Satanine prevare
1. Prevare kojima se prepredeni bog ovog sveta trudi da uništi Božiju decu - ili barem da muči one koje ne može uništiti, da ih zbunjuje i ometa u trci ka predstojećem cilju - su tako brojne kao zvezde na nebu ili pesak na moru. Ali ja sada želim da govorim samo o jednoj od ovih prevara (iako ona može na različite načine da bude primenjena), kojom on pokušava da rascepi jevanđelje, tako da jedan deo opovrgava drogi.
2. Unutrašnje Božije carstvo koje je podignuto u srcima svih onih koji "se kaju i veruju u jevanđelje", nije ništa drugo do "pravednost, mir i radost u Duhu Svetom". Kao što svako dete Božije u Hristu zna, u onom trenutku kada poverujemo u Isusa, postajemo deoničari ovih darova. Ali to su samo prvi darovi Njegovog Duha, još nije vreme žetve. lako su ova dobra dela neshvatljivo velika, mi se pouzdajemo u to da ćemo videti još veća od ovih. Mi očekujemo da ćemo "Gospoda, našeg Boga" ljubiti, ne samo kao dosad slabom, iako možda iskrenom ljubavlju, već "celim srcem, svom mišlju, svom dušom i svim svojim snagama". Nadamo se snazi, da ćemo "svagda biti radosni", da ćemo se "moliti bez prestanka", i biti "zahvalni u svemu" - jer "to je volja Božija u Hristu Isusu" za nas.
3. Očekujemo da ćemo "doći do savršenstva u ljubavi" u onoj ljubavi koja izgoni svaki bolni strah i svaku žudnju, osim one da bude uzvišen Onaj koga ljubimo, a Njega da ljubimo sve više i sve Mu više služimo. Nadamo se kroz iskustvo vere i ljubavi ka Bogu, našem Spasitelju, da ćemo tako rasti i postati sposobni da uvek živimo "u svetlosti", "kao što je On sam u svetlosti". Verujemo, da ćemo jednom imati "istu misao" kao Isus Hristos, da ćemo svakog čoveka tako voleti i biti spremni, "da položimo svoj život za njega", i da ćemo ovom ljubavlju biti oslobođeni ljutnje i oholosti i svake neplemenite sklonosti. Mi očekujemo da ćemo biti očišćeni od svih naših idola, "sve naše nečistoće tela i duha", "od svih naših" unutrašnjih i spoljašnjih "nečistoća izbavljeni" i "posvećeni" "kao što je i On svet".
4. Pouzdajemo se u obećanje Onog koji ne laže. Doći će vreme kada ćemo svakom rečju i svakim delom činiti "Njegovu" svetu "volju na zemlji", "kao što se na nebu čini". Sve naše govorenje biće "začinjeno solju" i pogodno "da donese blagoslov onima koji ga čuju". Mi ćemo Jeli ili pili ili šta god radili", to na "slavu Božiju" činiti. A sve naše reči i dela će biti "u ime Gospoda Isusa" učinjena "sa zahvalnošću Bogu, našem Ocu, kroz Njega".
5. Satanino veliko lukavstvo je da uništi to prvo Božije delo u duši, ili barem da u našem očekivanju toga spreči dalji razvoj još većeg dela. Zato želim sada da ukažem, kao prvo, na različite puteve na kojima on ovo pokušava. I kao drugo, utvrditi, kako se možemo odbraniti od ovih vatrenih strela zla i kako se možemo kroz to, sa čim nas on želi dovesti do pada, još više popeti.
I.
Želim kao prvo da ukažem na različite puteve na kojima Satana pokušava da uništi započeto Božije delo u duši, ili da barem u našem očekivanju toga spreči dalji razvoj još većeg dela. On prvo pokušava da oslabi našu radost u Gospodu, tako što nas čini svesnima naše lične nevaljalosti, grešnosti i nedostojnosti. On dodaje na to da se mora desiti još veća promena pre nego što Gospoda uopšte možemo videti.
