Naslovna » U Hristu » Propovedi » ....

Tri čoveka

John Wesley
"Jer ne primiste duh ropstva, opet da se bojite; nego primiste Duh posinački, kojim vičemo: Ava, Oče!" (Rim. 8,15)

Uvod

1. Pavle na ovom mestu govori ljudima, koji su kroz veru postali deca Božja. "Vi", kaže on, koji ste u istinu Njegova deca i ispunjeni ste Njegovim Duhom, "niste primili duha ropstva, da bi ste se ponovo bojali"; već "zato što ste deca, poslao je Bog Duh svoga Sina u vaša srca". "Vi ste primili (prihvatili) Duha posinačkoga, kojim vičete: Ava, Oče."

2. Duh ropstva i straha stoji u potpunoj suprotnosti, ljubavlju punom i predivnom Duhu usinovljenja. Ljudi, koji su savladani strahom, ne mogu biti nazvani sinovima Božjim. Ipak, neki od njih se mogu nazvati Njegovim slugama, i "nisu daleko od carstva Božjeg".

3. Zastrašujuće je to, da većina ljudi, takođe i jedan veliki deo takozvanog "hrišćanskog sveta", još nisu stigli i do ove tačke, već su još uvek udaljeni od nje.

"Nema Boga u mislima njegovim." Nema mnogo onih, koji ljube Boga. Malo je više onih koji ga se boje. Ali najveći deo nema ni straha Božjeg pred očima, ali ni ljubavi Božje u srcima.

4. Možda se mnogi od vas sećaju, vi, koji ste po milosti Božjoj primili udela u jednom delimično boljem Duhu, na vreme, kada ste se nalazili u istoj izgubljenosti. Ali na početku niste znali, iako ste se svakodnevno valjali u vašim gresima i u vašoj krvi, sve dok na kraju niste, kada je vreme došlo, "primili Duha straha" (primili ste ga, jer je i on dar Božji). Kasnije se strah povukao, i Duh ljubavi je ispunio vaša srca.

5. Neko, ko se jednom našao u navedenoj situaciji, znači, ne poznaje ni strah a ni ljubav, u pismu se naziva "telesni čovek". O nekome, ko živi u duhu ropstva i straha, govori se ponekad, da je "pod zakonom" (iako ovaj izraz (termin) često se koristi za osobe, koje se drže judejskih propisa, ili se osećaju obaveznim da treba obraćati pažnju na sve rituale i ceremonije judejskog zakona). A ko je pak zamenio duh straha Duhom ljubavi, je direktno opisan kao čovek, koji se nalazi "pod blagodaću".

Zato što mi svakako trebamo biti na čisto, čijeg smo mi duha, pokušaću da ova tri stanja pažljivo opišem: prvo stanje, stanje "prirodnog čoveka", drugo stanje, stanje onog ko je "pod zakonom" i treće stnje, stanje onog, koji se nalazi "pod milošću".


I. Telesni čovek

1. Kao prvo, stanje "telesnog čoveka". Pismo ga opisuje kao stanje spavanja. Božji glas ga zove: "Preni se, ti koji spavaš!" Jer se njegova duša nalazi u jednom dubokom snu. Njegova duhovna ćula nisu probuđena. Ona ne razlikuju duhovna dobra od zla. Oči njegovog razuma su zatvorene. One su zapečaćene i ne vide. Konstantno su prekriveni oblacima i tamom. On boravi u dolini sene i smrti. I zato, što nije otvoren za spoznaju duhovnih stvari, i svi putevi do njegove duše su zatvoreni, živi u grubom i ludošću propraćenom neznanju onog, što je za njega od najveće važnosti. On je bez trunke poznanja Božjeg, i ne sluti, šta bi u stvari o Bogu trebao da zna. Zakon Božji je njemu potpuno stran, u njegovom stvarnom, unutrašnjem i duhovnom značenju. On nema ni predstavu evanđeoskog posvećenja, bez kojeg niko neće Gospoda videti, a ni o sreći, koju samo oni nalaze, čiji su "životi sakriveni s Hristom u Bogu".

2. Iz ovog razloga - jer on leži u dubokom snu - je u nekom smislu miran. I zato što je slep, oseća se sigurnim. On misli: "Ha! Meni se ništa loše ne može dogoditi!" Tama, koja ga opkružuje sa svih strana, drži ga u jednoj vrsti mira, toliko, koliko mir uopšte može stajati skladno sa delima đavoljim, s jednim zemaljskim, i đavoljim ubeđenjem. On ne vidi, da on stoji na ivici pakla, i zbog toga se ne plaši. On se ne može tresti pred opasnošću, koju ne poznaje. Premalo razume, da bi se plašio. Zašto se on ne boji Boga? Zato što ga uopšte ne poznaje. lako i sami izjave "On nije Bog" ili "On sedi nad krugom od zemlje" i "ne brine se o stvarima koje se dešavaju na zemlji" ne iz čežnje njegovog srca, tako se teši na epikurejski način, u čemu si govori: "Dobar (Milostiv) je Gospod." Sa ovom mutnom predstavom milosti potpuno uništava i potiskuje svu svetost Božju i Njegovu suštinsku mržnju prema grehu, svu Njegovu pravednost, mudrost i istinu. Jedan takav čovek nema straha od osvete koja preti svima onima, koji preziru blagoslovima ispunjen blagosloven zakon Božji, zato što ga ne razumeju.

