Moje srce - Hristov stan
U Pavlovoj poslanici Efescima čitamo sledeće reči:
"Da vam [Bog] dade po bogatstvu svoje slave da njegovim Duhom budete ojačani za unutrašnjeg čoveka, da se Hristos vašom verom useli u vaša srca, da budete u ljubavi ukorenjeni i utemeljeni..." (Efescima 3:16-17)
Ili, prema jednom savremenijem i slobodnijem prevodu:
"... i molim ga da vam dadne iz svojih slavnih i neiscrpnih izvora moć da ojačate vašu unutarnju snagu po njegovu Duhu, da Hrist bude sve više prisutan u vašim srcima, da u vama živi, jer se pouzdajete u njega."
Bez sumnje jedna od najvrednijih hrišćanskih doktrina govori kako će Isus Hrist lično, kroz prisustvo Svetog Duha, ući u srca ljudi, nastaniti se u njima i u njima stvoriti svoj dom. Hrist želi učiniti ljudsko srce svojim boravištem.
Gospod je rekao svojim učenicima (Jovan 14:23): "Ako me ko ljubi, držaće moju reč, pa će ga ljubiti moj Otac, i doći ćemo k njemu, i nastanićemo se kod njega." Njima je to bilo teško razumjeti. Kako se on mogao nastaniti kod njih na ovaj način?
Zanimljivo je da Isus koristi istu reč kao i na početku četrnaestog poglavlja:
"U domu moga Oca ima mnogo stanova; da nije tako, zar bih vam rekao: idem da vam pripremim mesto. I kad odem i pripremim vam mesto, doći ću opet i uzeću vas k sebi, da i vi budete gde sam ja." (Jovan 14:2-3)
Prema grčkom "stanovi" - "monai" i "nastaniti" - "monhn", imaju isti koren. Gospod je obećao svojim učenicima da će, kao što je on otišao u nebo pripraviti mjesto za njih i kao što će ih jednog dana tamo dočekati, sada biti moguće da oni priprave mesto za njega u svojem srcu, te da će on doći i nastaniti se kod njih.
Oni to nisu mogli razumeti. Kako je to moguće?
Tada je usledila Pedesetnica. Duh vaskrslog - živog Hrista - sišao je na Crkvu i oni su razumeli. Bog više nije stanovao u Herodovu hramu u Jeruzalemu! Bog više nije stanovao u hramu sačinjenom ljudskim rukama; umesto toga, čudom izlivenog Duha, Bog će od tada stanovati u ljudskim srcima. Telo vernika postaje hram živoga Boga a ljudsko srce postaje dom Isusa Hrista.
Meni je teško zamisliti veće povlastice od te da pripravim dom za Hrista u svom srcu, da ga tamo dočekam, da mu služim, da mu ugodim i da uživam u zajedništvu sa njim.
Jedne večeri, koju neću nikada zaboraviti, pozvao sam Hrista u svoje srce. Kako li je veličanstveno došao! To nije bio nekakav neodređen, spektakularan emotivni doživljaj, već nešto vrlo stvarno. Nešto se promijenilo u samoj srži moga bića. On je ušao u tminu moga srca i obasjao ga svetlošću. On je zapalio oganj u mom hladnom srcu i ispunio ga toplinom. On je muzikom zamenio tišinu i ispunio prazninu svojim prekrasnim, ljubavlju ispunjenim zajedništvom sa mnom. Nikada nisam zažalio što sam otvorio vrata Hristu i nikada neću zažaliti!
Ovo je, naravno, samo prvi korak kada pripravljamo u svom srcu Hristov dom. On je rekao (Otkrivenje 3:19-20):
"Vidi, stojim na vratima i kucam; ako ko čuje moj glas i otvori vrata, ućiću k njemu i ješću s njim - i on sa mnom..."
U koliko želite učiniti svoje srce boravištem živoga Boga, hteo bih vas potaknuti da pozovete Hrista u svoje srce i On će sigurno doći.
Kada je Hrist došao u moje srce, pun radosti zbog odnosa kojeg sam započeo sa njim, rekao sam mu: "Gospode, želim da moje srce postane tvoje. Želim da se nastaniš u njemu kao u svojem domu. Sve što imam pripada tebi. Dopusti da ti pokažem tvoj novi dom i da te upoznam sa svime što se u njemu nalazi kako bi se osećao ugodnije i kako bi naše zajedništvo bilo potpunije." Njemu je, razume se, bilo drago što je došao, a još draže što sam mu pružio mesto u mom srcu.
