Poruka od Boga
Uveče, 19. juna 2004. Retha McPherson, i njen muž Tinus, i dvoje njihove dece su doživeli ozbiljnu saobraćajnu nesreću. Automobil se više puta prevrtao dok nije završio u kanalu kraj puta. Njihov sin Aldo (12) i Josh (2) su ispali iz vozila.
Retha, Tinus i Josh su na sreću prošli sa samo lakšim povredama, no, Aldo nije bio te sreće. On je bio izbačen više od 20 metara i imao je teške povrede glave. Rheta je dugo tražila Alda u mraku, i kada ga je konačno pronašla, bio je u nesvesti; takvog su ga odvezli u bolnicu.
Dok je Aldo bio u komi imao je natprirodan doživljaj da je otišao na nebo, video Boga, anđele, Mojsija i Abrahama. Aldo se vratio s porukom: "Isus je živ!" Nevesta se mora pripremiti za svoga Zaručnika koji se vraća po nju...
PLODOVI JEZIKA
Mnogi su se zaustavili, neki iz radoznalosti, a neki su želeli da pomognu. Jedno vozilo se baš uputilo prema nama i zaustavilo se samo na par metara od nas. Izašao je neki crnac. Bila sam uplašena ne znajući na šta je spreman. Ali tada je počeo da viče iz sveg glasa: "U silno ime Isusa Hrista, ovaj će dečak živeti! On neće umreti. Ovaj dečak će živeti i neće umreti!" Jednostavno je samo nastavio da viče ovakve tvrdnje. Medicinsko osoblje ga je odgurnulo na stranu zbog buke koju je pravio, ali se on nije dao ućutkati. Bila sam svim ovim jako zbunjena a moj je duh zazivao: "Gde si, Gospode!?" A Njegov odgovor? "Pogledaj na tog čoveka. Upravo sada, on je moje ruke i moje noge."
Kasnije smo saznali da je taj čovek, koji je prvi počeo da proklamira život nad mojim sinom, ustvari bio propovednik iz Nigerije koji je skrenuo na pogrešnom mestu i tako "slučajno" došao na mesto nesreće. I dan danas smo u kontaktu sa njime i sve što mogu je samo da se divim tome, da Bog zaista deluje na misteriozne načine.
Danas znam da je Bog tamo bio sa nama. Bog je bio usred naše nevolje. Osećala sam se kao Mojsije, koji kada je osetio svoju ljudsku slabost upitao: "Gde si?" Božji odgovor u Drugoj Mojsijevoj jeste taj da je On s nama u vreme naših najtežih trenutaka u životu.
Helikopter je sleteo i Aldo je bio odveden u bolnicu u Johannesburg. Operacija je trajala 4 sata. Kada je lekar napokon izašao, vesti nisu bile dobre. Rekao nam je da Aldo ima višestruke povrede na mozgu. Mozak se rascepao i bilo je povreda na središnjem, levom i glavnom delu mozga. Nije mogao da obeća da će Aldo preživeti a kamoli dati bilo kakvu prognozu hoće li se u potpunosti oporaviti.
Na odeljenju za intenzivnu negu Alda su stavili na aparat za održavanje života. Znali smo da je mala verovatnoća da Aldo posle ovoga ne bude ozbiljno hendikepiran. Sam njegov život visio je o koncu. Verovatnoća da će njegovi organi početi da otkazuju, bila je velika. Moje dete je ležalo u staklenoj sobi na odeljenju za intenzivnu negu! Glava mu je bila grozno otečena i postavljeni su bili monitori za nadgledanje unutrašnjeg celebralnog krvarenja, koje se neprekidno povećavalo. Kako je krvarenje raslo tako bi se uključili alarmi na monitoru. To je užasno delovalo na naše živce. Posmatrali smo iza stakla ne skidajući naše oči sa monitora i grafikona.
