Naslovna » U Hristu » Propovedi » ....

O, Bože, čini nove stvari!

James A. Steward

Koja su obeležja velikog probuđenja? Kakva je razlika između izuzetnih dana Crkve od onih običnih?

U mojoj ličnoj službi probuđenja otkrio sam, da su ti "dani neba na zemlji", lako uočljivi određenim obeležjima. Istina je da nijedno probuđenje nije u potpunosti isto kom drugom. Iako oba probuđenja u sebi sadrže iste elemente, svako opet ima jedinstvene karakteristike. Bez obzira na vreme, zemlju i okolnosti, neka glavna obeležja mogu se naći u svakom pravom snažnom probuđenju Duha Svetoga. Evo neke istaknute karakteristike probuđenja...

KARAKTERISTIKE PROBUĐENJA

1. DUBOKA GLAD ZA BOGOM

Jedan moravski istoričar piše o vremenu koje je prethodilo 13. avgustu 1797. i kaže: "Obuzela nas je velika glad za Božjom Rečju tako da smo morali održavati tri bogosluženja na dan: u pet i pola osam ujutro, i u devet uveče. Svako je iznad svega želeo da Duh Sveti ima potpuni nadzor nad njim. Samoljublje, samovolja i neposlušnost nestali su, a silna bujica slave odnela nas je u veliki okean Božanske ljubavi.

Godine 1885. pastor G. H. Moor je sa svojom zajednicom molio i tražio Gospoda na jedan dublji i puniji način. Četiri su mlada čoveka bila pokrenuta na molitvu: McQuilkin, Meneely, Wallace i Carlisle. Redovno su se svake subotnje noći okupljali u staroj školskoj zgradi u Kellsu tražeći od Gospoda puniju manifestaciju Njegove sile da bi se nahranila njihova gladna srca. Bio je to početak silnog probuđenja koje se proširilo čitavim Ulsterom.

John Wesley u svom dnevniku opisuje jedan blagoslovljen sastanak: "Ponedeljak, 1. januar 1739. Gospoda Hall, Knichin, Ingham, Whitefield, Hutchins i moj brat Charles prisustvovali su našem bogosluženju u Getterslaneu sa još šezdesetak naše braće. Dok smo neprestano bili u molitvi, oko tri sata ujutro sila se Božja snažno spustila na nas tako da su mnogi klicali od radosti, a mnogi su pali na pod. Čim smo se malo oporavili od strašne i veličanstvene prisutnosti Njegova Veličanstva, jednodušno smo povikali: 'Slavimo te, o Bože, i priznajemo da si Ti Gospod.'"

2. BOL ZA DUŠAMA

Druga karakteristika je bol za ginućim dušama.

Dok je jedan mladi sveštenik u Walesu jednog nedeljnog jutra čitao jednu propoved, na njega su pali veliko breme i bol, te je na neki način doživeo strašnu žalost Getsemanije i Golgote kada je došao do reči: "Tvojom patnjom i krvavim znojem." To je bio početak silnog izlića milosti, tako da se potresla čitava mala kneževina Wales. Kada je Daniel Rowlands pročitao te iste reči svojoj zajednici, i ona je bila tako svladana da je mislila da je i ona u Getsemanskom vrtu sa Gospodom.

Kad se Murray McCheyne nakon šestomesečne odsutnosti od svog naroda u Dundeeju vratio iz Svete zemlje, otkrio je kroz službu Williama C. Burnsa - mladog čoveka od dvadeset i dve godine - veliko Božje delovanje kakvo nikada pre nije bilo. Tako je ogromna bila bol za izgubljenim dušama u njegovoj zajednici i tako su zadivljujući bili prizori sve do četiri sata ujutro u Crkvi Sv. Petra, da je Prezbiterij Aberdeena tražio da im podnese posebne izveštaje o tim divnim događanjima.

Neki iz Prezbiterija hteli su osuditi delo u Sv. Petru u Dundeeju zbog izlivanja emocija. Ovde je deo njegova odgovora: "Otkako sam se vratio, često vidim propovedanje Reči popraćeno sa mnogo sile, a večne su se stvari tako približile da se osećaji ljudi ne mogu obuzdati. U takvim trenucima opažam jednu strahovitu tišinu koja tako prožima zajednicu da ostaje bez daha, a svaki je slušatelj nagnut napred u položaju ushićene pozornosti. Ozbiljni ljudi pokrivaju svoje lice i mole da strele pokajanja Cara sa Siona budu odapete u srca grešnika."

Ponekad na mojim sastancima po Evropi zajednice nisu mogli otpevati završnu pesmu poziva jer su bile tako slomljene od bola za dušama.

3. ISPUNJENJE HRISTOVOM LJUBAVLJU

Ova je karakteristika uvek prisutna na probuđenjima! Jedan je Englez posetio u Walesu Christmasa Evansa, o kojem je mnogo čuo i sa kojim je bio bolno nezadovoljan zbog njegovih sastanaka "bez reda i punih neumesne gorljivosti". Englez je propovedao hladno, čvrsto odlučivši da Velšane neće podsticati na nikakva neobuzdana ponašanja. Kad je on završio, govoriti je nastavio Christmas Evans, iz poštovanja prema bratu iz Engleske na veoma slabom engleskom.

Dok je sa svom silom opisivao Hristovu slavu, veličao Njegove patnje i beskrajne zasluge Njegove žrtve, Englez se potpuno zaboravio i svom snagom povikao: "O, Bože moj, je li to moj Spasitelj?" i pao na pod.

