Izvor svetla
ODAKLE DOLAZI SVETLO?
Pre svega, Hristos je naše svetlo. "Isus im, pak, opet reče: Ja sam videlo svetu: ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati videlo života." (Jn. 8,12). Gospod Isus je sam svetlo. Dok mu se primičemo, mi vidimo istinsko svetlo. Mi često razmišljamo da ovi ili oni postupci nisu pogrešni, ali kad to donesemo Gospodu i tražimo on njega da nam otkrije istinu, onda shvatamo koliko smo bili u zabludi.
Drugo, Reč Božja je svetlo. "Reč je Tvoja žižak nozi mojoj, i videlo stazi mojoj. Reči Tvoje kad se jave, prosvetljuju i urazumljuju proste." (Ps. 119,105; Ps. 119,130). Zasigurno su nam ova dva stiha dobro poznata; ipak, ako pažljivo razmišljamo o njima, počećemo ceniti njihovu dubinu.
U vezi puta kojim hodate: da li je to čovek ili Bog koji kaže da ste na dobrom putu? Delo tela (ploti) ne može biti sakriveno od svetla Božjeg. Nije validno ono što ljudi kažu, već ono što kaže Reč Božja. Ispravno ili pogrešno ne sme iz dana u dan biti određivano našim ličnim osećanjima; ono mora biti određivano Rečju Božjom. Ne smemo mi donositi zaključke; već naprotiv, dopustimo Reči Božjoj da prosudi celu stvar. Stavimo sebe pred Njegovu Reč i dopustimo joj da nas prosudi i razotkrije. Zbog toga proučavajmo Bibliju revnosno i oslonimo se na Svetoga Duha da nam "otključa" Njegovu Reč da bi smo mogli spoznati sami sebe.
Treće, i drugi hrišćani su naše svetlo. "Vi ste videlo svetu; ne može se grad sakriti kad na gori stoji." (Mt. 5,14). Ovu reč obično uzimamo kad govorimo o dobrom ponašanju hrišćana. A zapravo ona ima mnogo dublje značenje. Ono što je ovde rečeno jeste to da je svaki hrišćanin svetlo. On je u stanju da reflektuje sliku Isusa Hrista. Ako živi u svetlu Božjem, drugi to vide (ili zaziru od njega), jer gledajući na njegov život, osećaju vlastitu Božju osudu. Slab (površan) hrišćanin se voli družiti sa hrišćanina sličnim sebi; ali kad mu se primakne nekom ko živi u svetlu Božjem, oseća se posramljen, jer je razotkriven. Pod Božjim osvetljenjem njegov ponos i nepoštenje biva izloženo pred njegove vlastite oči srca.
Braćo i sestre, niko ne može raditi za Boga ako nema Božjeg svetla. Ko će ikada prići Bogu ako "vaše" svetlo ne sja na njega? Ako živite blizu Boga i ako je vaš život uvek vođen Božjim svetlom, automatski će se dogoditi očitovanje stvarnog duhovnog stanja onih kojih dolaze u vašu blizinu. Da bi ste vršili volju Božju i ispunili delo Božje, morate biti uvek svetlo i u svetlu.
Kada se približavate nekoj osobi koja živi blizu Boga, vi osećate prisutnost Božju. Ta osoba vam pokazuje koliko je nežna i ponizna; ona vam pokazuje Boga. Kada sam ja počeo služiti Gospodu, odlučio sam vršiti volju Božju. Naravno, smatrao sam da je činim. Ali kad god sam išao u posetu određenoj sestri da sa njom razgovaram i da zajedno pročitamo neke odeljke iz Biblije, odmah sam bio osvedočen u svoj veliki nedostatak. Kada god sam je video, osećao sam nešto posebno: Tamo je bio Bog. Osećao sam pored nje Boga, jer ona je imala svetlo i njen je život bio vođen svetlom Božjim. Kada bi ste joj se primakli, njezino vas je svetlo presvedočavalo.
No, jedna se stvar mora znati: svetlo koje primate dolazi preko otkrivenja Svetoga Duha, bez obzira dolazi li to otkrivenje kroz približavanje Hristu, proučavanje Reči ili druženje sa drugim vernicima. Sveti Duh je taj koji vam očituje nepristupačno svetlo u kojem Bog boravi - a isto tako i Božju slavu, svetost i pravednost. Duh je taj koji čini da shvatimo šta je apsolutno merilo Božje kojim nam je omogućeno da vidimo sami sebe, svoje stvarno stanje i svoje nedostatke.
SNAGA BOŽJEG SVETLA
Snaga je toga svetla da ljudima da samospoznanju. Kad neko uđe u to svetlo, pokazano mu je njegovo stvarno stanje pred Bogom.
