Opšti potop, nekad i danas
Obično se kaže da "ne postoji ni jedno pravilo bez iznimke". No, i to pravilo, prema kojem nema ni jednog pravila bez iznimke ima jednu iznimku, jer su Božja pravila bez iznimke. Tako pravilo: da će Bog kazniti bezbožnike, nema nikakve iznimke; kao i pravilo da će svi koji su prihvatili Hrista biti spašeni, takođe ne poznaje iznimke...
Prvo pravilo bez iznimke
Želim Vam svratiti pažnju na tri pravila bez iznimke, a ovo je prvo: "Dođe potop i sve ih odnese."
Uništenje, koje je opšti potop sa sobom doneo, bilo je sveopšte po prirodi. On nije odneo samo neke od onih koji su se nalazili izvan Noine barke, nego sve i potpuno.
Bez sumnje su i u one dane, kao u ostalom i danas, postojale razlike među ljudima; jer nikada još nije bilo jednakosti među Adamovim potomstvom, otkada se čovečanstvo počelo širiti po zemlji.
Bogati i siromašni
U one dane su mnogi bili dobrostojeći. Nagomilali su si blaga od srebra i zlata; obogtivši se trgovinom, svojim pronalascima ili pljačkom. Imali su obilje hrane sa svojih njiva, jer su imali velike posede i zahvaljujući dobroj klimi na Zemlji. Ispunjavali su sebi svakojake telesne lagodnosti i životne udobnosti, ali kad dođe potop, sve ih odnese. Ni jedan jedini bogataš, sa svim svojim blagom, nije mogao pobeći; sve da je i hteo razdeliti sav svoj imetak, to mu ništa ne bi koristilo, jer: potop dođe i sve ih sa sobom odnese.
Ne beše tu ni splavova od kedrovine, ni tornjeva od skupocene građe koji bi izranjali iznad pobesnelih voda; smrt se rugala kako siromahu tako i bogatašu, milioneru kao i kralju - svi, baš svi, podaviše pobesnele vode potopa.
"Nepravda tlačitelja, ruganje oholica", - no nigde ne nalazim da bi potlačeni za nagradu zbog toga bili pošteđeni. Nego, kad stiže potop, sve ih odnese. Pogibe prosjak koji se nalazio izvan barke, jednako kao i knez. Izginu siromašni ratar, ispran beše iz svoje kolibe, jednako baš kao i monarh iz svoje palate. I onaj bednik tu, bez cipela, pogibe. Ne beše samilosti ni sa njegovim dronjcima u poplavi. Beše odnesen i čistač ulice, što stajaše čekajući na milostinju, zajedno sa aristokratom, koji ga sažaljevaše. - Stiže potop i sve ih odnese. Vodena je stihija svima, koji se zatekoše izvan barke, dodelila istu i jednaku sudbinu.
A tako će biti i na kraju vremena. Pa, kao što bogataš, uprkos svoj svojoj ušteđevini, neće moći za se pribaviti nikakvo sklonište, jednako tako neće moći ni siromah umaći, zahvaljujući svojem siromaštvu.
U paklu se nalazio neki bogataš, kao što čitamo u Evanđelju, ali je i siromaha, takođe, bilo tu, kao što ih i sada još uvek ima. I kao što bogatstvo ne može izbaviti od pakla, jednako ni siromaštvo nikoga ne uzdiže na nebo. Božja milost i pravednost je potpuno neovisna od društvenog položaja, ranga, nameštenja ili kaste. Zašto bi Gospodu trebalo to nešto značiti: koliko puno, ili malo, žutog metala imaš uza se?!
On nikoga ne meri prema debljini njegov novčanika, već gleda na dušu. Čija duša nije našla oproštenje svojih greha kod Njega, taj je izgubljen, pa makar se on trenutno valjao u blagu ili skapavao od gladi. - Valja vam se iznova roditi; valja vam poverovati u Isusa; valja vam, drugačije rečeno, ući u barku. Inače će vas, kada navale, vode suda, sve skupa odneti, bili vi bogati kao onaj bogataš ili siromašni kao Lazar.
Učeni i neuki
I u one dane na svetu su živeli učeni ljudi, koji bi noću proučavali zvezde; određujući njihov razmeštaj, koji su zadirali u tajne materije, ljudi, koji su znali praviti vrlo naučna ispitivanja. Ali kad navališe vode, sve ih potopiše. Tamo se utapa filozof, - čujete li ga kako zapomaže!? Potop je odneo, kako "doktore prava", tako i učene teologe. Niko nije bio u stanju izbeći sveopštem potopu, zahvaljujući onome što je nekada naučio. Znanje nije nikakav pojas za spasavanje, logika nikakav splav za spasavanje, retorika; nikakav čamac za spasavanje. Tonuli su sve dublje i dublje svi oni, i sva njihova nauka sa njima u bezdan talasa.
