Mi danas trebamo Jeremije!
"I dođe mi reč Gospodnja govoreći: Pre nego te sazdah u utrobi, znah te; i pre nego iziđe iz utrobe, posvetih te; za proroka narodima postavih te. A ja rekoh: Oh, Gospode, Gospode! Evo, ne znam govoriti, jer sam dete. A Gospod mi reče: Ne govori: Dete sam; nego idi kuda te god pošaljem, i govori šta ti god kažem. Ne boj ih se, jer sam ja s tobom da te izbavljam, govori Gospod. I pruživši Gospod ruku svoju dotače se usta mojih, i reče mi Gospod: Eto, metnuh reči svoje u tvoja usta. Vidi, postavljam te danas nad narodima i carstvima da istrebljuješ i obaraš, i da zatireš i raskopavaš, i da gradiš i da sadiš." (Jer. 1,4-10)
Kada je Isus, Sin Božji, započeo svoju službu, izgleda da su ga poistovećivali sa prorokom Jeremijom. Jeremija je živeo 800 godina ranije, a ipak je neko Isusa smatrao za Jeremiju ili za jednoga od proroka. (Mt. 16,14).
Zašto je Isus bio poput Jeremije? Zašto je Jeremija bio poput Isusa? Zato, jer je Jeremija bio čovek žalosti i poznavao je tugu. Ništa se ne može uporediti sa knjigom Plač Jeremijin (Tužaljke).
U Plaču 1,12 Jeremija govori: "Pogledajte i vidite, ima li bola kakav je moj, koji je meni dopao". Dok, deveto poglavlje Jeremijine knjige započinje: "O, da bi glava moja bila voda, a oči moje izvori suzni! Da plačem danju i noću za pobijenima kćeri naroda svog." (Jer. 9:1).
Jeremija je nosio narod Izraela na svome srcu. On je bio čovek žalosti. "O, da bi glava moja bila voda." On nije bio glumac, nije se pretvarao. Narodu koji je bio u nevolji došao je ovaj čovek Božji i njemu je bilo određeno da bude njima prorok, a ne propovednik. Propovednik zna ponekad gotovo da se i izvinjava narodu, te govori: "Ja mislim". A prorok kaže: "Ovako govori Gospod."
Bog je podigao Jeremiju da bude protiv sveštenika, protiv otpadničkog naroda, protiv pastira i čitavog ljudstva. Bog ga je učinio onim koji ruši, zaustavlja, čupa i uništava. On je znao svu veličinu svoga zadatka, te je zbog toga bio veoma opterećen i zbog toga je i bio čovek žalosti. Cela nacija je ležala na njegovom srcu. A on je dobro znao da je jedina potreba i jedina nada za taj narod: milost Božja i njegov povratak svome Bogu.
U ovim danima ne vidimo mnogo onih koji nose takvo breme. Ponekad se začudim kako su često naše oči suve. Gledamo čitave nacije koje propadaju. Možda, nismo nikada videli propast i pad Rimskog carstva, ali pred svojim očima danas vidimo propast i pad mnogih naroda oko nas.
U ovim danima sav naglasak crkve je samo na ljubavi Božjoj. Zaista, toplo srce večnog Boga je divna stvar i mi vrlo slikovito Boga prikazujemo kao oca izgubljenog sina (Lk. 15,11-32). Kao da je Bog bolji nego što je bio ranije; kao da i Njegova pravda nije više ista kao što je pre bila i kao da je Njegov gnev blaži nego nekad. Kao da On sada može gledati na greh i žmuriti na nepravednost. Ovo su dani kada mi izbegavamo da narodu oko nas, koji hoda u lažnim naukama i idolopoklonstvu ne kažemo ništa neprijatno - da ga ne uvredimo.
Izgleda da u ovim danima po crkvama nije naglasak na tome kako mnogo možemo nositi, nego kako malo; ne kako mnogo možemo uraditi, nego kako smanjiti posao.
Jednog je dana David Garrick, veliki glumac šekspirovih dela, šetao gradom. Na jednom je uglu stajao čovek koji je sa čežnjom i glasno govorio okupljenim ljudima. David Garrick je rekao: "Bio sam udaljen od mnoštva, ali sam sam sebe uhvatio kako neprimetno prilazim dok se nisam zaustavio pravo ispred tog čoveka. Niz njegovo lice su padale vruće suze."
Garrick je zatim pričao o ženi koja je u tog čoveka uprla svoj drhtavi prst pitajući ga: "Gospodine, slušam vas od sedam sati ujutro, od kad ste počeli propovedati; čula sam vas već pet puta kako govorite na ulicama ovog grada i pet puta sam bila i ja mokra od vaših suza. Zašto vi toliko plačete?"
Čovek koji je propovedao bio je George Whitefield. On je bio užasnut nad ljudskim nemoralom, a sam je bio čist kao anđeo, i zato je morao da plače.
Onoga je dana pet puta propovedao na ulici i pet su puta njegove vruće suze ovlažile i onu ženu koja je stajala ispred njega dok je slušala njegovu poruku.