Mnogo je vernika prirodno taštih, samodopadnih i samopravednih. Ljudske reči - poticaji, uveravanja, upozoravanja i karanja - nisu u stanju pomoći čoveku da vidi svoju vlastitu pokvarenost. Jedino Božje svetlo koje sja na njega može učiniti da on shvati koliko je izgubljen, pokvaren i licemeran. Kad Božje svetlo dolazi, ono sve se prikazuje u svojoj pravoj (istinitoj) boji i obliku.
Istina je da niko ne može biti spašen ako Božje svetlo nije zasjalo na njega. Ali isto tako, bez njega niko ne može duhovno napredovati i delotvorno raditi za Gospoda. Pogledajmo malo bolje ove dve stvari.
Kako grešnik dolazi do spoznaje da je Isus Hrist Spasitelj? Bez sumnje ne intelektualnim dokazivanjem. Štoviše, kako spoznaje da je grešnik? Nikakva logika, dokazivanje ili upozorenje nikada neće uspeli učiniti da grešnik vidi svoju vlastitu grešnost i da vidi u Isusu svog jedinog Spasitelja. Ne mislim time da je to potpuno nekorisno, jer i to ima svoju ulogu. Ali to može uzrokovati samo mentalnu (umnu) prinudu, ali ne i duhovno viđenje, presvedoćenje srca. Svaki je grešnik slep i ta ga slepoća sprečava da vidi pravi sjaj Božjeg evanđelja. Sveti Duh, međutim, otvara njegove oči da može videti svetlo Božje. To "videti", to je poseban blagoslov Novoga saveza.
Kako je isprazno misliti da lepim mislima, razlozima, toplom atmosferom, emocijama, muzikom, suzama i umnim dokazivanjima možemo nagovoriti ljude da prihvate Hrista, da veruju u Isusa i da postanu hrišćani. No, glavni činilac u procesu obraćenja jeste Božje svetlo, svetlo koje širi Sveti Duh, a to je osnovna potreba grešnika, jer samo tako može da vidi svoje vlastito stanje i da vidi slavu Gospoda Isusa Hrista. Suze, griža savesti, revnost i divni osećaji nisu mnogo od koristi; jedino ono što mu pokaže sam Sveti Duh može ga navesti da zaista prihvati Gospoda Isusa kao svoga ličnog Spasitelja. Niko nije u stanju verovati i prihvatiti on što ne vidi jasno u svome srcu. U stanju je verovati zato što može videti istinskog sebe pred Bogom. Takva vera je postojana i čvrsto stoji u času kušnje.
Isto tako, ni rast u životu hrišćanina ne zavisi toliko od ohrabrivanja, upozoravanja i učenja - iako će to raspirivati njegov žar da ispuni svoje dužnosti kroz molitvu i čitanje Biblije. No, sve su to pomoćni, a ne glavni posrednici. Glavni činilac je lično duhovno viđenje hrišćanina. Upravo iz tog razloga, prva stvar koju je Pavle efeskim vernicima napisao je bila ta da on moli za njih da im Bog svojim Svetim Duhom prosvetli oči njihovog srca, iako je znao da su oni sasvim dobro u Gospodu i da nisu moralno pali kao korintski vernici. Napredak u životu hrišćanina je posledica svetla Božjega; naše su oči otvorene da spoznaju bogatstvo Božje slave i neverovatnu veličinu Njegove sile koja nam je dana kroz vaskrsnuće Isusa Hrista. Kako neki vernik može napredovati u životu ako ne vidi obilje Božje milosti koja mu se nudi u Hristu Isusu? Nikako.
Svi oni koji rade neko posebno delo za Boga, su ljudi koje je Bog prosvetlio. Samo prosvetljeni znaju kako osuditi svoje vlastito telo (plot). A oni koji su osudili svoje vlastito telo, bivaju upotrebljeni od Boga. Kad svetlo Božje dolazi, vernik počinje shvatati koliko je Bog svet, a koliko je on nečist. Zato što vidi pravednost Božju, on shvata svoju vlastitu nepravednost. Videvši slavu Božju, presvedočen je o svojoj krajnjoj pokvarenosti. Stekavši takvu samospoznaju, on kao istinski obrezani, zavisiće potpuno od Božjeg Duha i neće se uopšte usuditi zavisiti od sebe samog. Zaista, ne da samo neće imati poverenja u sebe, već će i duboko mrziti pokvarenog sebe. Takvi radnici, su oni koje Bog upotrebljava. Oni imaju duhovni uvid u Božji plan i nameru.
Radi nedostatka Božjega svetla, mnogo se osoba drži za nadmoćne. Sotona ih često prevari, te oni zamišljaju kako su već postigli nekakvu bezgrešnu savršenost. Tako čine zbog neznanja o pokvarenosti svog tela (ploti), jer nema Božjega svetla. Ja sam jedan od onih koji potpuno veruju da će nam Hrist, koji je naš život, dati snagu da sasvim pobedimo greh. Ali ta mogućnost da smo pobednici nad grehom, ne govori da naše telo (plot) više nije pokvareno.
