Božanska razmena
Celokupna poruka jevanđelja vrti se oko jednog jedinstvenog događaja - žrtvene Isusove smrti na krstu. O tome pisac poslanice Jevrejima kaže: "Jer je on (Isus) jednim samim prinosom (žrtvom) usavršio zauvek one koji su osvećeni" (Jev. 10,14). Dva snažna izraza ovde stoje zajedno: "usavršio" i "zauvek". Složena, ona ukazuju na žrtvu koja pokriva svaku potrebu čitavog ljudskog roda. Pored toga, posledice te žrtve ne poznaju granice vremena i sežu sve do večnosti.
Bog nije obezbedio više različitih rešenja za mnoštvo problema ljudskog roda. Umesto toga, On nam nudi jedno sveobuhvatno rešenje, koje predstavlja Njegov odgovor na svaki problem. Mi možda dolazimo iz različitih pozadina i svaki od nas nosi breme svoje lične naročite potrebe, ali da bismo primili Božje rešenje, svi mi moramo doći do istog mesta - Isusovog krsta.
Najpotpuniji izveštaj o tome šta je ostvareno na krstu dat je kroz proroka Isaiju sedam stotina godina pre no što se taj događaj zaista odigrao. U Isaiji 53,10 prorok opisuje "slugu Gospodnjeg" čija duša treba da bude prineta Bogu kao prinos za greh. Pisci Novoga zaveta bili su saglasni u tome da u ovom bezimenom slugi prepoznaju Isusa. Božanska svrha ispunjena Njegovom žrtvom sažeta je u Isaiji 53,6:
"Svi smo mi kao ovce zašli bili, svaki od nas svojim putem pođe, a na nj Gospod pusti krivicu sviju nas."
Ovde je iznet osnovni, univerzalni problem čitavog čovečanstva. Mi smo se okrenuli, svako ponaosob, i pošli svojim putevima. Postoje razni specifični gresi koje mnogi od nas nikada nisu počinili, kao što su: ubistvo, preljuba, krađa i tako dalje. No, postoji jedna stvar zajednička je svima. Svi mi smo se okrenuli našim vlastitim putevima. Čineći to, okrenuli smo leđa Bogu. Jevrejska reč u kojoj je to sažeto je avon, ovde (u Isaiji 53,10) prevedena kao "krivica". No, možda najpribližnija odgovarajuća reč u našem savremenom jeziku bila bi reč "buntovništvo" - ne prema čoveku, već prema Bogu.
Ni jedna naša reč, međutim, bilo da je to "krivica" ili "buntovništvo", ne prenosi puno značenje ove duboke hebrejske reči avon. U svom biblijskom kontekstu avon opisuje ne samo krivicu, odnosno grešnost, već i kaznu, odnosno zle posledice koje ta krivica ostavlja za sobom.
U Prvoj Mojsijevoj 4,13, na primer, pošto je Bog izrekao prokletstvo na Kainu zbog ubistva svog brata, Kain je rekao: "Kazna je moja suviše teška da bih je mogao izdržati." Reč koja je ovde prevedena kao "kazna" jeste upravo reč avon. Ona pokriva ne samo Kainovu "krivicu", već takođe i "kaznu" koju mu je ona donela.
U Trećoj Mojsijevoj 16,22, što se tiče jarca koga je trebalo proterati na Dan pomirenja, Gospod kaže: "Jarac će odneti na sebi sva zlodela (krivicu) njihova u pustu zemlju; isteraće se u pustinju" kroz ovaj simboličan čin, jarac je nosio ne samo krivicu Izraelaca, već i posledice njihove krivice. U Knjizi Plač Jeremijin reč avon se pojavljuje dva puta sa istim značenjem. Čitamo prevod glasi: "I kar [kazna] koji dopade kćeri naroda mog..." (Plač 4:6, naglasak dodat) Ponovo, u 22. stihu: "Svrši se kar [kazna] za bezakonje tvoje, kćeri sionska..." (Plač 4:22, naglasak dodat). U oba slučaja, jedna reč u originalu, avon, prevedena je čitavom frazom "kazna za greh (ili "kar" kod Daničića)." Drugim rečima, u svom punom značenju avon ne znači samo "krivicu" ili "greh" već takođe podrazumeva i sve zle posledice Božjeg suda nad grehom.
