Naslovna » U Hristu » Propovedi » ....

"Koga da pošaljem?"

Watchman Nee
"Potom čuh glas Gospodnji gde reče: Koga ću poslati? I ko će nam ići? A ja rekoh: Evo mene, pošalji mene." (Isa. 6,8).

"I ona, tužna u srcu pomoli se Gospodu plačući mnogo. I zavetova se govoreći: Gospode nad vojskama! Ako pogledaš na muku sluškinje svoje, i opomeneš me se, i ne zaboraviš sluškinje svoje, nego daš sluškinji svojoj muško čedo, ja ću ga dati Gospodu dokle je god živ, i britva neće preći preko glave njegove." (1. Sam. 1,10-11).

"Ko hoće Njegovu volju tvoriti, razumeće je li ova nauka od Boga ili ja sam od sebe govorim." (Jn. 7,17).

U Bibliji možemo jasno primetiti da Bog traži čoveka sa kojim može sarađivati na izvršenju svog večnog plana. U šestodnevnom stvaranju, čovek je bio središte dela Božjeg. Iako je čovek nakon toga pao, Božji naum u vezi njega se nije promenio on ga još uvek želi naći, spasiti i upotrebiti.

Čovekovo spasenje, izgradnja i duhovna zrelost, sve je to zbog toga da bi se zadovoljila potreba i plan Božji. U svom delu Bog ima velike planove i on želi da ih ostvari uz čovekovu saradnju. Može se reći da u delu Božjem nije bilo mesta niti vremena kad čovek nije učestvovao. Čovek je pozvan da radi zajedno sa Bogom; Bogu je tako izabrao, on želi upotrebiti čoveka.

Od Postanja do Otkrivenja možemo videti da Bog uvek traži, i uvek nalazi, i uvek vodi i upotrebljava određenog čoveka kao oruđe za izvršenje svoga dela. Pre nego išta učini, on prvo pronalazi čoveka. Ako ga ne može naći, on često odustaje i od izvršavanja svoga dela. Pogledajmo neke ilustracije ove činjenice.

Iz priče o Noji i kovčegu jasno se vidi, da je i u vreme Noja Gospod pokušavao spasiti ljude. Ali da nije našao Noja, ne bi mogao izvršiti svoju volju. Iz ovoga sledi da je morao naći Noju, nekoga ko će biti jedne misli sa njime i ko će hodati sa njime. Kroz tog čoveka on će biti u stanju ispuniti svoj naum. Osmislivši kovčeg, Bog je morao pronaći čoveka čije će srce biti sklono njemu i koje će rado sarađivati sa njime tako da ga on može upotrebiti za izgradnju kovčega spasenja. Dakle, ako Gospod ne nađe takvog čoveka, on ne bi mogao učiniti ovo delo.

Pogledajmo i priču o Mojsiju. Bog je naumio izbaviti Izraelce iz faraonove ruke, ali je najpre morao dohvatiti Mojsija. Bez Mojsija, Bog nije imao načina kako da spasi Izrael. Da, Bog je svemoćan i pun je sile, ali ipak, da nije imao Mojsija, čini se da ne bi bilo načina kako da izbavi decu Izraelovu. Da je Mojsije odbio biti upotrebljen od Gospoda, Gospod bi morao čekati dok ne nađe čoveka kojeg će moći upotrebiti za izbavljenje Izraela. U ovom događaju sa Mojsijem, koga je Gospod upotrebio da spasi Izraela, ponovo primećujemo da Bog traži saradnju čoveka. Ovaj princip je savršeno jasan.

Pogledajmo još jedan primer iz Staroga zaveta. Kada je narod Izraelski došao do gore Sinaj, Bog je naložio izgradnju šatora sastanka, da bi ga on mogao ispuniti svojom slavom i da bi na taj način mogao boraviti među svojim narodom. Da bi bio takav šator sagrađen, Gospod je morao pronaći grupu ljudi koji bi ga sagradili. Da Bog nije pronašao Mojsija ili ovu grupu ljudi da mu podignu šator, on se ne bi mogao očitovati Izraelu, ne bi mogao boraviti među ljudima.

Što se tiče novozavetnog razdoblja, vidimo da sa dolaskom Gospoda Isusa Hrista saradnja čoveka i Boga nalazi svoj najčišći izraz. Ko je Isus? On je Bog koji je postao telo. S obzirom da nijedan čovek u čitavom svemiru nije mogao ispuniti Božje zahteve, sam je Bog sišao da postane čovek. Iako je Isus daleko iznad čoveka, tokom svojih zemaljskih dana on je bio poput čoveka. Iako je Bog, Sin Božji, ipak sve što je činio, činio je iz položaja čoveka.

