Dubina doziva dubinu
"Bezdana bezdanu doziva glasom slapova Tvojih..." (Ps. 42,7).
"A kad vide Isusa iz daleka, poteče i pokloni Mu se." (Mk. 5,6).
"U to vreme Merodah-Valadan, sin Valadanov, car vavilonski, posla knjigu s darom Jezekiji; jer beše čuo da je bio bolestan i ozdravio. I Jezekija se obradova tome, i pokaza im sve riznice svoje, srebro i zlato i mirise, i najbolje ulje, i kuću gde mu beše oružje, i šta se god nalažaše u riznicama njegovim, ne osta ništa da im ne pokaza Jezekija u kući svojoj i u svemu gospodstvu svom. Tada dođe prorok Isaija k caru Jezekiji i reče mu: Šta su govorili ti ljudi i odakle su došli k tebi? A Jezekija reče: Iz daleke zemlje došli su k meni, iz Vavilona. A on reče: Šta su videli u tvom dvoru? A Jezekija reče: Videli su sve što ima u mom dvoru; nije ostalo ništa u riznicama mojim da im nisam pokazao. Tada reče Isaija Jezekiji: Čuj reč Gospoda nad vojskama. Evo doći će vreme kad će se odneti u Vavilon sve što ima u kući tvojoj, i što su sabirali oci tvoji do danas, neće ostati ništa, veli Gospod." (Isa. 39,1-6).
"Ali mi se ne pomaže hvaliti, jer ću doći na viđenja i otkrivenja Gospodnja. Znam čoveka u Hristu koji pre četrnaest godina (ili u telu ne znam; ili osmi tela, ne znam: Bog zna) bi odnesen do trećeg neba. I znam za takvog čoveka (ili u telu, ili osim tela, ne znam: Bog zna) da bi odnesen u raj, i ču neiskazane reči kojih čoveku nije slobodno govoriti." (2. Kor. 12,1-4).
"A jedan čovek, po imenu Ananija, sa ženom svojom Sapfirom prodade njivu, i sakri od novaca sa znanjem i žene svoje, i donesavši jedan deo metnu apostolima pred noge. A Petar reče: Ananija! Zašto napuni sotona srce tvoje da slažeš Duhu Svetome i sakriješ od novaca što uze za njivu? Kad je bila u tebe ne beše li tvoja? I kad je prodade ne beše li u tvojoj vlasti? Zašto si dakle takvu stvar metnuo u srce svoje? Ljudima nisi slagao nego Bogu. A kad ču Ananija reči ove pade i izdahnu; i uđe veliki strah u sve koji slušahu ovo." (Dela 5,1-5).
Psalam 42,7 govori: "Bezdana bezdanu doziva..." (tj. Dubina doziva dubinu...)
Jedino poziv iz dubine može izazvati i odgovor iz dubine. Nikada i ništa plitko ne može dotaknuti dubinu niti išta površno može dotaći nutrinu (suštinu). Jedino će dubina odgovoriti dubini.
Ako ništa ne dolazi iz dubine, pomoć koju ćemo primiti biće samo površna. Dakle, potrebno je uvideti važnost dubine. Sve ono što nije iz dubine, nikada neće dotaknuti dubinu drugih. Ako nikada nismo primili pomoć ili neku korist u našoj ličnoj dubini, nikada ništa nećemo imati ni podeliti sa drugima iz naše dubine. Ako želimo podeliti duhovnu pomoć drugima, nešto mora doći iz naše dubine. Ako naše reči nisu iz dubine, nećemo dotaći dubinu drugih, iako možda zadobijemo njihove emocije i misli i učinimo da zaplaču ili da budu sretni i uzbuđeni na neko vreme. Samo dubina doziva dubinu. Površna iskustva nikada neće dotaći dubinu drugih.
DUBOKI KORENI
Princip propovedanja i primanja Reči nalazi se u Gospodnjoj priči o sejaču (Mk. 4,4-8). Dok je sejač sejao, neko je seme palo pored puta, neko na kamenito tlo, neko u trnje, a neko u dobru zemlju. To nam pokazuje četiri različita načina na koja čovek može da prima Reč. Gospod Isus nam govori o kamenitom tlu; ono na površini ima malo zemlje, a ispod je samo kamenje. Kada seme padne na takvo tlo, brzo iznikne, ali čim se pojavi sunce, uvene zbog svog malog korena.
Šta je koren? To je rast koji se događa ispod površine tla. Šta je lišće (ili plod)? Lišće je rast koji se događa iznad tla. Drugim rečima, koren je naš skriveni život, dok lišće je onaj naš život koji se očituje pred ljudima. Problem sa mnogim hrišćanima je taj, da dok u jednu ruku imaju mnogo vidljivog života, u drugu ruku imaju vrlo malo tajnog života. Drugim rečima, kod njih postoji pomanjkanje skrivenog (intimnog) života sa Bogom.