Kada bismo znali da ćemo do dana naše smrti morati da ostanemo tako nepromenjeni, tada bismo morali iz ove neizbežnosti da izvučemo neku vrstu utehe. Ali baš zato što znamo da ne moramo ostati u ovom stanju i sigurni smo da će ta velika promena doći, a da Boga ne možemo videti u Njegovoj slavi pre nego što svi naši gresi u ovom životu ne budu izbrisani; lukavi protivnik guši našu radost koju bismo inače imali radi dosegnutog, lažljivim zameranjem zbog onog što još nismo postigli i zahtevom da se to po svaku cenu traži od nas. Tako se više ne možemo radovati onome što imamo jer ima još više onoga što nemamo. Dobrotu Boga, koji je učinio nama velika dela, ne možemo istinski da okusimo, jer ima još toliko većih stvari koje On dosad još nije uradio. Isto tako: što dublje u nama Bog budi uverenje o našoj nespašenosti. Što žešće osećamo želju za obećanim i potpunim spasenjem, to smo više iskušavani da potcenimo prisutne Božije darove koje smo već primili radi onih koje još
nismo.
2. Ako nas on može dovesti tako daleko, ako može oslabiti našu radost, onda će uskoro napasti takođe naš mir. Došapnuće: "Možeš li sresti Boga? Njegove oči su suviše čiste da bi mogle podneti nepravdu. Kako ti onda laskaš sebi i uobražavaš da bi mu se mogao dopasti? Bog je svet, a ti nisi. Šta zajedničko ima svetlo sa tamom? Kako je samo moguće da ti tako nečist budeš prihvaćen od Boga? Ti još kako vidiš cilj i nagradu na koju te je Bog u Hristu Isusu gore pozvao. Ali zar ne vidiš da je taj cilj predalek? Kako se onda usuđuješ da veruješ da su ti gresi već uništeni? Zar je to moguće pre nego što se približiš Bogu i postaneš Njemu sličniji?" Na ovaj način on neće pokušati samo da uzdrma tvoj mir, već i da oduzme njegov stvarni temelj da bi te neprimetnim koracima vratio na tvoju polaznu tačku, tako da počinješ da tražiš tvoje opravdanje kroz dela ili vlastitu pravednost, kao i nešto u tebi kao osnovu tvoje prihvaćenosti kod Boga, ili bar učiniš od toga neophodni
preduslov.
3. Takođe i onda kada se čvrsto držimo toga da: "niko ne može da postavi drugi temelj, sem onoga koji je postavljen, a to je Isus Hristos", i ja sam "opravdan njegovom milošću na osnovu iskupljenja u Hristu Isusu", on ipak neće prestati da nas pritiska: "Ali drvo se po plodovima poznaje. Imaš li ti plodove opravdanja? 'Imaš li istu misao kao Isus Hristos'? Da li si 'umro grehu, a živiš pravdi'? Da li si saobražen Hristovoj smrti i znaš li za silu Njegovog vaskrsenja?" I onda, kada male plodove koje osećamo u duši uporedimo sa puninom Božijih obećanja, treba voljno izvući zaključak iz toga: "Bog sigurno nije rekao da su mi gresi oprošteni. Ja sigurno nisam primio oproštenje greha. Sa kakvim pravom onda sebe svrstavam u svete?"
4. On će ovim, svom svoj om silom da vrši pritisak na nas, posebno u vremenima bolesti i bola: "Nije li ovo reč Onoga koji ne laže: 'bez posvećenja neće niko videti Gospoda'? Ali ti nisi svet i ti to dobro znaš. Ti znaš da svet znači biti po savršenoj Božijoj slici, a kako je ovo samo udaljeno i izvan tvoga domašaja? Ti to ne možeš dohvatiti i zato je sav tvoj trud uzaludan. Uzalud si prolazio kroz sve ove patnje. Svu svoju snagu si upotrebio uzalud. Još uvek si u svojim gresima i zato moraš propasti." Tako će neprijatelj od tebe ponovo napraviti "roba" koji "strahuje od smrti" u čemu si tako dugo već bio vezan ako tvoje oči nisu stalno usmerene ka Onome koji je sve tvoje grehe poneo. Tako će on da umanjuje tvoj mir i radost u Gospodu, a možda čak i uništi.
5. Ali njegovo majstorstvo prepredenjaštva tek dolazi. Nezadovoljan time što umanjuje tvoj mir i radost, on će svoje napade i dalje nastaviti. Njegove udare će usmeriti ka tvojoj pravednosti. Pokušaće da uzdrma, ako ne i da uništi tvoju svetost koju si upravo primio u očekivanju dara Božije slike i prilike.