On u sebi misli, da bi najvažnije bilo, živeti po određenim principima (pravilima) i spolja biti bez mane, ati u tome ne vidi, da se zakon odnosi na sve požude, želje, misli i osećanja srca. Ili misli da je obaveza prema zakonu uklonjena, jer je Hrist došao "da ispuni zakon i proroke", da spase Njegov narod u, a ne od greha i da njih, bez posvećenja, uvede u nebo. Kroz sve to ne obraća pažnju na Njegove reči, da "neće nestati ni jednog jote, ili jedne same crte od slova iz zakona, a da se sve ne ispuni" i da "neće svi koji mi govore: Gospode! Gospode! ući u kraljevstvo nebesko, nego samo onaj koji ispunjava volju Oca moga koji je na nebesima".

3. On se oseća sigurno, jer on nema samospoznaju. I zato on kaže, da će se "tek jednog dana pokajati". Naravno, on ne zna tačno kada, - tamo negde pre njegove smrti - i to je za njega normalno, da on sam odabere čas njegovog pokajanja. Jer, šta bi ga sprečilo da se pokaje kada on to poželi? I zašto bi se uopšte plašio, da odluku, koju je doneo, jednom ne sprovede u delo?

4. I stvarno se nigde ne može naći tako jasna ne spoznaja, kao kod "obrazovanih". Jedan telesni čovek, koji je obrazovan je u stanju da se u svakom trenutku pozove na njegove duhovne sposobnosti i da govori o slobodi njegove volje kao i o bezuslovnoj potrebi jedne takve slobode, da bi čovek bio jedno moralno biće. On čita, argumentira i dokazuje, da svaki čovek može da čini ono što želi. On može svoje srce upravljati i ka dobrom i ka zlu, onako kako mu u tom trenutku pravilno izgleda. Tako je Bog ovog sveta preko njegovog srca postavio jedan dupli prekrivač slepoće, da ga ne bi, pod bilo kakvim okolnostima obasjao "sjaj svetlosti evanđelja slave Hristove".

5. Kod jednog telesnog čoveka, koji živi u ne spoznanju samog sebe i Boga, stvara se blagovremeno jedna vrsta radosti; i on može samome sebi čestitati za njegovu ličnu mudrost i dobrotu. Često mu se dodeljuje to, što svet naziva radost. Takođe, ponekad može zadobiti radost kroz to, da zadovolji želje njegovog tela ili njegovih očiju ili njegov bes. To posebno pogađa one koji imaju veliki posed. Ako se on raduje njegovom velikom bogatstvu, može se "oblačiti u skerlet i u fino platno i provoditi sve dane u veselju i u sjajnom životu". Sve dok se on tako može zadovoljavati ljudi će o njemu" bez sumnje "govoriti dobro". Oni će reći: "On je srećan čovek." U stvarnosti je ovo sadržaj svetovne sreće: dobro se oblačiti, posećivati nekog, gajiti konverzaciju, dobro jesti i piti i zadovoljavati se u igrama.

6. Ne iznenađuje, kada neko, ko živi u ovakvim uslovima i ošamućen je opojnim sredstvom ulagivanja i greha, sebe - pored svakodnevnih snova - ubeđuje sebe, da on živi u velikoj slobodi. Kako se samo lako ubeđuje, daje slobodan od svih "prostih, javnih grešaka" i od urođenih "predrasuda", da uvek dobro odlučuje i drži se daleko od svih ekstrema. "Ja sam slobodan", kaže on, "od svake zanesenosti, koja se može naći kod slabih i ograničenih duša, od sujeverja, koje je bolest svih budala i kukavica, pa u svemu žele da budu ispravni, i od pobožnosti, koju uvek nalaze kod onih, koji ne mogu slobodno i širokogrudo da razmišljaju." Ovo je očigledno, da svako, ko ovako govori, je bez "mudrosti koja dolazi odozgo", bez posvećenja, bez vere srca i bez osećaja koja su bila u Hristu.