Ako ste hrišćanin mnoge godine, onda mi dopustite da vas zapitam: koliko je od vašeg života sakriveno od pogleda drugih? Koliko je nepoznatoga drugima? Ističete li spoljašnja dela?
Da, dobra dela su veoma važna; ali iza tog vidljivog dela vašeg života, koliko vašeg života ostaje i dalje skriven u Bogu? Ako je sav vaš duhovni život tako izložen, onda vi nemate nikakav koren. Jesu li sve vaše vrline pred Bogom pokazane i pred čovekom ili postoji nešto što nije poznato čoveku? Ako su sva vaša iskustva pokazana, onda je sav vaš rast iznad zemlje i nema rasta ispod tla. Ako je ovo vaš slučaj, vi ste osoba koja ima samo lišće bez korena i na plitkom ste tlu.
U našem hrišćanskom životu neophodno je naučiti značenje istine o Hristovom Telu (Crkvi); moramo naučiti imati život Tela. U drugu ruku, moramo naučiti da je život darovan od Gospoda svakom udu njegovog Tela i da je potpuno individualan i jedinstven. Ono svojstvo (poziv) koje vam je on lično dao treba biti čuvano, inače ćete vi izgubiti svoj specifičan karakter i nećete biti od velike koristi Bogu - njegovom Telu.
Isusov govor na gori je vrlo značajan. U jednu ruku, on je rekao: "Vi ste videlo svetu; ne može se grad sakriti kad na gori stoji." (Mt. 5,14). To je jasno. U drugu ruku, rekao je: "A ti kad činiš milostinju, da ne zna levica tvoja šta čini desnica tvoja. Tako da bude milostinja tvoja tajna; i Otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno... A ti kad se moliš, uđi u klet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svom koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno." (Mt. 6,3-4; Mt. 6,6).
Dakle, ako ste Hristov sledbenik, morate o tome dati javno i otvoreno priznanje. No, u drugu ruku, postoje vrline hrišćanina koje trebate zaštiti od pogleda javnosti. Hrišćanin koji paradira sa svojim vrlinama pred ljudima, koji otkiva celu svoju dubinu unutrašnjeg bića, on nema korena; on neće biti u stanju opstati u dan kušnje i nevolje. Koja može doći od neprijatelja ili od njegove stare telesne prirode.
Neka Bog radi u nama tako da možemo pustiti korenje dole u zemlju, duboko, da bi mogli doneti i lišća ali i ploda.
DUBOKA ISKUSTVA
Pišući Korinćanima, Pavle kaže: "Ali mi se ne pomaže hvaliti" (2. Kor. 12,1). On priznaje da za njega "nije korisno" pisati što piše u 2. Korinćanima 12. Ali zbog drugih, morao je to učiniti; bio je obvezan govoriti o "viđenjima i objavama Gospodnjim.
Zar i naš stav ne bi trebao biti takav? Mnogi od nas ne možemo podneti test duhovnih viđenja i objava; čim mi imamo neko takvo malo iskustvo, mi trubimo u trubu i svi o tome brzo saznaju. Pavle je znao, da za njega nije korisno spominjati Gospodnja viđenja i objave. Zašto ih je onda spominjao? Bio je prisiljen to učiniti, jer su neki sumnjali u njegovo apostolstvo i pojavili su se problemi u vezi temelja hrišćanske vere.
Da li je Pavle razotkrio sve svoje objave? Daleko od toga. On piše: "Znam čoveka u Hristu koji pre četrnaest godina (ili u telu ne znam; ili osmi tela, ne znam: Bog zna) bi odnesen do trećeg neba." (2. Kor. 12,2). Ovo je iskustvo objavio tek četrnaest godina kasnije. Kakva li je samo dubina bila u Pavlu! Bilo bi pravo čudo kad bi smo mi mogli sakriti nešto što smo primili od Boga pre sedam godina! A Pavle četrnaest godina nije obelodanio ovo svoje iskustvo; četrnaest godina Crkva Božja nije ništa znala o ovome; četrnaest godina ni jedan od apostola nije čuo o tome. Pavlovo je korenje bilo vrlo, vrlo duboko u tlu.
Neki bi ljudi bili skloni reći: "Pavle, reci nam sve o tvom iskustvu od pre četrnaest godina. Ispričaj nam o svom iskustvu u trećem nebu. Od velike bi nam pomoći bilo znati čitavu tu priču." Ali je on rekao: "I znam za takvog čoveka (ili u telu, ili osim tela, ne znam: Bog zna), da bi odnesen u raj, i ču neiskazane reči kojih čoveku nije slobodno govoriti." (2. Kor. 12,3-4). Do dana današnjeg ovo Pavlovo iskustvo nije bilo iščupano sa korenjem; još uvek niko ništa ne zna o tom njegovom iskustvu.