6. Način na koji on ovo započinje je delimično iz već rečenog jasan. Jer kroz to, da on najpre napada našu radost u Gospodu, pogađa istovremeno i našu svetost. Jer radost u Svetom Duhu je dragoceno sredstvo za pospešivanje svake pobožne sklonosti. Ona je izabrani alat kojim Bog veliki deo svog dela u vernoj duši nastavlja. Ona je znatna pomoć, kako za unutrašnje, tako i za spoljašnje posvećenje. Ona jača naše ruke da napredujemo u delu vere i službi ljubavi, hrabro da se borimo "u dobroj borbi vere" i da "dohvatimo večni život". Ona je na poseban način od Boga određena da uspostavi ravnotežu između unutrašnjih i spoljašnjih patnji, da ispravi "klonule ruke i iznemogla kolena". U toj meri u kojoj Satana našu radost u Gospodu guši, ometa takođe i naše posvećenje.
7. Isto delovanje nastaje ako on na bilo koji način može da uništi ili uzdrma naš mir. Jer Božiji mir je drugo dragoceno sredstvo za pospešivanje Božije slike u nama. Teško da postoji veća pomoć u posvećenju od uravnotežene pribranosti duha i mirne svesti upravljene ka Bogu i tiho pouzdanje u Isusovu krv. Drugačije teško da je moguće rasti u milosti i poznanju našeg Gospoda Isusa Hrista. Strah (izuzev osećajnog dečijeg straha) čini dušu hladnom i bezosećajnom. Strah zatvara sve izvore duhovnog života i onemogućava da se srce pokrene ka Bogu. Sumnja prlja dušu, tako da ona zapinje duboko u blatu. Zbog toga je naš rast u posvećenju u toj meri usporen, koliko nas strah ili sumnja savladava.
8. Ako nam naš lukavi protivnik oduzme uverenje o nužnosti savršene ljubavi, a naš mir uzdrma kroz sumnju i strah, onda će istovremeno pokušati da oslabi našu veru, ako ne čak i daje uništi. Mir i vera su neraskidivo povezani, tako da oni ili jedno uz drugo stoje ili zajedno moraju pasti. Dokle god je vera tu, imamo mir. Naše srce ostaje čvrsto sve dok veruje u Gospoda. Ali ako ostavimo našu veru, naše dečije pouzdanje u Boga koji voli i prašta, naš mir prestaje jer je uništena istinska osnova našeg posvećenja i mira. Dakle, sve što napada veru pogađa tačno u koren sveg posvećenja. Bez ove vere, bez postojane sigurnosti da me je Hristos voleo i sebe predao za mene, bez stalnog uverenja da mi je Bog milostiv Hrista radi, nemoguće mi je voleti Boga. "Mi ga volimo, zato što je On prvi zavoleo nas" i to srazmerno snazi i jasnoći našeg uverenja da nas je voleo i prihvatio u Njegovom Sinu. Ako ne volimo Boga, ne možemo voleti ni naše bližnje kao sebe. Dakle, ne nalazimo nikakav
odgovarajući stav prema Bogu i ljudima. Iz toga proizilazi, da sve ono što slabi našu veru u istoj meri i naše posvećenje mora da ometa. A ovo ne samo daje najdelotvorniji, nego i najbrži način da se uništi svako posvećenje, jer ne napada bilo kakav hrišćanski stav, dar milosti ili pojedine plodove Duha; već čupa, ukoliko uspe, čitavo Božije delo sa njegovim korenom.
9. Nije čudo da gospodar tame ovog sveta svu svoju snagu baš ovde koncentriše. Iz iskustva znamo da je to tako. Lakše je predstaviti sebi neizrecivu silu iskušenja, nego je izreći u rečima, iskušenje koje često pritiska one koji su gladni i žedni pravednosti. Ako oni s jedne strane vide pakleno zlo vlastitog srca, a s druge strane prepoznaju neisflekanu svetost ka kojoj su i pozvani u Hristu Isusu. S jedne strane dubina vlastite propasti, njihovo beskrajno zastranjenje od Boga, a s druge strane veličina božanske slave, slika svetih u koju treba da budu preobraženi, tada često nestaje duha u njima i skoro da žele da uzviknu: "Boguje to nemoguće." Spremni su da napuste oboje, i veru i nadu, i da odbace ono pouzdanje kojim sve stvari treba da savladaju kroz Hrista, koji im daje snagu; ono pouzdanje kroz koje treba "da prime obećanje", "nakon što su činili Božiju volju".
