Pabirčenje za Boga
"A Petar i Jovan iđahu zajedno gore u crkvu na molitvu u deveti sat." (Dela 3,1)
Da Petar i Jovan nisu došli na taj molitveni sastanak, mislim da bismo mogli da ih opravdamo, posebno ako se na trenutak setimo divnog razdoblja kroz koje su upravo prošli. Ako su ikada na ovom svetu nečiji um i srce mogli toliko da budu zaokupljeni Bogom, onda je to bilo kod ove dvojice. Petar i Jovan su bili svedoci raspeća, vaskrsenja i vaznesenja, i upravo su videli ispunjenje obećanja: "Izliću od svoga Duha na svako telo."
Kao nikada ranije, sada su znali šta je Isus mislio kada je rekao: "Vama je bolje da ja odem jer ako ne odem, Branitelj neće doći k vama. Odem li, poslaću ga k vama. On će, kada dođe, ostati s vama zauvek." Sada su znali nešto od onoga šta je Isus mislio kada im je rekao "da se ne udaljuju od Jerusalima, već da tu čekaju obećanje Očevo". Sada su znali nešto od onoga šta je mislio kad je rekao: "Primićete snagu pošto Duh Sveti dođe na vas." Čekali su u onoj gornjoj sobi u molitvi poslušnosti, u molitvi vere. Svi su bili zajedno; svi jednog uma i jednog srca čekali dok Dan Pedesetnice nije svanuo i oprao im srce i ispunio im duh.
Kad se proneo glas da je ovo silno pohođenje, ovo dobijanje snage, ovo nešto što se ne može definisati, obuzelo ove ljude, kad se o tome proneo glas gradom, poznat vam je rezultat. Ljudi su u hiljadama nagrnuli, a kad su pogledali u ove ljude, nisu to mogli da razumeju.
Videli su u njima nešto šta nikada ranije nisu videli. Osetili su nešto u vezi sa njima što nikada ranije nisu osetili. Bili su promenjeni, čudesno promenjeni. Bili su hrabri; takvu smelost nikada nisu videli. Primetili su njihovu hrabrost, a njihov ih je govor ganuo i iznenadio, jer su ih svi čuli kako govore njihovim vlastitim jezikom, a bili su neuki i jednostavni ljudi. Govorili su: "Šta je to? Evo šta je: nisu pri sebi; nisu odgovorni, jer su pijani."
Pitam se šta bi bilo da neko dođe na vaše tiho, mirno, ortodoksno, otmeno, smireno, poetično, divno bogosluženje i kaže: "Pijani ste"? Pitam se šta bi bilo kad bi neko došao u vašu crkvu i pogledao u vašeg pastira i u vas vernike i rekao: "Svi ste vi pijani."
Činjenica je da smo svi mi i previše trezni. Ta opijenost je upravo ono šta mi pokušavamo i trudimo se da je po svaku cenu izbegnemo. Ne želimo da nam ljudi to kažu, već da odu od nas i kažu: "Ovo je bilo upravo divno." Ali ljudi neće reći da je bilo divno, budemo li iskreni. Mi želimo da ljudi odu odavde i kažu: "O, uživao sam, Bog je tamo!" Nikada nisam čuo da bi neko uživao u operaciji, a to bi upravo svaka propoved trebala da bude. Trebala bi da bude tako oštra da dirne pravo u živac. Trebala bi da uznemiri ljude. Trebala bi da pokrene ljude da popravljaju stvari i da osete i shvate da su u prisutnosti Svevišnjeg Boga.
"Pijani su", evo šta su rekli. Nisu li tako govorili i o Gospodu? Za njegove učenike su rekli da su pijani, a za Njega: "Morate Ga razumeti; nije baš sasvim pri sebi; izvan sebe je", zapravo, "Isus je lud", jer je zaboravio da jede hleb, jer je zaboravio sve one koji su imali prirodna prava i obaveze prema Njemu. Zbog toga što u službi Bogu, u proslavljanju svoga Oca, u vršenju Njegove volje i u otkupljenju sveta, nije odustao niti skrenuo levo ili desno sve dok to nije obavio, govorili su: "Van sebe je." Pitam se da li je iko na ovom svetu dobio utisak da ste ludi, da ste previše u Bogu, previše u veri, previše od Isusovog duha; da ste tako nesebični, tako slični Hristu, tako opsednuti Golgotom, da je rekao da ste ludi? Činjenica je da smo svi mi previše pametni i trezni.