7. Sve vreme je sluga grehu. Dan za danom on čini veće ili manje grehe. Ipak on nije nemiran. On ne stoji pod pritiskom, kao što to neki tvrde, ne oseća da je proklet, i smiruje se izgovorima kao: "Čovek je prolazan. Svi smo mi slabi. Svaki čovek ima svoje greške." (On govori ovako čak i tada, kada prizna da veruje da hrišćansko otkrivenje dolazi od Boga.) Možda citira i pismo: "Ne govori li Solomon: Jedan pravednik pada sedam puta dnevno u greh? Bez sumnje se svi, koji kažu, da su bolji od njihovih bližnjih, pretvaraju ili zanose."

Ako mu ikada dođu neke ozbiljne misli, brzo ih se otarasi i misli: "Zašto bih se plašio? Bog je milostiv a Hrist je umro za grešnike."

Na ovaj način on ostaje voljni rob grehu. On je zadovoljan u okovima pokvarenosti. Njegov unutrašnji i spoljašnji život nije svet; a on je zadovoljan time. On ne pobeđuje grehe - posebno one, koji ga lako prisvajaju - ne teži uopšte ka tome da ih jednog dana pobedi.

8. Ovo je stanje svakog "telesnog čoveka", bio on jedan grubi, neprijatni prestupnik ili jedan, više milostiviji i pristojniji grešnik. koji poseduje izgled pobožnosti, ali ne i silu njezinu. Ali kako može neko takav "biti presvedočen o njegovim gresima"? Kako ga dovesti do pokajanja i staviti ga pod zakon, da bi dobio "duha ropstva i straha"? I to je tačka, koja se treba razmotriti.


II. Zakonski čovek

1. Kroz jedno strašno stanje (okolnosti) ili kroz Njegovu Reč, pojačanu kroz delovanje Njegovog Duha, Bog dodiruje srce onog, koji sedi u tami i spava u senci smrti. On je sa strahom probuđen iz njegovog sna, budi se i postaje svestan opasnosti, u kojoj se nalazi. Ponekad se to dešava u momentu, ponekad postepeno, korak za korakom, da bi se oči njegovog razuma otvorile. I tako, pošto je veo delimično otklonjen, prepoznaje pravo stanje, u kojem se nalazi. Jedno grozno svetlo prodire u njegovu dušu, jedno svetlo, za koje može pomisliti da iz samog pakla blješti, iz najdubljeg ponora, iz vatrenog jezera, koji sumporom gori. Konačno on oseća, da ljubeći i milostivi Otac je takođe i "oganj koji spaljuje". On je pravedni i strašan Bog koji svakome daje po njegovim delima, koji bezbožnike za svaku praznu reč, da čak i za misli koje su bile u njegovom srcu, povlači na sud.

Dakle jedan takav čovek jasno prepoznaje, da su oči velikog i svetog Boga "presvete, da bi On mogao da gleda zlo", da se Bog svakome sveti, ko se buni protiv Njega, i da On bezbožnima vraća sve u lice. "Strašno je upasti u ruke Boga živoga."

2. Unutrašnje, duhovno značenje božanskog zakona počinje bolno da mu se razjašnjava. On shvata, da je "zapovest bezgranična", i ništa ne ostaje sakriveno pred Njegovim svetlom. Njemu je jasno, da zapovesti u svim pojedinostima se ne odnose samo na spoljašnje grehe ili spoljnu poslušnost, već i događanja u najtajnijim predelima duše, u koje samo Božje oči mogu da zavire.

Kada on samo čuje: "Ne ubij", Bog mu kaže gromoglasno: "Ko mrzi svoga brata on je ubica." "I ko reče bratu svome: Bezumniče! zaslužuje da se kazni ognjem gehenskim." Kada zakon kaže: "Ne čini preljube", odzvanja glas Gospodnji u njegovim ušima: "Svaki koji na koju ženu pogleda sa željom, već čini preljubu s njom u srcu svome." l tako on oseća; da je Reč Božja u svakom pogledu "živa i jaka, i oštrija od svakog mača na obe strane naoštrena i prodire čak do rastavljanja duše i duha, i zglavaka i mozga". To oseća mnogo više, jer je shvatio, da je dosada prezirao sveobuhvatni plan spasenja Hristovog, da je on "Sina Božjeg pogazio", onog, ko je hteo da ga spase njegovih greha. On je "i krv saveza, kojom se posveti držao za poganu" i to je gledao kao jednu običnu "stvar" bez sile koja posvećuje.

3. Zato što zna, da je "sve golo i otkriveno pred očima onoga kome mi treba da odgovaramo",on vidi sebe golog i bez ijednog smokvinog lista, kojim bi pokrio svoju golotinju, bez ijednog sićušnog izgleda vere i morala, bez njegovih siromašnih izvinjenja za to, što je sagrešio protiv Boga. On sada gleda na sebe kao na jednu antičku životinjsku žrtvu, podeljen od vrata na dole, tako da je cela njegova unutrašnjost vidljiva. Njegovo srce je otvoreno, i on vidi da je puno greha i "iznad svega prevrtljivo i opako". On zna, daje njegovo srce pokvareno i promenljivo, - više nego što reći mogu to opisati - da ništa dobro ne živi u njemu, već samo nepravda i bezbožnost, i da svaka želja njegovog srca, svako osećanje i svaka misao jeste bezgranično zla.