Bio je to najgori dan u našem životu, a ipak, bila sam mirna. Tinus i ja nismo puno razgovarali. Borili smo se sa našim osećanjima samooptuživanja i krivice. Ništa šta bi rekla nije utešilo Tinusa. On i Aldo su uvek bili vrlo bliski i osećao se odgovornim za nesreću. Potpuno uništen, stalno je govorio kako je to njegova krivica. Porekla sam to i rekla mu kako on nije postavio to zaustavljeno vozilo tamo na putu; i da nije bilo načina da on to zna, da se ono tamo nalazilo; i da je učinio najbolje što je mogao pod tim okolnostima. Ali moje reči nisu ništa pomogle. Tinus je krivio sebe, jer je bio Aldov otac i on je bio taj koji je vozio. Neprijatelj, koji hoda okolo kao ričući lav (1. Petrova 5:8), uverio je Tinusa da je kriv, i on je u tu laž poverovao.
Ali i ja sam takođe krivila sebe. Sotona je pokušavao da mi kaže kako nisam bila vredna toga da imam decu. Pogledaj šta se dogodilo našoj deci, radi mene, razmišljala sam. Da sam samo otišla na taj događaj sama, tada bi deca bila sigurna kod kuće. Da sam samo bila strožija oko vezivanja pojasa. I tako smo se oboje, i Tinus i ja, mučili tokom cele najduže noći našeg života. Kasnije sam otišla do Josha koji je bio zadržan na promatranju, dok je Tinus ostao sa Aldom.
Da li je nesreća bila Božja volja? Ne, ali verujem da je dozvolio da se ista dogodi. Znam iz Biblije da mi ne može pasti niti jedna dlaka s glave a da to Bog ne zna. Znači da je Bog morao znati za nesreću i pre nego što se dogodila, ali ju je dozvolio kako bi se Njegovi naumi ispunili.
SHVATILA SAM DA AKO NE BUDEM PAŽLJIVA DA BI NESREĆA MOGLA DOMINIRATI MOJIM ŽIVOTOM, I TADA VIŠE NE BIH MOGLA DA SLUŽIM BOGU.
Utehu sam našla u Drugoj Dnevnika 16:9, "Jer oči Gospodnje gledaju po svoj zemlji da bi pokazivao silu svoju prema onima kojima je srce celo prema Njemu. Ludo si u tom radio; zato će odsada biti ratovi na te". Zato sam bila sigurna da je Bog bio, i još uvek jeste, sa nama u našim patnjama.
Sledeću smo nedelju proveli odlazeći od jednog lekara do drugog, tražeći tračak nade za koju bismo se uhvatili. Doktori su učinili šta su mogli: postavili su cev u Aldov stomak i u njegovo grlo. Slomio je ključnu kost i nekoliko rebara. Oči su mu bile nepokretne i zatvorene od oteklina. Ironično, nije imao ni jednu modricu na licu.
Bili smo zasipani pismima, elektronskom poštom i porukama podrške od ljudi iz cele države. Izliv ljubavi i podrške bio je ogroman i bila sam time vrlo iznenađena. Čak smo i od Nelsona Mandele dobili pismo u kojem nas je ohrabrivao da ostanemo jaki. Sada razumem da su nas ljudi iz Južne Afrike, ljudi kojima je zaista stalo, preneli kroz sav ovaj užas.
Nakon što sam provela nedelju dana u sobi preko puta odeljenja za intenzivnu negu, Tinus je predložio da odem kući na jedno vreme kako bih bila malo i sa Joshom, koji me je u to vreme jedva viđao, a takođe me je trebao. Ali kad sam napustila bolnicu u petak uveče; bilo me je strah da odem kući; bilo me je strah da će Aldo umreti. U Jovu 3:25 upozorava nas se da će nam se dogoditi ono čega se najviše bojimo. Iz ličnog iskustva znam da je to istina. Uvek sam se bojala da će moja porodica biti žrtva u saobraćajnoj nesreći i da će moja deca biti povređena. Puno sam puta to i izgovorila. Ako je Tinus vozio samo malo brže kad bismo negde putovali, ja bih ga znala upozoriti da ako nam se šta dogodi, to će biti njegova odgovornost. Sada su se moje reči vratile i proganjale me... a i Tinusa.
Bojeći se i govoreći reči straha, nehotice sam otvorila vrata đavolu da nas napadne. Bog kaže u Drugoj Korinćanima 10:5, da moramo svaku misao zarobiti i pokoriti je Hristu. Morala sam nakon toga da priznam i u ime Isusa svežem sve ove strahove i misli.