Često je lako pasti u ovakvu krajnost. Neki ljudi drže da s obzirom da smo svi tako pokvareni, ne možemo ne grešiti; dok drugi drže da time što smo prihvatili Hrista kao našu pobedu, da je naša grešna narav u nama uništena, te zbog toga više nismo pokvareni. Istina je da smo u Hristu pobednici, ali u sebi smo još uvek pokvareni. Jedan vernik može iz dana u dan živeti sa Hristom kao potpuni pobednik nad grehom, a u isto vreme svakodnevno osećati svoju vlastitu krajnju pokvarenost. Osećaj krajnje pokvarenosti ne sprečava njegovu daljnju pobedu, jer je Hrist u njemu Pobednik, a ne on sam. Njegova mu potpuna pobeda ne oduzima osećaj potpune pokvarenosti, s obzirom da pokvarenost njegova tela (ploti) neće promeniti svoju prirodu kroz Hristovo izbavljenje.
Da bi smo pomogli onima koji sebe drže najsvetijima, bezgrešnima i savršenima u ljubavi s obzirom da su prevareni u svom vlastitom mutnom svetlu, istražićemo Sveto pismo i naučiti kako su izvrsni i zreli sveti ljudi spomenuti tamo, videli sebe u svetlu Božjem.
Jov. Jov je bio pravednik. Tokom njegove kušnje, njegova su se tri prijatelja složila da je zasigurno sagrešio protiv Boga. Jov se sa time nije složio i mnogo je vremena proveo prepirući se sa njima - pokušavajući da im dokaže svoju pravednost. Svi znamo da je kasnije, kad se pojavio sam Bog, Jov priznao i rekao: "Ušima slušah o Tebi, a sada Te oko moje vidi. Zato poričem, i kajem se u prahu i pepelu." (Jov 42,5-6). Božje svetlo je konačno došlo i Jov je saznao koliko je u stvari užasan bio. Ljudske ga reči nisu mogle uveriti, ali ga je Božje svetlo ponizilo.
Isaija. Pre negoli je Bog poslao Isaiju, pokazao mu je svoju slavu. Pred tim slavnim svetlom prorok Božji nije mogao a da ne zavapi: "Jao meni! Pogiboh, jer sam čovek nečistih usana, i živim usred naroda nečistih usana, jer Cara Gospoda nad vojskama videh svojim očima." (Isa. 6,5). Pre negoli je video objavu, njegove su usne bile nečiste i boravio je usred naroda nečistih usana, ali uopšte toga nije bio svestan. Verovatno se smatrao pogodnim da bude prorok koji će služiti Bogu. Ali kada je svetlo Božje zasjalo na njega, počeo je uviđati svoje stvarno stanje, kao i stanje naroda oko sebe. Kako bi mogao biti Božjim ustima ako su mu usne tako nečiste? Čak je zavapio: "Jao meni, pogiboh!" Zaista, Božja će Svetost iz nas izmamiti samo naš: "jao!" Ali kad je Isaija primio takvu samospoznaju, došao je serafin (anđeo) i očistio mu usne živim ugljevljem. Tu primećujemo divan redosled: prvo nečistoća, zatim Božje svetlo, iza toga samospoznaja nečistoće, zatim mogućnost očišćenja i konačno poslanje.
Danilo. U Bibliji postoje samo dva čoveka čiji gresi nisu zapisani. Danilo je bio jedan od njih. To pokazuje koliko mu je Bog bio naklonjen. Ali uz sve to, kada je video Gospoda i na taj način bio osvetljen, mi čitamo: "... i ne osta snage u meni, i lepota mi se nagrdi, i ne imah snage. I čuh glas od reči njegovih, i kad čuh glas od reči njegovih, izvan sebe padoh ničice licem na zemlju." (Dan. 10,8-9). U Božjim očima čak ni svetac nad svecima ne može ostati na nogama, već pada ničice na zemlju.
Avakum. Kad je Bog osvetlio Avakuma, i on je imao isto iskustvo. Rekao je: "Čuh, i utroba se moja uskoleba, usne mi uzdrhtaše na glas, u kosti mi uđe trulež, i ustresoh se na mestu svom; kako ću počivati u dan nevolje, kad dođe na narod koji će ga opustošiti. (Avak. 3,16).