A neuki, kojih je bez sumnje bilo mnogo, kao uostalom i danas, koji su tek znali brojati na prste, koji o nekakvoj učenosti ili učtivosti nisu imali ni pojma, - i njih, kada stiže, potop sve skupa odnese. Tako nas znanje, izuzev onoga naročite prirode: onoga, koje je po srcu Isusovu, neće moći spasiti od konačne propasti. S druge strane: iako neznanje, koje nije svesno prouzrokovano, može dovesti do izvesnog smanjenja odgovornosti prilikom procene greha, ono ipak ne predstavlja toliki izgovor da bi greh, poradi toga, ostao nekažnjen. Postoji dakle pakao za one koji su poznavali volju svog Gospoda a nisu je vršili, ali isto tako postoji pakao i za one, koji o Bogu ne htedoše ništa znati, nego su radije u svojem neznanju o božanskim istinama živeli i umrli. Naime, kad stiže potop, sve ih odnese.
Vi, muževi, koji ste pravoverni u svojoj nauci, koji poznajete teologiju, te se smatrate "učiteljima," - ako ne pripadate Hristu, odneće vas provala suda. I vi, koji govorite: "Šta nas briga za sve to? - Veroispovesti nisu li išta drugo, doli stare prnje!? Bibliju ne studiramo; Štaviše, od svega onoga što se u njoj naučava mi niti ne želimo išta znati!" - kažem vam: ako ne upoznate Hrista Isusa i ne nađete se u Njemu, vaše vam neznanje neće biti nikakav izgovor, nego, kad naiđu "potopne vode" suda Božjega, sve će vas odneti.
Religiozni i bezbožni
Čak niti ne sumnjam da je među onima koji za opšteg potopa izgiboše, bilo i onih koji su u pogledu religije bili vrlo revnosni. Moguće da neki čak između njih obavljali i svešteničko zvanje u svojoj porodicama, a možda i na oltaru njihovog boga, u hramu. Oni nisu bili nikakav bezbožan svet u svoje doba, - barem što se tiče spoljašnje forme i obreda, oni su svakako imali svoju religiju; pa čak su i sami Kainovi sinovi imali neku religiju. I, zaista, kad god su ljudi najbezbožniji, onda obično, najviše trabunjaju o religiji. Prema tome, smemo misliti, da je tako bilo i u Noino doba. Međutim, kad navali potop, niko od njih ne umače, bio on sveštenik ili ne, i to zato jer su se nalazili izvan barke. Potop ih sve odnese...
Bez sumnje je bilo i drugih, koji su živeli bezbožno, ne mareći za Boga ili su čak upućivali bahate izjave i pogrdne reči na sve i na Boga. No, potop nije pravio nikakve razlike između licemernog sveštenika i bahatog hulnika, nego: kad stiže, sve ih zajedno odnese.
Oj, vi, "Sinovi Levijevi," vi koji nosite svešteničke odore i koji tvrdite, kako ste poslani druge naučavati; ako ne budete lično prihvatili u Isusa, i to kao bedni i siromašni grešnici, upirući svoje oči u Raspetog kao u svoje jedino spasenje, sve će vas odneti vode suda; kada navale. - Propašćeš, svešteniče, uprkos tvom krštenju i drugim sakramentima! Sa ispraznim zapomaganjem na svojim usnama, potonućeš u najdublji ponor - na dno samog pakla!
O i vi, koji se izrugujete sa "religijom krsta", ponoseći se svojim tobožnjom slobodom od vere! - Vi sebe sigurno smatrate jako iskrenima i otvorenima, a ni ne slutite kako vas vaša naduta "iskrenost",kojom se toliko ponosite, na dan suda i jarosti Gospodnje neće moći spasiti, nego će vas glave koštati.
Sa onima koji sumnjaju će Bog postupiti po krakom postupku. Oni će ga ugledati, zapanjiti se i propasti, budući da će nastupiti strogo i bez ikakva ustezanja. Brzo će, takođe, biti gotov i sa dvoličnima onoga dana; jer, iako budu dozivali, neće ih čuti; i počnu li i vikati k Njemu - On će se "smejati njihovoj nesreći; rugajući se, kada se stanu bojati." Vode suda, sve će ih odneti - bio on religiozan ili bezbožan - budući da nisu ušli u barku, i time prezreli jedino moguće utočište i spasenje.
Stari i mladi
Dozvolite mi da vas podsetim, kako su na dan sveopšteg uništenja poginuli i pojedini od najstarijih ljudi, koji su ikada živeli na zemlji. Starci, stariji od tebe; pa bila tvoja glava seda ili ćelava. - Starice, starije od tebe; makar ti odnegovala i othranila ne samo decu, nego i unučad i praunučad. Svi oni, naime, behu odneseni vodenom stihijom i izgiboše, zajedno sa ostalima, kao da nikada nisu ni ugledali svetlo dana.
No, nestajala je i mladost... Ista ova stihija povuče za sobom i maleno dete sa njegovom detinjom draži, baš kao i stasita mladića u njegovoj snazi, i devojku u cvetu mladosti. Potop ih sve zajedno odnese...