Ovo se odnosi i na Isusovu žrtvu na krstu. Sam Isus nije bio kriv ni zbog jednog greha. U Isaiji 53,9 prorok kaže: "(Isus) ne učini nepravdu, niti se nađe prevara u ustima Njegovim." Ali u stihu 6. kaže: "Gospod pusti na Nj bezakonje svih nas." Ne samo da se Isus poistovetio sa našom grešnošću. On je takođe podneo i sve zle posledice te grešnosti. Poput žrtvenog jarca koji je predstavljao Njegovu prasliku, On je sve to ponevši na sebi uklonio tako da nikada više ne mora doći na nas.
To je istinsko značenje i svrha krsta. Tu se dogodila božanski osmišljena razmena. Prvo, Isus je umesto nas podneo sve zle posledice koje je božanska pravednost dosudila našoj grešnosti. Sada, u zamenu Bog nam nudi sve ono dobro koje proishodi iz bezgrešne Isusove poslušnosti.
Još kraće rečeno, učinak našeg zla došao je na Isusa da bi, zauzvrat, učinak Isusovog dobra mogao biti stavljen pred nas. Bog je u stanju da nam ponudi ovo, a da pritom ne učini kompromis sa Svojom vlastitom večnom pravdom, zbog toga što je Isus već radi nas pretrpeo svu pravednu kaznu za naša bezakonja.
Sve ovo proizlazi isključivo iz beskonačne Božje milosti i prima se jedino verom. Ne postoji logično objašnjenje u smislu uzroka i posledice. Niko od nas nije učinio ništa čime bi zaslužio takvu povlasticu i niko od nas ne može učiniti bilo šta da bi tako nešto zaslužio.
Pismo otkriva mnogo različitih aspekata ove razmene i mnogo različitih područja na koja se ona odnosi. U svakom pojedinom slučaju, međutim, isti princip važi. Zlo je došlo na Isusa da bi odgovarajuće dobro došlo na nas.
Prva dva aspekta razmene otkrivena su u Isaiji 53:4-5:
"On (Isus) bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se, a mi mišljasmo da je ranjen, da Ga Bog bije i muči. Ali On bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na Njemu našeg mira radi, i ranom Njegovom mi se iscelismo."
Dve istine su ovde isprepletene. Jedna se odnosi na duhovno, a druga na fizičko područje. Na duhovnom planu Isus je primio kaznu za naše prekršaje i bezakonja da bismo mi, zauzvrat, mogli dobiti oproštenje i mir sa Bogom usled toga (Vidi Rim. 5,1). Na fizičkom planu Isus je nosio naše bolesti i tegobe da bismo mi kroz Njegove rane bili isceljeni.
Fizička primena ove razmene potvrđena je u dva odlomka Novog zaveta. Matej 8,16-17 navodi Isaiju 53,4 i beleži da Isus "isceli sve bolesnike da se zbude ono što je javljeno preko Isaije proroka: "On nemoći naše uze i bolesti naše ponese."
Ponovo, u Prvoj Petrovoj 2,24, apostol navodi Isaiju 53,5-6 i kaže o Isusu:
"(On) koji grehe naše sam iznese na telu svome na drvo, da bismo mi, umrli gresima, za pravdu živeli, i čijim se ranama svi isceliste."
Dvostruka razmena opisana u gornjim stihovima može se sažeti ovako:
- Isus je bio kažnjen da bi nama bilo oprošteno.
- Isus je bio ranjen da bismo mi bili isceljeni.
Treći aspekt razmene otkriven je u Isaiji 53,10, gde je rečeno da je Gospod učinio da Isusova duša (u Bakotićevom prevodu "život". Prim. prev.) bude "prinos za greh". Ovo se mora razumeti u svetlu Mojsijevih propisa za različite vrste prinosa za greh. Osoba koja bi sagrešila morala bi da donese svešteniku svoj žrtveni prinos: ovcu, kozu, bika ili neku drugu životinju. Osoba bi priznala svoj greh nad tim prinosom i sveštenik bi na simboličan način preneo priznati greh sa te osobe na životinju. Zatim bi životinja bila ubijena, plativši tako kaznu za greh koji je na nju prenet.