Petar. Poznato nam je koliko je Petar bio samodovoljan, ali kada je susreo svetlo Božje u Isusu, morao je priznati svoju vlastitu grešnost. Prisetite se one priče kada su učenici ribarili i mučili se celu noć, a ništa nisu ulovili. Gospod im je tada zapovedio da odu na pučinu i bace mreže. Poslušavši tu zapovest, uhvatili su veliko mnoštvo riba i napunili dve lađe. Takvo očitovanje zrake slave Gospodnje, navelo je Petra da se baci do Isusovih nogu i kaže: "Iziđi od mene, Gospode! Ja sam čovek grešan.(Lk. 5,8).
Pavle. Taj Pavle koji se borio u dobroj borbi, koji je završio svoju trku i veru održao, svedoči nam kratko pre svog odlaska sa sveta: "Ja sam najveći grešnik", (1. Tim. 1,15). Važno je da upamtimo da je "ja sam" u sadašnjem vremenu. Ovo nam otkriva njegovo vlastito mišljenje o sebi. On je znao da je Gospod Isus došao na svet da spasi grešnike, od kojih je najveći on. On nije imao ništa čime bi se hvalio, ni zaslugama ni delom. Upravo kao i drugi grešnici, i on je bio spasen Hristovom milošću. Sebe je smatrao gorim od drugih; zbog toga je trebao više milosti Gospodnje od svih drugih. Ali ko je imao više svetla Božjega od Pavla? Primivši više svetla, Pavle je poznavao sebe bolje od drugih i prosuđivao je sam sebe oštrije. Onaj ko ne poznaje sam sebe, držaće se svetim, naprednim i posebnim. On nema spoznaju o sebi samom, jer nije dobio svetlo Božje.
Jovan. Tokom onih dana kada je Gospod krio svoju slavu u telu, ovaj Njegov ljubljeni učenik bio mu je bliži od svih ostalih. Sećamo se, da je on bio onaj učenik koji se naslanjao na grudi Hristove. Nekoliko decenija nakon Isusovog uskrsnuća, postigavši uspešnu službu, bio je posebno opunomoćen od Gospoda da napise poslanicu koja će se baviti pitanjem zajedništva, u kojoj vrlo određeno govori o Božjoj ljubavi i Božjem svetlu. Prema čoveku, takav se učenik ne bi trebao plašiti svetla Božjega kao mi ostali. No, kad mu se na ostrvu Patmos očitovala slava Gospoda Isusa, i čitamo da je video lice Gospodnje "kao što sunce sija u sili svojoj" i rekao: "I kad Ga videh, padoh k nogama Njegovim kao mrtav." (Otk. 1,16-17). Niko ne može videti Božje svetlo a da ostane samouvereno stajati na svojim nogama.
Nisu samo ljudi Biblije bili ti koji su se ponizili, priznali svoje grehe i spoznali sami sebe kroz svetlo Božje, i iz crkvene istorije saznajemo da su mnogi od najsvetijih vernika prepoznali svoju vlastitu slabost i pokvarenost kad su se približili Božjem svetlu. Ti hrišćani, koje ću spomenuti, prepoznati su kao najizvanredniji vernici u Crkvi; međutim, njihov vlastiti pogled na sebe bio je krajnje ponizan. To nije ni iz jednog drugog razloga, već iz činjenice: što kada neko živi bliže Bogu, on više poznaje i svoju vlastitu slabost. Onaj koji prima više Božjeg svetla, vidi i više od svoje vlastite pokvarenosti. Ponosni i samopravedni nisu nikada videli Božje svetlo.
Martin Luther. Kada je bio u zatvoru, Martin Luter je napisao pismo jednoj uticajnoj osobi u Katoličkoj crkvi: "Možda mislite da sam sad bez snage, jer kralj lako može utišati vapaj jednog jadnog kaluđera poput mene. Međutim, morate znati da ću u tom slučaju samo ispuniti dužnost koju je Hristova ljubav stavila na mene. Ni najmanje se ne bojim sile pakla, još manje pape i njegovih kardinala." Videvši sebe u Božjem svetlu, ovaj hrabri reformator morao je da zavapiti u istom tonu: "Više od pape i svih njegovih kardinala grozim se svog vlastitog srca, jer u meni je jedan veći papa, moje vlastito pokvareno ja."
John Knox. Za Hrista je ovaj Škot bi učitelj, misionar, zatvorenik, rob, lutalica, reformator i državnik. U isto vreme je bio i jedan od najređih svetaca na zemlji. U svojoj je poslednjoj molitvi zavapio: "Ova je molitva prineta mome Bogu od mene, Johna Knoxa, mojim polumrtvim jezikom i savršenim umom." Reči izgovorene u toj molitvi su sledeće: "O Gospode, budi mi milostiv. Nemoj suditi moje bezbrojne grehe; oprosti mi posebno one grehe kojima svet ne može prigovoriti. U danima moje mladosti, u godinama mog srednjeg doba pa sve do ovoga sata prošao sam kroz mnoge bitke. Otkrio sam da u meni ne postoji ništa osim taštine i pokvarenosti. O Gospode, Ti jedini poznaješ tajnu čovečjeg srca. Opomeni se da među gresima koje sam priznao ne postoji ni jedan koji bi mi ugađao. Radi njih sam često žalostan i moj ih unutrašnji čovek duboko mrzi. Plačem sada radi svoje pokvarenosti; umiriti se mogu jedino u Tvojem milosrđu." Ovo je bila molitva čoveka koji je bio prosvetljen svetlom Božjim.