10. Ako se "do kraja čvrsto drže početka pouzdanja", oni će bez sumnje postići ono što je Bog obećao a što se proteže kroz vreme i večnost. Ali ovde je našim nogama postavljena još jedna zamka. Dok se ozbiljno pružamo ka delu obećanja koji ovde treba da bude ispunjen, naime "ka slavnoj slobodi Božije dece", može se desiti da budemo odvučeni od posmatranja te slave a da i ne primetimo slave koja treba da bude objavljena. Naše oko može neprimetno da bude "odvraćeno od krune" "koju će pravedni sudija" prema svom obećanju "dati u onaj dan svima koji su ljubav posvetili Njegovom dolasku" i naš pogled može biti odvraćen od nepropadljivog nasledstva sačuvanog na nebesima za nas.
Ovo bi takođe bio gubitak za našu dušu i smetnja za naše posvećenje. Predstavlja nam pomoć ako postojano imamo u vidu cilj na našem putu u trci koja nam je predodređena. Tako je naime Mojsije "imao u vidu nagradu" u staro vreme što gaje ohrabrilo da "radije strada sa Božijim narodom, nego da ima kratkotrajno uživanje greha jer je Hristovu porugu smatrao većim bogatstvom od egipatskog blaga". Da, izrazito je rečeno o nekom većem da je "umesto radosti, koja je bila pred Njim, podneo krst prezrevši sramotu i seo s desne strane Božijeg prestola". Iz toga možemo lako videti koliko nam je potrebniji pogled na predstojeću radost da bismo svaki krst koji nam Bog u svojoj mudrosti daje, mogli da ponesemo i kroz posvećenje možemo prodirati napred.
11. Ali dok težimo da to postignemo, isto kao i onu slavnu slobodu koja na to priprema, možemo doći u opasnost da dospemo u drugu đavolovu zamku u koju on želi da se Božija deca uhvate. Može biti da se "previše brinemo za sutrašnji dan" i tako propustimo da se danas poboljšamo. Tako rado očekujemo tu Ťsavršenu ljubav" da se u onoj, koja je već "izlivena u naša srca" ni ne vežbamo. Ima dovoljno primera ljudi koji su na taj način pretrpeli mnogo štete. Bili su tako zauzeti time što su kasnije trebali da prime, da su potpuno prezreli ono što su već primili. U očekivanju da dobiju pet talanata više, pokopali su onaj jedan koji su već posedovali u zemlju. Barem ga nisu onako umnožili kako su trebali da čine, na ime u slavu Bogu i na spasenje njihove vlastite duše.
12. Na taj način prepredeni protivnik pokušava da pomrsi Božiji plan, tako što jedan deo jevanđelja okreće protiv drugog. Božije početno delo biva uništeno u očekivanju njegovog završnog dela. Videli smo neke od puteva na kojima đavo to pokušava, tako što takoreći zaustavlja izvore posvećenja. Ali on to takođe neposrednije čini time što slavnu nadu čini povodom nesvetih sklonosti.
13. Jer uvek, kada je naše srce pohlepno za svim onim veličanstvenim i skupocenim obećanjima, kada tražimo Božiju punoću kao što jelen traži potoke, kada naša duša u gorućoj želji uzvikne: "Što se tako dugo ne vraćaju kola njegova?" - tada Satana neće propustiti priliku da nas navede na gunđanje protiv Boga. Tako će upotrebiti svu svoju mudrost i snagu, da ćemo se u času ne straženja možda i požaliti na Gospoda jer odugovlači Njegov dolazak. Sigurno će se truditi da u nama izazove neku dozu nezadovoljstva i nestrpljenja, možda čak i zavisti prema onima za koje verujemo da su već dohvatili nagradu našeg nebeskog pozvanja. On tačno zna: ako popustimo samo pred jednom od ovih sklonosti, pokvarićemo stvar koju želimo da izgradimo. Ako na ovaj način težimo ka savršenom posvećenju, postaćemo još nesvetiji nego pre. Da, postoji velika opasnost da naše poslednje stanje bude gore od prvog - kao kod onih o kojima Apostol ove užasavajuće reči izgovara: "Bilo bi bolje da
nisu poznali put pravednosti, nego što su se, pošto su ga poznali, odvratili od svete zapovesti koja im je predana."