Otišla sam kući srcem ispunjenim strahom. U subotu uveče ljuljala sam Josha u svom naručju i bilo mi je drago da vidim da osim par malih posekotina na njegovoj glavi, moj je mlađi sin prošao kroz ovu nesreću većinom nepovređen. On se velikim delom sećao nesreće naglašavajući kako se vozilo nekoliko puta preokrenulo. Tada je rekao da ga je Isus uhvatio kad je poleteo kroz vazduh. U njegovim godinama, teško da je ovo izmislio?
Nakon što je Josh zaspao, suze su potekle. Po prvi put nakon nesreće, plakala sam. Jednom kad sam zaplakala, nisam mogla da prestanem. Kasnije sam mislila kako će mi se glava raspuknuti od bolova i pomislila sam kako je tek Aldu bolno od svih tih povreda glave. Posrtala sam kroz tihu kuću plačući. Aldova soba je bila uredna; upotpunjena sa njegovom loptom na krevetu, a u kuhinji se njegova torba nalazila upravo tamo gde ju je i ostavio prethodnog petka posle škole. Nisam mogla da podnesem tišinu kuće i samo sam plakala i plakala.
Napokon sam zaspala, samo da bih usnula najživlji san. Sanjala sam kako stojim kraj Alda koji je ležao u svom bolničkom krevetu. Njegovi su prsti pocrneli i počeli su da se smanjuju. Ono čega sam se bojala počelo je da se događa. U mom snu govorim Aldu kako mogu da vidim da on umire. Govorim mu da ga puštam tako da može da ode Isusu, s obzirom da sam znala da je prihvatio Hrista kada je bio na omladinskom kampu. Tada mi je Aldo odgovorio, govoreći: "Mama, nemoj to da govoriš. Proklamiraj život nada mnom. Govori život".
Setila sam se na koji smo se način svakog jutra opraštali kada je Aldo odlazio u školu. Sa torbom preko njegovog ramena, pitala bih ga koja je lozinka, a on bi odgovorio: "Samo će me sreća i milost pratiti kroz sve dane života moga. Volim te". Tako da u stvari uopšte nije bilo toliko čudno što bi Aldo tražio da govorim reči života nad njim. Uvek sam to činila.
Tada sam u svom snu rekla: "Živećeš i imaćeš život u izobilju". Nastavila sam to da ponavljam sve dok nije postalo kao refren.
Onda mi je došao stih iz Jovana 10:10: "Lupež ne dolazi ni zašta drugo nego da ukrade i ubije i pogubi; ja dođoh da imaju život i izobilje".
Nisam razumela u to vreme, ali ja nisam samo izgovarala reči, govorila sam život u njegov duh. Nakon nekog vremena mogla sam da vidim kako se boja vraća u njegove usne i kako se prsti ponovno ispružaju. Tada je počeo da place. Njegov plač me je probudio u nedelju ujutru premda sam bila kod kuće, a moje dete u bolnici, daleko od mene. To je takođe bilo i zadnji put da sam ga čula kako plače. Prošlo je tri godine od nesreće, i sve do danas, ja ga ni jedanput nisam čula da zaplače. Nekada proizvodi neke male zvukove i znam da je to način na koji on plače.
Kada me je njegov plač probudio, izbezumljeno sam se podigla. Nisam znala šta mi se to događa. Nisam znala da Bog i danas govori svojoj deci kroz snove. A ipak, On to čini. On nam govori kroz Njegovu Reč, kroz snove, vizije, prirodu i ljude. Ustvari, Bog nam bez prestanka govori; samo smo mi ti koji ne slušamo; nismo uključeni u Njega i nismo u stanju da čujemo tihi glas Svetoga Duha kako nam šapuće. U Isaiji 59:1, Bog kaže da mu ruke nisu prekratke da bi nam pomogao, niti mu je uho gluvo da ne čuje naše molitve. Naši su gresi kao zid između Boga i nas, i to nam ne da da čujemo Njegov glas. Kad ljudi kažu da osećaju kao da im se molitve odbijaju od plafona, ja znam da je to nemoguće. Nije plafon to što vas odvaja od Boga. Greh nas odvaja; one stvari koje u našim očima nemaju preveliku važnost, kao ljubomora, gorčina, vlastita jaka volja i ponos. Bog mrzi ponos.