John Bunyan. Zbog propovedanja evanđelja, John Bunyan je bio utamničen trinaest godina. Dok je bio u zatvoru, sastavio je ono što svet poznaje kao "Put hrišćanina", knjigu koja je prevedena na gotovo toliko jezika kao i Biblija. Charles H. Spurgeon za Bunyan-a je rekao: "Primećujem da je stil Johna Bunyan-a blizak Hristovom; ništa ga ne može nadmašiti." Međutim, kada je Bunyan pisao o sebi, izrekao je ovakvu tužaljku: "Otkako sam se zadnji put kajao, još mi je nešto izazvalo veliku žalosti; ako strogo i pomno ispitam ono šta sada radim, onda otkrivam greh. Novi je greh pomešan sa mojim najboljim. Radi toga moram zaključiti da usprkos tome koliko si umišljam i uobražavam o sebi i svome radu, kad bi moja prošlost i bila bez mane, gresi koje počinim u jednom danu su dovoljni da me pošalju zauvek u pakao." I dok je nastavljao biti duboko svestan svoga greha, zavapio je: "Da nije tako velikog Spasitelja, ko bi mogao spasiti tako velikog grešnika poput mene?"
George Whitefield. Ovaj je bio slavan propovednik poput John-a Wesley-a. Pred sam kraj svoga života, mogao je izreći ove reči: "O, kad bih se mogao srušiti i umreti u radu za Gospoda, jer mislim da je On dostojan da umrem za Njega. Da imam hiljade tela, svako bi pojedino postalo putujući propovednik za Isusa." Kad je poslednji put uzeo sveću da pođe na počinak, veliko se mnoštvo okupilo pred njegovim vratima nagovarajući ga da im još jednom propoveda. Znao je da će toga dana umreti, ali im je ipak propovedao dok sveća nije dogorela. Zatim se povukao gore u svoju sobu da umre. Međutim, poslušajte šta je on mislio o sebi: "U svim dužnostima koje obavljamo nalazi se pokvarenost. Kad bi nas Isus Hrist prihvatio prema našim delima nakon pokajanja, naša bi nas dela onda sigurno osudila. Mi naime, nikada ne možemo prineti tako savršenu molitvu kakvu Božji moralni zakon zahteva. Ne znam što vi mislite, ali ja moram priznati da ne mogu moliti, mogu samo grešiti; ne mogu propovedati vama ili drugim ljudima, mogu samo grešiti. Prisiljen sam priznati da čak i moje pokajanje treba pokajanje; čak i moje suze trebaju biti oprane dragocenom krvlju moga Spasitelja Isusa Hrista. Naša najbolja dela samo su najprefinjeniji gresi."
Augustus Toplady. Brojeći svoj greh, ovaj vrlo pobožan čovek izračunao je da kada bi sagrešio samo jednom svake sekunde, za deset bi godina imao više od tri stotine miliona greha. Zbog toga je napisao jednu slavnu pesmu koja je donela odmor mnogim umornim i grehom izmučenim dušama. To je ona poznata himna: "Stara steno sa pukotinom za mene, daj da se u tebi sakrijem."
Pišući o sebi, Topladej je priznavao: "O, ko je na ovom svetu bedniji od mene! Ne ostavljam ništa drugo osim slabosti i greha. U mome telu (ploti) nema dobra, a ipak sam u iskušenju da budem ponosan. Najbolje delo u mom životu određuje me za osudu." Ipak, dok je u Londonu umirao od tuberkuloze, položio je svoju grešnu glavu na Spasiteljeve grudi, izjavljujući: "Ja sam najsrećnija osoba na celom svetu!"
Jonathan Edwards. Ovaj je hrišćanin bio veoma duhovan i Gospod ga je vrlo moćno upotrebljavao. Kad god je propovedao, bezbrojni su ljudi, osetivši da su probodeni u srcu, zaplakali nad svojim gresima i tražili od Gospoda oproštenje. Kako je bio neverovatno iskrena osoba, ponizno je napisao ove reči: "Često duboko osećam da sam pun greha i nečistoće. Radi ovog savladavajućeg osećanja, često moram glasno zaplakati. Ponekad dugo plačem. Iz tog se razloga sa vremena na vreme moram zatvoriti u samoću. Sada osećam svoju vlastitu slabost i pokvarenost svoga srca čak dublje nego u vreme pre obraćenja. Što se mene tiče, odavno razumem da je moja zloća potpuno neuništiva, ispunila je moje misli i maštu, a u isto vreme shvatam da je moja osetljivost na greh jednostavno slaba, nedovoljna i krhka. Iznenađen sam da ne posedujem veću svesnost o grehu. Ono što sada najviše priželjkujem jeste da imam krotko srce i da se u poniznosti mogu baciti ničice pred Bogom."