14. On se nadalje nada jednoj drugoj prednosti: želi da dobrom putu pribavi rđavo ime. On zna kako je malo ljudi sposobno, (a previše je onih koji za to nisu ni spremni), da razlikuje između slučajne zloupotrebe i stvarne namere jednog učenja. On će stalno mešati jedno sa drugim i to u pogledu učenja o hrišćanskoj savršenosti, da bi svest nepažljivih ljudi zaposeo protiv slavnih Božijih obećanja. Kako učestalo, kako uopšteno - skoro da bih rekao: kako univerzalno - je on sa tim imao uspeha! Jer ko neće na osnovu nekih nezdravih delovanja ovog učenja smesta zaključiti: "To je njegova stvarna namera?" Ko neće smesta uzviknuti: "Pogledajte, to su plodovi (prirodni, neminovni plodovi) jednog takvog učenja!" Pogrešno! To su delovanja koja slučajno proizilaze iz zloupotrebe tako velike i skupocene istine. Ali zloupotreba ovog ili nekog drugog biblijskog učenja ni u kom slučaju ne ukida njegovu upotrebu. Tako vera čoveka ne može ako promaši pravi put, "da uništi
Božije obećanje". Ne! Pre će biti da je Bog istinit, a svi ljudi lažljivi. Reč Gospoda ostaje. "Veranje onaj koji je obećao", "koji će to i izvršiti." Zato, ne odvraćajmo se od "nade jevanđelja". Pazimo mnogo više na to - to je druga tačka sa kojom ćemo se pozabaviti - kako se možemo odbraniti od vatrenih strela zloga; kako se tim više možemo popeti kroz ono sa čim nas on želi dovesti do pada.
II.
1. Kao prvo: pokušava li Satana da guši tvoju radost u Gospodu tvojom zauzetošću vlastitim grešnim stanjem? Da li upućuje na to da bez neograničenog, sveobuhvatnog "posvećenja niko neće videti Gospoda"? Tu strelu možeš baciti nazad njemu na glavu. Jer što više Božijom milošću osećaš tvoju nevaljalost, tim više se možeš radovati pouzdanoj nadi da će sve to biti otklonjeno. Dok se čvrsto držiš ove nade, svaka zla sklonost koju otkrivaš na sebi, iako je možda mrziš iz dubine duše, može postati sredstvo, mnogo pre za porast a ne za umanjenje tvoje skromne radosti. "Sve to", možeš reći će nestati u prisustvu Gospoda. Kao što se vosak topi u vatri, tako će se i ovo istopiti pred Njegovim licem." Što je veća promena, koja preostaje da se učini u tvojoj duši, tim više se možeš radovati Gospodu i biti radostan u Bogu tvog spasenja koji je već tako velike stvari učinio za tebe, a učiniće još i veće.
2. Kao drugo: što žešće Satana napada tvoj mir šaputanjem: "Bog je svet, a ti nisi; ti si neizmerno daleko od posvećenja bez kojeg ne možeš videti Boga, kako se onda možeš dopasti Bogu? Kako uobražavaš da si opravdan?" Što žešće on to čini, drži se ozbiljnije i pažljivije ovoga: "Ne radi dela pravednosti koja sam učinio" i "našao se u Njemu"; "prihvaćen sam u voljenom" i "nemam vlastite pravednosti" (kao osnovu našeg opravdanja pred Bogom, bilo to potpuno ili delimično), "već onu verom u Isusa Hrista, naime pravednost koja dolazi od Boga na osnovu vere".