Govorili su: "Ovi su se ljudi napili slatkog vina." "Ne", rekao je Petar, "nismo se napili slatkog vina. Grešite. Nismo pijani, kao što mislite. Trezveniji smo nego što mislite. Slušajte, ovo što vidite, ovo što čujete, ovo silno delovanje koje osećate, ovo svetlo, ovo što je zaokupilo vašu pažnju, ovo osvedočenje o grehu, ovaj vapaj Bogu, to nije vino. To je ispunjenje obećanja: 'Izliću od svoga Duha na svako telo'."
Slušajte sada, ako je ova prva slika rane Crkve koju imate u ovom poglavlju ili kasnijem na Dan Pedesetnice bila Božja idealna Crkva, hoćete li obojiti tu sliku kao što je bila i kao što bi trebala da bude? Hoćete li da naslikate takozvanu sliku Crkve Božje danas i stavite jednu do druge i hoće li ijedan čovek u svom zdravom umu i u svom zdravom rasuđivanju reći da je ova kao ona? Usuđuje li se ijedan čovek reći da je današnja Crkva kao ona, a kad govorim o Crkvi, koristim reč u onom smislu u kojem je upotrebljava Biblija. Ako smo iskreni, reći ćemo da smo otpali od milosti. Neka nam Bog pomogne da se ponovno vratimo! Ne možete čitati Bibliju, ne možete čitati o delima Duha kroz apostole, ne možete čitati o divnim danima prve Crkve bez ove misli: ako je ovo Božji ideal, gde smo onda mi? I nemojte nikoga kriviti, jer smo mi deo tog društva. Crkva Božija je sačinjena od pojedinaca, a vi i ja smo te jedinke velike Crkve, mi smo odgovorni sami za sebe prema svojim sposobnostima i prema svom prosvetljenju, odgovorni za opšte stanje stvari. Neka nam Gospod otvori oči da možemo da vidimo ono što su videli i ti ljudi!
Kad je silni Duh došao i preuzeo ih i kad je Petar nešto malo govorio, tri hiljade ljudi je palo na kolena i zavapilo za milošću. Bila je to divna žetva samo jednog dana, zar ne? Tri hiljade obraćenika u jednom danu! A onda mi neki ponekad kažu: "Ne smeš brojati obraćenike." Dakle, u ono su ih vreme brojali, a i Isus je rekao da je radost u nebu nad jednim. Ako On broji jednoga, onda broji i tri hiljade. Na vrhuncu divnog skupljanja duša, tri hiljade njih je veliki broj.
I tako vidite da je sabiranje stvar vere kao i obraćenje ljudi. Nemojte pobesneti kad treba da se skuplja prilog ili je najavljeno njegovo skupljanje, jer je skupljanje isto tako stvar vere kao i Golgota, a dok ne naučite da dajete, nećete znati ni šta znači Golgota. Skupljanje je biblijski! Kad čovek stavi svoju čekovnu knjižicu na oltar Božji i kaže: "Gospode, tu je moje ime; ispuni iznos koji želiš; znaš koliko sebi mogu da priuštim i koliko mogu da dam; ispuni ga kako želiš", znaćeš da nije daleko od carstva. Davanje znači milosrđe, a kad čovek to dobije od Boga, mora da želi i da da Bogu.
Da su se Petar i Jovan sastali i rekli: "Pogledajte, braćo, imamo sva ova divna iskustva; videli smo tri hiljade obraćenika. Imamo mnogo obraćenika za koje moramo da se brinemo i formiramo ih u crkvu..."
Verujem da Petar i Jovan to nisu zanemarili, jer po pravilu Gospod zna kojim ljudima može sa poveri tri hiljade obraćenika. Gospod i danas zna kome može da poveri novorođene bebe. Ako bi Gospod nekim crkvama koje mogu da imenuju, dao novorođene bebe, te crkve ne bi mogle da obavljaju njihovo negovanje jer nemaju hrane ni odeće za njih, a ni vazduha koji bi mogle da udišu. Gospod zna ljude kojima može da poveri obraćenike.
Verujem da su Petar i Jovan učinili upravo ono što sam rekao, sve što je bilo potrebno da bi sačuvali ono što su dobili. Da su se Petar i Jovan sastali i rekli: "Vidi, još uvek postoji sav ovaj prilog koji treba da se uloži i sačuva i za koji se treba dobro brinuti; sve su naše crkvene blagajne pune, moramo imati odbore i poverenike", znamo da ni to ne bi bilo zanemareno. Siguran sam da Petar i Jovan nisu zadržali prilog, jer malo kasnije ništa nisu imali. Sad zamislite Petra i Jovana sa krstom pred sobom, sa vaskrsenjem koje sija poput zvezde na njihovom nebu, sa svežim vaznesenjem na pameti, sa silnom snagom Duha Svetoga u svojim životima i vapajem tri hiljade duša u njihovim ušima! A ipak Petar i Jovan koji su sve to videli, nisu mogli da ne odu na nedeljni sastanak molitve, i tu leži sila njihove pobede.