Ovako ćemo proći svi mi, koji smo odrasli i stekli znanje, tako da smo u stanju razlikovati između dobra i zla. Ako se ne nađemo zatečeni u Hristu, sve će nas odneti potop Božjega suda. Ne znamo od koje se dobi smatramo odgovornima pred Bogom. Neka se stoga dete nikada ne oslanja na svoju mladost. Čuli smo za kriminalce - od 20 godina starosti - koji su se po našim sudnicama, još uvek, pozivali na svoju mladost, kao razlog za opravdanje svojih zlih dela. Međutim, neće biti nikakva opravdanja, poput izgovaranja na "mladost ludost" za vas omladino: dečaci i devojčice, onog poslednjeg velikog dana.
Ako ste kadri razlikovati dobro od zla i, ako možete shvatiti i razumeti Evanđelje Hristovo, onda ga, odbijajući, odbijate na vlastitu odgovornost, onda ga odbacujete sebi na štetu. O ne, ni mladi ni stari neće nikuda umaći, osim ako se ne približe Hristu. "Morate se ponovo roditi", to vredi za sve: za vas koji ste mladi, ali i za vas, koji nosite sede vlasi. Mladost, dakle, nije nikakvo opravdanje greha. Nijedno nas životno iskustvo ne može opravdati, jer će gnev i pravda Božja dostići svaku ljudsku dušu, jednako; izuzev: - ako nađemo okrilje u barke, pod milosni savez, tj. delu Isusa Hrista, krvarećeg Jagnjeta Božjega.
Podrugljivci
Pretpostavljam da se vrlo mnogo ljudi čulo tome kako Noa gradi barku: a sa stanovišta zdravog razuma, to je bila jedna vrlo nastrana ideja, ne osvrćući se na njegovu veru u Boga... Bio je to vrlo velik brod; najveći koji je ikada dotad bio sagrađen, pravi pronalazak u moreplovstvu, što je ljude tog vremena vrlo zapanjilo. A kako je Noa ovo svoje plovilo gradio na suvom, daleko od bilo kakve reke ili mora, ono je moralo pobuditi veliko čuđenje i uopšte, izazvalo puno komentara među okolnim življem.
Pretpostavljam da se vest o tome vrlo brzo širila, te da su mnogi, čuvši za to, rekli: "Čudi me, da ga njegovi prijatelji već dosada nisu u ludnicu zatvorili? Kakav li to samo čudak mora biti?!" Rekavši to, zbijali bi šale na njegov račun, tako da im je ismejavanje čak prešlo u naviku, u takvim i sličnim prilikama. Noa je čak postala i uzrečica, kad bi neko učinio nešto glupo: "Ah, on ti je glup kao i stari Noa!" Neukusne šale su bile sve što je Noa od njih doživljavao. Oni su ga izrugivali, ponižavali i ismejavali sve do iznemoglosti. No, kada stiže potop, sve ih odnese i tako učini kraj svim njihovim porugama i neukusnim šalama.
Potop ih je tako, na vrlo delotvoran način "zauvek ućutkao." A tako će biti i sa onima među nama, koji se danas podsmevate Evanđelju Isusa Hrista. Onog velikog i strašnog dana, otkrićete: kako svojim smehom ne posedujete nikakvu moć nad smrću, niti da ste u stanju otklonili od sebe paklene muke. Neće takođe biti mesta ni ikakvoj neveri, u taj dan straha. Bog će vam biti isuviše stvaran, kada vas budu palile vatre pakla, a nikoga ne bude, da vas oslobodi. Odviše stvaran, biće vam i sudnji dan, kada budu, uz prasak gromova, ustajali mrtvi; kad se budu otvorile knjige i presuda javno, uz bljesak munje, izrekla sa Božjeg prestolja: "Odlazite od mene prokleti!"
Pazite se, podrugljivci i nemojte se snebivati, jer ste na putu u propast. Spasite se sada, dok još traje dan milosti i imajte na umu, da će i ovom danu milosti doći kraj. Ljubav večna neka nas sve spasi, da ne izginemo od plamenog ognja kao što su izginuli Noini izrugivači od sveopšteg potopa.
Kritičari
Sigurno je tu bilo i onih, koji su znali kritikovati Noinu gradnju, kad su o njoj doznali. Mogu samo zamisliti kako su ga posmatrali i neki od brodograditelja onoga doba, primećujući: "Brodski pramac ti ne stoji dobro." Na ličan način i to vrlo žestoko sigurno je bio kritikovan i onaj nadasve umni savet: celi brod, iznutra i spolja, obložiti smolom, budući da je to, prema svemu sudeći, bilo nešto sasvim novo; nikakav pronalazak ljudski, nego otkriće Božje. Zatim činjenica, da je načinio samo jedan otvor: čak i mi koji danas o tome čitamo, ne razumemo pravo značenje toga, ali i svi nacrti koji su ikada o Noinoj lađi bili stvoreni, ne čini se baš, da u potpunosti odgovaraju njezinom stvarnom opisu... "Ah, šta?!", reče neki mudri brodograditelj, "to se čudovište nikada neće održati na površini vode; sve kada bi do toga potopa jednom i došlo. A, osim toga, na njemu se već toliko dugo radilo, da se drvo, u međuvremenu, već rasušilo i počelo da truli."