Priveži tu reč sebi oko grla, napiši je na ploči tvoga srca. Nosi je kao narukvicu na ruci i neka ti bude kao počeonik među očima: ja sam "opravdan badava njegovom milošću na osnovu iskupljenja u Hristu Isusu". Ceni i pazi sve više ovu skupocenu istinu: "Posredstvom vere ste milošću spašeni." Divi se sve više Božijoj slobodnoj milosti; koji je "tako zavoleo svet, daje svog jedinorodnog Sina dao, da svako, ko veruje u Njega ne propadne nego da ima večni život". Tako treba svest o tvojoj grešnosti s jedne strane, a posvećenje od tebe očekivano, s druge strane, da doprinesu utemeljivanju tvog mira koji će teći uprkos svim brdima bezbožnosti, koja će se u onaj dan poravnati, u kom će Gospod doći da sasvim ovlada tvojim srcem. Niti bolest ili bol, niti blizina smrti trebaju da budu povod za bilo kakvu sumnju ili strah u tebi. Ti znaš - jedan dan, jedan čas; da, jedan trenutak je kod Boga kao hiljadu godina. Bogu vreme ne može postati prekratko u kome treba da
učini, šta god preostaje da se učini u tvojoj duši. Božije vreme je uvek najbolje vreme. Zato, "ne brini se ni za šta." Neka se samo "tvoje molitve pred Njim očituju" i to ne sa sumnjom ili strahom, već sa "zahvaljivanjem", jer unapred znaš da ti "neće uskratiti nijednoga dobra."
3. Kao treće: što si više iskušavan da odložiš svoj štit i da odbaciš svoju veru i poverenje u Njegovu ljubav, tim se više trudi i pazi da čvrsto držiš što imaš. Trudi se tim više, da "raspiriš Božiji dar" koji je u tebi. Nikada više nemoj zaboraviti ovo: imam "zastupnika kod Oca, Isusa Hrista, pravednika", i "a što sad živim u telu, živim verom u Sina Božijeg koji me je zavoleo i sebe predao za mene." Neka to bude tvoja slava i kruna radosti. Pazi da ti niko ne uzme krunu. Drži se čvrsto ovoga: "Znam da moj Izbavitelj živi i da će On stajati nad zemljom na sudnji dan." Dalje: "U Njemu imam izbavljenje, Njegovom krvlju, oproštenje mojih greha."
Zato, ispunjen svakim mirom i radošću u veri, prodri dalje u mir i radost vere ka obnovljenju tvoje cele duše, na sliku Onoga koji te je stvorio. Prizivaj Boga neprekidno za to vreme da vidiš nagradu tvog visokog poziva, ali ne tako kako je Satana predstavlja, i to na jedan užasan i odvratan način, već u njenoj prvobitnoj, istinskoj lepoti. Ne kao nešto što mora biti, da ne bi otišao u pakao; već kao nešto, što može biti, da bi te odvelo u nebo. Vidi to kao dar koji je najvredniji težnje, dar koji je sadržan u punini Božijih darova milosti. Ako ga vidiš u svetlu ove istine, bićeš sve gladniji toga. Sva tvoja duša će žedneti za Bogom i ovim slavnim skladom sa Njegovim obličjem. Ako si milošću primio stvarnu nadu i snažnu utehu, nikada više nećeš biti umoran ili bez snage u tvom duhu, već napredovati dok ne stigneš do cilja.
4. Istom tom silom vere teži ka slavi. To nam je, kao i oduvek, postavljeno na vidik. Bog je od samog početka ujedinio oproštenje, posvećenje i nebo. Zašto da ih čovek opet razjedini? Čuvajte se toga! Ne dopustite da se jedan deo zlatnog lanca polomi: Bog mi je u Hristu oprostio. On me obnavlja sebi na sliku. Uskoro će me Bog tako oblikovati da Ga mogu sresti. Prihvatiće me tako da mogu stajati pred Njegovim licem. Ja, koga je On opravdao krvlju svog Sina, potpuno posvećen Svetim Duhom, se trebam brzo popeti u "nebeski Jerusalim", u "grad živog Boga". Samo još malo i doći ću "zboru i crkvi prvenaca i Bogu, sudiji svih, i posredniku novoga saveza Isusu". Već uskoro će se ove senke smanjiti i večni dan će osvanuti! Već uskoro ću "piti iz reke vode života koja izvire iz prestola Božijeg i Jagnjetovog. Tamo će ga sve sluge Njegove slaviti i gledaće Njegovo lice i Njegovo ime biće na njihovim čelima. I noći neće više biti i neće im biti potrebna svetlost
svetiljke, ni sunca, jer će ih Gospod Bog obasjavati i carovaće u sve vekove."