David Brainerd. Kad je David Brainerd imao dvadeset i pet godina, radio je među siromašnim Indijancima. Mučio se, trpeo, molio i postio dok se Duh Božji nije izlio na njih tako da su se mnogi obratili i počeli živeti za Gospoda. Pet godina kasnije, otišao je u večnost.
Slede reči koje je izneo Jonathan Edwards na sahrani David-a Brainerd-a, svoga sina po Evanđelju: "Neka sve Božje sluge i ljudi znaju za ovog izvanrednog čoveka - za njegovu pobožnost i svetost, požrtvovani život i rad. On je prineo sebe sa svime što je imao u srcu i delu na slavu Božju. U teškim situacijama, u svakoj boli i žalosti bio je postojan i čvrst. Sve to nama služi kao ohrabrenje, da znamo kako je veliko delo koje moramo učiniti na zemlji, kako su lepa i dragocena iskustva koja imamo u Hristu i kako je iza toga divan kraj."
Međutim, u vezi samoga sebe, ovaj sluga Gospodnji je zapisao: "Jao, moja unutrašnja nečistoća! Jao, moja sramota i pokvarenost pred Bogom! Jao, kada propovedam, kako sam ponosan, sebičan, licemeran, neznalica, zloban, sektaš; kakav nedostatak ljubavi, revnosti, nežnosti i mira, imam!"
Hudson Taylor. Gospodin Frost, kanadski direktor Kineske unutrašnje misije, radio je zajedno sa Hudson-om Taylor-om u Kini mnoge decenije. Govoreći jednom o Tejloru, Frost je morao reći: "Molio sam sa Tejlorom hiljade puta, ali ni jednom ga nisam čuo moliti a da nije priznavao svoje grehe."
Svi su oni živeli bliže Bogu od običnih ljudi, a ipak su imali takva osećanje u vezi sebe. Mogu li pitati nas obične vernike - nas koji ne živimo tako blizu Boga i ne posedujemo takav osećaj svoje vlastite pokvarenosti - jesmo li mi napredniji od tih velikih Božjih ljudi? Svi bi mi morali dati negativan odgovor. To što ne osećamo svoju grešnost ne znači da smo dobri. Naprotiv, upravo nam to pokazuje koliko nam nedostaje samospoznaja. Ti Božji velikani su tako snažno osećali svoju pokvarenost, jer su bili veoma blizu Boga. Oni su primili više svetla od Boga i upoznali su ono apsolutno merilo Njegove svetosti, a kao posledica toga, bili su svesniji svoje pokvarenosti više od drugih ljudi.
Ne govori li nam Prva poslanica Jovanova: "Ako li u videlu hodimo... krv Isusa Hrista, Sina Njegovog, očišćava nas od svakog greha." (1. Jn. 1,7) S obzirom da smo u svetlu, naš se greh očituje i potrebna nam je Isusova krv. Iza toga sledi: "Ako kažemo da greha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama." (1. Jn. 1,8). Svi koji kažu da nemaju greha, sami sebe varaju. Razlog takve prevare je taj, što istina - istina koja izvire iz Božjega svetla - nema mesta u njihovom srcu.
Ko god nije prosvetljen Božjim svetlom, sklon je sam sebe držati za dobrog, svetog, savršenim, bezgrešnim. Ako smo blizu Boga poput ovih Božjih velikana, i mi ćemo, poput njih, osećati našu nečistoću. Što smo bliže Bogu, naše merilo svetosti će veće postati i dublje ćemo shvatati koliko smo nečisti, pokvareni i nepravedni.
Dubina naše svesnosti greha, određuje se stupnjem Božjeg svetla koje primamo. Mnoge stvari koje na početku našeg hrišćanskog života smatramo da nisu greh, prepoznaćemo zapravo grešnima, kako rastemo u milosti ovog svetla. Ono što smo u prošlim godinama držali ispravnim, sad shvatamo kao pogrešno, jer smo tokom ove godine primili više svetla od Boga. Ono što držimo da nije nimalo pogrešno u ovom sadašnjem trenutku, možda će se u budućnosti ispostaviti kao obrnuto, kada više naučimo o Bogu, o Reči i Njegovoj volji. Ne postoji hrišćanin na zemlji koji je potpuno bez greške. Budimo pažljivi da nas ne prevari vlastito telo (plot) da pomislimo da smo postigli "bezgrešnu savršenost".
