeš li me čuti?"

"Mogu te čuti", odgovorio mi je.

"Možeš li me videti?" nastavio sam s pitanjima.

"Mogu te videti", rekao je.

"Tada me uštini, možda ne vidiš dobro, Zdrav sam kao i ti", rekao sam mu.

"To je nemoguće", rekao je.

Potpuno zdrav

VODITELJ: - Boris, govorio si o reakcijama tvojih kolega, a šta je sa lekarima?

BORIS: - Da, tokom dve nedelje, išao sam na lekarski pregled kod 15 različitih lekarskih komisija kako bi oni odlučili mogu li ostati u službi. Lekari su hteli da dokazu da su postojale bar neke nuspojave. Bilo je nemoguće da je sve samo tako nestalo bez traga. Svi rengentski snimci i ostali testovi su potvrđivali savršeno zdravlje.

Tim lekara, sastavljen većinom od psihijatara i neuorologa, došli su do zajedničkog zaključka da sam ja u celosti u redu, da mi se moglo dozvoliti da budem u timu s astronautima. Bilo mi je dozvoljeno da nastavim s mojom službom oficira u područnoj policijskoj postaji.

Lekari su zaključili da sam dobro, međutim sve do današnjeg dana oni ostaju zbunjeni. Kako je lekarska komisija izvršavala svoje zadatke i premda su lekari potvrdili da sam u potpunosti zdrav, oni ipak nisu verovali svojim očima. Neki od njih su rekli da nisu oni licno napisali te dijagnoze koje su se temeljile na rengentskim snimcina, kardiološkim grafičkim zapisima te na temelju drugih ispitivanja, ne bi to poverovali. Kako može krvni ugrušak koji je u mozgu sam od sebe da nestane bez hirurškog zahvata?

Lekari su mi rekli da ćutim o svemu ovome ili će ljudi pomisliti da sam lud. Ali ja znam da je svaka laž greh, kako je to zapisano u Božjoj Reči, i da će svi lažovi imati svoj udeo u "jezeru ognjenom" i da oni neće naslediti carstvo Božje. Rekao sam lekarima: "Upravo zbog toga što stojim na ovoj zemlji, nakon svega onoga što mi se dogodilo, ne mogu ostati tih. Jer kako je zapisano u Božjoj Reči, ako vi ostanete tihi, tada će kamenje propevati". Odgovorili su: " Pa, to je tvoja stvar. Mi nećemo zapisati tvoje oživljenje".

Ali kasnije su se lekari koji su me lečili i postavili dijagnoze, i na kraju potvrdili smrt, pokajali. Svi su prihvatili Gospoda Isusa Hrista kao svog Spasitelja.

Još bih nešto voleo da dodam, da Bog ne samo da oživi osobu samo da bi ga ostavio osakaćenog. On me je povratio u život i celog me je izlečio.

Potvrđujem ovu izjavu da Bog nije neki apstraktni stvor. On je osoba, koja je razgovarala sa mnom. On je stvaran i nebo je stvarno.

I zašto se sve ovo dogodilo?

VODITELJ: - Obratio sam se starijem pastiru iz Crkve Reč Vere Biblijska Crkva (Word of Faith Bible Church), pastiru Sunday Adelaji da ljubazno prokomentariše ono šta se Borisu dogodilo.

SUNDAY ADELAJ: - Retko se događa današnjih dana da čujemo da je neka osoba vraćena u život! Kad ljudi čuju ovako nešto, negiranje je prva stvar koja dolazi na um. Jednom mrtav, zauvek mrtav. Nasuprot tome, ovo je ili bila klinička smrt i lekari su bili u stanju da povrate osobu u život, ili je preterivanje - i ljudi bi rekli: "u stvarnosti nije bila utvrđena smrt, ovo je izmišljotina. Ukratko, bilo šta drugo da je moglo da se dogodi, ali ne i oživljenje mrtvaca i štaviše... Bog? Ovo je samo izmišljotina! Mi smo inteligentni ljudi i nas se ne može prevariti". Ovo je uobičajeni način na koji većina ljudi razmišlja.

Nemojte žuriti u donošenju zaključaka. Istraživanjem i razmišljanjem o ovome, hajde da razmotrimo o tome šta Biblija govori o Bogu i oživljenju mrtvih.

Naučnici su već zaključili da Biblija sadrži tačne istorijske činjenice. Da je Isus Hrist postojao kao istorijska osoba. Učenja Isusa Hrista i Njegova dela potvrđuju da je On Sin Božji, i da je On sam Bog. Ovo je bilo potvrđeno znacima i čudima (pročitajte novi Zavet). Data mu je sva sila na nebu i na zemlji (Matej 28:18).