5. Ako si dakle "okusio dobru reč i sile budućeg sveta", nećeš više gunđati protiv Boga jer nisi "osposobljen da učestvuješ u nasledstvu svetih u svetlu". Umesto da budeš nezadovoljan što nisi potpuno izbavljen, slavićeš Boga zato što te je već dotle izbavio. Uzvisivaćeš Boga za ono što je učinio i to uzeti kao zalog za ono što će tek učiniti. Nećeš se ljutiti na Njega jer još nisi obnovljen; već Ga slaviti, jer ćeš to jednom biti i zato što je "tvoje izbavljenje" od svakog greha "sada bliže nego onoga dana kada si poverovao". Umesto da sebe besmisleno mučiš, jer vreme još nije nastupilo, čekaćeš to mimo i pribrano. Jer znaš da će ono "doći i neće odocneti". Teret greha koji leži na tebi možeš tim radosnije podneti jer znaš da te on neće zauvek opterećivati. Još samo malo i on će potpuno da nestane. "Čekaj" samo, "dok ne dođe Gospodnje vreme. Budi jak, a On će da uteši tvoje srce i položi svoje pouzdanje na
Gospoda."
6. Ako vidiš nekoga, ko naizgled (koliko jedan čovek to može i da prosudi, jer samo Bog ispituje srca) veći ima udela u nadi i "učinjen je savršenim u ljubavi", čuvaj se da mu ne pozavidiš radi Božije milosti koja je u njemu. Neka to pre obraduje i uteši tvoje srce. Uzvisi Boga radi toga. Jer "ako se jedan ud slavi", zar se neće "svi udovi radovati s njim"? Umesto da ga susretneš sa ljubomorom i podozrenjem, slavi Boga za ovu utehu. Raduj se što imaš novi dokaz Božije vernosti, Boga koji ispunjava sva svoja obećanja. Nastoj tim više sam to da "dohvatiš, pošto je i tebe Hristos uhvatio".
7. Da bi ovo postigao, iskorišćavaj vreme. Koristi trenutak. Razaberi svaku priliku da rasteš u milosti ili da činiš dobro. Ne daj da zbog misli, da bi sutra mogao da primiš više milosti, budeš ravnodušan prema današnjem danu. Sada imaš samo jedan talant. Ako očekuješ drugih pet, onda uloži taj jedan koji imaš za veći dobitak. Što više očekuješ kasnije, tim više radi danas za Boga. Njegova milost je dovoljna za svaki dan. Bog izliva danas svoja dobra dela na tebe. Pokaži se danas kao veran upravitelj prisutne Božije milosti. Šta god da se sutra desi, usmeri danas svu marljivost da "tvojoj veri dodaš umerenost, strpljenje, bratsku ljubav i strah Gospodnji", dok ne dosegneš onu čistu i savršenu ljubav. Budi bogat u tome. Ne budi lenj ili neplodan. Jer, tada "će ti se tako obilno pružiti ulazak u večno carstvo našeg Gospoda Isusa Hrista".
8. Na kraju: ako si i odbacio u prošlost ovu slavnu nadu, da budeš svet kao što je i On svet; ne zloupotrebljavaj je više, već je pravilno koristi. Upotrebi je za još prekomernije uzvisivanje Boga i na dobitak za tvoju vlastitu dušu. "Trci" za savršenošću, u čvrstoj veri, tihoj pribranosti duha, u pouzdanoj nadi. Likuj stalno nad tim što je Bog učinio. Rasti svakodnevno u spoznaji našeg Gospoda Isusa Hrista i idi od jedne sile do druge. Trči u susret cilju u odanosti, strpljenju i poniznoj zahvalnosti za to, što si postigao i za to što ćeš postići. "Gledaj na Isusa", dok kroz potpunu ljubav ne uđeš u Njegovu slavu.
Sa nemačkog preveo: Dragan Trajčevski. Propoved br. 42. (1750. god.)