4. Jedan ovakav čovek, ne samo da vidi već i oseća, na osnovu jednog neopisivog, unutrašnjeg osećanja, da on zbog greha u njegovom srcu zaslužuje da bude bačen u "oganj koji se ne gasi" - čak i kada bi njegov život bio besprekoran (kao što u svakom slučaju nije i ne može biti, jer "ne može zlo drvo davati dobre plodove"). On oseća da je "plata", znači pravedna isplata, "grehu", posebno za njegove grehe, "smrt", da, čak druga smrt, smrt koja ne umire, propast tela i duše u paklu.

5. Ovde se završava njegov divni san, njegova lažna smirenost, njegov lažni mir, njegova zamišljena sigurnost. Njegova radost kao oblak nestaje. Radosti, kojima je bio privržen, više ga ne raduju. One su izgubile njihov uzbuđujući ukus. On se gadi njihove odvrate slasti i prezasićen je njima. Senke njegove sreće nestaju i tonu u zaborav. Ostavljen od svih, luta unaokolo i traži mir. Ali ga ne nalazi.

6. Umirujuće sredstvo svih sredstava za smirenje gubi svoje dejstvo. On oseća bol, koju prouzrokuje jedan ranjeni duh. Otkriva da sa sobom nosi veliku nevolju ako u njegovoj duši da mesto grehu -pojavljivao se on kao ponos ili ljutnja, kao zla želja ili samovolja, neprijateljstvo, zavist, osveta i ostalo. On je zabrinut zbog blagoslova, koje je izgubio i prokletstva koje je navukao na sebe. Boli ga griža njegove savesti, jer je sam sebi doneo takvu nesreću i prezreo darove kojima je trebao biti blagoslovljen.

Obuzima ga strah pred jasnim iskustvom božanskog gnjeva i njegovog delovanja takođe pre kazne koju on sa pravom zaslužuje i vidi da visi iznad glave. Ispunjava ga strah od smrti, koja je za njega vrata u pakao i samim tim ulaz u večnu smrt; strah od đavola, izvršioca srdžbe i pravedne osvete Božje; i strah od ljudi, koji mogu da ubiju njegovo telo, tako da telo i duša idu u pakao. Strah! Ponekad je tako velik, da ta jadna, grešna i krivicom opterećena duša se plaši od svega i od ništa, od jedne senke i padajućeg lista kojeg vetar nosi.

Strah može ponekad dovesti do granica ludila i jednog čoveka "opiti, ali ne vinom", i ometati upotrebljavanje njegovog pamćenJa, njegovog razuma i ostale prirodne sposobnosti. Ponekad ga vodi na rub razočarenja, tako da on, strepeći kada se smrt spomene, je spreman da sebe u svakom trenutku preda smrti, toliko "da bi hteo da je već udavljen". Sa pravom "urla" jedan takav čovek zajedno sa samim Jovom "iz velikog, nemira svoga srca". On uzvikuje: "Duh čoveka u bolesti podržava, ali duh oboren ko će podignuti?"

7. On ozbiljno teži za tim, da se oslobodi greha, i počinje da se bori sa njim. Ali i pored svih spoljašnjih napora on ga ne može pobediti. Greh je jači od njega. Rado bi pobegao, ali je čvrsto vezan, da se ne može osloboditi. Čvrsto je odlučan da ne greši, ali ipak čini to. Vidi zamku koje se i gadi ali opet upada u nju. Čemu mu uopšte služi razum na koji se oslanja? Najviše zato da umnožava njegovu krivicu i da povećava njegovu nevolju! I tako je sa njegovom slobodnom voljom: On je slobodan samo za zlo, slobodan "da pije zlobu kao daje voda". I tako se nalazi sve dalje od živog Boga i sve više i više "ruži Duha milosti".

8. Koliko god se trudio, težio ili ulagao napor da se oslobodi, toliko više oseća njegove okove, bolne lance greha kojim ga Sotona vezuje i Jovi ga da bi ga pokorio svojoj volji". On Je njegov sluga, pa i onda kada se tome opire, i iako se on buni, ne može uspeti u tome. Zbog njegovih greha ostaje u ropstvu i u strahu - u najviše slučajeva zbog njegovih spoljnih grehova kojima je bio planski ili iz navike ili iz spoljašnje predanosti bio naklonjen, ali uvek zbog njegovih nesvetih težnji. Što se više buni, toliko više greh dobija nadmoć. Pa i kada pokušava da pregrize te njegove lance, ipak ih ne može slomiti. Muči se beskrajno, kaje se i greši, ponovo se kaje i ponovo sagreši, sve dok siromašni, bespomoćni grešnik ne bude na kraju sa svojom istinom i jadikujući izgovarao: "Ja nesrećni čovek! Ko će me izbaviti iz tela ove smrti?"

