Svete protestantske tradicije
"Kada je dakle Bog njima - pošto su poverovali u Gospoda Isusa Hrista - dao isti dar kao i nama, ko sam bio ja - da bih mogao Bogu zabraniti?" (Dela 11,17)
Još uvek se sećam koliko sam bio ponosan kad mi je prvi sin pošao u školu. Kupio sam za njega najkvalitetniju uniformu. Prekrasno je izgledao.
Nismo, međutim, bili tako srećni kada je ta uniforma nakon šest meseci bila premala, jer je David narastao. Morali smo je staviti na stranu i kupiti mu drugu.
Sada ne pravimo više istu grešku. Za svoje četvoro dece kupujemo najjeftinije uniforme, jer znamo da će uskoro biti premale.
Tako je i sa crkvenim strukturama. Služe nam dobro kada je sve statično, ali kada narastemo ili želimo da rastemo, one postaju smetnjom.
Tako je bilo i u našoj crkvi. Što smo više rasli u učeništvu (sledbeništvu Isusa Hrista) to smo više primećivali da stare strukture ometaju novi život Duha. Shvatili smo da ih treba odbaciti, ne zato što smo ih prezreli, već zato što su bile dobre za juče, ali ne i za danas.
Vođe se ne smeju uvrediti ili osećati ugroženim kada govorimo o menjanju strukture crkve. To je pre svega dokaz rasta crkve. Ako strukture ostaju stalno iste, to samo dokazuje da ne rastemo kao crkva. Mi smo u našoj crkvi, na primer, upotrebljavali 40 godina istu pesmaricu. No, od kada nas je Bog obnovio, promenili smo je već pet puta.
Novo vino zahteva nove mehove. Razlika nije u stilu. Nije jedan meh privlačniji od drugog. Stari meh se ne baca zato što je stari, već zato što je krut i nefleksibilan. Za novo vino koža mora biti elastična.
Stari mehovi o kojima je Isus govorio su stare tradicionalne strukture, i one su obično najkruće. Mnogi od nas bi mnogo lakše izbacili neke stihove iz Biblije, nego se rastali od jedne svoje crkvene navike. Često se kosimo sa Biblijom, na koju se tako zdušno pozivamo, da bismo zadržali svoju staru i istrošenu tradiciju.
Jednom sam upitao čoveka, koji je bio gorljivi katolik: "Čuj, gde ti u Bibliji nalaziš obožavanje device Marije?" Mislio sam ga teološki ispraviti. No, on je ponizno odgovorio: "Možda mi katolici u tome preterujemo, no Biblija o njoj barem govori. Ali gde ti u Bibliji nalaziš vaše protestantske denominacije?"
Vidite, naše su denominacije rezultat raznih tradicija do kojih držimo bez obzira na biblijsko učenje, a Isus ima samo jednu nevestu Crkvu. Čak se pozivamo na "Božju volju", kriveći time Boga za našu ne ljubav. Zatim napadamo druge hrišćane zbog njihove "tradicije". Zar ne bismo trebali izvaditi brvno iz svoga oka pre no što pokušamo izvaditi trn iz tuđeg.
Već sam spomenuo našu tradiciju po kojoj zatvaramo oči dok molimo. Biblija na više mesta govori suprotno. Osvrnuo sam se na našu praksu krštenja. Biblija kaže "Ko bude verovao i pokrstio se, spasiće se; ko ne bude verovao, osudiće se," No, naša tradicija tvrdi da će onaj koji je uzverovao i spasio se, biti kršten tek nakon više mesečne probe, kada utvrdimo da li je za to zaista podoban. Isus je rekao: "Zato idite i učinite sve narode učenicima mojim! Krstite ih u ime Oca i Sina i Duha Svetoga! Učite ih da vrše sve što sam vam zapovedio!" (Matej 28,19-20). Naša tradicija govori da ih moramo najpre naučiti sve što je Isus zapovedio pre no što ih krstimo.
Otkuda sve to? To je deo "Svete protestantske tradicije". Spremni smo izbaciti ljude iz crkve ako se ne slažu sa našom tradicijom u svakom detalju.