Gornji događaj samo je jedan prirodan tok ranijeg događanja ovog velškog propovednika. Dok je preko brda jahao u crkvu da propoveda, bio je svestan svog hladnog srca za propovedaonicom, u tajnoj kleti i proučavanju Reči, te je sjašio sa konja i proveo tri sata u šumi vapeći Bogu da mu slomi to hladno srce i ispuni ga gorućom ljubavlju za izgubljene duše.

"Započeo sam u ime Isusa", pričao je, "i ubrzo osetio kako su spone popustile i kako je stara tvrdoća srca omekšala, te mi se činilo kao da su se planine pod mrazom i snegom u meni rastočile i otopile. Preplavio me divan osećaj Njegove opraštajuće ljubavi. Kad je sunce počelo zalaziti, pošao sam na sastanak. Sledećeg sam dana sa takvom silom propovedao ogromnom skupu ljudi sabranih na obronku brežuljka da je izbilo probuđenje i razlilo se po čitavoj kneževini.

U udaljenom selu u Cardiganshireu, najednom se sastanku jedna po prirodi sramežljiva devojčica digla i drščućim usnama glasno na velškom povikala: "Ljubim Isusa Hrista celim svojim srcem!" Mnogi duboko duhovni istoričari veruju da je to bio početak velškog probuđenja 1904.

Dok sam grupi mladih obraćenika u Mađarskoj govorio iz Poslanice Efescima o veličini Hrista, sećam se da se na nas izlio Duh Sveti i sve nas oprao golgotskom ljubavlju tako da više nisam mogao govoriti; zajedno sa čitavom zajednicom sam plakao od čiste radosti.

4. STRAŠAN OSEĆAJ VELIČANSTVA I SVETOSTI BOŽJE - STRAH BOŽJI

Kako su danas površne i plitke naše službe za probuđenje! Kako se malo u našim sredinama oseća prisutnost i pokazuje sila Božja! Apostol Jovan je sam na ostrvu Patmosu imao sastanak probuđenja. Imao je viziju Hristova veličanstva i Njegove jedinstvene lepote, slave i sile. I bio je potpuno svladan.

"I kad Ga videh, padoh k nogama Njegovim kao mrtav." (Otk. 1,17).

Probuđenje Northamptona u Massachusettsu pod propovedanjem Jonathana Edwardsa radikalno je izmenilo celu pokrajinu. Teško daje postojala ijedna osoba u gradu koja nije dobila spoznaju o velikim stvarima večnosti. Godine 1735. činilo se kao da je celi grad pun prisutnosti Božje.

Pisac se priseća kako je nekoliko puta u Evropi bila tako strašna prisutnost Božja da niko nije imao hrabrosti dići se i propovedati ljudima. Grešnici su bili tako ispunjeni strahom da su napustili grad.

Dr Jowett je za Moodyja rekao: "Moodyjeva je izvanrednost bila u zemljanoj posudi i mnogi su se doktori teologije čudili tom čudnom spoju. Bilo je na hiljade rečitijih govornika od Moodyja, ali blago nije bilo u njima. Iako je Moody bio neškolovan, neobrazovan i nespretan u javnim nastupima, kad je govorio, izgledalo je kao da se sila nevidljivog sveta spušta na slušaoce."

U avgustu 1859. Bog je čudnovato radio na godišnjoj konferenciji Kalvinističko-metodističke crkve. Propovednik probuđenja, David Morgan, zapisao je u svoj dnevnik da je to bio najdivniji molitveni sastanak na kojem je ikada bio. Thomas John iz Calgerina našao se u polju nakon bogoslužja u dubokom razmišljanju. Neki mu se prijatelj približio i upitao ga: "Brate Johne, nije li pogled na hiljade kako se u tišini mole bio nešto najdojmljivije šta smo ikada mogli videti? Jesi li ikada video nešto šta bi se moglo sa time uporediti?"

"Ništa nisam video", bio je odgovor, "video sam samo Boga."

Dok sam jedne noći propovedao u luteranskoj katedrali u Skandinaviji, na okupljene se spustio veliki osećaj prisutnosti Božje. Ja sam bio tako svladan strašnom svesnošću i prisutnošću "Gospoda nad vojskama" da sam se bojao nastaviti propovedati. Nisam više mogao odolevati slavi Božjoj, te sam iznenada završio propoved. Kako nisam znao šta da učinim, samo sam sagnuo glavu u tihoj molitvi. Tišina je bila strašna. Siguran sam, da tada nisam prekinuo tu tišinu tražeći starešinu katedrale da blagoslovi narod, cela bi skupština, i vernici i nevernici, zavapila u velikom duševnom bolu Bogu.

Masa se naroda tiho razišla bez daje iko sa nekim razgovarao. Tako je bio veliki osećaj Božjeg veličanstva da su mnogi ostavili svoje automobile i vratili se po njih kasnije da ne bi prekinuli svetu tišinu. U sakristiji je bilo tridesetak propovednika, slavno nanovorođenih ljudi. Ni jedna reč nije bila progovorena. Svi su u tišini otišli kući. Ja nisam razgovarao ni sa svojim vlastitim prevodiocem koji je bio sa mnom još barem tri sata nakon službe.

5. DUBOKO OSVEDOČENJE O GREHU

Ova karakteristika sledi prijašnju. Svesni osećaj Božje svetosti i svog greha, i vernici kao i nevernici pogođeni su i udareni Duhom.