9. Ovu beskrajnu borbu onog, koji je "pod zakonom", "po duhu ropstva", je Apostol predivno opisao u 7. glavi ove poslanice sa stanovišta obraćenog čoveka. On kaže: "A ja, budući nekad bez zakona živeh..."; mislio sam da posedujem puno životne moći, mudrosti, snagu i vrlinu. "Ali kad dođe zapovest, onda greh ožive, i ja umreh"; kada je zapovest u njenom duhovnom značenju došla u moje srce, po sili Božjoj su moji urođeni gresi bili uzrujani, nadraženi i konačno tako zapaljeni, da je moje sve vrline nestale. "I nađe se da zapovest koja beše na život, bi meni data nasmrt. Jer greh, koristeći priliku, zavede me preko zapovesti, i ubi me njome".

Neočekivano je to došlo na mene, ubilo je svaku moju nadu i jasno pokazalo da sam iako u životu - bio u smrti. "Zakon je dakle svet i zapovest sveta, pravedna i dobra"; ne prebacujem više krivicu na zakon, već na pokvarenost moga srca. Priznajem, "da je zakon duhovan, ali sam ja telesan, prodan grehu." Ali sada vidim oba: duhovnu prirodu zakona i mog ličnog - telesnog i đavolskog srca, "koje je prodano grehu" i zato potpuno zarobljeno (slično robovima, koje je čovek mogao kupiti novcem i koji su bili u potpunoj vlasti njihovih gospodara). "Jer ja ne znam šta činim. Ne činim ono što hoću, nego činim ono što mrzim". To je ropstvo pod kojim uzdišem. To je tiranija mog tvrdog srca. "Volju imam u sebi, ali ne i moć da činim ono što je dobro. Jer ne činim dobro što hoću nego zlo što neću činim." "Nalazim dakle u sebi ovaj zakon", jednu unutrašnju goneću silu, "Kad hoću da činim dobro, zlo je pri meni. Jer se ja radujem zakonu", ili takođe: imam volju, "zakonu Božjem po unutrašnjem čoveku" - a to znači, kao što i apostol objašnjava tj. kaže, "u mome razumu". "Ali vidim drugi zakon u udovima svojim", jedna druga pritiskajuća sila, "koji se suproti zakonu razuma moga" - znači u unutrašnjem čoveku - "i zarobljava me zakonom grehovnim" - to znači: u sili -"greha". Takoreći vezan za trijumfalnu kočiju mog osvajača, vuče me ovaj zakon na mestu kojeg se moja duša gadi. "Ja nesrećni čovek! Ko će me izbaviti iz tela ove smrti?" Ko će me izbaviti iz ovog nemoćnog i umirućeg tela, od ovog ropstva grehu i bedi? Dok se ovo ne desi, "po razumu svome ja služim" - unutrašnjim čovekom - "zakonu Božjem," - moje misli i moja savest stoji na strani Božjoj - "a po telu" -svojim telom - služim zakonu greha" - zato što sam guran nekom silom kojoj ne mogu odoleti.

10. Kako je živ opis čoveka, koji je "pod zakonom", koji oseća težinu, ali je ne može stresti sa sebe! Kako on čezne za slobodom, snagom i ljubavlju, ali je ipak u strahu i u ropstvu! To se vuče toliko dugo, dok Bog, čoveku koji viče: "Ko će me spasiti" - od ovog ropstva grehu - "od tela ove smrti?" ne odgovori: "Milost Božja koja vam je udeljena u Isusu Hristu, tvom Gospodu".


III. Evanđeoski čovek

1. I konačno ovom jadnom ropstvu dolazi kraj. Čovek nije više dugo "pod zakonom, nego pod milošću". Ovom trećem stanju želimo da posvetimo malo više pažnje: stanje onog, ko je našao "milost", to znači da se svideo očima Boga Oca. U njegovom srcu sada vlada "milost", snaga Duha Svetog. U rečniku apostola to znači; Da je on primio "Duha posinaštva kojim kliče: Ava, Oče!"