Kakve li su sve mudre dosetke bile izrečene! Da su u ono doba bili u stanju štampati, kakve li bi samo rasprave bile obelodanjene protiv "one te stare drvene šklopocije" kako su Noinu barku, najverovatnije, znali nazivati!
Svi ti kritičari, znali bi je puno bolje sagraditi, u to uopšte ne sumnjam. No, oni ništa nisu gradili. I premda su oni imali prigovore, i navodno, sve skupa mogli puno bolje nego Noa, napraviti, utopili su se oni, a ovaj se spasio.
Tako je i sada u svetu. Uvek iznova susrećemo ljude, koji žvaču i prežvakuju grehe dece Božje, baš kao što se hleb žvače... "O, da", kažu oni, "u religiji, bez sumnje, nešto ima! Ali pogledajte samo svoju nesavršenost i svoje pogreške!" I zaista, braćo, nije nam ni potrebno puno tražiti pa da ih se nađe. Naći ćemo na brzinu i deset hiljada tačaka u kojima bismo mogli biti još savršeniji, a ja čak niti ne sumnjam, da su naši kritičari u nekom pogledu bolji od nas.
Pojedini svetovnjak poseduje puno više uravnoteženosti od kojeg stvarnog hrišćanina. Žao mi je što to moram priznati, ali sam poznavao neke neobraćene ljude, koji su bili puno darežljiviji od mnogih obraćenih vernika. Oni su izvrsni u nekim stvarima, ali ipak, ipak ostaje nepobitna činjenica, da će i najsjajniji i najblistaviji kritičar, ako ne poveruje Isusa Hrista, biti bačen u pakao, dok će oni koje je kritikovao, ako se zateknu u smirenom pouzdanju u Isusa, naći sebi spasenje po veri. Sve zavisi od jedne jedine stvari: da li su napolju ili unutar barke!
Unutar barke: hiljade nesavršenstava, ali svi spašeni; izvan barke: hiljade savršenstva, no svi, bez izuzetka, konačno i zauvek izgubljeni!
Zagovornici
Na drugoj strani, među onima koji su dolazili videti Nou i njegovu gigantsku lađu, moglo je biti i onih koji su se stavili na njegovu stranu. Jer, još nisam sreo ni jednog čoveka, pa bio on ne znam kako veliki čudak, a da ne bi imao barem nekoliko istomišljenika. Tako je, sigurno, i tu bio slučaj, gde bi koji znao reći: "Ne budite tako grubi prema njemu! On je hvale vredan čovek koji ostaje veran svojem uverenju. Njegovo je uverenje malo nastrano, o tome nema govora; ali zar to nije nešto pozitivno u naše vreme: videti čoveka, koji je dosledan u svome radu!? Za nas je užitak videti nekoga, ko je toliko obuzet svojom idejom. Pa, iako ne možemo istog shvatiti, ipak ga smatramo boljim od mnogih, jer videti i jednog malo-umnika, koji sledi svoja uverenja, nego li nekoga, ko se kao što je to kod mnogih slučaj, poigrava sa svojim principima i jeste nedosledan."
Poneki od ove gospode, koji su došli pogledati barku i nakon svega što bi tu neki od njih rekao, isti bi otišao mirne savesti i sa neobičnim zadovoljstvom u srcu, svojoj kući. Pri tome najverovatnije je mislio: "Baš sam im dobro rekao; začepio sam usta svim tim kritičarima. Kako sam samo lepo obranio i onog sedog starca; jer, iako se nalazi u zabludi, on je svakako vredan i častan čovek.
No, međutim, kada stiže potop, pomete sve za sobom, pa i ove. Oni su bili vrlo prijazni i ljubazni u svojim primedbama; čak sa izrazom blagonaklonosti na svojem licu; međutim, potop ih sve zajedno odnese.
Ne poznajete li i vi, njima slične ljude? Šta, zar ih ne čujete kako se učtivo susreću i razgovaraju; kako se velikodušno izjašnjavaju govoreći: "Znate, ja vam neobično cenim te hrišćane; i ja sam uveren u to da oni čine puno dobra. I znate, mene čak raduje kad čujem da jedan propovednik, onako otvoreno i neuvijeno govori. Osim toga, ja rado posmatram zauzetost tih divnih ljudi. U naše vreme to je pravo osveženje videti ljude koji se sa toliko predanosti posvećuju nekoj stvari. Pa, čujte, čovek je već sit sve te razuzdanosti, nedoslednosti i sličnog na ovom svetu, da mu je drago sresti ovako odlučne i zauzete ljude; sve ako ih i mi držimo za malo zatvorene, uskoumne i dogmatične."