Nakon mog sna nisam mogla da dočekam jutro. Vrlo rano ujutro spremila sam Josha i otišli smo pravo u bolnicu. Tamo smo u hodniku pronašli Tinusa. Bio je preplavljen tugom i strašno je plakao. Upitala sam ga šta se događa i rekao je: "Umalo smo izgubili Alda jutros oko 2 sata". Rekla sam da znam to i da sam sve videla u svom snu. Videla sam da je Tinus bio šokiran i da mi nije verovao. Ne želim da ga diskreditujem kad ovo kažem, ali smo oboje još uvek bili duhovno mrtvi i sve do tada nikada nismo imali takva iskustva sa Svetim Duhom. Pre nesreće bili smo slepi ali sada vidimo. Pre smo bili mrtvi ali danas živimo! Zahvaljujem Bogu da je čak i kroz ovu tragediju dotakao naše duše i da nas je probudio za Njega. Pretpostavljam da je On već otpočeo ponovnu izgradnju predivnog mozaika naše budućnosti.
Rekla sam Tinusu svoj san i kako je Aldo zatražio od mene da proklamujem život nad njim. Rekla sam mu kako se tresao, kako su njegovi crni prsti ponovno počeli da rastu i kako su njegove usne ponovno dobile boju kada sam proglasila da će živeti i imati život u obilju. Tinus se složio da ćemo nadalje govoriti samo reči života.
SVI SLOMLJENI KOMADIĆI VAŠEG ŽIVOTA NISU NIŠTA DRUGO NEGO PREDIVAN MOZAIK VAŠE BUDUĆNOSTI.
Bog nam kaže u Pričama 18:21: "Smrt je i život u vlasti jeziku, i ko ga miluje, ješće plod njegov".
(Sada znam zašto toliko brakova završi razvodom. Supružnici proklamuju smrt jedni nad drugima. Samo poslušajte šta supružnici govore jedni o drugima! Sigurno ćemo jesti plodove naših reči. Nedavno mi je jedna žena rekla, "Moj muž nikada neće služiti Bogu!" Nažalost, samo sam ja razumela šta je ona proglasila.)
Otišli smo na odeljenje za intenzivnu negu i naizmenično stajali pred Aldovim staklenim kavezom, celo vreme proklamujući život nad njim. Kad god je jedan od nas otišao da se odmori, drugi bi preuzeo. Osoblje odeljenja za intenzivnu negu je mislilo da je čudno to što smo nastavili proklamiranje života nad Aldom, jer su mislili da se može očekivati samo ono najgore. Prognoze koje su davali za Alda nisu bile dobre. U narednim danima mogla sam reći ko je od osoblja imao decu a ko nije. Bilo je onih kojima je stalo, a bilo je i onih koji su jednostavno rutinski radili svoj posao.
Bilo je to mračno doba naših života. Komadići naše glinene ploče duboko su se zarezali u naša tela i žestoko smo krvarili.
"Bog nam je dao Svoj Duh da nam pomaže u svim našim poteškoćama. Mi ćemo sebe žrtvovati Bogu. Mama, volim te. Bog me je poslao natrag da kažem svetu da je Isus živ! Moramo biti poslušni i proklamirati život! Mama, hoćeš li molim te uvek da budeš poslušna i učiniš sve što ti Isus pokaže da treba da uradiš?" (Aldo)
POZVAN DA SVEDOČI
Oduvek sam želela da budem bliže Bogu i imam život u izobilju koji je On obećao. Čeznula sam za Njim; želela sam da On bude moje Prvo i moje Poslednje; moj dah, sama krv u mojim venama. Želela sam da On bude u meni, i želela sam da budem u Njemu.
Ali put kojim smo putovali nije bio lagan, i dozivali smo Boga da nam pomogne. "Gospode," rekla sam, "Znam da sam sada novo stvorenje. Tvoj Duh i moj su jedno, ali molim te Sveti Duše, nauči me da hodam putevima pravednosti".