2. "On vapi ka Gospodu u njegovoj nesreći, i Gospod ga izbavlja od svih nevolja njegovih." Njegove oči su otvorene na jedan poseban način. Sada on vidi jednog milostivog Boga koji ljubi. Dok on viče, "daj mi da vidim slavu Tvoju", čuje jedan glas u njegovoj nutrini, koji govori: "Učiniću da prođe sva dobrota moja pred tobom i proglasiću pred tobom ime Gospodnje. Ja činim milost kome činim milost, i milosrđe kome činim milosrđe." l nedugo zatim "Gospod silazi u oblaku, staje onde sa njim i proglašava Ime Gospodnje". l tada saznaje, ali ne očima tela i krvi: "Gospod, Gospod, Bog milostiv i milosrdan, spor na gnev i obilan dobrotom i vernošću, koji čuva ljubav svoju do hiljaditih pokoljenja, koji prašta bezakonja i nepravde i grehe."

3. Nebeska i isceljujuća svetlost prodire u njegovu dušu. "On upravlja oči svoje ka onome, koga probodoše". "Jer Bog koji reče da iz tame zasvetli svetlost, zasvetli i u njegovom srcu. "On sagledava svetio predivne ljubavi Božje u licu Isusa Hrista. On dobija božansko "osvedočenje o stvarima koje ne vidi", i ovo se dešava u jednom posebnom smislu, da ispituje čak i "Božje dubine". Kroz to, pre svega, on prepoznaje ljubav Božju, Njegovu praštajuću ljubav ka onome, ko veruje Isusu. Kroz ovu spoznaju on viče iz sve duše: "Moj Gospod i moj Bog!" On vidi da svi njegovi prestupi leže na Njemu, "koji je u svom telu poneo naše grehe na drvo". On gleda na Jagnje Božje, koje nosi njegove grehe. Sada mu je potpuno jasno, da je "Bog u Hristu pomirio svet sa sobom.

Njega, koji nije učinio greh, Bog je radi nas učinio grehom, da u Njemu budemo Božja pravednost." On zna da je izmiren sa Bogom kroz zavetnu krv.

3. Sada je krivici i sili greha došao kraj. Sada može da prizna: "Raspet sam sa Hristom. Živim, ali ne više ja, nego u meni živi Hristos. A to što sada živim u telu" (znači u ovom smrtnom telu) "živim u veri u Sina Božjega, koji me je voleo i samoga sebe dao za mene." Mučenje savesti, briga, kaja je opterećivala srce i bol jednog ranjenog duha su nestali. "Bog menja njegovu tugu u radost:" "On ranjava" ali sada "ruka Njegova zavija" ponovo. Sada prestaje ropstvo straha, jer je njegovo srce "ojačano u veri u Gospoda". On se više ne može plašiti gnjeva Božjeg, jer zna da ga je izbegao. Ne gleda na Boga kao na nekog zlog sudiju, već kao na Oca koji ljubi. On se ne može više plašiti đavola, jer zna, da ovaj "nema silu, ako mu nije data odozgo". Takođe, i pakao ga ne plaši više, jer je on naslednik nebeskog carstva. I zato ne poznaje smrtni strah. Iz ovog razloga je godinama bio "u ropstvu". "Kada se sruši naša zemaljska kuća, koja je kao šator", to on dobro zna, "imamo zdanje od Boga, večnu kuću na nebesima, koja nije sazidana ljudskom rukom. Zato i uzdišemo i čeznemo da se obučemo u svoje nebesko boravište." On žudi za tim, da ostavi svoj zemaljski šator, da bi se "smrtno obuklo u besmrtnost", jer on zna da "nas je baš za to pripremio Bog, koji nam je dao Duha kao zalog".

5. "A gde je Gospodnji Duh, onde je sloboda" - ne samo sloboda od krivice i straha, već i od greha, najtežim jarmom i najnedostojnijom formom ropstva. Njegova služba nije više uzaludna. Zamka je raskinuta, i on je slobodan. On se ne trudi samo, kao pre, on se i probija. Ne samo da se bori, on i pobeđuje.

"On više nije sluga grehu. On je umro grehu a živi Bogu. I greh ne vlada u njegovom smrtnom telu", i "ne pokorava se njegovim požudama". On "ne daje" više "svoje udove grehu za oruđe nepravednosti, već Bogu za oruđe pravednosti". "Oslobođen greha, postao je sluga pravednosti."

6. Pošto "ima mir sa Bogom kroz našeg Gospoda Isusa Hrista", "raduje se u nadi u Božju slavu". I zato šta ima moć nad zlim požudama, raspoloženjima, rečima i delima, živi je svedok "slavne slobode Božje dece". Svi, koji imaju udela u ovoj "skupocenoj veri", jednoglasno svedoče: "Mi smo primili Duha usinovljenja, kojim vičemo: Ava, Oče!"

7. Ovo je taj Duh , koji neprestano "deluje, i da žele i da čine ono što je po Njegovoj volji". On je Taj, koji ljubav Božju i ljubav prema svim ljudima stavlja u njihova srca i čisti ih od ljubavi ka svetu, od požude te!a, požude očiju i od ponosnih želja. Kroz Njega su oslobođeni od ljutnje i ponosa kao i od svih niskih i narušenih sklonostima. Prema tome slobodni su od zlih reči i dela i od sve nečastivosti u ophođenju sa drugima. Oni ne čine nikome nešto loše i spremni su za dobra dela.