Braćo i sestre, ova stvar oko korena je od krajnje važnosti. Ako želite imati Pavlova dela, onda morate imati i Pavlov koren; ako želite imati Pavlovo spoljašnje držanje, onda morate imati Pavlov unutrašnji život; ako želite imati Pavlovo očitovanje sile, onda morate imati Pavlovo tajno iskustvo. Danas sa hrišćanima je taj problem, što ne mogu zadržati nijednu duhovnu stvar za sebe, a opet ne mogu ni obelodaniti nijedno svoje posebno iskustvo, jer ga i nemaju. Oni svoj duhovni život žive samo pred ljudima; u njima ništa nije sakriveno, niti duboko.
POVRŠNO ŽIVLJENJE
U Isaiji 39 nam je rečeno da kad su vesti o Jezekijinoj bolesti i ozdravljenju dospele do vavilonskog dvora, otposlani su bili glasnici sa pismima i darom za Jezekiju. Jezekija je primio milost Božju, ali nije bio u stanju podneti test milosti. Božja Reč govori: "I Jezekija se obradova tome, i pokaza im sve riznice svoje, srebro i zlato i mirise, i najbolje ulje, i kuću gde mu beše oružje, i šta se god nalažaše u riznicama njegovim, ne osta ništa da im ne pokaza Jezekija u kući svojoj i u svemu gospodstvu svom." (Isa. 39,2).
Jezekija nije mogao ne podleći iskušenju da ne pokaže sve što ima. On je upravo bio divno isceljen od svoje bolesti i bez sumnje se osećao dobro i veoma važnim, misleći da je na svetu postojalo samo nekoliko ljudi sa takvim iskustvom, kao što je njegovo. Na kraju krajeva, koliki su primili takav veličanstven znak u vreme svoga isceljenja kao on: "... I vrati se sunce za deset kolenaca po kolencima po kojima beše sišlo." (Isa. 38,8)? U svom oduševljenju i zanosu, Jezekija je nepromišljeno pokazao sve svoje blago. Dakle, sve njegovo korenje je bilo javno izloženo.
Šta je god Jezekija znao i šta je god imao, saznali su i vavilonci. Zbog tog razotkrivanja, Isaija mu je rekao: "Čuj reč Gospoda nad vojskama. Evo doći će vreme kad će se odneti u Vavilon sve što ima u kući tvojoj, i što su sabirali oci tvoji do danas, neće ostati ništa, veli Gospod." (Isa. 39,5-6). Onom merom ili stavom kojim pokazujemo naše stvari drugima, meriće se i naš lični gubitak. Ona mera u našem životu kojom se izlažemo pred drugima, je mera kojom ćemo biti prikraćeni. Ovo je ozbiljna stvar i ona zahteva svu našu pažnju.
Jao, koliko ljudi ne može ćutati o svojim dubokim iskustvima! Oni moraju govoriti, jer im se ponosno srce u tome naslađuje. Upravo je tako Jezekija otvorio svoju riznicu drugima. Jedan je brat jednom rekao: "Mnoga se braća razbole, a kad se sa Božjom pomoći oporave, oni daju svoja svedočanstva. Voleo bi se i ja razboleti, ali ne smrtno, i da me Bog isceli; onda bi imao šta reći na crkvenom sastanku na kojem se iznose svedočanstva". Motiv ovoga brata za isceljenje bio je da bude u mogućnosti i on dati svedočanstvo, kao i drugi. On je tražio iskustvo da bi i on imao o čemu govoriti, da bi bio zapažen. Ovakav površan način življenja donosi nam ozbiljan gubitak; on isključuje mogućnost svakog našeg duhovnog napretka.
SVEDOČENJE BEZ IZLAGANJA
Zar da onda ne govorimo svedočanstvo? Svakako, treba da govorimo. Pavle je to činio pa i mnoštvo dece Božje iz generacije u generaciju. Ali iznošenje svedočanstva jedna je stvar, a naslađivanje samoga sebe kroz iznošenje svoga iskustva je sasvim druga stvar.
Šta je motiv svedočenja? Da drugi imaju korist ili da mi imamo zadovoljstvo u tome što govorimo? Voleti slušati svoj vlastiti glas i želja da bi se pomoglo drugima dve su potpuno različite stvari.
Pavle je svedočio u 2. Korinćanima 12. ali nije olako otkrivao svoje iskustvom koje je imao četrnaest godina ranije. Krio je svoje iskustvo četrnaest godina i niko nije o tome znao. Čak i kad je govorio o tom svom iskustvu, nije sve otkrio. Samo je spomenuo iskustvo; nije ispričao čitavu priču. Spomenuo je samo činjenice da je primio otkrivenje i da je čuo neiskazane reči. Nije drugima ispričao reči koje je čuo. Čak je i danas treće nebo tajna i još uvek ne znamo kako izgleda.