Kada je George Whitefield u februaru 1739. propovedao kingsvudskim rudarima na otvorenom, sila se Božja spustila na 20,000 skupljenih. Prvi dokaz da Duh radi na grubim i surovim slušateljima bila je duboka tišina; nakon toga još vidljiviji su bili, kako je to propovednik zapazio, beli tragovi suza koje su se obilno slivale niz njihove obraze crne i neoprane od ugljene prašine.

U životu Christmasa Evansa često se to ponavljalo u njegovoj silnoj službi. Dok je na otvorenom propovedao o "izgubljenom sinu", odjednom je na stotine ljudi, koji su sedeli po travi, poskočilo kao da su pod strujom. Neki su plakali, a drugi molili u velikoj agoniji uma. Iako je propovednik propovedao samo petnaestak minuta, morao je stati i sve do svanuća sledećeg dana brinuti se sa ostalim dušebrižnicima o teskobnim dušama.

Dok je Jonathan Edwards čitao reči: "U svoje vreme popuznuće noga njihova", (5. Moj. 32,35), Duh se Božji spustio na zajednicu sa takvom osvedočavajućom silom da su se nespašeni tamo osećali kao da klize u pakao. Sa užasom u duši hvatali su stubove zgrade i u agoniji vikali: "Šta da činimo da se spasimo!?

Moj duhovni deda, David Rea, silan ulsterski evanđelist, pričao je o svojoj prvoj javnoj službi 1869: "Otišao sam u Dooran. Kad sam stigao, kuća gde se održavao sastanak bila je puna ljudi bez obzira na vrlo žestoku oluju. Čim sam ušao, osetio sam prisutnost Gospodnju, a kad sam počeo propovedati, jedna se neopisiva sila spustila na celu skupštinu i iz mnogih se krajeva zgrade moglo čuti kako ljudi viču i traže milost.

Ponekad bi se na nekim od tih sastanaka događalo da sam morao prestati govoriti jer bi se neko digao i povikao: 'Slava Bogu', dok bi drugi bili ispruženi po podu i glasno vikali i tražili milost. Morao sam prestati propovedati i samo promatrati kako Gospod radi.

Ponekad je najednom mestu bilo gotovo stotinu ljudi koji su tražili milost. Jedan je broj zajednice bio skupljen na drugom mestu i molio se za njih, dok su drugi išli među njih i vodili ih Hristu. Tad bi se ponovno desetak ili više njih - kad bi pronašli mir - diglo, glasno slaveći Boga."

Tokom silnog delovanja Duha Božjega u severnoj Škotskoj mnogi su ljudi u agoniji duše pali na tlo dok je propovedao Jock Troup. Ležali su kao mrtvaci na bojnom polju posle bitke. Kad sam godinama kasnije radio među njima, sreo sam neke od tih ljudi sretne u Gospodu.

O, kako je danas na našim sastancima malo oseća osvedočenje o grehu! Zbog toga imamo na hiljade lažnih obraćenja. O, kako je slavno čuti kad jecaji teskobnih duša prekidaju sastanak!

6. SPONTANOST PROBUĐENJA

Dva su simbola Pedesetnice: vetar i vatra. Oba nam govore o tajanstvenom, natprirodnom i suverenom delovanju blagoslovljenog Duha. Nema isprogramiranog programa za tornado ili prerijsku vatru. Jedan je od najboljih opisa probuđenja je dao sam Gospod Isus:

"Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide." (Jn. 3,8)

John Shearer kaže: "Veliko probuđenje je kao kad gori šuma. Kad slediš prvu liniju vatre, možeš utvrditi njen pravac kretanja, ali ubrzo ona tako brzo napreduje i divlje se širi da je oko više ne može pratiti; vatra odjednom izbija na mnogim mestima i tad vidiš samo jedan velik požar."

Da, na veliko iznenađenje mnogih, probuđenje izbija u svim pravcima.

U blagoslovljenim danima godine 1860. i oko tog perioda, vatre probuđenja spontano su se zapalile van svake planirane evangelizacije uz severoistočnu obalu Škotske. Duncan Mathenson, Reginald Ratcliffe i James Turner išli su od sela do sela i od grada do grada, i žnjeli veliku žetvu.

Svi ste čuli o čudnovatom delu milosti u vreme delovanja Murraya McCheynea i Williama C. Burnsa. Ti su mladići imali samo dvadeset šest odnosno dvadeset dve godine. Međutim, gde god su u Škotskoj propovedali, hiljade su se okupile da ih čuju. Upamtite, molim vas, tamo nije bilo ni organizacije, ni komiteta, ni skupljanja priloga za evangelizaciju. Uopšte nije bio potrošen nikakav novac na reklamiranje sastanaka niti je bilo određeno kako će dugo ti Božji ljudi ostati na jednom mestu.

Sve je bilo pod vodstvom Duha Svetoga. On je bio Gospodar žetve. On ih je poslao i oni su poslušali Njegov glas. Ponekad su u nekom gradu ostali dva dana, a drugi put tri nedelje. Crkve su bile prepune. Hiljade su se skupljale na otvorenom. Nakon ponoći, stotine su sledile ovo dvoje svetih ljudi do njihovog konačišta da im još jednom propovedaju Reč.

Tokom godina probude u Mađarskoj hiljade su se znale iznenada okupiti tako da su me policija ili pastori zvali da brzo dođem u određeni grad jer se narod okupio i čekao da mu se propoveda, iako u tom mestu nije bio zakazan nikakav sastanak. U nekim mestima u Evropi znalo se okupiti čak 2,000 ljudi a da nije bio zakazan nikakav sastanak.