Jednog dana, dok sam čistila Aldov dušnik, Bog mi je rekao da se vratim Reči. "Moja je Reč puna istina. Koristi je da nađeš život u izobilju. Ove ti istine dajem na dar. Nemoj na njih da gledaš kao na zakone, s obzirom da te je Moja krv već oslobodila od zakona. Radije gledaj na njih kao na oznake pored puta na svom putovanju sa Mnom. Dozvoli mom Duhu da radi kroz tebe. Prestani sa svim svojim pametnim argumentima; svojim logičnim raspravama. Vera počinje tamo gde logika završava. I tada se događaju čuda."
Iščekivanje je počelo u meni da raste. Počela sam da očekujem da ću naći u Bogu ono što mi je bilo nemoguće da nađem bilo gde na drugom mestu. Shvatila sam da sam ništa bez Boga.
Tako sam otvorila svoje srce i pokušala pažljivo da slušam kad god je Bog govorio. Tokom vremena Sveti Duh mi je dao principe po kojima treba živeti i koje principe bi želela sa vama da podelim u drugom delu ove knjige.
Nakon što sam sve pokušala, napokon sam otkrila tajnu kako imati život u izobilju: to se nalazi u ljubavlju ispunjenoj vezi sa Carem nad svim carevima.
Možemo živeti pobedničkim životom samo ako ostanemo u Njegovoj prisutnosti svaki minut u danu. Jedini način da stalno budemo svesni Njegove svete prisutnosti jeste neprestano da se molimo. Ne znam zašto nam je ovo tako teško da napravimo. Kad nekoga volite, vi želite da budete sa tom osobom, i želite sa njim/njom stalno da razgovarate. Ništa vas više ne može radovati nego da podelite ceo svoj život sa osobom koju volite! Jednostavno želite da uživate jedno u drugome i dajete se jedan drugome. Zašto nam je toliko teško da gledamo na našu vezu sa Bogom na ovakav način?
Možda je to zato što naši vlastiti brakovi često imaju nedostataka. Ima previše knjiga o braku, ali svo to znanje i razumevanje neće ništa značiti ako bezuslovno ne volite svoga supružnika, ako niste voljni da položite svoj život za svoga partnera. Ako želite ispunjenu vezu u svom braku, morate sebi da umrete i predate svoj život voljenoj osobi.
To je šta je Bog za nas učinio. Razmislite o tome. On je nas prvi voleo i On je dao Svoj život za nas. "Od ove ljubavi niko veće nema, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje" (Jovan 15:13). Bio je prezren i ostavljen od ljudi (i od Oca), ali je sve to izdržao radi nas. Njegovom smo krvlju spašeni i Njegovim smo ranama isceljeni!
Kada sam razumela značaj Isusove krvi, moj se ceo život promenio. Bila sam oslobođena očekivanja i ograničenosti sveta.
OSLOBOĐENA SAM KRVLJU JAGNJETA
Svakog se dana pozivam na Isusovu krv na moju porodicu. Takođe, molim se da nas vatreni zid zaštiti od svih zlih sila i snaga što bi se okrenule protiv nas. To za mene nije ritual, nego je to prirodni deo moje, ljubavlju ispunjene, veze sa Bogom kroz krvni savez sa Isusom. Ovo čineći, ja se pozivam na sve povlastice koje mi pripadaju Hristovom smrću na krstu. Kadgod vidim neprijateljevu ruku u određenoj situaciji, proglašavam Isusovu krv, govoreći: "Sotono, ti nemaš ovde nikakvu vlast. Krv Isusova ti se suprotstavlja!"
Nažalost toliko malo sveštenika propoveda o predmetu Isusove krvi, i tako malo hrišćana razume njenu snagu. Demoni prepoznaju snagu Njegove krvi i oni pred njom beže, i Sotona je bespomoćan protiv nje. Kad bismo samo više znali o krvi Jagnjetovoj, mogli bi je više i koristiti! Kad molite Boga da vas pokrije Njegovom krvlju, vi priznajete i poštujete Njega, i Ime koje je iznad svih imena: Isus Hrist.