Tradicije mogu biti tako snažne da se ponekad zapitam ne stoje li iza njih zli duhovi.
Tradicija se pojavila čak i kod apostola. Petar je lično čuo Isusovu zapovest: "Zato idite i učinite sve narode učenicima mojim! Krstite ih u ime Oca i Sina i Duha Svetoga!" Svojim je ušima čuo izričitu naredbu Isusa Hrista: "Ali primićete snagu pošto Duh Sveti dođe na vas, pa ćete mi biti svedoci u Jerusalimu, u svoj Judeji, u Samariji i sve do kraja zemlje" (Dela 1,8).
No, kad je Petar morao svedočiti Korneliju, paganskom kapetanu, njegova ga je tradicija ukočila, paralisala. Gospod ga je morao omekšati pokazujući mu tri puta viziju sa nečistim životinjama i ponavljajući reč: "Šta je Bog proglasio čistim, ti ne nazivaj nečistim!" (Dela 10,15). A Petar je odgovorio: "Nikako. Gospode" Naše tradicije su tako snažne da ponekad nadjačaju Reč Božju, u vezi koje se znamo hvali: "Kako je (mi bolje od drugih) držimo..."
Zbog tradicije kažemo: "Nikako. Gospode". Čitamo u Bibliji o jedinstvu Tela Hristovog, a kažemo: "Denominacije su po Božjoj volji, po Reči Božjoj". Prihvatamo Bibliju kao vrhunsko merilo za našu nauku i praksu sve dok ne dođe u sukob snašom tradicijom. Neverovatno!
Napokon, Gospod je rekao Petru: "Evo te traže tri čoveka. Hajde ustani, siđi i pođi s njima ne premišljajući, jer sam ih ja poslao!" (Dela 11,19-20). (Ne kaže Gospod da su ti ljudi pagani, niti zašto su došli) a Petar opet nerado sluša, i buni se na svakom koraku. Kada je ušao u Kornelijevu kuću. rekao je: "Znate da je svetogrđe za nas Jevreje da posetimo ljude kao što ste vi". Kako biste vi reagovali da vama neko tako kaže pri svojoj prvoj poseti vašem domu. Možda bi mu pokazali vrata?
Možete li, dakle, shvatiti kako se tada osećao Kornelije. Opet, on je pozvao u svoju kuću sve svoje prijatelje i svu svoju rodbinu rekavši im: "Upoznaćete pravog Božjeg čoveka. Anđeo mi je rekao da ga pozovem. On je svet, gotovo savršen čovek i objasniće nam sve o Bogu." I nakon svega toga Petar je ušao na vrata te ga prvo ponizio.
Pošto je objasnio zašto je uopšte došao, Petar postavlja pitanje: "Sada bi vas želeo upitati zašto ste me pozvali?"
Zamislite, Petar je apostol, a ne zna što treba činiti, deluje potpuno zbunjeno. Petar je zapravo svestan da postavlja glupo pitanje, ali on jednostavno se oseća neprijatno da objaviti evanđelje paganima.
Kornelije zato mora svoju priču ispričati ispočetka, ponavljajući to što je Petar, već čuo od njegovih slugu dva dana pre toga. Zatim Petar napokon počinje propovedati. Govorio im je o Isusu, o njegovim čudesima, o smrti i uskrsnuću.
No, je li Petar spreman pozvati pagane na pokajanje? Mislim da nije. Mislim da okleva kada se Duh Sveti, usprkos njemu spušta na prisutne. Ljudi potom počinju slaviti Gospoda, govoriti jezicima, pevati, radovati se, plakati, plesati - ko zna šta sve.
Vidim Petra kako zaprepašćen trči u susednu sobu da "prodiskutuje" sa svojim prijateljima Jevrejima. "Šta se to tamo događa? - pitaju ga. "Petre, što si to uradio?"
"Ništa, ništa. Nisam ih ja krstio Duhom Svetim, već Gospod. Nisam ja kriv!"
"Dobro, šta ćemo sada. Hoćemo li ih krstiti vodom"?