U Bibliji ima zapisanih slučajeva da su ljudi bili vraćeni iz mrtvih u životi. Skeptici kažu: "Ali se sve ovo događalo u Isusovo vreme, sam je Bog ovo učinio". U Božjoj Reči zapisano je da se Gospod nikada ne menja, da je On isti juče, danas, sutra i zauvek. (Malahija 3:6; Jevrejima 13:8).

Kad mi govorimo o nečemu idealnom, to znači da se ta stvar više ne može usavršavati. Bog je savršen (Matej 5:48) i stoga se On ne menja. Tako da ono što je činio pre On će učiniti opet. Njegova se Reč ne menja (Isaija 45:23; Tit 1:2). On je istina (Jeremija 10:10), On je večni (1. Timotiju 1:17). On je Stvoritelj neba i zemlje (1. Mojsijeva 1:1; 1. Mojsijeva 2:4; Dela 4:24).

Putevi se Gospodnji ne mogu istražiti (Isaija 40:28; Rimljanima 11:33; Jov 5:9; Jov 11:7). Teško je ljudskom umu u celosti da razume Svemogućeg Boga. Međutim, ljudi često ocenjuju Boga prema njihovim vlastitim (ljudskim) standardima, pokušavaju da razumeju kako On čini ono što On želi da učini. Ali ovo je jednostavno nelogično od strane čovečanstva. Čovek se ne može uporediti sa Bogom, niti on može razumeti Njegove sposobnosti (Jov 11:7; Psalam 145:3).

Nevernici ovako misle; "ako ja ne mogu da razumem na koji način Bog deluje, onda to jednostavno ne može biti". Oni zaboravljaju da prilikom proučavanja zakona fizike, oni ne raspravljaju o činjenici da mogu videti samo uzan spektar radijacije svetlosti, ili čuti jasne zvukove frekvencija, itd. Ograničenja ljudskih sposobnosti su očigledna.

Postalo je jasno da ne može svako postati umetnik, pevač, matematičar ili mašinski inženjer, itd. Na primer, ne bi svako seo da igra šah sa Velemajstorom kako bi se ocenile njegove sposobnosti u ovoj igri. Međutim, čovek se usuđuje da procenjuje Boga i odlučuje o Njegovim sposobnostima. Na primer, oni pitaju: "Može li Bog oživeti mrtvu osobu?" Ljudi vole da kritikuju Boga i Njegova dela. Ljudi čak pokušavaju da zapitkuju Boga, insistirajući na tome da On nešto nije učinio kako su to očekivali ili je nešto krivo učinio. To su gluposti! Ovo znači da osoba osuđuje svog Stvoritelja i da posuda od gline zapoveda grnčaru, govoreći: "Šta to radiš?" (Isaija 29:16; Isaija 45:9; Rimljanima 9:20-21).

Toliko smo fascinirani čudesima stvorenoga, međutim puno ljudi ne prihvata mudrost i intelekt koji su odgovorni za to. Oni kažu da je sama priroda dovoljno domišljata. Oni zaključuju da nema stvoritelja kojem bi se trebalo odati poštovanje za ovakvo savršenstvo. Međutim, ako im pokažete televizor ili sat, reći će da je njih stvorio inteligentan um, i da se nisu napravili sami od sebe. Sada vidite protivrečnost i paradoks mozganja?

Gledajući Bibliju, razmišljao sam o Lazarovom ustajanju iz mrtvih... Isus Hrist je voleo Lazara i njegove sestre Martu i Mariju (Jovan 11:5; Jovan 11:35; Jovan 11:36) i mislio sam se, zašto je Isus odlagao dolazak a znao je da Lazar umire? Zašto nije odmah otišao i spasio njegovog prijatelja? Zašto je dozvolio da nastupi smrt? Isus Hrist je došao tek nakon četiri dana, kada je telo već počelo da se raspada (Jovan 11:39). Razumeo sam da je Bog ovo dozvolio kako bi svi mogli da znaju da je Lazar zaista bio mrtav, tako da se Božja slava, moć i sila može obelodaniti kroz njegovu smrt. Pokazao nam je da s Njim ništa nije nemoguće.

Slušajući svedočanstvo Borisa Pilipčuka i videvši ga savršeno zdravog, vidimo Božju ruku u ovome. Bog je napravio čudo prema svojoj vlastitoj volji ... "Sve što mi je drago, ispunjavam", kaže Gospod (Isaija 46:10). U ovim poslednjim danima Gospod je odlučio da objavi Sebe kroz čoveka, u ovom slučaju kroz Borisa. Mi ne možemo opovrgnuti činjenicu Borisovog oživljenja. Ovo se dogodilo u naše vreme, upravo kao kad je Gospod Isus Hrist oživeo i Lazara.