"Podeli svoje saznanje o Mojoj krvi sa Mojom decom", rekao je Sveti Duh. "Jer oni to ne razumu". Ponavljam: Krv Isusova vas oslobađa! Takođe, svakog dana molim Boga da me ispuni Svetim Duhom. To ne znači da se svakog dana nanovo rađam, nego da Mu se ja svaki dan predajem, svoje telo, um i dušu.
"Ispuni me novim uljem, Gospode. Ja želim novo ulje, jer staro ulje smrdi". Da li ste videli sve one teške komade prljavštine koja padne na dno korišćenog, starog ulja? Od starog ulja nema koristi. Treba vam novo, sveže pomazanje svakog dana. Morate skupiti vašu svežu manu svakog dana.
Radujem se u svim okolnostima mog života bez obzira da li su one dobre ili loše, jer štagod da se dogodilo, znam da je On moj Alfa i Omega, moj Početak i moj Kraj. I ovo je dovoljan razlog za slavljenje.
Molitva je postala veliki deo mog života. Znam da On odgovara na naše molitve zbog Isusove krvi koja nas je očistila od svakog greha i dala nam slobodan prolaz do prestola milosti.
Moja je želja da provedem što je više moguće vremena u Njegovoj prisutnosti i priđem Mu što bliže, kako bih osetila Njegovu pročišćavajuću vatru, tako da se Njegovo svetlo može odraziti kroz mene. Da, ja želim da odrazim Boga svetu. Koga vi odražavate?
Živeći u Božjoj prisutnosti, upoznala sam vatru koja Ga okružuje. Ova pročišćavajuća vatra uništila je svaku vezu koja me je vezivala za svet ili za moje sebične želje. Spašena sam kao ona koja je istrgnuta iz ognja (Zaharija 3:2). Bog je milostiv Bog koji nas spašava od sebe samih.
Niko vas ne može prisiliti na vezu sa nekim. Bog je džentlmen. On vam se neće nametati. Vi morate izabrati hoćete li da imate ovu ljubavlju ispunjenu vezu sa Njim. Jedino kad Ga prihvatite i primite, vi možete biti istinski srećni. Naša sreća se ne nalazi u nama samima, ili u okolnostima u kojima se nalazimo, niti čak u našim vezama sa ljudima. Naša se sreća nalazi u našem jedinstvu sa Bogom.
Nema osobe koja vas može usrećiti ili ispuniti vaše potrebe. Morate piti sa izvora žive vode da bi ste bili ustinu zadovoljeni. Jovan 4:14: "A koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožedneti doveka; nego voda što ću mu ja dati biće u njemu izvor vode koja teče u život večni". Nikada se ne možete nadati da ćete nahraniti i zadovoljiti duhovnog čoveka sa hranom ili bogatstvom iz sveta. Istinska sreća jedino se može naći u našoj ljubavlju ispunjenoj vezi sa Bogom. Što više hranim svoj duh Božjom Reči, to sam više htela da Ga slavim i klanjam Mu se.
Bog mi je otvorio oči. Njegova Reč mi je kao svetionik; zrak svetlosti u svakoj mračnoj situaciji. Počela sam da hranim svoj duh Božjom Reči i vodjstvom Svetog Duha pronašla sam principe kako da živim život u izobilju. Božja sveta vatra počela je da gori u meni i dala mi je svetlost. Što sam Mu se više približila, to je ona jače sijala. I mrak je pobegao pred Njegovom svetlošću.
Ono što sledi u narednom odeljku knjige je ono što sam naučila kroz Svetog Duha u pogledu toga kako živeti život u izobilju koji je Bog za nas odredio. Ovo nisu apsolutna pravila ili nauke, nego principi ili ključ kako živeti Duhom ispunjen život sa Isusom. Ali postoji cena koja treba da se plati kako bi ostvarili izobilje. Za mene, to se svodi na ovo: Ja pristupim Božjem prestolu milosti kroz Isusovu krv koja me posvećuje. Ja Mu se predam kad položim svoj život pred Carem nad carevima. A onda se jednostavno kupam u Njegovoj ljubavi.