David Garrick dalje priča: "Slušao sam Georg-a Whitefield-a, i dok sam ga slušao, video sam njegovu ljubav i ozbiljnost. Slikovito sam shvatio šta on misli kada kaže: 'bez Hrista čovek mora umreti'. Slušao sam ga," priča je dalje Garrick, "dok nije došao do tačke kada se više nema šta reći.
Tada je podigao svoje snažne ruke, a glas mu je gotovo bio poput olujnog groma, i bolno je nad okupljenim narodom uzviknuo, samo jedno: 'O!'"
Zašto je on tim jednim jedinim slovom slomio one koji su ga slušali? Kad je George Whitefield rekao: "'O!' Ljudi su se savili pred Svetim Duhom poput stabljike kukuruza koja se savija pod vetrom." David Garrick je rekao: "Dao bi šaku zlatnika da mogu reći 'O!' poput Georga Whitefield-a." Nastavio je, "bio najveći glumac kojeg bi svet ikada video!"
Ali pred Bogom se ne može glumiti. Na molitvenom sastanku može se izreći mnoštvo lepih reči, no ono što Bog želi jeste slomljenost je i skrušenost našeg srca. Jeremija je učinio ono što smo mi propustili učiniti. On je sebe poistovetio sa grehom čitavog naroda. Narod je koketirao (poigravao se) sa svemogućim Bogom. Zaboravio je na Njegovu milost.
Ako uskoro u crkvi ne budemo imali probuđenje u sili Svetoga Duha, verujem da ćemo onda videti određenu dozu izlivanja gneva Božjeg. Naša će zemlja u nekoliko sledećih godina potrošiti mnogo novca na gradnju novih crkvenih zgrada. Projekti su već gotovi. Možda ćete se zapitati: Kakve će to biti crkve? Prema tome kako rade, većina oltara u tim crkvama nikada neće videti one koji traže pokajanje. Većina od tih crkva biće mrtva. Biće poput grobnica, jer u njima nema duha molitve.
"O, da bi glava moja bila voda, a oči moje izvori suzni! Da plačem danju i noću za pobijenima kćeri naroda svog." (Jer. 9,1)
Bilo bi vrlo zanimljivo znati koliko nas smo ovog meseca prolili barem jednu suzu u svojim molitvama za siromašnim, izgubljenim, preplašenim i pokvarenim narodom, među kojem živimo.
Na primer, uzmite političku situaciju; nije važno ko će biti izabran. Stanje i tako previše loše da bi se moglo spasiti bilo kakvim političkim trudom. Kad bi ja morao izmoliti samo jednu molitvu, onda bi izmolio ovu: "Bože, daj ovoj generaciji deset hiljada Jeremija; ne finih ljudi koje ćemo slušati, ne finih ljudi za gledanje, već ljude koji gledaju na Boga i koji gledaju na greh ovoga sveta, i koji plaču nad ovim svetom."
Dok je Jeremija gledao na greh naroda, njegovo je srce bilo puno boli, patnje, žalosti i muke.
Danas, situacija u svetu je žalosna! Da vam slomi srce! Ali ja se ponekad zapitam, nije li najveća tragedija ovoga sveta upravo crkva Isusa Hrista?
Svestan sam, da svet sa svim svojim preokretima i sa svim svojim zbrkama, je možda došao u takvo stanje zbog otpadničkog stanja Crkve Isusa Hrista i u njenom olakom uzimanju molitve. Situacija je vrlo ozbiljna!
Alexandar Whyte kaže: "Ono šta nam je danas potrebno nije samo propovednik, nego prorok koji nas može božanski uznemiriti!"
Možete li uzeti ove reči i staviti ih u svoje srce, te svemogućem Bogu reći: Pogledaj, to je upravo jezik i moga duha. Čežnja moga srca. Vidim da u još nekom postoji žalost kao što je moja. Ne mogu biti srećan dok ljudi oko mene umiru bez Hrista.
Jeremija je bio prorok. On nije obeščastio propovedaonicu. On se nije kretao po teološkom sumraku. Jeremija nije izvodio nikakve govorne trikove da bi oduševio ljude. Jeremija se nije bavio nepouzdanom filozofijom. Jeremija je jednostavno bio prorok greha i prorok ljudskog srca. Rekao je: "Srce je prevarno više svega i opako: ko će ga poznati?" (Jer. 17,9). Čuo sam kako ljudi kažu: "Ja ne poznajem svoje vlastito srce." Međutim, Bog nam može otkriti naše vlastito srce, pokazati nam šta je u njemu.
Bunyan je rekao: "Kad mi je Bog pokazao John-a Bunyan-a, onako kako ga On vidi, više nisam mogao priznati da sam grešnik, nego da sam crni grešnik od glave do pete. Bio sam pun puncat greha."
Mi danas trebamo Jeremije. O, da bi nam Bog u ovim poslednjim strašnim danima poslao ljude poput Jovana Krstitelja i Jeremije, proroke i zagovornike.
Imate li vi vatrenu ljubav za izgubljene duše? Imate li vi neki cilj u radu Gospodnjem? Molite li? Bolujete li? (Isa. 66,8). No, žetva će skoro proći! Čas već otkucava! Kraj je bliže nego što ga mi možemo i zamisliti!