Draga gospodo, mi vam zahvaljujemo na vašem lepom mišljenju o nama; no, ako se doskora ne promenite, propašćete jednako kao i oni pre vas. Vaše vas uglađene reči "o hrišćanima" neće moći spasiti, vaši vam uglađeni, umereni i slobodoljubivi religiozni pogledi neće moći pomoći. Moguće vam je imati sva ta mišljenja, koja su tako prikladna i tolerantna - i mi se radujemo da ih imate - a uprkos svemu ne imati, možda, nikakvog udela u spasenju Isusa Hrista. Vi ste vrlo razumni ljudi, budući da posedujete tako umerene verske poglede, pa ipak, ako ne dođete Hristu, vi ćete, sa svom svojim tolerancijom i naklonošću, propasti kao i najzlobniji progonitelji hrišćana.
Osim toga, tu je bilo još i drugih: koji su se još više zauzimali za Nou; oni ga nisu samo zagovarali i branili, nego su bili delomično čak i oduševljeni njime. Govorili su: "Noa ima pravo! Gledajući njegov život, posmatrajući njegovo ponašanje, zaključujemo da je on bolji čovek od onih koji ga ismevaju i ponižavaju. Njegovo nas je propovedanje uverilo u istinitost njegovog svedočanstva. Zato mu želimo pomoći i podržati ga... Nama se ni najmanje ne sviđaju ni one dosetke, ni neumesne šale koje pravite na njegov račun; one nas najdublje vređaju."
"Onda, dakle, predpostavljam da i vi želite ući u barku, kad tako govorite - zar ne!?"
"Pa, znate, sad još, ne znamo; možda ćemo se kasnije odlučiti; mi već razmišljamo o tome. Celu stvar smo vrlo ozbiljno razmotrili, te nam se čini vrlo prikladnom, nečim vrlo ispravnim. Međutim, sada nam baš to ne ide na ruku; stoga ćemo malo pričekati".
"... ah! reče jedan, "još se nisam oženio." Drugi, opet, doda: "Tog i tog dana će biti velika proslava i već sam zauzet. Znate, hto bi jesti i piti, i zato mi se još ne ide u barku."
Ali sada, šta se dogodilo od tih dobronamjernih i neodlučnih ljudi, koji su iz dana u dan odugovlačili i čekali; šta je ostalo od njih? Da li je ijedan od njih umakao? O, ne! Nego, kad stigoše vode, sve ih potopiše. Šta!? Zar da se ni jedan od njih nije spasio? - Ni jedan od onih koji bi postupili pravo, samo da su za to imali malo više vremena!? Nisu li, možda, bili pošteđeni barem oni koji su dobre odluke imali već na samim usnama, koji tek što se nisu dali skloniti i postati hrišćani? Ne, niti jedan jedini.
Svi su oni potonuli u sveopštem brodolomu, izginuli u sveopštoj katastrofi, jer dobre odluke ili namere nikoga ne spašavaju, osim ako se one sprovedu u delo. Biti u prilici: - "samo što nisi postao hrišćaninom," isto je kao i sa čovekom koji, "samo što nije pomilovan", ali na kraju ipak bude obešen; kao neko koji "samo što se nije spasio", a ipak u vlastitoj kući izgoreo, kao što neko jednom reče: "skoro pa spašen, a izgubljen zauvek".
Oj, uzmite k srcu ove reči, vi koji se kolebate između dva mišljenja, dva izbora! Vi probuđeni, ali neodlučni; vi u srce dirnuti a ipak neobraćeni! Prijatelji Noini su izginuli, i oni najdraži, budući da ne htedoše ući u barku, a kad stiže potop sve ih odnese. Tako će se desiti i vama: sinovi i kćeri naše, ako svoje srce ne predate Gospodu.
Saradnici
Zaključujući ovo nabrajanje, spomenuo bih i to - kao što se često zna reći - da su čak i radnici, koji su sa Noom gradili barku i koji su zato, sigurno primili svoju platu, jer, inače, ne bi ni radili - takođe izginuli. Pomagali su prilikom seče drveta, tesanja građe; zabijanja klinova, unošenja sitnarije, premazivanja smolom, učvršćivanja bočnih rebara. No, uprkos svemu što su učinili, ipak se ni jedan nije spasio.
A tako će proći i svaki službenik Crkve: sveštenik, propovednik, biskup, patrijarh, papa - svi oni koji čine bilo kakvu službu u Crkvi, koji na bilo koji način imaju posla na spasilačkim brodu Evanđelja Hristova - ako nisu sami, živom verom, povezani sa Hristom. Proći će isto onako kao i progonitelji, i oni koji su van Crkve. Sva ozbiljnost deobe i razgraničenja leži u tome: Svi bez vere u Hrista su izgubljeni; svi verom povezani sa Njime su spašeni. Ovo je pravilo bez izuzetka.
Još ćemo ukratko nešto reći i o jednom drugom predmetu.
Drugo pravilo bez izuzetka
Kad je stigao potop, zatekao je sve, tako se bar čini, gde jedu i piju, gde se žene i udaju, a prema našem tekstu, i to je bilo jedno pravilo bez izuzetka.