Pagani nemaju problema. Uživaju u izliću Duha Božjega, raduju se. No, tradicionalisti imaju veliki problem. Njihova struktura je ovim Božjim činom prodrmana - narušena - i oni o tome raspravljaju. Kaže Petar, na to: "Mislim da ih treba krstiti. Ako se sam Bog ne ustručava..."
"Ali Petre, što ćeš reći izvršnom veću u Jeruzalemu?" "Ne znam, ali nemam razloga da ih ne krstim."
Na povratku u Jerusalim saznaju da je vest o krštenju pogana već stigla ovamo.
"Zdravo Petre. U Šest sati biće sastanak odbora."
"Molim?"
"Čuo si me, sastanak odbora u šest."
"Zašto?"
"Videćeš kad dođeš."
U šest je Petar pozvan na odgovornost. "Brate Petre", neko upita, "čuli smo da si ušao u neznabožačku kuću i čak jeo sa njima. Je li to istina? I usput pazi da nas ne dodirneš i opoganiš, molim te."
Petar je ispričao celu priču: "... i kad počeh govoriti, siđe na njih Duh Sveti..."
"Ne! Ne!"
"Kao kod nas na početku".
"Pa to je nemoguće."
"Ako im je, dakle, Bog dao isti dar kao i nama kad smo prigrlili veru u Gospoda Isusa Hrista, ko sam ja da to mogu zabraniti Bogu?" (Dela 11,17).
I ovde treba paziti šta Biblija govori: "Kad to čuše, primiriše se te počeše slaviti Boga rečima: 'Dakle, i paganima je Bog dao obraćenje koje vodi u život!'"
Sila tradicije je ogromna. Bog ne može činiti mnogo kroz nas, jer nismo slobodni. Sablažnjavamo se ako on zahteva od nas najmanju promenu. Naši su umovi kao slabe police koje mogu držati samo nekoliko knjiga. Veći teret ne mogu nositi, a kada se veći teret na njih stavlja, ruše se. Tradicionalni, umovi ne mogu podneti teret promena koji dolazi kroz probuđenje.
Kada sam prvi put posetio jednu crkvu Skupština Božjih, video sam kako ljudi tapšu: "Oh", pomislio sam im, "kako je ovo svetovno. Kako se mogu tako ponašati u Božjem domu." Moj um to nije mogao podneti.
Tada su me podsetili na sva mesta u psalmima koja govore o pljeskanju pred Gospodom. Uvideo sam da nisam bio u pravu.
Slično sam reagovao kada sam video kako ljudi i plešu pred Gospodom. Sablaznilo me je to. Moja tradicija to nije dozvoljavala da to opravdam. No, Bog mi je morao ponovno saopštiti da ne smem ja prozvati nešto nečistim što je on očistio.
Sećate li se žene koja je izlila posudu skupe pomasti na Isusovu glavu? Učenici su bili zaprepašćeni. "Čemu ovo rasipanje?" pitali su (Matej 26,8). No, Isus je pohvalio ovaj njen čin, nije bio izbačen iz takta.
Moramo moliti Boga da ojača naš um i da ga oslobodi, da možemo podneti breme poslanja koje on želi na nas staviti. On želi velike stvari kroz nas učiniti, ali zasad čeka, jer nas ne želi smrviti svojim bremenom koji mi ne možemo podneti.
Kako možemo spoznati Božju volju? Prema Rimljanima 12,2 moramo učiniti dve stvari: (1) Moramo prineti sebe kao "živu žrtvu". Živa žrtva je korisnija od mrtve, jer ona ima budućnost. Bog može učiniti sa njom što želi. (2) Moramo se uvek, konstantno, preobličavati obnovom svoga uma. Moramo biti spremni na promenu. Ići iz promene u promenu.
Često se igramo sa Božjom voljom. Nalik smo deci smo koja voze automobile na ringišpilu. Okrećemo volan, ali pravac je već određen našom tradicijom. Govorimo o Božjoj volji, a ništa bitno se ne menja, jer nismo spremni se odreći naših svetih protestantskih tradicija.