To je slava, tajanstvenost i čudo probuđenja! To je neodoljivo delovanje Duha Svetoga. To je ono po čemu se razlikuju dani probuđenja od onih običnih evangelizacijskih sastanaka. Takvi su spontani prizori bili i u Ulsteru pod probuđenjem W. P. Nicholsona i u škotskim probuđenjima pod službom Jocka Troupa i drugih.

7. BRZINA I IZNENADNOST DELOVANJA

Probuđenja započinju iznenada i brzo se šire kao prerijska vatra. "I radovaše se Jezekija i sav narod, što Bog upravi narod, jer ovo bi naglo." (2. Dn. 29,36).

Silno delovanje Duha počinje na tajnom mestu Najvišega. Na čuđenje svih, vanjska manifestacija započinje iznenada. I sveti i grešnici viču savršeno zadivljeni: "To je delo Gospodnje, ono je divno u našim očima! Božji ljudi puni su svetog veselja i u velikoj radosti pevaju: "Veliko delo čini Gospod na nama; razveselismo se!" (Ps. 126,3).

Istoričar Kirkton piše o škotskoj reformaciji: "Za deset godina otkako je idolopoklonstvo napustilo Škotsku gotovo se cela nacija obratila. Nije bilo deset osoba visokoga staleža koje nisu ispovedale istinski reformiranu veru, a tako je bilo i sa običnim narodom. O, to je bila nacija rođena u jednom danu!"

Evo što ponovno piše Jonathan Edvards u pogledu velikog probuđenja 1740.: "Sigurno je da je to velik i divan događaj. Čudnovato nagla promena i neočekivan i iznenađujući preokret stvari..." Ko bi, da je video stanje stvari u Novoj Engleskoj pre nekoliko godina, pomislio da će za kratko vreme nastati takva temeljna promena?

I ja sam bio svedok ne samo iznenadnosti nego i brzine silnog probuđenja Božjeg u različitim delovima Evrope. Na primer, oko 1935. godine u ruskom su delu Poljske silne vatre probuđenja počele goreti i širiti se u različitim pokrajinama. U mestima gde uopšte nije bilo ni jedne evanđeoske crkve, u kratkom su se vremenu počele podizati slavne novozavetne crkve. Za kratko vreme neke su imale čak i hiljade članova! Ponekad smo krstili po 200 ljudi u jednom danu. I u drugim su zemljama istočne Evrope vatre probuđenja gorele istovremeno.

Pravi duh probuđenja izbegava organizaciju i reklamu. On ne može biti stvoren mašinerijom ni oživeti štamparskom bojom.

8. BUJICA PESME

Jedna od karakteristika velikog probuđenja je divno izliće radosti. Kad prođe noć sa svojom agonijom osvedočenja, žalosti i užasa greha, tad srce ispuni blagoslovljeni mir oproštenja. Nema te radosti koju bi ova zemlja mogla ponuditi u uporediti sa tajanstvenom i neizrecivom radošću koja se probudi u nanovorođenoj duši.

U takvo se vreme prizori Isaije - kad planine i bregovi odjekuju pesmom i drveće tapše rukama - ne čine neverovatnim. Na vernike dolazi bujica radosti jer su podignuti na viši nivo svetosti. Pesma je prirodan izraz radosnog srca. Škotska je odgovor na svoj trijumf pronašla u psalmima, a Wesleyeve se pesme pevaju još i danas, dugo nakon što je probuđenje prošlo.

Tokom tih silnih probuđenja na stotine je novih pesama izražavalo osećanja ljudi. Stare pesme, koje su se godinama pevale hladno i mehanički, sad su dobile novo značenje. Da, duhovno je pevanje zajednice uvek je pravi instrument za test istinitosti probuđenja.

Kad su Božji ljudi ispunjeni Duhom Svetim u blagoslovu probude, oni "govore jedni drugima u psalmima, hvalospevima i nadahnutim pesmama pevaju Gospodu."

Nije mi poznato da je negde u nekom probuđenju bio potreban vođa slavljenja. Njegova služba tamo nije potrebna jer se ljude na jednom bogosluženju uvek iznova mora obuzdavati u pevanju koje traje satima. Video sam ljude koji su pre početka bogosluženja pevali dva sata bez ikakvog ljudskog vođe.

Jedne sam večeri tri puta završavao masovni molitveni sastanak u Čehoslovačkoj. Ljudi su me jednostavno ignorisali i do ponoći pevali pod silnim pomazanjem Duha Svetoga. Nastavili bi do ranog jutra da ih upravitelj zgrade nije zamolio da odu kućama.

"Namazao si uljem glavu moju, i čaša je moja prepuna." (Ps. 23,5).

To nije pevanje kvarteta, soliranje, horsko ili pevanje grupe za slavljenje iz različitih crkava. To je spontana bujica slave Duha, kroz srca vernika - Bogu i Sinu.

SIMPTOMI PROBUĐENJA

Da bi molili sa razumom i verom za probuđenje, moramo prvo znati šta je probuđenje i kakvi su njegovi simptomi. Poznato vam je da reč "simptom" nije teološka, nego medicinska. To je kada Lekar kaže da neko ima određenu bolest. Kako to zna? Jednostavno, jer je dao dijagnozu slučaja i pronašao simptome bolesti.

Postoje i simptomi dolazećeg  probuđenja. Ja mogu od zajednice do zajednice i od zemlje do zemlje brzo dijagnozirati duhovno stanje vernika i znati hoće li imati probuđenje ili ne.