BUDUĆI SUD
Znamo da će svi hrišćani u budućnosti stati pred sud Hristov. Ovaj sud će biti zato da se utvrdi jesmo li u mogućnosti ući u carstvo i kakav ćemo položaj u njemu zauzeti. On će biti u vezi toga kako smo svakodnevno živeli i radili za Hrista nakon svoga spasenja. Hoćemo li primiti Božju pohvalu u budućnosti to zavisi od toga jesmo li poslušni Božjoj volji danas. Bog naime, nije zadovoljan sa ničim što je van Njegove vlastite volje. Hoćemo li biti nagrađeni ili ne, nije sporno; pravi je problem tj. pitanje jesmo li mi u stanju ugoditi i zadovoljiti srce Gospodnje. Verujem da svaka spašena osoba ima istu želju da ugodi Gospodu, iako se ona vrlo razlikuje u jačini (ili odlučnosti).
Mnogi vernici koji teže da steknu Hristovu naklonost, često bezbrižno kažu: "Ovo ili ono je volja Božja", ili: "Osećam da je ovo ili ono vodstvo Božje." Ljubljeni, znate li da ćemo za sve te stvari jednoga dana biti suđeni ne prema tome što smo rekli, osećali ili verovali, već prema tome šta smo stvarno učinili sa Božjom voljom? Prva poslanica Korinćanima govori nam o tome kako ćemo biti suđeni: "Svakog će delo izaći na videlo; jer će dan pokazati, jer će se ognjem otkriti, i svako delo pokazaće oganj kao što jeste." (1. Kor. 3,13). Kakva je to vatra? Svi znamo koja je korist od vatre: ponekad je ona za grejanje, ali često je i za svetlo. Dela od drveta, sena i slame proždreće vatra; ali će dela od zlata, srebra i dragog kamenja će vatra samo još rasvetliti.
Značenje vatre bolje ćemo razumeti ako taj stih iz Prve Korinćanima spojimo sa stihom iz Otkrivenja 1,14: "oči Njegove kao plamen ognjeni." Na budućem sudu Gospod će ispitati naše delo svojom vatrom; Njegove su oči kao ognjeni plamen. Ovo nam govori, da će Gospod suditi sva naša dela koja smo učinili nakon spasenja prema svome svetlu, što znači, prema tome kako On na njih gleda. Njegovo će svetlo otkriti što je bilo od Njegove volje, a šta ne.
Budimo sigurni u jedno: pred Bogom samo je jedno merilo za ispravno i pogrešno. To je merilo apsolutno, nepromenjivo i čvrsto. Svi ćemo biti suđeni prema tom merilu. Šta god danas kažemo, osećamo, verujemo ili nagađamo, naudiće nam onoga dana ako ono što radimo nije uistinu prema volji Božjoj, jer u Božjem svetlu ništa nije sakriveno i ništa ne može biti pogrešno. Kako ćemo opstati onoga dana kad će nam Bog suditi svojim svetlom i prema svojoj volji ako danas nemamo svetlo Božje da bi nam otkrilo naše stvarno stanje? Ako danas na zemlji živimo pod Božjim osvetljenjem, poznavajući Njegovu volju u svemu, naše će delo onoga dana bez sumnje biti nagrađeno.
Zapamtimo, svetlo Božje koje danas primamo za naše delo, za Gospoda, jeste svetlo kojim će nas Bog suditi i u budućnosti. Da bi smo znali hoće li naše delo podneti Božje svetlo onoga dana, trebamo se zapitati: da li je delo koje danas činimo prema volji Božjoj? Mogu li vas podsetiti da se Božje svetlo nikada ne menja. Ono što Božje svetlo osuđuje sada, jer nije u skladu sa Njegovom voljom, Njegovo će svetlo osuditi i u budućnosti. Šta danas svetlo Božje potvrđuje da je po Njegovoj volji, isto će tako potvrditi da je po Njegovoj volji i onoga dana koji dolazi. Nikada nemojte rizikovati očekujući nagradu onoga dana kad ćete se pojaviti pred svetlom Božjim, ako danas radite stvari koje protivne tom svetlu, volji Božjoj i mišljenju Božjem.
Ono sa čime svakodnevno živimo jeste Božje svetlo. Kad kažemo da sad hodamo prema svetlu Božjem, mislimo da hodamo i u skladu sa sudom Božjim. Svakodnevno hodamo i radimo sa jasnom spoznajom o tome kako će nam Bog u budućnosti suditi. Zbog toga što dobro razumemo buduću scenu suda, danas činimo ono što će onoga budućeg dana naići na Njegovo odobravanje; a to znači da se suzdržavamo od onoga što će sudnjega dana biti osuđeno.