Kroz Božje predznanje, sve ovo je osmišljeno da nagovesti ono što će biti ostvareno jednom sveobuhvatnom i potpuno dovoljnom Isusovom žrtvom. Na krstu greh čitavog sveta bio je prenet na Isusovu dušu. Ishod je opisan u Isaiji 53,12: "Jer je dao dušu svoju na smrt". Svojom žrtvom, zastupničkom smrću, Isus je ostvario pomirenje za greh čitavog ljudskog roda.
U Drugoj Korinćanima 5,21 Pavle se poziva na Isaiju 53,10 i istovremeno prikazuje pozitivan aspekt ove razmene: "Jer onoga koji ne znadijaše greha, nas radi učini grehom, da mi postanemo u njemu pravda koja pred Bogom vredi."
Pavle ovde ne govori o bilo kakvoj pravednosti koju možemo postići vlastitim samopregorom, već o Božjoj pravednosti - pravednosti koja nikada nije poznala greh. Niko od nas ne može zaslužiti tako nešto. Ta pravednost je toliko iznad naše vlastite pravednosti, koliko je nebo iznad zemlje. Ona se može prisvojiti jedino verom.
Treći aspekt razmene može se sažeti ovako:
- Isus je bio učinjen grehom našom vlastitom grešnošću da bismo mi mogli biti učinjeni pravednima Njegovom vlastitom pravednošću.
Sledeći, četvrti aspekt razmene logično proizlazi iz prethodnog. Čitava Biblija i u Starom i u Novom zavetu ističe da je konačni ishod greha smrt. U Jezekilju 18,4 Gospod izjavljuje: "Duša koja zgreši ona će umreti". Kada se Isus poistovetio sa našim grehom, bilo je neumitno da On iskusi i smrt, koja je rezultat greha.
Kao potvrdu za ovo, u Jevrejima 2,9, pisac kaže:
"Mi vidimo onoga koji je za malo vremena učinjen nešto manji od anđela, Isusa, ovenčana slavom i čašću radi smrti koju podnese, da bi po milosti Božjoj za sve ljude smrt podneo."
Smrt kojom je On umro bila je neizbežan ishod ljudskog greha koji je On poneo na sebi. Nosio je greh svakog čoveka i zbog toga je umro smrću koju zaslužuje svaki čovek.
Zauzvrat, svima koji prihvataju Njegovu zastupničku žrtvu, Isus sada nudi dar večnoga života. U Rimljanima 6,23 Pavle postavlja dve alternative jednu uz drugu: "Jer je plata (pravedna zasluga) za greh smrt, a dar (nezasluženi poklon) Božji je život večni u Isusu Hristu, Gospodu našemu."
Stoga se četvrti aspekt razmene može sažeti ovako:
- Isus je umro našom smrću da bismo mi mogli živeti Njegovim životom.
Naredni, peti aspekt razmene Pavle iznosi u Drugoj Korinćanima 8,9:
"Jer znate milost Gospoda našega Isusa Hrista, da, bogat radi vas osiromaši, da se vi njegovim siromaštvom obogatite."
Razmena je jasna - iz siromaštva u bogatstvo. Isus je postao siromašan da bi mi zauzvrat mogli da postanemo bogati. Kada je Isus postao siromašan? Neki ljudi imaju predstavu da je On bio siromašan kroz čitavu Njegovu zemaljsku službu, ali to nije tačno. On sam nije nosio mnogo gotovine, ali ni u jednom trenutku nije oskudevao u bilo čemu što Mu je bilo potrebno. Kada je poslao svoje učenike na samostalnu praksu, njima takođe nije manjkalo bilo šta. (Vidi Lk. 23,35). Ne samo da On i Njegovi učenici nisu bili siromašni, već su imali običaj da redovno daju siromasima. (Vidi Jn. 12,4-8 i Jn. 13,29).
Istina, Isusovi metodi upravljanja novcem bili su ponekad nekonvencionalni, ali novac ima istu vrednost, bilo da se izvlači iz banke ili iz ustiju ribe! (Vidi Mt. 17,27). Njegovi metodi nabavljanja hrane takođe su katkad bili čudnovati, ali čovek koji je u stanju da istinskim obrokom nahrani pet hiljada ljudi plus žene i decu, sasvim sigurno ne može da se smatra siromašnim prema normalnim standardima! (Vidi Mt. 14,15-21).