Nije li zabrinjavajuće, da i danas velika većina ljudi - bez izuzetaka - zaboravlja na svoju dušu, baveći se samo prolaznim stvarima, a da su potpuno ravnodušni prema večnim duhovnim stvarnostima? Među svetski nastrojenim ljudima nema ni jedne iznimke od ovog pravila. Oni koji su upoznali milost Božju znaju ceniti ove stvari, ali prirodan čovek ostaje isti kao i onaj iz Noina doba. Dok sam danas poslepodne razmišljao o tome, morao sam se veoma čuditi. Rekoh, sam sebi: "Šta, zar da u Noino doba nije bilo ni jednog čoveka, koji bi želeo biti spašen u barci?" Broj stanovništva na Zemlji je, kao što mnogi drže, bio čak veći nego danas. Zbog izvanredno duboke starosti koju su ljudi nekad doživljavali, bilo je manje smrtnih slučajeva, te se narod na svetu brže širio. Pa, zar se među svima njima ne nađe baš niko, ko bi sam od sebe tražio Boga - ni jedan jedini?
Bilo je to zaista čudno. Bilo je to zaista čudnovato, da se ne nađe ni jedan, koji bi poverovao Noinim, ponavljanim, upozorenjima, tražeći sebi utočište u barci... No, nije li još čudnovatije, a ipak istinito, da se među nerođenima Duhom, ne nalazi baš ni jedan koji bi nastojao doći k Isusu Hristu, sve dotle, dok ga milost Božja sama ne oživi? - "Vi ne želite doći k meni, da život imate!"- je pravilo od sveopšteg značaja. Ljudi ne žele doći k Isusu i položiti na Njega sve svoje uzdanje, nego radije odlaze u propast, ostajući u svojim gresima.
Čovek je ravnodušan prema svojoj duši
Držim da je razlog za ovo trojak. Ponajpre, on se krije u opštoj ravnodušnosti ljudi naspram svoje duše u jednoj bezbrižnoj lakomislenosti obzirom na svoj najdragoceniji deo, na same sebe. No, to je vrlo neobična stvar! Jer, čovek svoj vlastiti život uzima uvek ozbiljno - "koža za kožu; i sve šta god ima, čovek je spreman dati za svoj život." Strahuje li da će izgoreti u plamenu, kako li bi se onda samo brinuo i vikao! Kako li bi samo nastojao da pobegne iz sobe u plamenu. U strahu da se ne utopi kako li se samo bori i zapomaže. Ako se pak razboli; smesta doziva doktora; nastojeći dobiti najbolji mogući savet, kako bi sačuvao život! Međutim, kad je reč o postizavanju večnog života, onda mu se nikuda ne žuri!
Svako bi razuman morao znati, kako duša i duh predstavljaju njegovu istinsku suštinu (bit, srž), te da telo nije ono najbitnije - on sam - nego neka vrsta odeće koju nosi, ili kuća u kojoj duh i duša stanuju. Pa ipak, ljudi sprovode sve svoje vreme, od jutra do večeri, u potrazi za hranom i odećom, upravo baš, za ovu spoljašnju ljušturu, a njen stanovnik, koji u njoj boravi - jadni stvor! - Na njega se sasvim zaboravlja. Neshvatljivo je to, zar ne?!
Ne čini li se, da ovo dokazuje: kako se čovek po grehu srozao na nivo jednog nerazumnog stvora, ponašajući se poput životinje? Živeći u svetu, ma i za kratak čas, želi da u njemu bude srećan. Nalazio se on i samo sat vremena u kakvoj gostionici, kakvu li će sve graju podići: ako se puši peć; ako stolnjak nije čist ili meso nije dobro pečeno! On želi da mu tu bude prijatno i da je tu srećan. No, premda mu je znano, da - bolji deo njega samoga - u nekom drugom svetu još mora živeti, on se o tom drugom svetu uopšte ne brine, niti, hoće li u njemu biti srećan ili ne. Neshvatljivo!?
Neshvatljivo! Vrlo neshvatljivo! Zapanjujuće! Ovo se graniči sa ludošću, koliko je čovek ravnodušan nasuprot koristi svoje besmrtne duše! Odlazi na spavanje i ne zna, neće li se možda probuditi tamo: "gde crv njihov ne umire, nit se oganj gasi." O, braćo, valja nam se, i vama i meni, moliti, da bi Gospod Bog oživeo ove mrtvačke kosti; da bi progovorio svojim oživljujućim glasom, oživljavajući sve ljude za ovu duhovnu stvarnost. Inače će večno trunuti u grobovima svoje ravnodušnosti.
Čovek je, uopšteno, neveran
Drugi razlog ove ravnodušnosti leži, nesumnjivo, u posvemašnoj neveri. Nije li zaista zapanjujuće: da baš niko nije poverovao onome, šta je Noa propovedao? Noa je bio čestit i častan čovek; neki su ga od njih godinama poznavali - ljudi su onda živeli u duboku starost. Važio je za čoveka koji govori istinu. Propovedi su mu bile pune žara i duhovnog autoriteta, pa ipak mu niko ne poverava! Ni jedna jedina duša ne poverova i tako umakne budućemu sudu, ni jedna!