BIBLIOTEKA
Prva prostorija bila je moja radna soba - biblioteka. Nazovimo je radnom sobom moga uma. U mojem domu ova je soba vrlo malena i ima jako debele zidove. No, ona je vrlo važna. Na izvjestan način, iz nje se upravlja čitavom mojom kućom. On je ušao sa mnom i pogledao knjige na policama, magazine na stolu, slike na zidovima. Dok sam slijedio njegov pogled postalo mi je vrlo neugodno. Čudno je to što se nikada prije nisam osećao neugodno zbog ovih stvari, ali sada, kada ih je on pregledavao, postalo mi je neugodno. Bilo je tamo knjiga previše prljavih za njegov pogled. Na stolu je bila gomila smeća i literature sa kojom hrišćanin ne bi trebao imati nikakva posla, a što se tiče slika na zidu - slika i misli u mome umu - one su bile sramotne.
Okrenuo sam se k njemu i rekao: "Gospodaru, znam da ovu sobu treba radikalno izmeniti. Hoćeš li mi pomoći da je učinim onakvom kakva bi trebala biti - kako bi pokorio svaku misao i podložio je tebi?"
"Svakako" rekao je "rado ću ti pomoći. To je jedan od razloga zbog kojih sam ovde. Kao prvo, uzmi sve što čitaš i gledaš, a što nije korisno, čisto, dobro i istinito, i izbaci to van! Stavi na prazne police knjige iz Biblije. Ispuni knjižnicu Pismom i razmišljaj o njemu danju i noću. Što se tiče slika na zidu, imaćeš poteškoća kontrolisati ih, no evo ti pomoći." Dao mi je svoj portret u prirodnoj veličini. "Obesi ga tu u sredinu," rekao je, "na zid svoga uma."
Učinio sam tako, i tokom godina sam primetio kako su moje misli usredotočene na Hrista, njegova čistoća i moć prognale su nečiste misli. Na taj mi je način pomogao pokoriti moje misli.
Mogu li ti predložiti da, u koliko imaš problema sa ovom malom sobom svoga uma, uvedeš Hrista u nju. Ispuni je Božjom Rečju, razmišljaj o njoj, i drži pred njom uvek blisku prisutnost Gospoda Isusa.
TRPEZARIJA
Iz radne sobe smo krenuli u trpezariju, sobu punu apetita i želja. Ova je soba bila vrlo velika. Provodio sam mnogo vremena u blagovaonici i ulagao puno napora u zadovoljavanje svojih želja.
Rekao sam mu: "Ovo je prostrana soba i prilično sam siguran da će ti se svideti ono što ovde poslužujemo." On je seo za stol zajedno sa mnom i zapitao: "Što je na jelovniku za večeras?" "Pa", rekao sam, "moja omiljena jela: stare kosti, kukuruzni listovi, kiselo zelje, praziluk, crveni luk i beli luk uvezen iz Egipta..."
To su bile moje omiljene stvari - svetovna hrana. Pretpostavljam da u njima nije bilo ničeg posebno lošeg, ali to nije bila hrana koja bi zadovoljila potrebe pravog hrišćanina. Kada je hrana bila iznesena pred njega, nije rekao ni riječ. Uočio sam, međutim, da on ne jede pa sam mu rekao, ponešto uznemiren: "Spasitelju, nije ti stalo do hrane iznesene pred tebe? U čemu je problem?"
Odgovorio je: "Ja imam za jelo mesa, za koje ti ne znaš. Jesti to meso znači činiti volju Onog koji me poslao." Pogledao me je i rekao: "U koliko želiš hranu koja će te uistinu zadovoljiti, traži Očevu volju, a ne svoje vlastite ugode, svoje vlastite želje, svoje vlastito zadovoljstvo. Traži kako ćeš ugoditi meni i to će biti hrana koja će te zadovoljiti." I tamo, za stolom, dao mi je da okusim što znači vršiti Božju volju. Kakvog li ukusa! Nema u čitavom svetu hrane poput te. Samo ona može zadovoljiti. Sve ostalo na kraju ne zadovoljava.
Dakle, ako je Hrist u tvome srcu, kakvu mu hranu poslužuješ i kakvu hranu ti jedeš? Živiš li udovoljavajući požudama tela i ponosu života - živiš li sebično? Ili biraš Božju volju kao svoju hranu i piće?