8. Sažeto se može zaključiti: telesni čovek" ne boji se i ne ljubi Boga; ko je "pod zakonom", boji ga se, a ko živi pod milošću, voli ga. Onaj prvi u Božanskim stvarima nema nikakvog svetla, već hoda u potpunoj tami. Drugi uzima za ozbiljno bolno svetlo pakla a treći radosno svetlo neba. Ko spava u smrti, ima pogrešan mir. Ko je probuđen, nema ga uopšte, Ali, ko veruje, živi u pravom miru. Mir Božji ispunjava i upravlja njegovim srcem. Nevernik, bio on kršten - li ne, poseduje jednu zamišljenu slobodu, koja je ustvari neobuzdanost. Jevrejin, ili neko, ko stoji pod judejskim propisima, nalazi se u teškom i lošem ropstvu. Nasuprot tome, hrišćanin se raduje istinitoj, slavnoj slobodi dece Božje. Neprobuđeno đavolje dete rado greši, probuđeno nerado. Ali jedno dete Božje "ne greši, nego se čuva i zli ga ne dotiče". Zaključno može se reći: telesni čovek ne pobeđuje, niti se bori. Čovek pod zakonom se bori protiv greha, ali nije u stanju da pobeđuje. Čovek pod milošću bori se i pobeđuje, da on "nadmoćno pobeđuje kroz Onoga koji ga je zavoleo".


Zaključak

1. Pošto sam na jednostavan način izložio trostruko stanje čoveka, to jest "telesnog", "zakonskog" i "evanđeoskog", proizilazi da: nije dovoljno deliti ljude na iskrene i neiskrene. Neko može u svakom od ova tri stanja biti potpuno iskren; znači ne samo, ako je zadobio "Duha posinačkoga", već i ako on živi u "duhu straha i ropstva", da, čak i kada ne poznaje ni strah ni ljubav. Bez sumnje, postoje iskreni nevernici kao i iskreni jevreji ili hrišćani. Ali ovo stanje još nije dokaz, da je čovek prihvaćen od Boga. Ispituj samog sebe", i ne samo to - da li si iskren, već "da li si u veri". Ispituj strogo, jer je to za tebe od velike važnosti! Koji je vladajući princip u tvojoj duši? Da li je to ljubav ka Bogu, strah od Boga, ili nije ni jedno, ni drugo? Zar nije pre ljubav za svet, ljubav za zadovoljstva, za ličnim dobitkom, ka udobnosti ili ka ugledu u društvu?

Ako se ovako ponašaš, onda nisi dalje otišao od jednog jevrejina. Ti si još uvek jedan običan nevernik (paganin). Imaš li nebo u srcu? Imaš li Duha posinaštva, koji neprestano viče: "Ava, Oče"? Ili vičeš ka Bogu kao iz "paklenog stomaka", savladan od brige i straha? Da li ti je sve ovo potpuno strano? Prelazi li to možda tvoje predstave? Ti neverniče (paganine)! Baci svoju masku! Nikada se nisi obukao u Hrista! Pokaži svoje pravo lice! Pogledaj gore na nebo i priznaj pred Njim - večnim, da ti ne pripadaš ni deci a ni slugama Božjim!

Ko god da si: da li grešiš ili ne grešiš? Ako grešiš, činiš li to voljno? Za tvoj slučaj važe izreke Božje: "Ko čini greh, pripada đavolu." Ako voljno grešiš, onda si verni sluga đavolu, i on će ti zasigurno platiti za tvoju službu. Grešiš li nevoljno, ipak si njegov rob. Neka te Bog izbavi iz njegovih ruku!

Boriš li se svakodnevno protiv svakog greha? Tada te priznajem da si dete Božje. Stoj čvrsto u tvojoj predivnoj slobodi! Boriš se ali bez pobede? Tragaš li bezuspešno za moći nad grehom? Tada još nisi verujući u Hristu. Ali nastavi dalje i stići ćeš do spoznaje Božje. Ne boriš li se, vodeći jedan lagodan život, lenj i moderno kreiran? Kako se samo usuđuješ, uzimati ime Hristovo u svoja usta, samo da bi se na Njega pred paganima hulilo? Probudi se, ti koji spavaš! Viči ka tvom Bogu, pre nego što te propast proguta!