Ako oštro ne opažate simptome dolazećeg probuđenja, može se desiti da za njega se molite bez vere. Ti su simptomi isti u svim zajednicama, u svim gradovima i u svim nacijama, nije važno njihovo različito podneblje. Gde god idem, ja u molitvi tražim da vidim duhovnu dijagnozu radi li tamo stvarno Duh Sveti ili ne. Kada u bilo kojoj grupi vernika vidim te simptome, tada sa sigurnošću prognoziram silno probuđenje.

Koji su to simptomi duhovnog probuđenja?

1. DUH PONIZNOSTI I PRIZNANJA

Dubok uvid u prvi simptom imamo u velikom proročkom stihu u Zahariji 12,10 iz koga možemo naučiti da dolazi dan kada će Izrael zaplakati - kad će spoznati svoju strašnu krivicu i da su razapeli Mesiju.

"I izliću na dom Davidov i na stanovnike jerusalimske duh milosti i molitava, i pogledaće na mene kog probodoše; i plakaće za njim kao za jedincem, i tužiće za njim kao za prvencem."

Taj milosni i molitveni duh stvara se silnim izlićem samog Duha Svetoga. Zapravo, Duh milosni i molitveni samo je drugi blagoslovljeni naziv samog Duha Svetoga. Kad milosni Duh počne raditi u svom narodu da ga pripremi za probuđenje, tu je uvek vapaj, jecaj, priznanje.

Božji je narod u poniznosti i slomljenosti pred divnim krstom. Dok tamo gledaju u prekrasnu ljubav svog dragog Izbavitelja, gorko plaču nad svojim gresima: "O, Bože, kako je moje srce moglo biti tako hladno? Kako je moj molitveni život mogao biti tako mizeran? Kako je moja ljubav prema braći i sestrama mogla biti tako bedna u svetlosti Golgote?"

"O, Bože", plaču oni, "oprosti mi zbog mog duha nepraštanja. Oprosti mi zbog mog korena gorčine. Oprosti mi moju neplodnost (duhovna jalovost)! Oprosti mi moj pakleni religijski ponos (sektaštvo)! Oprosti mi pomanjkanje brige za ovaj izgubljeni svet koji ide u pakao (ravnodušnost)."

Prijatelji, kažem vam, ništa nije tako ponižavajuće kao probuđenje. Jeste li spremni na to? Jeste li spremni za Duha Svetoga da istražujućim svetlom Reči Božje zaroni u najdublje dubine vašega bića - u vaš unutrašnji i spoljašnji život? Da, moj brate i sestro, pre nego dođe probuđenje biće mnogo zacrvenjenih obraza i slomljenih srca.

Često se molimo: "O, Gospode Isuse, približe se! O, blagoslovljeni Duše, deluj među nama!"

Zamislimo da Bog odgovori na tu molitvu. Šta bi se dogodilo? Među svetima bi došlo do pokajanja, skrušenosti i priznanja. Zamislimo da Gospod ponizi vašeg pastira pred zajednicom. Zamislimo da nadglednici budu poniženi Duhom Svetim. Zamislimo da se ti, moj brate i moja sestro, moraš dići ovu nedjelju pred zajednicom i dati potpuno priznanje.

Zamislimo da jedan pastir mora poći drugom i reći mu: "Dragi brate, o tebi i tvojoj crkvi izrekao sam neke prljave stvari. Bio sam pun samoljublja i sebe sam previsoko cenio." Tvrdim vam da su takve stvari slavni simptomi dolazećeg probuđenja!

O, dragi moji prijatelji, kad biste samo videli šta Božje oko vidi među vama, pitali biste se kako to da vas već nije predao ognjenom jezeru. Nikada ne zaboravite da Bog mrzi greh u svakom obliku i veličini. On ga više neće tolerisati nijedan trenutak. Poslat će sud na vas, a On će otići. "Opomeni se dakle otkuda si spao, i pokaj se, i prva dela čini; ako li ne, doći ću ti skoro, i dignuću svećnjak tvoj s mesta njegovog, ako se ne pokaješ." (Otk. 2,5).

Nisu uvek blud, krađa, pijanstvo i slične stvari prepreka probuđenju. Postoje i druge razarajuće stvari. Kad sam o očajnoj potrebi za pokajanjem u Crkvi razgovarao sa gospođom Booth Clibborn, najstarijom kćerkom osnivača Armije spasa, ona mi je vrlo iskreno rekla: "Brate James, znaš li šta ja verujem? Ja verujem da su gresi srca - koren gorčine, zavist, ljubomora, prigovaranje, kleveta i verski ponos isto tako prokleti u očima Božjim kao i veliki vanjski gresi kao što su blud i ubijstvo."

Mogao bih ispuniti cele stranice simptomima koje sam video u našoj službi probuđenja. Jednom prilikom nisam uopšte mogao govoriti jer su hrišćani gotovo osam sati stajali jedni pred drugima i priznavali svoje grehe jedni drugima.

Javno, tajno i lično priznanje mora voditi do stvarnog poravnanja ili je sve bilo lažno. Nema koristi tražiti da Bog vama oprosti ako vi odmah ne popravite stvari. Nemojte biti licemer. "Ostavi dar tu pred žrtvenikom, hajde i najpre se izmiri s bratom."