DNEVNA SOBA
Sledeća soba u koju smo ušli bila je dnevna soba. Ova je soba bila intimna i udobna. Meni se jako sviđala. U njoj se nalazio kamin, mekane fotelje, polica sa knjigama i kauč. U njoj je vladala smirena atmosfera. Izgleda da se i njemu ova soba svidela. Rekao je: "Ovo je uistinu ugodna soba. Družimo se često u njoj. Ona je izdvojena i tiha, u njoj možemo uživati u zajedništvu."
Naravno, kao mladi hrišćanin, bio sam oduševljen tom idejom. Nisam mogao zamisliti ništa što bi mi bilo draže nego li provesti nekoliko minuta u bliskom druženju sa Hristom.
On je obećao: "Ja ću biti u ovoj sobi svakog dana, u rano jutro. Sretnimo se ovde, i započet ćemo dan zajedno." I tako, jutro za jutrom, silazio sam niz stepenice do dnevne sobe, a on bi uzeo sa police jednu od knjiga iz Biblije. Otvorio bi je, i tada bismo je zajedno čitali. On bi mi govorio o njenom bogatstvu i otkrivao mi njene istine. On bi zapalio moje srce otkrivajući mi svoju ljubav i milost koju mi iskazuje. Bili su to predivni sati koje smo proveli zajedno. Zapravo, dnevnu sobu smo nazivali "utočištem". Bilo je to razdoblje kada smo u miru provodili vreme zajedno.
No, malo po malo, pod pritiskom mnogih obaveza, ovo je vreme postajalo sve kraće i kraće. Ne znam zbog čega, ali sam se smatrao prezaposlenim kako bih provodio vreme sa Hristom. Znate, to nije bila moja namera; to se jednostavno dogodilo. Na kraju, ne samo da se to vreme skratilo, već sam počeo, tu i tamo, preskakati po koji dan. Bilo je to u vreme ispita na fakultetu. Nakon toga iskrsnule su neke druge hitne stvari. Preskočio bih dva dana za redom, a često i više.
Sećam se jednog jutra kada sam žurno strčao niz stepenice, želeći se uputiti svojim poslom. Kad sam prošao pokraj dnevne sobe, vrata su bila otškrinuta. Gledajući unutra, primetio sam vatru u kaminu i Gospoda koji je sedio tamo. Iznenada, u zaprepaštenju, pomislio sam: "On je moj gost. Ja sam ga pozvao u svoje srce! On je došao kao Gospodin moga doma. A ja ga, eto, zanemarujem." Okrenuo sam se i ušao u sobu. Oborena pogleda obratio sam mu se: "Blagoslovljeni Gospode, oprosti mi. Jesi li bio ovde sva ova jutra?" "Da," odgovorio je, "rekao sam ti da ću biti ovdje svakoga jutra kako bi se sastao sa tobom." Sada sam se još više posramio. On je bio veran uprkos mojoj nevernosti. Tražio sam njegovo oproštenje i on mi je spremno oprostio, kao što to čini uvek kada se zaista pokajemo.
Rekao mi je: "U ovome je tvoj problem: Ti si razmišljao o tihom vremenu, o proučavanju Biblije i molitvi kao čimbenicima tvoga duhovnog napretka, ali si zaboravio da ovo vreme nešto znači i meni. Upamti, ja te volim. Ja sam te otkupio plativši veliku cenu. Ja želim zajedništvo sa tobom. Dakle," nastavio je, "ne zanemaruj ovo vreme radi mene. Što god bile tvoje želje, seti se da ja želim zajedništvo sa tobom!"
Znaj kako je upravo činjenica da Hrist želi zajedništvo sa mnom, da me on voli, da želi da provodim vreme sa njim i on sa mnom, i da čeka na mene, promenila moje vreme dnevne pobožnosti (tihi čas) sa Bogom više nego bilo šta drugo. Ne dozvoli da te Hrist čeka sam u dnevnoj sobi tvoga srca, već svakoga dana pronađi vremena kada ćeš se, u Božjoj Reči i molitvi, družiti sa njime.
RADIONICA
Pre mnogo vremena on me je upitao: "Imaš li radionicu u svom domu?" U podrumu doma mog srca imao sam radni sto i nešto alata, no nisam ga često koristio. S vremena na vreme sišao bih tamo i igrao se nekim sitnicama, no nisam načinio ništa značajno ili vredno. Odveo sam ga tamo.
On je pogledao sto i ono malo talenata i veština koje sam posedovao. Rekao je: "Ova je radionica dobro nameštena. Što proizvodiš za Carstvo Božje u svom životu?"