U stvarnosti, kroz Njegovu zemaljsku službu, Isus je upravo ispoljavao "izobilje" kako je ono definisano u glavi 5. Uvek je imao sve što Mu je bilo potrebno, stalno je davao drugima i Njegove zalihe nikada nisu presušivale.
Stoga, kada je to Isus osiromašio radi nas? Odgovor je: na krstu. U Petoj Mojsijevoj 28,48 Mojsije izražava apsolutno siromaštvo sa četiri izraza: glad, žed, golotinja, oskudevanje u svemu. Isus je puninu svega ovoga iskusio na krstu. Bio je gladan. Nije bio jeo čitavih 24 časa. Bio je žedan. Jedan od Njegovih poslednjih vapaja bio je: "Žedan sam!" (Jn. 19,28).
Bio je go. Vojnici su strgnuli svaki deo odeće sa Njega (Jn. 19,23).
Oskudevao je u svemu. Ništa više nije posedovao. Nakon smrti bio je sahranjen u pozajmljenoj grobnici i u pozajmljenom platnu (Lk. 23,50-53). Tako, Isus je, doslovno i potpuno, podneo apsolutno siromaštvo radi nas.
U Drugoj Korinćanima 9,8 Pavle predstavlja još potpunije pozitivnu stranu razmene:
"I Bog može učiniti da je među vama izobilna svaka milost, da imajući u svemu svagda sve što vam je potrebno, izobilujete u svakom dobrom delu."
Pavle vrlo brižljivo naglašava da je jedina osnova za ovu razmenu Božja milost. Ona se ne može zaraditi. Jedino se može primiti verom. Veoma često naše će "obilje" biti poput onog Isusovog dok je On bio na zemlji. Nećemo nositi velike sume gotovog novca kod sebe, niti ćemo imati velike depozite u banci. Ali iz dana u dan, imaćemo dovoljno za naše lične potrebe, a nešto će preteći i za potrebe drugih.
Jedan važan razlog za ovakav nivo snabdevanja izražen je Isusovim rečima navedenim u Delima 20,35: "Više ima radosti (blagoslova) u davanju nego li u primanju." Božja namera je da sva Njegova deca budu u stanju da uživaju ovu višu radost, odnosno blagoslov. On nas, zbog toga, snabdeva dovoljno da pokrijemo naše lične potrebe i da možemo da dajemo i drugima takođe.
Peti aspekt razmene mogli bismo ovako sažeti:
- Isus je osiromašio našim siromaštvom da bismo se mi mogli obogatiti Njegovim bogatstvom.
Razmena na krstu obuhvata takođe i emotivne oblike patnje koji prate čovekovo beznađe. Ovde ponovo Isus podnosi zlo da mi zauzvrat možemo uživati dobro. Dve najokrutnije rane koje su nas zadesile zbog našeg bezakonja jesu stid i odbačenost. Obe su došle na Isusa na krstu.
Stid može varirati po intenzitetu od akutne nelagodnosti do dubokog osećaja bezvrednosti koji sprečava osobu da ostvari istinski odnos bilo sa Bogom ili sa čovekom. Jedan od najčešćih uzroka, koji sve više preovladava u savremenom društvu, jeste neki oblik seksualne zloupotrebe ili zlostavljanja u detinjstvu. Ovo često ostavlja ožiljke koje samo milost Božja može isceliti. Govoreći o Isusu na krstu, pisac poslanice. Jevrejima kaže da On, Isus, "pretrpe krst, ne mareći za sramotu" (Jev. 12,2). Izvršenje smrtne kazne na krstu bilo je najsramnije smaknuće, rezervisano za najnižu vrstu zločina. Osobi koja bi trebalo da bude razapeta, strgnuta je sva odeća i ona bi gola bila izložena pogledima prolaznika koji bi zverali i dobacivali pogrde. To je bio stepen sramote koju je Isus pretrpeo dok je visio na krstu (Mt. 27,35-44).
Umesto sramote koju je Isus nosio, Božja svrha je da priušti onima koji se u Njega uzdaju da dele Njegovu večnu slavu. U Jevrejima 2,10 pisac kaže:
"I dolikovaše onome (Bogu) za koga i po kome su sve stvari, i koji je mnoge sinove hteo da vodi u slavu, da kroz trpljenja uzdigne do savršenstva Kneza spasenja njihova."