Da, izjavljujem još jednom da je to prvi simptom dolazećeg probuđenja. Sećam se da sam čuo o navodno velikom Božjem pohođenju u nekom severnom gradu u Sjedinjenim državama. Uzalud sam čekao da čujem da je jedan od vođa javno priznao svoj greh i pomirio se sa ženom. Veliki evangelizacijski sastanci su završili, a ja ništa o tome nisam čuo. Hiljade su se izjasnile da su spašene. Crkve su rekle da je to bilo veliko probuđenje, ali onaj javni vođa nije se ponizio.

Istina je zapravo, da to uopšte nije bilo pravo probuđenje. Nakon nekoliko nedelja pastiri su mogli sabrati samo šaku nanovorođenih duša. Crkve su se vratile pravo natrag u svoje hladno i mrtvo stanje. O, mi moramo imati duh slomljenosti pred svetim Bogom!

2. DUH TRUDOVA

U drugom delu stiha u Isaiji 66,8 čitamo: "A Sion rodi sinove svoje čim oseti bolove."

Ovog simptoma trudova uglavnom danas nema u našim crkvama. Kad dođem u naše crkve, ponekad zbog galame, pomislim da sam u zoološkom vrtu i da je sada vreme da se hrane životinje! Ljudi brbljaju kao da čekaju na neki sportski događaj. Lepo je imati prijateljsku crkvu, ali kako može Duh Sveti raditi u takvoj klimi! U tako donetim srcima u crkvu?

Spurgeon je jednom rekao: "Danas će biti veliki blagoslovljen dan jer svuda je mnogo nebeske rose." On je time mislio na mnoge zastupnike kod Prestola i znao je da će Duh silno da radi. Nije čudo da je Bog blagosiljao Spurgeona! Mnoge je godine on održavao dvonedeljne noćne molitvene sastanke na kojima je oko četiri hiljade hrišćana satima molilo. On nikada nije propovedao a da barem pet stotina ljudi nije u drugoj prostoriji molilo.

Nije dovoljno da propovednik iznosi slavno Hristovo Evanđelje. On ga mora propovedati "uz pomoć Duha Svetoga koji je poslan s neba," (1. Pet. 1,12). Ali to još uvek nije dovoljno da bi se dogodilo probuđenje, da bi se Crkva probudila, obnovila svoju prvu ljubav i da bi duše bile spašene. Svaki član zajednice treba imati trudove u stvarnom duhovnom rađanju: "A Sion rodi sinove svoje čim oseti bolove."

Whitefield je vikao narodu: "Ako vi nećete plakati nad sobom, ja ću plakati za vas!" i tada bi počeo nekontrolirano plakati.

Mnogo puta smo mi u Evropi čuli plakanje i jecanje dragih svetih pre i tokom službe. Ponekad je plakanje i rađanje bilo tako snažno i veliko da nisam bio u stanju propovedati.

Pre nego je izbilo probuđenje u celoj Mađarskoj, Gospod me upoznao sa jednom vrlo jedinstvenom sestrom u Hristu. Njen je muž bio član aristokratske porodice - plemić. Ona je nosila breme radi njegovog duhovnog stanja i radi stanja svoga sina. Ali je nosila teret i zbog žalosnog stanja Luteranske crkve čiji je bila član. Na gotovo svim našim velikim molitvenim sastancima, bez obzira je li bilo prisutno četiri ili pet hiljada ljudi, ona je uvek podizala ruke i vikala prema propovedaonici: "Brate James, nemoj zaboraviti moliti za Luteransku crkvu. Nemoj zaboraviti moliti za moga muža i sina."

Da, ona je bila jedinstvena žena jer je kao i Ana imala duh pun žalosti. Ona je bila Ana probuđenja. Ona je patila i bolovala. Nije bilo važno koje je doba dana ili noći, ona je uvek bila na jednom od molitvenih sastanaka; bez obzira je li u tri sata poslepodne ili u dva ujutro!

Jednog ranog jutra oko četiri sata kad sam posetio jedan molitveni sastanak u Metodističkoj crkvi u Budimpešti, otkrio sam da je ona tamo na molitvenom sastanku bila dvanaest sati. Tiho sam je dodirnuo za rame i ljubazno joj rekao: "Draga sestro, sad moraš već poći kući. Bila si ovde dovoljno dugo."

Kroz suze me pogledala i rekla: "O, Jamese, nemoj me slati kući. Ne mogu ići. Osim toga, ti nisi Duh Sveti. Ne mogu ići dok me On ne otpusti. O, moli se sa mnom, moje je breme preveliko."

Kad mi je nekoliko godina kasnije biskup Luteranske crkve Mađarske zahvaljivao što sam doneo probuđenje Luteranskoj crkvi Mađarske, odgovorio sam: "Ljubljeni brate, pogrešno misliš da sam ja doneo probuđenje. Istina je da sam ja propovedao hiljadama, ali probuđenje je vašoj denominaciji došlo je kroz molitvenu agoniju jedne žene."

Imate li i vi danas u svojoj sredini ovaj simptom bola rađanja? Ako je tako, onda je duhovno probuđenje na putu!

3. DUH ĆEŽNJE

Sledeći simptom probuđenja je duh čežnje.

"Bože! Ti si Bog moj, k Tebi ranim, žedna je Tebe duša moja, za Tobom čezne telo moje u zemlji suvoj, žednoj i bezvodnoj. Tako bih Te ugledao u svetinji, da bih video silu Tvoju i slavu Tvoju. Jer je dobrota Tvoja bolja od života. Usta bi moja hvalila Tebe. (Ps. 63,1-3)

"Kao što košuta traži potoke, tako duša moja traži Tebe, Bože! (Ps. 42,1)

U ovoj gazeli pustinje koja čezne za izvorom vode imamo krasnu sliku duše vernika u njenoj iskrenoj i ozbiljnoj žeđi za Bogom. Prirodnjaci nam kažu da je jelen životinja žeđi i boli. On doslovno celi dan sopće, a naročito nakon iznenadnog prelaska preko suve pustinje.