2. Da neki izgledaju bolje nego što stvarno jesu, da ne bi prepoznali stanje u kojem se nalaze, može da ima razlog i u tome, što se često ova različita stanja duše mešaju jedna sa drugim i u nekoj meri se nalaze u jednoj te istoj osobi. Iskustvo govori, da je stanje pod zakonom ili stanje pod strahom veoma često pomešano sa telesnim stanjem, jer jako malo ljudi spava tako čvrsto u svom grehu; ponekad su oni, manje ili više, budni. I zato što Duh Božji, ne čeka da ga čovek pozove, je ponekad sasvim jasan. On tera pagane u strah, tako da oni svojevremeno "poznaju da su samo ljudi". Oni osećaju teret greha i ozbiljno žele da izbegnu gnjev koji predstoji. Ali to ne traje dugo, jer oni retko trpe da strela spoznaje greha duboko prodre u njihovu dušu. Brzo uguše milost Božju i počinju iznova da se valjaju u blatu.

Slično se dešava sa evanđeoskim stanjem, stanjem ljubavi, koje se prečesto meša sa stanjem pod zakonom. Jer samo malo onih, koji su postigli i dobili duha ropstva i straha, ostaju stalno bez nade.

Mudri i dobri Bog retko kad dopušta ovako nešto, jer On misli na to, da smo prah, i nije Njegova volja, da bilo telo ili duh koje je On stvorio, zataje pred njim.

Zato On šalje onima, koji u mraku sede u posebnim situacijama, koje On drži za dobre, jedan zračak svetlosti. On prouzrokuje, da deo Njegove dobrote prolazi pored njih, i pokazuje, da je On Bog "koji sluša molitve". Oni tada vide čak iz daljine obećanje, koje važi kroz veru u Hrista; i kroz to su ohrabreni, da "trče trku koja im predstoji."

3. Jedan drugi razlog za samoprevaru je, da mnogi ne razmišljaju, koliko jedan čovek može da istraje kada je u telesnom ili u najboljem slučaju u zakonskom stanju. Jedan čovek može uvek imati jednu saosećajnu i dobroćudnu narav, ljubazan, učtiv, velikodušan i prijatan. On može u nekoj meri posedovati poniznost, strpljenje, umerenost kao i mnoge druge moralne vrline. On može poželeti da skine svaki teret da bi imao još vrlina. Ponekim nepravdama se može i suprotstaviti, možda čak u celini onog što se protivi pravednosti, milosrđu i istini. On može učiniti puno dobra, on može da hrani gladne, da gole oblači, i pomagati udovicama i nezbrinutima. Može posećivati bogosluženja, vežbati se u molitvi i čitati hrišćansku literaturu. I pored svega toga on ipak može ostati telesan čovek, koji ne poznaje ni sebe ni Boga, ni duha straha a ni Duha ljubavi, jer se nikada nije pokajao i nikada nije verovao jevanđelju.

Čak i kada na to sve dođe do duboke spoznaja greha i velikog straha od gneva Božjeg, čak i strasna čežnja da ostavi svaki greh i ispuni svaku pravednost, pored toga još i radost u nadi i dah ljubavi, koja često dodiruje dušu, ni to još ne bi bio dokaz, da je neki Čovek "pod milošću" i da ima istinsku i živu hrišćansku veru, osim kod onoga, u čijem srcu živi posinački Duh i postojano viče: "Ava, Oče!"

4. Zato budi pažljiv, ti, koji nosiš ime Hristovo, da ne promašiš cilj tvog visokog pozvanja. Čuvaj se toga, da se ne nađeš u telesnom stanju, u kojem se mnogi zadržavaju, a koje ljude drži za "dobre Hrišćane", ili u zakonskom stanju, u kojem mnogi "visoko-poštovani ljudi" zadovoljno žive i umiru. Ne! Bog je za tebe pripremio bolje stvari; teži za njima, sve dok ih ne dobiješ.

Ti nisi pozvan da bi se plašio i drhtao kao đavo, već da se raduješ i da voliš kao anđeli Božji. "Voli Gospoda, svoga Boga, svim svojim srcem, svom svojom dušom, svim svojim umom i svom svojom snagom. Treba da "se uvek raduješ, neprestano moliš i da zahvaljuješ u svakoj prilici".Ti treba na "zemlji" da činiš vo!ju Božju, "kao što se to čini i u nebu". "Razaberi šta je Božja volja, šta je dobro, ugodno i savršeno!" "Prinesi se na živu, svetu, Bogu ugodnu žrtvu"! "Drži se onog što si postigao", tako što ćeš se "pružati za onim što je pred tobom", sve dokle "Bog mira ne opremi svakim dobrom za izvršavanjem Njegove volje, i neka u tebi čini ono što je Njemu milo, kroz Isusa Hrista, kome slava doveka! Amin!"

Izvor: "Propoved 9", Glas Jevanđelja, 3-4/2002.
Sa nemačkog preveo: Daniel Naskovski.
"Niko nam nije veći prijatelj od Boga, izvora samog prijateljstva."
- David M. Turoldo

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 291
Ukupno: 2336384
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/propovedi/wesley_3coveka.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.