To je, zbilja, neshvatljivo, jer kao što sam na početku bio rekao: još ni jedna laž nije bila toliko neverovatna, da joj, ovaj ili onaj, ne bi poverovao. Koliko li se više moralo naći onih, koji su trebali prihvatiti istinu, koja je zbog ljudske grešnosti morala još uverljivije zvučati. Pa ipak se ne nađe niko ko bi u nju poverovao, nego ju je, štaviše, svi zajedno odbaciše.
Tako je i sa Evanđeljem Isusa Hrista. Dolazimo i govorimo svetu da je Sin Božji postao čovekom zato kako bi čoveka izbavio, te da svako, ko u njega poveruje, biva spašen. Ali oni, ovome neće poverovati, iako smo, mi sami, sve ovo na istinit način iskusili na stotine i hiljade nas. Mi im svedočimo sa svom ozbiljnošću i najvećom iskrenošću; kao oni koji su ove stvari sami isprobali i vlastitim rukama opipali; da nije reč o mudro smišljenim bajkama, već da su posredi vrlo dragocene i oprobane istine. Pa ipak, nema ni jednog jedinog, visoka ili niska soja, bogata ili siromašna, koji bi ovu vest ozbiljno ispitao i usvojio.
Oni nato, čak štaviše, kimaju glavom, odlaze svojim putem, žive i umiru u neveri, osim ako im se bezgranična milost Božja prethodno, sama ne ispreči na putu. Začuđujuće! Zapanjujuće! "Isus se čudio njihovoj neveri" - ali i mi imamo dovoljno razloga za čuđenje, što je ovaj greh nevere u tolikoj meri rasprostranjen...
Čovek se odaje svetovnosti
Treći razlog ove ravnodušnosti bio je i taj, što su se ljudi - skroz naskroz - okrenuli ka ovom zemaljskom životu, odajući se tako potpuno svetovnosti. Tekst nam, svakako, daje naslutiti: kako se, uopšte nisu pripremali za nadolazeći potop, jer su bili isuviše okupirani uživanjem oko jela i pića. Jedni su od njih bili pravi proždrljivci, a drugi opet, koji nisu toliko puno žderali, ali ipak su znali dobrano uživati - jedući samo ono najfinije. Klanjali su se jednom bogu o kojem govori apostol Pavle, naime: svom trbuhu. O da, razuzdan život podriva mnoge, jer ima ljudi, koji sami sebi put u pakao zubima prokapaju. Slični su stoci: oni jedino žele - biti siti.
Drugi su opet bili prave pijandure. Ah, koliko li je tek bilo veselo na njihovim terevankama! Kako li su samo znali degustirati vina, navodeći im starost u godinu! Bili su tako "baždareni", da su mogli lokati na litre i to najskupljih pića. Oni su se, doslovno, znali daviti u svojim vinskim bačvama. Na svoj način, i oni su imali svoja godišnja slavlja i svečane ručkove po svojim većnicama i društvima, i ne znam ti ja, gde sve ne! Svi su oni bili toliko obuzeti ovim stvarima, tim svojim telesnim užicima, da o nečemu drugom nisu ni razmišljali, niti su mogli misliti. Ove stvari su zarobljavale njihove misli.
Međutim, prijatelju dragi, čemu koristi dobro jesti i piti, ako ćeš se već sledećeg dana udaviti? I, čemu se ženiti, ako će vas potop već sutra iznenaditi? Da su ove stvari posmatrali u svetlu vere, oni bi ih sigurno odbacili.
No, oni su isključivo koristili slepačke oči svojih čula, te su stoga i davali toliku važnost trenutnoj ugodnosti. A tako je to i dan-danas među bezbožnicima. - On se bogati; no, šta mu to koristi, što je postao bogat, ako završi u paklu? Ludak, bi bio onaj; ako sebi nabavi i zlatan (mrtvački) kovčeg, šta mu to koristi? Zamislimo ga na primer kako leži na mrtvačkom odru sa kesama punim zlata u svakoj ruci i sa gomilom zlatnika među nogama - šta mu to koristi?
Drugi opet, traže učenost; ali, čemu vam služi učenost, ako s njom odlazite u propast? Uzmete li u ruku lubanju nekog učenjaka: kakva je razlika između nje i lubanje najjadnijeg prosjaka, koji je jedva znao za abecedu? U prah i prašinu; oboje se, naime raspadaju na iste sastavne delove.
Nekakav ugledni položaj? Šta i on koristi umirućem? Može li ublažiti grozotu paklenih muka? Ah, prijatelji! Valja nam svima nama umreti. Zašto se onda, za ono što je nezaobilazno, i dobro ne pripraviti? O, kad bi ljudi bili mudri onda bi shvatili: kako je sva radost ovoga sveta kao mehurić od sapunice, sa kojom se deca igraju. Pojave se i zablistaju, a zatim nestaju, ne ostavljajući baš ništa za sobom... O, kad bi se urazumili, te ušli u barku; kada bi se zagledali u Gospoda Isusa, tako, te postali sigurni i mirni u Njemu, onda kada nasrnu vode Sudnjega dana.