Verovanje u oživljenje je svačija privatna stvar. Bog je čoveku dao slobodu izbora. Setite se kad je Isus bio dignut iz mrtvih, nisu svi poverovali. Međutim, činjenica o oživljenju ne zavisi o našim pogledima. Činjenica ostaje činjenica. Mi možemo primiti večni život jedino ako verujemo u Isusa i Njegovo oživljenje i vaskrsenje (Jovan 3:36). On je Put, Istina i Život - Jovan 14:6.

Verujem da će se kroz ovo svedočanstvo mnoge oči otvoriti. Ljudi će razumeti da Bog pravi čuda, da je On živ, stvaran i svemoguć. Razumeće da postoji večni život koji je pripravljen za nas.

"Ko je poveravao našoj vesti? Kome se otkrila mišica Gospodnja?" - Isaija 53:1, a to kaže da upita kome se to snaga Gospodnja otkrila?

Neka vas Gospod blagoslovi i objavi Sebe svima vama.

VODITELJ: - Kao zaključak, ja sam ubeđen da će mnogi koji su čuli Borisovo svedočanstvo biti uvereni da sa Bogom ništa nije nemoguće, i da On pravi čuda i diže iz mrtvih i u današnje vreme.

BELEŠKA

Medicinske informacije o mogućnosti vraćanja u život umrle osobe.

Kako bi stekli razumevanje sa kliničke tačke gledišta, upućujemo na popis medicinskih časopisa. U Sažetku medicinske enciklopedije (izdavača "Sovjetska enciklopedija", iz 1974.) zapisano je sledeće: krvarenje mozga je opisana kao smetnja normalnog protoka krvi u mozgu, koji rezultuje smrću moždane tvari ( 1. deo, str. 506).

Ponovno oživljavanje organizma (reanimacija) opisuje se kao obnavljanje od iznenadne smetnje ili potpuni gubitka osnovnih životnih funkcija organizma. Klinička smrt je poslednji stadijum smrti organizma gde može doći do preokreta od momenta prestanka disanja i protoka krvi do početka nepromenljivih promena u centralnom nervnom sistemu, nakon čega se smrt označava kao biološka. Dužina trajanja kliničke smrti zavisi od razloga koji je doveo do razvitka konačnog stanja, trajanja umiranja, godina itd. Kod normalnih temperatura, klinička se smrt proteže na period od 4-6 minuta, nakon čega obnavljanje normalne funkcije centralnog nervnog sistema postaje nemoguće.

S procedurom reanimacije trebalo bi početi odmah nakon nastupanja iznenadne smrti. Takođe se preporučuje da se ne dozvoli prestanak disanja ili kucanja srca. Ako se kucanje srca ne obnovi, preporučuje se da se nastavi s procedurom reanimacije sve dok se one ne pokažu efektivnima. Znaci efektivnosti su: nestanak plavila, primećivanje spontanih udisaja (što pre počnu to su bolje prognoze), pulsiranje velikih krvnih zrnaca prema ritmu masaže, smanjenje zenica. Ako se ovi znaci ne pojave u 20-25 minuta, trebalo bi prestati s procedurom oživljavanja (2. deo, str. 270-271).

Znam da lekari imaju određena pravila koja se nikada s ničije strane ne smeju prekršiti u bilo kojoj medicinskoj ustanovi. Po njihovim pravilima, osoba koja se nalazi na odeljenju za intenzivnu negu, kad je biološki mrtva, ne bi trebalo tamo da ostane više od 2 sata i samo se nakon tog vremena osoba sme prebaciti u mrtvačnicu.

To znači da nakon što se ustanovila činjenica da je Boris bio u stanju kliničke smrti, lekari su se trudili da spase njegov život narednih 30 minuta. Dok je bio na odeljenju za intenzivnu negu prošlo je više od dva sata i tada je potvrđena biološka smrt. Ovo je značilo da su otpočeli nepromenljivi procesi i odumiranje moždanih tvari. Vreme koje je potrebno da se neko oživi nakon kliničke smrti jeste negde od 4 do 6 minuta. Borisovu su smrt potvrdili lekari a takođe i medicinski aparati koji su bili povezani sa njegovim telom.

Izvor: bibleprobe.com
Tagged: svedočanstvo| smrt|
"Blago onima koji se oprostiše bezakonja, i kojima se gresi prikriše."
- Rimljanima 4:7

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 152
Ukupno: 2600945
Generisano za: 0.006''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/svedoci/boris.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.