Braćo i sestre, šta je naše blago?
To nije crkvena nauka, biblijsko učenje ili teologija. To su stvari koje smo postigli kroz naše lično i intimno zajedništvo sa Gospodom. Kad imamo zajedništvo sa Bogom, kad komuniciramo sa njime i kad se on bavi sa nama, bivamo obogaćeni mnogim stvarima. Pogrešno je o njima govoriti nehajno. To ne znači da ne svedočimo. Ali moramo shvatiti da mnoga iskustva trebaju ostati skrivena. Braćo i sestre, ovo je važna stvar u hrišćanskom životu. Mnoga duhovna iskustva trebaju ostati sakrivena i ne smeju biti izložena javno. (Jer je to je vaša lična intima sa Bogom.)
Isus je ponekad dao svoje svedočanstvo, ali on nikada nije bio pričljiv. Jedna je stvar dati svedočanstvo, a druga biti pričljiv. Gospod je isceljivao bolesne i ustrajao da priča o isceljenju ostane tajna. Ovo se iznova i iznova otkriva u Evanđelju po Marku. Jednom je Gospod nekome rekao: "Idi kući svojoj k svojima i kaži im šta ti Gospod učini, i kako te pomilova." (Mk. 5,19).
Mi možemo govoriti o velikim stvarima koje je Gospod učinio za nas, ali ne bi smeli ih širiti nadaleko i naširoko kao senazacionalne vesti; jer to samo razotkriva da smo bez ikakvog korena. Biti bez korena znači biti bez ikakvog blaga; to znači biti bez ikakvog skrivenog života ili skrivenog iskustva (ne postoji intima sa Bogom). Važno je da neka od naših iskustava ostanu sakrivena; jer otkriti ih može značiti i sve ih izgubiti.
Ako trebamo dati svedočanstvo, moramo biti poput Pavla koji se pohvalio iz potrebe (2. Kor. 12,1). Sotonski napad često dolazi u vreme kad se čovek otvara. Bilo kakvo izlaganje otvara nas za gubitak. Mnogi su ljudi isceljeni od svoje bolesti i svedoče Bogu na slavu. Ali mnoga svedočanstva isceljenja nisu Bogu na slavu, nego na slavu nečije vere, a kao rezultat toga bolest se vraća. Kada takvi jednom daju svoje svedočanstvo, ponovno su napadnuti istom bolešću. To nam pokazuje da Bog štiti one koji čuvaju svoje korenje i da Bog ne štiti one koji ih otkrivaju; takvi će biti izloženi ponovnim napadima. Ako Bog želi da svedočimo, moramo to učiniti. Ali mnoge stvari koje trebaju ostati sakrivene, o njima ne treba govoriti.
Isto se odnosi i na naš rad. Njegovom milošću i milosrđem Bog je kroz nas nešto obavio, ali upamtite, ono što je On obavio nije stvar promocije ili materijal za ličnu (slavu) propagandu. Ako izložimo delo Božje, otkrićemo da na to odmah dolazi i dodir smrti, a veličina gubitka će odgovarati stepenu našega izlaganja. Čim je David prebrojao Izraelski narod, pojavila se smrt (2. Sam. 24). Neka nas Bog spasi takvog glupog izlaganja.
Kakve god (intimne) tajne imamo sa Gospodom, one moraju ostati pohranjene u našoj dubini. Jedino ako nam on pokaže da nešto od toga treba da otkrijemo, onda se možemo usuditi to i otkriti. Ako on želi da podelimo neko naše iskustvo sa bratom, onda ga ne smemo zadržavati za sebe, jer bi to bilo kršenje zakona udova Tela Hristova.
Moramo biti pozitivni, ne negativni, i donositi život drugima. Ali ako se čitav dan bavimo samo sobom i svojim vlastitim stvarima, ta pričljivost i to izlaganje otvaraju nas za napad neprijatelja. Verujem da ćemo naučiti šta je Telo Hristovo i što je tok života među udovima Tela, ali isto tako verujem i da ćemo razumeti potrebu za zaštitom nekog skrivenog dela našeg života koji imamo sa Gospodom, iskustva koja drugima nisu i ne trebaju biti poznata.
Kako duhovno rastemo, te dublje i dublje puštamo svoje korenje, otkrićemo da "dubina doziva dubinu". No, kada i iznesemo skriveno blago iz dubine našeg unutrašnjeg života, otkrićemo da će i životi drugi biti tako duboko dotaknuti. Drugi će primiti pomoć i biti prosvetljeni.
Kad dubina dotakne dubinu, dubina reaguje na dubinu. Ako naš život nema dubinu, naš površan rad i dela dotaknuće samo one koji isto tako žive površno. Još jednom ponavljam: samo "dubina doziva dubinu".