Pokažite mi nedeljni sastanak molitve u bilo kojoj crkvi u svom kvartu, i ja ću proceniti njen duhovni život. Nedeljni sastanak molitve je duhovni termometar bilo koje crkve. Ako mi kažete koliko često odlazite na nedeljni molitveni sastanak, ja ću vam reći gde ste. Ako mi dopustite da čujem vašu javnu molitvu, i date mi priliku da stavim svoj prst na vaš duhovni puls, napraviću dijagnozu vašeg duhovnog života. Nikada u istoriji sveta nije bilo dana kad je Crkva bila tako bogata na toliko načina kao danas. Nikada nismo imali tako veličanstveno propovedanje kao što ga imamo danas. Nikada nismo imali toliko sjajnih propovednika kao što ih imamo danas. Bila su razdoblja kad smo imali nekoliko velikih propovjednika i oni su se isticali poput vrhova planina, ali danas i prosečni čovek propoveda Evanđelje Sina Božjega potpuno i slobodno.
Nikada nije postojalo vreme kad smo imali takve veličanstvene crkvene zgrade kao danas. Nikada nije bilo vreme kad smo poticali ljude da dublje posegnu u svoje džepove da bismo uzeli njihovo zlato za Božju stvar, kao što to činimo danas. Nikada nije postojalo vreme kad ste imali tako veličanstveno pevanje, crkveno pevanje. (A nemojte misliti da se ja ne razumem u muziku, jer ja sam svoju muziku naučio od Božjih pernatih zborova: od drozdova, slavuja, ševa, konopljarki. Kad Božji zborovi počnu pevati, svi drugi moraju ućutati.)
Ne mislim na vokalno pevušenje, naprotiv, mislim na pevanje, pravo pevanje. Nikada nije postojalo vreme sa tako veličanstvenim pevanjem u Crkvi kao danas. Nikada nije postojalo vreme kad je Crkvi Božjoj bilo dano toliko mnogo da spasi mase, kao danas. Setite se deset, dvanaest ili dvadeset godina unazad, "jednosobne misije" u stražnjoj ulici, malo suterensko mesto, ako ne podrumsko, sa slomljenim prozorima i nameštajem koji je vapio za popravkom, sa starim astmatičnim orguljama u ćošku bez jedne pedale, i dvadeset ili trideset musavih mališana koji su jurili tamo-vamo, i dve ili tri mlade gospođe koje su ih stalno ućutkivale. Ako ste imali nekoga ko je mogao da propoveda a niste ga hteli u crkvi, nekog poput Gipsy-ja Smith-a, poslali bi ga u tu "misijsku prostoriju".
A ako ste u školi velike crkve imali nekoliko starih knjiga himni ili Biblija, koje više nisu bile za upotrebu jer im je manjkalo pola stranica i neki stari instrument koji više nije bio za upotrebu, neko bi zapitao: "Šta ćemo učiniti sa ovom starudijom?" tada bi neki ekonomičan brat rekao: "O, pošaljite je u onu "jednosobnu misiju"". A vi ste očekivali da ćete tim jeftinim metodama obratiti sirotinju! Sve ste to promenili, hvala Bogu. Trošite hiljade i hiljade na dvorane i dajete svoje grandiozne instrumente, svoje najbolje pevače i svoje najsnažnije propovednike da dosegnu mase. Sve se to promenilo, a neki smo to i videli kako se menja. Ali ja bih voleo da možemo da promenimo i naše molitvene sastanke. Najslabija tačka Crkve Božije su njeni molitveni sastanci. Učionice možete napuniti zabavom i izvođenjem drama, a neke naše crkve ih i imaju.
Hteo bi da mogu da se pozabavim tim crkvama na svoj način. Ili bi obratio narod u njima ili bi zapalio zgradu. Ne bih hteo da dozvolim da se dom Božiji prlja svetovnim metodama. Ne možete spasiti čovečanstvo đavoljim oružjem. Svoje crkve možete napuniti svetovnim stvarima, ali ako pokušate da pridobijete ljude za molitvene sastanke, dobijaju astmu ili prehladu ili su isuviše umorni. Ako ih neko iz društva pozove na večeru, ništa ne čujete o prehladi ili astmi. Je l' tako? Ili je to izmišljena priča? Čujte, mi se igramo vere. Neka nam Gospod pomogne!