Bacio je pogled na par igračaka koje sam sklepao na stolu i pokazao mi jednu od njih. "Jesu li ove igračkice sve što si proizveo u svom hrišćanskom životu?" "Pa," odgovorio sam, "Gospode, to je najbolje što mogu učiniti. Ja znam da to nije ništa naročito i zaista bih želeo učiniti više, no, na kraju krajeva, ja nemam ni sposobnosti ni snage."
"Da li bi želeo učiniti više?" upitao je. "Naravno", glasio je moj odgovor. "U redu. Daj mi svoje ruke. Opusti se u meni i dopusti da moj Duh radi kroz tebe. Ja znam da si ti nevešt, nespretan i da se ne snalaziš baš najbolje, ali Sveti Duh je majstor i ako on upravlja tvojim rukama i tvojim srcem, on će raditi kroz tebe." I tako, zaobišavši me, stao je iza mene i položio svoje velike, snažne ruke preko mojih, upravljajući alatom svojim veštim prstima počeo je raditi kroz mene.
Toliko toga još moram naučiti i ja nisam posve zadovoljan onim što proizvodim, ali znam da je sve što sam napravio za Boga učinjeno njegovom snažnom rukom i kroz silu njegovog Duha u meni.
Nemoj se obeshrabriti zbog toga što ne možeš učiniti puno za Boga. To ne zavisi od tvojih sposobnosti. To zavisi od onoga koji upravlja tvojim prstima i u koga se ti pouzdaješ. Predaj svoje talente i darove Bogu i on će sa njima učiniti iznenađujuće velike stvari.
SOBA ZA IGRU
Sećam se kada se raspitivao imam li sobu za igru. Nadao sam se da me neće pitati ništa o tome. U mom životu su postojale određene veze i prijateljstva, aktivnosti i zabave koje sam želeo zadržati za sebe. Nisam mislio da bi Hrist uživao u njima, ili ih odobravao, pa sam izbegavao tu temu.
No, jedne večeri sam se spremao izaći kako bih se pridružio svojim prijateljima - u to vreme sam bio student - i upravo u trenutku kada sam došao do kućnog praga, zaustavio me njegov pogled. "Izlaziš?"
"Da", odgovorio sam. "Dobro," rekao je, "želeo bih izaći sa tobom."
"Ovaj...," odvratio sam prilično nespretno, "ne mislim, Gospode, da bi ti zaista želeo izaći sa nama. Radije izađimo zajedno sutra uveče. Sutra ćemo ići na molitveni sastanak, ali večeras imam druge planove."
Dosao je: "To je u redu. No ja sam mislio, kada sam došao u tvoj dom, da ćemo sve raditi zajedno. Mi smo trebali biti partneri u svemu. Želim da znaš kako sam voljan ići sa tobom." "Dobro," rekao sam, "ići ćemo nekud zajedno sutra uveče."
Ali, te sam večeri proveo nekoliko sati u vrlo jadnom stanju. Osećao sam se grozno. Kakav sam to ja prijatelj bio prema Hristu, kada sam ga namerno isključivao iz svojih veza, činio one stvari i išao na ona mesta za koja sam znao da se njemu ne bi svidela? Kada sam se vratio kući, te iste večeri, u njegovoj sobi je gorelo svetlo i ja sam se uspeo gore da bih sa njim raspravio o tome. Rekao sam: "Gospode, naučio sam svoju lekciju. Ne mogu se zabavljati bez tebe. Mi ćemo, od sada na dalje, sve raditi zajedno."
Tada smo se spustili u sobu za igru i on ju je promenio. On je uneo u nju život, pravu radost, pravo zadovoljstvo, pravo prijateljstvo. Smeh i muzika su se razlegale kućom od tog trenutka na dalje.
ORMAR U HODNIKU
Ima još jedna stvar koju bih želeo podeliti sa tobom.
Jednoga dana on me je čekao na vratima. U njegovim očima bio je prekorni pogled. Čim sam ušao u kuću, rekao mi je: "Ovde se oseća nekakav čudan miris. Mislim da je u kući nešto mrtvo. To se nalazi na spratu. Čini mi se da je u ormaru u hodniku."
