Nelicemerna ljubav
"Ljubav neka vam bude nelicemerna. Gnušajte se zla, držite se dobra. Volite jedan drugog u bratskoj ljubavi, u uvažavanju svako neka stavlja drugog ispred sebe." (Rim. 12,9-10)
U ovom izlaganju želim da se posvetimo ovoj zapovesti o ljubavi. Za Pavla se ne činjenje zla i vršenje dobrih dela ispunjava u ljubavi. Zato kasnije govori o tome da je ljubav ispunjenje zakona (Rim. 13,10).
Pavle počinje sa napomenom da naša ljubav bude nelicemerna. Odmah bi se moglo reći da licemerna ljubav uopšte i nije ljubav. To je tačno. Ko se samo pretvara to je površno i bez sadržaja. Tako licemerna ljubav zaista i nije nikakva ljubav. Ali ipak, ova napomena da naša ljubav bude bez licemerja je vrlo značajna. Najverovatnije su već i prvi hrišćani padali u to iskušenje, da su se samo površno trudili da ljube svog bližnjeg.
Mi današnji hrišćani, izloženi smo istom tom iskušenju. Čovek je vrlo prilagodljivo stvorenje. On zadržava ovu osnovnu crtu i kada postaje hrišćanin. On zna, da kao hrišćanin, treba da ljubi bližnjeg, i trudi se da to čini. U crkvama se puno se govori o uzajamnoj ljubavi. Naglašava se koliko je značajna uzajamna ljubav. Ali u suštini, pojedinac očekuje da ON prvo bude ljubljen, pa tek onda da on druge ljubi. Drugi, posmatraju ko je u zajednici najuticajniji i onda se nastoje da ostvare bliži kontakt sa njime, prave razliku među ljudima. Opet, neko se pretvara, da je saglasan sa nečim, a kasnije okolo govori protiv toga. To je licemerna ljubav i ona izjavljuje da je saglasna sa nečijom odlukom a zapravo nije.
"Ljubav neka vam bude nelicemerna". To nije ni među hrišćanima samo po sebi razumljivo. Ljubiti pravom ljubavlju nije tako jednostavno. Pokloniti istu pažnju osobi koja je na margini društva i nekoj uglednoj osobi u zajednici - to iziskuje određeni napor volje i odlučnosti. Prilično je naporno iskreno reći svom bližnjem drugačije mišljenje od njegovog, a istovremeno to reći sa puno ljubavi i poniznosti. Naporno je samom sebi priznati da ljubiti bližnjega nije uvek tako jednostavno.
Mi nismo sami sebe stavili u Božju porodicu, tako da ne možemo drugoj deci Božjoj suditi. Bog je taj koji nas je pozvao u zajednicu - Crkvu. Tu naravno dolaze i različiti ljudi koji se ne slažu uvek najbolje.
Prvi korak ka nelicemernoj ljubavi jeste priznanje da JA imam problem, s tim da ljubim svakog brata i sestru - podjednako, tj. isto. To nas čini poniznima. Onda sledi drugi korak, da molim Boga da mi pokaže kako On ljubi svakog brata i sestru i da i meni pomogne da tako ljubim svakog brata i sestru sa moje strane. To sprovoditi u svakodnevni život zajednice nije tako jednostavno, i zbog toga zajednica treba da bude mesto gde ćemo to otvoreno vežbati, da bismo i van naše zajednice, u društvu, van crkve, mogli da ljubimo tom nelicemernom ljubavlju.
Apostol Pavle dopunjuje ovaj izazov ka nelicemernoj ljubavi sledećim stihom i kaže: "Volite jedan drugog u bratskoj ljubavi. Uvažavanju svako neka stavlja drugog ispred sebe" (Rim. 12,10). Pavle ovde naglašava bratsku ljubav. Kao što se telesna braća i sestre ne mogu birati svojevoljno, tako se ne može birati ni između braće i sestara u veri. Kao što se ni među starešinama ne može svojevoljno birati ko će pristupiti u taj krug, a ko ne, tako ni kako bi ova braća i sestre trebali da izgledaju. Ako neko dođe na svet, tj. dođe u porodicu, ne može da bira da li mu se dopadaju starija braća i sestre ili ne.
Biti pridružen u bratskoj ljubavi to znači da nismo mi sami sebe odabrali, već da znamo i razumemo činjenicu, da smo mi pridruženi (dati) drugima, da pripadamo jedno drugom i da treba uzajamno da se podupiremo. Kad bi trebalo da dođe do nekog nadmetanja među braćom i sestrama, onda prema Pavlovim rečima treba da bude uvažavanje onog drugog ispred sebe, ili kao što to Pavle u poslanici Filipljanima kaže:
"Ne činite ništa iz nadmetanja ili iz sujetnog častoljublja, nego u poniznosti smatrajte jedan drugoga većim od sebe, ne gledajte svako samo na svoje, nego svako neka gleda na ono što se drugih tiče." (Fil. 2,3-4)
Kasnije, u poslanici Rimljanima, Pavle piše: "Ne budite nikom ništa dužni - sem da volite jedan drugoga. Jer ko drugoga voli, taj je ispunio zakon." (Rim. 13,8). "Biti nekom nešto dužan". Ovaj izraz koristimo uglavnom u negativnom smislu: "Neko mi je nešto ostao dužan", npr. ako sam nešto posudio i nisam dobio nazad, ili sam se zalagao za nekog, a taj mi se nije ni zahvalio. U tom smislu govori Pavle. Ne treba da ostanemo nekom nešto dužni. Ne treba da živimo na račun nekog drugog ili da iskorištavamo nečiju dobrotu i spremnost za pomoć.
Ipak, stalno dugujemo jedan drugom nešto, kaže Pavle, a to je ljubav. A što dugujem ljubav čoveku koji mi ništa pozitivno nije učinio da bi zaslužio moju ljubav? Konačno, da li treba da ljubim i onoga koji je hteo da mi naudi? Zašto bih ja trebao da mu dugujem ljubav? To može samo da se objasni na osnovu Božjeg milosrđa - i to u prvom redu Božje milosti prema meni. Bog meni ne duguje nikakvu ljubav a ipak sam Bogom ljubljeni čovek. To je nezasluženi dar. To može samo u toj meri da ispuni i promeni moj život koliko ljubavi pružam drugim ljudima.
Kao čovek kojega Bog ljubi i ja drugima dugujem ljubav. Kao Bogom ljubljena braća i sestre i mi dugujemo jedni drugima ljubav.
Hrišćanska zajednica je mesto gde se ta ljubav ka bližnjem vežba - stavlja u praksu. Prava ljubav treba da zrači u našem susedstvu, na radnom mestu i u društvu. To je veliki zadatak, ne samo unutar same zajednice, već i izvan nje. Neka Bog, koji je neizmerno velika i prava ljubav, Vas sve ohrabri i osposobi u tome da živite pravu nelicemernu ljubav.