Kakvo je duhovno stanje vas i ostalih vernika? Žeđate li vi i gladujete za Bogom? Imate li taj duh čežnje za Bogom? Imate li duh čežnje da vidite silu i slavu Božju kako se pokazuje u svetinji?

Ah! Kako je retka kvaliteta ovaj duh čežnje! Govorite li prosečnom verniku o svetim Božjim stvarima, propovedate li prosečnoj evanđeoskoj zajednici o slavnim stvarima našeg blagoslovljenog Gospoda, naići ćete na vrlo malo razumevanja.

Razlog se ne mora tražiti negde daleko. Ljudi se dosađuju. Otupeli su od slušanja. Prisutan je greh iskrivljenog poimanja svetih stvari. Oni su već sve čuli. Nema slave u njihovim dušama. Izgubili su milinu osećaja blagoslovljene Prisutnosti veličanstva Hristovog. Propovedati njima je kao da stojite na najvećem evropskom glečeru u istočnoj Norveškoj, na površini od hiljada kvadratnih kilometara čvrstog leda. Reč Božja smrznuta je na vašim usnama i duša vam je u telu razbijena na komadiće.

Da im je poslan i arhanđeo Gavrilo da im služi, i on bi doživio žalostan neuspeh. Jedna od velikih potreba probuđenja je žeđ: "Jer ću izliti vodu na žednoga", (Isa. 44,3). Mnogi hrišćani ljubazno kažu: "Voleli bismo videti probuđenje", ali već po boji njihovog glasa znate da nemaju pravu želju za time.

U jednoj zemlji u Evropi vernici su nakon dugog bogoslužja subotom uveče, ostali u nedjelju preko šest sati u velikoj dvorani na propovedi, molitvi i slavljenju. Nisu hteli ići kući. I nije ih zanimao dobar nedeljni ručak. Onaj ko je morao ostaviti trpezu svete Božje prisutnosti, samo je izašao da nešto na brzaka pojede, i vratio bi se! Nije čudo da je Spasitelj rekao: "Marija je doista izabrala najbolji deo koji joj se zato neće oduzeti."

Kad bi neko od vernika došao svom pastoru i rekao: "Pastore, hajde da se skupimo subotom uveče ili u nedjelju rano ujutro da tražimo lice Gospodnje. Hajde da održimo posebno bogosluženje", tad biste znali da je blagoslovljen duh čežnje tu i da je probuđenje sigurno na putu. Hvala Bogu, kad vidite duh nezadovoljstva, duh žeđi i čežnje.

4. DUH SKLADA

Sledeći simptom probuđenja, je duh sklada.

"Kako je lepo i krasno kad sva braća žive zajedno! Kao dobro ulje na glavi, koje se stače na bradu, bradu Aronovu, koje se stače na skut od haljine njegove. Kao rosa na Ermonu, koja silazi na gore sionske; jer je onde utvrdio Gospod blagoslov i život doveka." (Ps. 133)

Jedan od prvih koraka do probuđenja je uklanjanje denominacijskih prepreka (duha sektaštva). U mnogim pogledima denominacije su stvorile mržnju, neprijateljstva i zavist među narodom Božjim. Mnoge grupe viču k Bogu da probuđenje počne samo u njihovoj denominaciji. One bi se sablaznile na Boga kad bi oganj pao na neku drugu grupu u njihovom gradu.

Ako je vaša grupa duhovno fundamentalna i prava, i Bog vas je metnuo u nju, tada joj morate biti odani, ali brate moj i sestro moja, mi ne smemo ljubiti našu grupu više nego što ljubimo našeg blagoslovljenog Gospoda! Kada se svi podignemo gore u slavu, naš će denominacijski naziv otpasti. U ovim poslednjim mračnim danima Duh Sveti traži jedinstvo u Božjem narodu da bi se mogao suprostaviti đavolu i pripremiti za dolazak Gospodnji.

Duh Sveti traži da se poruše sve prepreke između Njegovog istinskog i krvlju otkupljenog naroda da bi mogli biti instrumenti dolazećeg probuđenja. Iz svog vlastitog ličnog iskustva znam kako je vrlo značajno da se tokom velikih progonstva i tokom duhovnog buđenja pravi nanovorođeni hrišćani ujedine u veliku vojsku da bi pobedili đavola i njegove sile. Andrew Bonar je rekao: "Bog ljubi jedinstvo i On više ljubi ujedinjeni vapaj i potpisanu molitvenu peticiju od mnogih, nego samo od jednog."

Kad sam se ja sam pre nekoliko godina suočio sa smrću radi Hrista, živeo sam u večnosti dobre dve nedelje. Mislio sam da neću preživeti, te sam se već preselio u slavu. Gledao sam gore-dole po Zemlji i po crkvama i video više nego ikada pre krajnju beskorisnost i beznađe, ljudi podižu prepreke da bi što više podelili Božji narod. Kako sam očekivao da ću uskoro biti u prisutnosti mog slavnog Izbavitelja, moje je srce bilo ispunjeno jednom ogromnom ljubavlju za sve svete. Otkrio sam zajedno sa Pavlom da trebam zajedništvo sa svim svetima da bi razumeo širinu, duljinu, visinu i dubinu hrišćanskog života. (Ef. 3,18).