Čim je izgovorio te riječi, znao sam o čemu govori. Zaista, u hodniku povrh stepenica nalazio se mali ormar, nekoliko stopa visok, u kojem sam iza zaključanih vrata sakrivao nekoliko ličnih stvari za koje nisam želeo da bilo ko sazna, a ponajpre nisam želeo da ih Hrist vidi. Znao sam da su to mrtve i trule stvari. No ipak, ja sam ih voleo, i toliko sam ih želeo zadržati za sebe da sam se bojao priznati kako one uopće postoje. Popeo sam se sa njim uz stepenice, i dok smo se penjali smrad je postajao sve jači. Pokazao je prema vratima ormara i rekao "To je unutra. Tamo ima nešto mrtvo i trulo! Smrdi!"
Bio sam ljut. To je jedini način da opišem svoje osećaje. Dopustio sam mu pristup u biblioteku, trpezariju, dnevnu sobu, radionicu, sobu za igru, a on me sada pita za ovaj mali ormar. "Pa, to je previše," rekao sam u sebi, "ma, neću mu dati ključ."
"Dobro", odgovorio je, čitajući moje misli, "ali ako misliš da ću ostati ovde na spratu uz sav taj smrad, onda se varaš. Iznet ću svoju krevet na balkon. Ja to sigurno to neću trpeti." Na to se uputio niz stepenice.
Kada upoznaš i zavoliš Hrista, najgore što se može dogoditi je da osetiš kako se on povlači od tebe. Morao sam se predati. "Dat ću ti ključ," rekao sam tužno, "ali ćeš ti morati otvoriti ormar. Ti ćeš ga morati očistiti. Ja nemam snage za to."
"Znam," odgovorio je, "znam da ti nemaš snage. Samo mi daj ključ. Ovlasti me da se pobrinem za taj ormar i ja ću to učiniti." I tako, drhtavom rukom sam mu predao ključ. On ga je uzeo iz moje ruke, došao do vrata, otvorio ih, zavukao se u ormar, izvadio sve istrunule i buđave stvari koje su se tamo nalazile i bacio ih. Kada je očistio ormar, ofarbao ga je i doterao, učinio je sve to u trenu.
O, kakve li pobede i olakšanja kada sam se rešio tih mrtvih stvari iz mog života!
PRENOS STANARSKOG PRAVA
Ubrzo mi je došla na um jedna misao. Rekao sam u sebi "Pokušavao sam svoje srce održati čistim za Hrista. Započnem čisteći jednu sobu, i pre nego li završim neka druga se već zaprlja. Dok očistim tu drugu sobu, ona prva je već prljava. Umoram sam i malaksao, pokušavajući održati čisto srce i živeti životom poslušnosti. Ja jednostavno nisam tome dorastao!"
I tako, postavio sam mu pitanje. Ono je glasilo: "Gospode, postoji li mogućnost da ti preuzmeš odgovornost za čitavu kuću i upravljaš njome za mene i zajedno sa mnom, kao što si to učinio sa onim ormarom? Bi li preuzeo odgovornost da održavaš moje srce i moj život onakvima kakvi bi trebali biti?"
Video sam kako mu se lice ozarilo kada je odgovorio: "Naravno, zbog toga sam i došao. Ti ne možeš živeti kao pobedonosan hrišćanin svojom vlastitom snagom. To je nemoguće. Dopusti mi da ja to učinim kroz tebe i za tebe. To je pravi put. Ali," dodao je polako, "ja nisam vlasnik ove kuće. Ja sam u njoj samo gost. Ja nisam ovlašten to učiniti, jer ona ne pripada meni."
Uvideo sam to i za koji trenutak, kleknuvši na koljena, rekao: "Gospode, ti si bio gost, a ja domaćin. Od sada na dalje ja ću biti sluga, a ti ćeš biti Gospodar." Otrčao što sam brže mogao do sefa, izvadio sam potvrdu o vlasništvu nad kućom, sa svom nekretninom i pokretninom. Vraćajući se k njemu, radosno sam sve to prepisao na njegovo ime, kako bi pripadali samo njemu, u sve vreme i u večnosti. "Evo," rekao sam, "ovde je sve što jesam i što imam, zauvek. Sada ti upravljaj mojom kućom. Ja ću ostati sa tobom kao pomoćnik i prijatelj."
On je uzeo moj život toga dana i, dajem vam svoju reč, nema boljeg načina za živeti hrišćanskim životom. On zna kako ga održavati i duboki mir počiva u mojoj duši. Neka se Hrist udomi i u tvome srcu kao Gospodar svega.
"Vidi, stojim na vratima i kucam; ako ko čuje moj glas i otvori vrata, ućiću k njemu i ješću s njim - i on sa mnom..." (Otk. 3:20)