Sramota koju je Isus pretrpeo na krstu otvorila je vrata svima onima koji se pouzdaju u Njega da budu oslobođeni od svoje vlastite sramote. I ne samo to, On potom deli sa nama slavu koja Mu po večnom pravu pripada!
Postoji još jedna rana koja je često još bolnija od stida. To je odbačenost. Obično ova rana izvire iz neke vrste narušenog odnosa. U svakom najranijem obliku, nju uzrokuju roditelji koji odbacuju svoju rođenu decu. Odbačenost (u vidu traume ili poremećaja) može biti aktivna, ispoljavajući se na grube, negativne načine ili može biti samo nesposobnost da se iskaže ljubav i oseti prihvatanje. Ukoliko trudna žena gaji negativne osećaje prema detetu u njenoj utrobi, dete će verovatno biti rođeno sa osećanjem odbačenosti, koje ga može pratiti do zrelog doba, ili čak do groba.
Raspad braka je još jedan čest uzrok odbačenosti. To je jasno oslikano rečima Gospoda u Isaiji 54,6: "Jer kao ženu ostavljenu i ožalošćenu tebe Gospod doziva, kao ženu od mladosti otpuštenu, govori tvoj Bog."
Božja namera u pogledu iscelenja rana odbačenosti vidi se u Mateju 2,46-50, gde se opisuje vrhunac Isusove agonije: "A oko devetoga sata zavapi Isus jakim glasom, govoreći: Eli, Eli, Lama sabahtani, to jest: Bože moj, Bože moj, zašto si me napustio?"
"Isus opet zavapi jakim glasom, i ispusti duh." Prvi put u istoriji univerzuma Sin Božji zazvao je svoga Oca i nije primio odaziv. Tako potpuno se Isus poistovetio sa ljudskim bezakonjem da je bezkompromisna Božja Svetost nalagala Bogu da odbaci čak i svog vlastitog Sina. Na taj način Isus je pretrpeo odbačenost u njenom najbolnijem obliku - odbačenost od oca. Gotovo odmah nakon toga, On je izdahnuo, ne zbog rana usled raspeća, već zbog slomljenog srca. Tako je ispunio proročku sliku Mesije datu u Psalmu 69,21: "Sramota polomi srce moje. Iznemogoh."
Matejev zapis odmah nastavlja: "I gle, zavesa u hramu razdre se na dvoje, od gornjeg kraja do donjega, i zemlja se potrese i popuca kamenje." (Mt. 27,51). Ovo na simboličan način pokazuje da je otvoren put za grešnog čoveka da bude prihvaćen od Boga kao Njegovo dete. Ovo Pavle sažeto iznosi u Efescima 1,5-6: "Odredivši nas u ljubavi svojoj sebi na posinjenje, po ugodnosti volje svoje, na pohvalu slave milosti svoje, kojom nas pomilova u ljubljenome svome." Isusova odbačenost dovela je do toga da mi budemo prihvaćeni.
Božji lek za stid i odbačenosti nikada nije bio potrebniji nego danas. Po mojoj proceni najmanje trećina odraslih Amerikanaca danas pati od rana stida ili odbačenosti. Pričinjava mi beskrajnu radost da ukažem takvim ljudima na isceljenje koje teče iz Isusovog krsta.
Dva emocionalna aspekta razmene na krstu, koja smo ovde razmatrali, mogu se sažeti na sledeći način:
- Isus je poneo našu sramotu da bismo mi delili Njegovu slavu.
- Isus je pretrpeo našu odbačenost da bismo mi mogli imati Njegovo prihvatanje kao deca Božja.
Aspekti razmene na krstu koje smo prethodno proučavali pokrivaju neke od najosnovnijih i najurgentnijih potreba čovečanstva, ali one ni u kom slučaju ovim nisu iscrpljene. U stvari, ne postoji potreba koja proizlazi iz ljudske pobune koja nije pokrivena istim principom razmene: Zlo je došlo na Isusa da bi nama bilo ponuđeno dobro. Jednom kada naučimo da primenjujemo ovaj princip u našim životima, mere predviđene od Boga, stupice na snagu kada je reč o bilo kojoj potrebi.