Kad je na primer bio kušan u pustinji, sotona mu je iznova i iznova govorio da ako je Sin Božji, može i mora to dokazati i učiniti ovo ili ono. Sotona je pokušavao odvabiti Hrista sa njegovog položaja kao čoveka, i da stane na položaj Boga. Ali Isusov odgovor je bio: "Ne živi čovek o samom hlebu, no o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih." (Mt. 4,4). Time je mislio: "Ovde sam da bi bio čovekom. Danas sam kušan, jer ja sam Reč koja je postala telo ljudsko; ja sam Isus Nazarećanin - određen da bude Mesija."

Kasnije, kad je izbacio demona, demon je povikao: "Znam Te ko si, Svetac Božji!", ali mu je Isus zabranio govori (Mk. 1,23-26). Jer sa Hristovim dolaskom na zemlju, naglasak na njegovom životu trebao je biti na njegovoj ljudskoj strani: "Sin čovečiji došao", izjavio je, "da nađe i spase šta je izgubljeno." (Lk. 19,10). Isto tako, prisetimo se da kada je Natanailo došao videti Mesiju, uzviknuo je: "Ravi! Ti si Sin Božiji, Ti si Car Izrailjev!", na šta mu je Isus odgovorio: "Odsele ćete videti nebo otvoreno i anđele Božije gde se penju i silaze k Sinu čovečijem." (Jn. 1,49-51).

Isus je uvek govorio da "Sin Čovečje" čini to i to, u potpunosti pokazujući da dokle je na zemlji, uvek je u položaju Sina Čovečjeg. To je zato što je Bog svoje delo spasenja morao obaviti kroz čoveka. Ali otkrivši da čovek uopšte neće moći ispuniti njegove visoke zahteve, poslao je svoga ljubljenog Sina na ovaj svet kako bi on postao čovekom, te ispunio njegove zahteve i izvršio njegovo delo.

Nešto kasnije vidimo Isusa kako šalje Dvanaestoricu, a kasnije i sedamdesetoricu (Lk. 9,1-2; Lk. 10,1). Kroz ovo možemo videti, da ako Bog želi završiti svoje delo, uvek mora naći ljude. Od Postanja do Otkrivenja otkrivamo da su sva dela koja je Bog učinio među ljudima bila učinjena rukama ljudi. Bez ljudi, Bog kao da svoje delo ne želi izvršiti.

"Koga da pošaljem i ko će poći?" pita Bog. Razlog zašto mnogi ljudi nisu uvedeni u carstvo Božje nije taj što Bog nema želju da se Evanđelje propoveda niti taj što on možda nema nameru spasiti ljude, već taj što nema čoveka ili ljude koje bi mogao upotrebiti u tu svrhu!

Mnogi vernici su puni taštine; drugi su puni uživanja; mnogi su prezaposleni svojim porodicama; drugi zarobljeni ličnom udobnošću. Ti ljudi gledaju samo svoje vlastite interese. Oni nemaju srce za propovedanje Evanđelja ili izvršenje Božjega dela. Mnogi ljudi ostaju nespašeni ne zato što ih Bog nema volje spasiti, već zato što mi ne sarađujemo sa Bogom. O, kad bi svaki brat ili svaka sestra bili voljni sarađivati sa Bogom, ko bi mogao prebrojati ljude koje je Bog spasio? Razlog zašto je delo Božje zadržano, jeste taj što Bog nema svog čoveka. Shvatimo, da bi mogao izvršiti što želi, Gospod mora prvo imati vas ili mene.

U Pismu je iznesena jedna naročito dragocena činjenica, da Bog posebno ceni srce koje je sklono njemu. Priča o Mojsiju nam divno ilustruje kako je jedan čovek imao želju srca da spasi Izraelce. Iako nije bio upotrebljen od Gospoda pre svoje osamdesete, Mojsijeva želja srca se pojavila kad je imao četrdeset, a ne osamdeset godina. Nakon što je proteklo dugačkih još četrdeset godina, Bog još uvek nije zaboravio želju srca ovoga čoveka. I tako je potražio Mojsija, čoveka Božjeg.

Nije to istina samo za Mojsija, nego i za Samuela. Ana, njegova majka, se molila Gospodu i zavetovala mu se: "Gospode nad vojskama! Ako pogledaš na muku sluškinje svoje, i opomeneš me se, i ne zaboraviš sluškinje svoje, nego daš sluškinji svojoj muško čedo, ja ću ga dati Gospodu dokle je god živ, i britva neće preći preko glave njegove." (1. Sam. 1,11). Zbog toga što je Samuelova majka imala ovakvu želju svoga srca za Boga, kasnije je Samuel bio pozvan i upotrebljen od Gospoda da izvrši njegov plan u tom određenom razdoblju vremena. Kad god Gospod vidi želju srca za njega, za njegovo delo, on to veoma ceni.

Ako pažljivo čitate Bibliju, otkrićete da Bog daje svoje duhovno bogatstvo, život i svetlo samo jednoj grupi ljudi. Ko je u toj grupi? Onaj ko čezne biti upotrebljeni od Gospoda. Isto je istina i u vezi duhovne sile; jer duhovna sila nije samo nešto spoljašnje, ona dolazi iz želje i gladi vašega srca za Bogom i vašom odlukom da se posvetite njemu. Stvarna sila pobožnosti se temelji na stepenu otvorenosti vašega srca prema Bogu. Stvarna vaša sila se temelji na tome koliko ljubite Gospoda.