Svetlo Božje jeste svetlo suda! Danas samospoznaju stičemo Božjim svetlom, tako mi poznajemo svetlo suda, znamo i činimo Njegovu volju. Trebali bi smo slaviti Boga i zahvaljivati mu da ne moramo čekati do onoga dana da vidimo svetlo Božje i saznamo kako će nam On suditi, jer smo u stanju videti to svetlo već danas - i znati šta će On tada osuditi ili pomilovati. Sveti Duh je došao da boravi u nama da bi nam otkrio Božje svetlo. Zbog toga, nemamo izgovora pred Bogom.
I Pavle je budući sud Božji temeljio na Božjem svetlu. Rekao nam je da je bezvredno činiti stvari prema našim osećanjima. "Jer ne znam ništa na sebi; no zato nisam opravdan, ali Onaj koji mene sudi Gospod je. Zato ne sudite ništa pre vremena, dokle Gospod ne dođe, koji će izneti na videlo što je sakriveno u tami i objaviće savete srdačne i tada će pohvala biti svakom od Boga." (1. Kor. 4,4-5). Kako je kristalno jasan ovaj odlomak! Braćo, ako osoba poput Pavla oseća koliko je nepouzdan njegov vlastiti osećaj, šta je onda sa vama i sa mnom? On priznaje, da bi smo bez sjaja Božjeg svetla, imali mnoge skrivene stvari tame i mnoge loše savete srca, koji bi verovatno uticali i na naša dela. Tek kada onoga dana Božje svetlo zasja, shvatićemo koliko smo bili pod uticajem tih skrivenih i sebičnih stvari, prevareni. Zbog toga nas u ranijim rečima opominje da budemo verni. Jer ako smo verni, što znači, ako smo voljni platiti bilo koju cenu da činimo volju Božju, Bog će nam je zasigurno i objaviti. "Ko hoće Njegovu volju tvoriti, razumeće je li ova nauka od Boga ili ja sam od sebe govorim." (Jn. 7,17), govori Isus.
Dakle, braćo, tražimo danas Božje svetlo da ne budemo osuđeni sutra, već da primimo potpunu nagradu kad se to svetlo u budućnosti pojavi.
MOLITVA
Već znamo koliko je važno vršiti volju Božju. Ali ako želimo znati Njegovu volju, moramo imati srce koje želi i činiti Njegovu volju. Naše srce mora biti odbijeno od svega drugog, da bi moglo imati samo jednu volju (cilj), a to je, poznavati Njegovu volju. Šta god Bog otkriva, bilo to po nama dobro ili loše, spremni smo to prihvatiti. Sa tako osetljivim i odanim srcem, Bog će nam sigurno otkriti svoju volju. Jer, "tajna je Gospodnja u onih koji Ga se boje, i zavet svoj javlja im." (Ps. 25,14).
Ipak, mi često ne poznajemo svoje srce niti shvatamo koliko je ono prevarno, nepošteno i buntovničko. Mi mislimo da ćemo se pokoriti i činiti volju Božju, ali u dubokim predelima našeg srca ne uspevamo uvideti da smo puni svog vlastitog mišljenja (svoje volje). Zato je potrebno da poput Davida zavapimo Bogu: "Ispitaj me, Gospode, i iskušaj me; pretopi šta je u meni i srce moje." (Ps. 26,2); "Okušaj me, Bože, i poznaj srce moje, ispitaj me, i poznaj pomisli moje. I vidi jesam li na zlom putu, i vodi me na put večni." (Ps. 139,23-24).
Naše misli, kakve su zaista, saznamo tek onda kada ih Bog istraži; naš um upoznamo tek onda kada ga Bog ispita. Kada nas Gospod tako ispita i iskuša, počinjemo uviđati pogubne puteve u nama i uklanjati ih da bi smo mogli biti vođeni od Boga, da smo kadri hodati Njegovim večnim putem.
Velik broj vernika želi saznati volju Božju, a i traži je, ali je i ne prima (prihvata ali ne izvršava). To je samo iz jednog razloga: u njihovom je srcu poguban put. Njima nedostaje samospoznaja. Oni ne shvataju koliko je njihovo srce puno sebičnosti, predrasuda, straha i požude. Bog im nije u stanju otkriti svoju volju. Zatraže li Boga da ih osvetli, upoznaće sebe i sve prepreke ukloniti, i tada će ih Bog zasigurno i voditi. Iako nam samospoznaja automatski ne daje da saznamo Božju volju, ona nam pokazuje šta je to u nama što nas sprečava da zaista izvršavamo Njegovu volju.
Radi toga je samospoznaja preko potrebna u poznavanju Božje volje. Ali ko može upoznati sebe bez svetla Božjeg? Nije li onda vreme da i mi molimo Davidovu molitvu?