Sada se moraš poslužiti ovim principom da bi se suočio (ili suočila) sa posebnom potrebom u tvome životu - oslobođenjem od prokletstva. Pavle opisuje upravo ovaj aspekt razmene u Galatima 3,13-14:
"Hristos nas je otkupio od kletve (prokletstva) zakonske, postavši za nas kletva jer je pisano: "Proklet svaki koji visi na drvetu"), da se blagoslov Avramov ispuni među pagancima u Isusu Hristu i da po veri primimo obećanje Duha."
Pavle pripisuje Isusu jedan segment Mojsijevog zakona, utvrđen u Petoj Mojsijevoj 21,23, prema kojem osoba smaknuta tako što visi na "drvetu", zbog toga nosi na sebi Božje prokletstvo. Zatim on ukazuje na ishod koji sledi kao suprotnost - blagoslov.
Nije potrebna nekakva teološka analiza ovog aspekta razmene. Isus je postao prokletstvo da bismo mi mogli primiti blagoslov.
Prokletstvo koje se sručilo na Isusa bilo je "prokletstvo Zakona." Ono obuhvata svako pojedino prokletstvo koje je Mojsije nabrojao u Petoj Mojsijevoj 28, kao što smo proučavali u glavi 4. Svako od tih prokletstava, u svoj njegovoj punini, došlo je na Isusa. On je time otvorio vrata za nas da dođemo do jednog podjednako punog oslobođenja i da uđemo u odgovarajuće blagoslove.
Pokušaj za trenutak da zamisliš Isusa kako visi razapet tamo na krstu. Tako ćeš početi da ceniš puni užas krsta.
Isus je bio odbačen od strane svojih zemljaka, izdan od jednog od svojih učenika i napušten od ostalih (premda su se neki kasnije vratili da prate Njegovu završnu agoniju). U golotinji je ostavljen da visi između neba i zemlje. Njegovo telo bilo je iznureno od bola iz bezbrojnih rana, Njegova je duša posrnula pod teretom krivice čitavog čovečanstva. Zemlja Ga je odbacila, a Nebo nije odgovaralo na Njegov vapaj. Dok je sunce zalazilo i tama počinjala da ga prekriva, Njegova je krv isticala na prašnjavu, suvu zemlju. Ipak, iz sve te tame, pre no što će izdahnuti, prolomio se jedan konačni, trijumfalni krik: "Svršeno je!"
U grčkom originalnom tekstu taj izraz, "svršeno je", sastoji se od samo jedne reči. To je sadašnje vreme od glagola koji znači "dovršiti nešto ili učiniti nešto savršenim." Na naš jezik to bi se moglo slobodno prevesti kao "potpuno je upotpunjeno" ili "savršeno je dovedeno do savršenstva."
Isus je preuzeo na sebe sve zle posledice koje je pobuna nanela čovečanstvu. On je iskusio svako prokletstvo kršenja Božjeg zakona. I sve to, da bismo mi zauzvrat mogli da primimo svaki blagoslov usled Njegove poslušnosti. Takva žrtva je ogromna po svom opsegu, a ipak čudesna po svojoj jednostavnosti. Da li si u stanju da prihvatiš verom konačni bilans Isusove žrtve i sve ono što ti je On pribavio? Konkretno, ukoliko živiš pod senkom prokletstva, da li počinješ da uviđaš da je Isus, po cenu samoga sebe, ostvario punu proviziju za tvoje oslobođenje? Ako je tako, postoji jedan neposredan odgovor koji treba da daš - odgovor koji predstavlja najčistiji i najjednostavniji izraz istinske vere. To je da kažeš: "Hvala Ti!"
Učini to upravo sada Reci: "Hvala Ti! Hvala Ti, Gospode Isuse, za sve ono što si učinio za mene! Ne razumem to sasvim, ali zaista verujem i zahvalan (zahvalna) sam Ti."
Potom nastavi da Mu zahvaljuješ svojim vlastitim rečima. Što više zahvaljuješ, više ćeš verovati u ono što je On učinio za tebe. A što više veruješ, više ćeš želeti da Mu zahvaljuješ. Davanje hvale jeste prvi korak ka oslobođenju.