Prisetimo se čoveka u Starom zavetu po imenu Samson. Bio je to čovek pun snage. Filistejci nisu znali odakle dolazi ta njegova snaga, ali su ipak otkrili tu tajnu kroz ženu Dalidu. Izvor njegove snage, se nalazio u njegovoj kosi. Čim su je odrezali, Samsonova je snaga nestala (Sud. 16,16-17). Međutim, šta je to bilo u njegovoj kosi da ga je činilo tako snažnim?

Samsonova je kosa, setimo se, bila kosa nazireja. A u biblijska vremena, nazirej je bio čovek koji je bio potpuno posvećen Bogu. Odatle sledi da sva stvarna duhovna sila proizlazi iz stepena nečijeg posvećenja Gospodu. Ako je naše posvećenje površno, bićemo poput paralizovanog čoveka koji nema snage. Ali ako je naše posvećenje Bogu apsolutno, otkrićemo silu. Zbog toga, bez obzira kako ili gde tražimo, neprestano se moramo podsećati da je sila uslovljena našim ličnim posvećenjem.

Pretpostavimo, na primer, da Bog dotakne određenu problematičnu stvar u životu jedne sestre. Ona se bori sa njom dugo vremena i ne pobeđuje. Iako se voli moliti sa ljudima, njezina molitva nema mnogo koristi, jer još nije ispunila Božji zahtev u vezi sebe same. Kad pokušava pomoći drugima, nalazi da to nemože usprkos svoga velikog nastojanja. Ali jednog dana ljubav Hristova toliko prožme tu sestru da se sa suzama potpuno preda Bogu i pobedi svoj greh. Nakon što je tako odgovorila na Božji zahtev, sada pomaže ljudima i oni uistinu bivaju dotaknuti. To pokazuje da duhovna sila dolazi od posvećenja tj. od našeg predanja Bogu. U meri vašega posvećenja biće i mera sile koju će vam Bog dati.

Neko će možda zapitati: Kako to da drugi ljudi imaju "to duhovno svetlo", a ja ne? Zašto i ja ne mogu videti? U priči o Samsonu pokazano nam je da kad je njegova kosa bila odsečena, njegova snaga je bila izgubljena, a oči iskopane (Sud. 16,20-21). Nemamo svetla i ne vidimo, jer nismo potpuno posvećeni. "Jer gde ti je blago", rekao je Isus, "tu će ti biti i srce. Oko je svetiljka telu... Ali ako ti je oko bolesno, čitavo će ti telo biti u tami. Postane li tamom svetlost koja je u tebi, kolika li će biti tama?" (Mt. 6,21-23).

Iz ovoga proizlazi činjenica, da u onom stepenu u kojem je naše srce okrenuto prema Bogu, biće i naše duhovne oči otvorene. Razlog zašto mi kao deca Božja nemamo duhovnog svetla (tj. prosvetljenja) jeste taj što nemamo celo srce za Gospoda. Razlog pomanjkanja sile među nama jeste u problemu našeg nedovoljnog posvećenja. Zbog zatvorenosti našeg srca prema Bogu, zbog nesavršenosti našeg posvećenja i zbog naše neposlušnosti prema Božjim zahtevima, Bog nije u stanju da radi kroz nas. Kad bi naše posvećenje bilo celovitije, donosili bi smo veliko duhovno bogatstvo i duhovni blagoslov. Ja iskreno verujem da ako bi braća i sestre bili potpuno posvećeni Bogu, videli bi smo kako se Evanđelje propoveda sa više delotvornosti i više nebeskih blagoslova.

Tražimo li stvarnu duhovnu silu i svetlo, te želimo steći nebesko bogatstvo, nema drugog načina, već ispuniti Božje zahteve. Koliko je naše posvećenje prema Bogu, tolika će biti sila koju će nam on dati na raspolaganje. Nemojmo blokirati put Božji. Moramo mu dopustiti slobodan prolaz kroz nas. Moramo okrenuti svoje srce prema njemu i moramo odgovoriti na njegove zahteve.

Sve što Bog od nas zahteva jeste da potpuno okrenemo svoje srce prema njemu i odgovorimo na njegov zahtev. Jer u radu za Gospoda, prvo pravilo je njegovo, a to je da on sam mora naći svog čoveka. A u slučaju da mi ne ispunimo njegove zahteve, on će naći nekoga drugog ko će mu odgovoriti i ispuniti svu njegovu volju.

Neka Bog ojača želju našeg srca prema njemu i neka se njegova volja u potpunosti ostvari kroz nas.

Tagged: služba| vođa|
"Glavni cilj hrišćanske vere nije dovesti čoveka u nebo, već dovesti nebo u čoveka."
- Thomas Hardy

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 247
Ukupno: 2338796
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/propovedi/nee_posaljem.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.