Ovde se, dakle, susrećemo sa tim uopštenim pravilom, nad kojim se nikada ne možemo dovoljno rasplakati a zbog kojega bi moralo puknuti srce od bola svakom hrišćaninu, jer je čitav ljudski rod na pomolu suda i blizu smrti i paklenog ždrela, a i dalje ostaje ravnodušan, neveran i svetovan, sve dotle, dok ne stignu vode suda i sve ih odnesu.
Igraće se tako dugo, dok ne izginu, osim ako ih u tome ne spreči ljubav večna.
Treće pravilo je bez izuzetka
Moj konačni osvrt trebao bi biti vrlo kratak, ali zato vrlo utešan, i to zato, što su svi oni, koji su se nalazili u barci, bili na sigurnom. Niko nije ispao napolje iz nje, iz tog od Boga danog utočišta, niko nije bio ni istrgnut napolje; niko tu nije umro; niko tamo kasnije, nije ostao ili poginuo. Svi koji u nju uđoše i iziđoše potpuno neozleđeni i čitavi.
Svi su preživeli ovu strašnu katastrofu. Bakra ih je sve sačuvala, a tako će isto i Hrist sačuvati sve one, koji se k Njemu uteknu. Ko god pristupi k Njemu, može biti siguran. Niko od tih i takvih ne sme poginuti, niti iko može istrgnuti iz Njegove ruke. Setite se samo, kakva su sve čudna stvorenja ostala spašena! Šta? Nečiste životinje: dvoje po dvoje, odlaze u barku. Daj Bože, da bi neki i od vas, koji ste bili kao nečiste životinje, došli Hristu. Slični ste svinjama: vi koji ste najdublje zaglibili u greh i tako postali nečisti. Međutim, kada su i svinje dospele u barku, našle su sigurnost, a tako bi moglo biti i sa vama. Crne vrane: vi koji ste, poput vrana, pocrneli od greha - ako samo doletite Hristu, sigurno vas neće oterati od sebe, već ćete smeti biti sigurni uz Njega. Ako li vas privlačna moć ljubavi Božje vuče k sebi, a delatna milost Njegova doziva k vratima barke, kamo sreće, kada bi se ta vrata i zatvorila za vama, da bi ste bili spaseni.
U barci se nalazio i plahi zečić, no njegova mu plašljivost nije donela nikakvu štetu. Onde se nalazio i slabašni miš; pa je usprkos svojoj slabosti bio u barci, ipak, sasvim siguran. Tu su se takođe nalazile spore životinje, poput puževa; neka u tami živuća stvorenja, poput šišmiša, međutim, svi oni behu sigurni... Miš, jednako spokojan kao i bik; puž, jednako siguran kao i pas; veverica, jednako u zaklonu kao i slon. Pa ipak, nisu oni bili sigurni zahvaljujući samima sebi, nego su mogli biti sigurni, zato, što su se nalazili na tome mestu, naime unutar barke.
O, kako li je samo čudna mešavina taj Božji narod; kakvih li se sve retkih primeraka tu može naći! Neki se ubrajaju među očeve, ali, ne baš mnogi. Velika ih se većina sastoji od sitne dece, koja, iako su već odavno trebala odrasti, još uvek ostaju dojenčad u Hristu, tj. vrlo telesna. No, svi su oni sigurni - što se tiče suda - i svi jednako spokojni, uprkos svojoj raznolikosti: promenljive prirode, ali nepromenljive sigurnosti, različitih iskustava, no iste povezanosti sa Hristom, te svi jednako spokojni u Njemu.
"Opravdani dakle verom, u miru smo sa Bogom po Gospodu našem Isusu Hristu." Njega, ipak, imamo, bilo da smo veliki ili mali.
"Gospod poznaje svoje, i oduvek ih je znao; velike kao i male u svakom rodu i kraju."
Dok je oluja besnela uokolo barke, mogla je uništiti kako miša tako i lava, no ona nije ni jednome išta naudila, budući da su zidovi barke bili oni koji su odolevali oluji. A kad je navalila poplava, i što su vode bivale dublje, barka se sve više i više dizala k nebu.
Isto je tako i sa nama: Neka navale strašni uragani, neka nas spopadnu grešne napasti, a naše boli neka nas muče, i premda nemoćni, ipak smo i dalje čvrsti, baš kao i neko ko je najsnažniji, i to zato, jer smo se utekli Hristu. Isus je pak kadar nadvladati svaku oluju, vodeći nas uspravne sve bliže i bliže k Božjem nebu.
Neka nam Bog udeli milost, te nas na dan vaznesenja svoje Crkve zatekne u miru sa sobom!
Kad je pak reč o tebi, sve zavisi, znaj, o jednom jedinom pitanju: Veruješ li Isusu Hristu ili ne? Ako se svim srcem pouzdaješ u Njega, možeš biti siguran, pa nek bude šta bude sa ovim svetom. No, ako sa pouzdanjem ne počivaš u Njemu, onda si zauvek izgubljen. Shvati svu ozbiljnost ove istine!