Drugi je korak ka probuđenju je uklanjanje svih razlika koje dele hrišćane u njihovim vlastitim zajednicama. Nema svrhe vikati Bogu za probuđenjem dok nije uspostavljen savršen sklad unutar crkve. Mnogo puta možete naći grupu svetih koja se bori sa đavolom u jednom ćošku crkve, dok se druga grupa svetih sa njim igra i zabavlja u drugom ćošku iste crkve.

Ali jao, mnogo je puta podela prisutna u crkvi i među njenim najboljim članovima. Đavo seje svoj kukolj. Umesto da divna ljubav prožima celo ozračje, nema ništa drugo osim mržnje, prkosa i zavisti. Sve je to zbog prokletog ponosa i sebičnosti. Sve je to zbog toga što "stari čovek" nije definitivno razapet na krst i zakopan izvan logora.

Jedna od najlepših osobina probuđenja je toplo, prijateljsko ozračje duhovnog okupljanja. Dok traje probuđenje, delo se produbljuje, a ljubav raste. Poznavao sam zajednicu koja je čak i nakon nekoliko meseci svakodnevnih sastanaka, kad se okupljalo dve do tri hiljade ljudi, bila kao jedna velika sretna porodica. Duh Sveti izlio je ljubav Božju u svako srce (Rim. 5,5). Taj se divan odnos stvorio jer su realizirali svoje jedinstvo u telu Hristovom. Oni su shvatili da pripadaju Hristu i jedan drugome.

5. DUH VERE

Poslednji simptom koji ću spomenuti jest duh vere.

Setite se priče u 1. Carevima 18. Prorok je molio na gori Karmel. Tada je zapovedio svom sluzi: "A momku svom reče: Idi, pogledaj put mora. A on otišavši pogleda, pa reče: Nema ništa. I reče mu: Idi opet sedam puta. A kad bi sedmi put, reče: Eno, mali oblak kao dlan čovečiji diže se od mora. Tada reče: Idi, reci Ahavu: Preži i idi, da te ne uhvati dažd.  (1. Car. 18,43-44).

Na svojim putovanjima, mi smo bili na tom istom planinskom vrhu i uvideli da je Ilija vrlo lako odatle mogao motriti horizont u svim pravcima, da vidi postoji li ikakav znak kao Božji odgovor na njegovu molitvu. Dok je molio sa licem među kolenima, Ilija je primio vest svoga sluge da se pojavio mali oblak veličine čovečjeg dlana.

Odmah je u veri prorokovao o dolazećoj oluji. Oluja je sama po sebi Božje čudo u zemlji suše, ali nemojte zaboraviti da je oluja došla zbog Ilijine vere. On je unapred predskazao da dolazi kiša, dok je na nebu bila još samo mali oblačić. Taj duh vere svojstven je onima koji, kao i Ilija, ustrajno mole. To su Božje pomazane sluge koji u agoniju duše i duha u svojim tajnim kletima mole.

Da, probuđenje počinje posrednicima kojima je govorio Duh. Oni tiho čekaju u slavnoj zajednici i mole zastupajući za svetovnu crkvu i umirući svet. Iznenada im Bog otkriva da su njihove molitve uslišane, da se prozori neba otvaraju i da je silna duhovna oluja je na putu da se izlije.

Ti sveti ljudi ne otkrivaju se uvek jer veruju da moraju ostati sakriveni radi svoje sledeće svete službe, kao i da slučajno nešto od slave koja pripada Gospodu ne pripadne njima. Ponekad će te drage duše otići svojim pastorima ili će se dići na sastanku i izjaviti da je silno duhovno probuđenje na putu. Ponekad prođe i nekoliko godina dok se oni konačno ne oslobode i ne kažu da znaju da dolazi probuđenje.

Mogli bismo vam nabrajati mnoge takve male nepoznate svete koji su imali taj duh vere. Oni su prorokovali o "šumu jake kiše" dok tamo na vidiku još nije bio ni mali oblačić! Kako su znali? Bog je otkrio svoje tajne onima čije su molitve bile odgovorene.

Dobro se sećamo kako smo u jednom skandinavskom gradu počeli sa samo deset ljudi, a završili sa deset hiljada svake noći na trgu. Nekoliko godina kasnije otkrili smo da je Gospod otkrio jednoj sestri da su molitve uslišane i da će Bog početi činiti "nove stvari."

O, ljubljeni, nemojmo se igrati sa službom probuđenja! Nemojmo olako govoriti o probuđenju. Budimo smrtno ozbiljni. Nemojmo ismevati Boga. Koliko od vas ste molili u smrtnoj muci duše stražareći dan i noć dok vam Bog nije dao svedočanstvo da je blagoslov na putu? Da li neki znak tih simptoma probuđenja upravo sada u vašoj sredini?

Pažljivo dijagnozirajte duhovni život svog naroda. Posmatrajte i vidite koliki imaju taj duh vere da bi najavili dolazeći blagoslov. Da li iko u vašoj sredini dobio definitivno obećanje od Boga da sviće "novi dan" u vašoj crkvi i zajednici?

O, da bi nam Bog dao da vidimo te simptome probuđenja na Njegovu slavu!

"U Bibliji se nalazi Božji portret, a u Isusu Hristu je sam Bog. Hrist je živa Biblija."
- Thomas Manton

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 66
Ukupno: 2498238
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/propovedi/steward_nove_stvari.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.