Ovi su ljudi, dakle, išli na molitveni sastanak. Ako Crkva išta treba da učini na nekom području za Isusa Hrista, onda mora da uspostavi pravi molitveni život. To je ono što ja želim. Ne postoji zamena za molitvu. Uzmite svo znanje, uzmite svu kulturu, sve talente, svu milozvučnost i poeziju, svu arhitekturu i sav politički i društveni uticaj, uzmite sve to i posvetite kod Isusovih nogu, ali upamtite, ne postoji zamena za molitvu.
Petar i Jovan su išli u određeno vreme gore u dom molitve. Odlazite li vi na molitveni sastanak? Jadna je crkva koja ne zna da se moli. Gde su glave naših familija na molitvenom sastanku, gde su naši poslovni ljudi na molitvenom sastanku, gde su naši učitelji nedeljnih škola, članovi crkvenog odbora i vođe zborova, na molitvenom sastanku? Poslušajte, ljudi i žene, sve drugo ništa neće vredeti, jer malo vredi to što radite ako se ne molite. Do sudnjega dana možete propovedati svojoj deci, svojim slugama i ljudima na koje utičete svojim odlaženjem u crkvu, ali kad je večernji molitveni sastanak, a oni znaju da treba da idete a vi ne idete, a nemate ni želje, svo vaše propovedanje je beskorisno. Ono što radite, to govori i šta mislite.
Ovi su ljudi išli na molitvu. I upamtite, Petar i Jovan su išli zajedno. Petar nije bio Jovan i Jovan nije bio Petar. Njih dvojica su bili potpuna suprotnost. Svojim razmišljanjima su bili daleko jedan od drugoga, razlikovali su se ali su išli zajedno. Tako i Petar i Jovan zajedno na molitvenom sastanku zadobijaju pobedu. Ako postoje dva čoveka ili možda dve žene.u vašoj crkvi, koji bi mogli da budu zadobijeni da se zajedno spuste na kolena na molitvenom sastanku, imaćete probuđenje.
Mislim na one ljude koji u poslednje vreme ne razgovaraju. Mislim na to dvoje. Kad bi samo mogli da ih zadobijete da dođu na molitveni sastanak, kakav bi to srećan dan mogao da bude za propovednika i za celu zajednicu! Pa, kažete da dođu povremeno. Da, znam, jedan u onom ćošku, a drugi u drugom. Oboje se mole i oboje se mole jedan za drugoga. Jeste li ikada to čuli? Jeste li ikada primetili pet ili šest ljudi u prostoriji molitvenog sastanka? Udaljeni su jedan od drugoga koliko im samo zidovi to dopuštaju, a svi oni govore: "Gde je dvoje ili troje zajedno." Ali kad bi zidovi bili udaljeni još jedan kilometar, i oni bi bili. Ne znam, vidite li vi te stvari. Ja ne mogu a da ne vidim tu dvojicu. Brate, nađi svoga Petra, hoćeš li? To će biti probuđenje. Pronađi svog Jovana, i to će biti probuđenje. Idi i rukuj se sa čovekom sa kojim u poslednje vreme nisi razgovarao, rukuj se sa ženom kojoj baš nisi bio prijateljski naklonjen u poslednje vreme. To je ono šta mislim kad govorim o dvojici zajedno.
Nedavno sam u jednoj velikoj crkvi rekao upravo to. Na završetku sam hteo da razgovaram sa jednim vođom crkve kad je ušao u prostoriju po svoj šešir, te sam rekao: "Hoćeš da pričekaš minut, želim s tobom da razgovaram?" Odgovorio mi je: "Nemoj me sada zaustavljati, u žurbi sam." Rekao sam mu: "O čemu se radi?" "Dakle", rekao je, "idem da obavim ono što si mi upravo rekao!" Rekao sam: "O čemu pričaš?" A on je odgovorio: "Idem da razgovaram sa jednim bratom, vođom crkve, sa kojim nisam razgovarao pet godina zahvaljujući mojoj krivici. Idem to da obavim dok je božanski dodir na meni. Idem da nađem svog Petra."
I doveo ga je uveče u prvi red, gde je svako u onoj nagomilanoj crkvi mogao da ga vidi. Digao se i zapevao: "Slava Bogu od kojega svaki blagoslov dolazi." Duh razdora između ove dvojice podelio je crkvu. Nađite svoga Petra; nađite svoga Jovana. Petar i Jovan su išli zajedno. Dobro je za vas hrišćane svih denominacija da se malo pomešate. Živeti malo predaleko jedan od drugoga, ali što se bliže budemo primicali Hristu, bliže ćemo biti i jedni drugima. Kad dospemo u nebo, moraćemo da živimo zajedno. Za neke od nas je bolje da to naučimo ovde dole. Sve što je lepo, zajedno je. Ne zaboravite to. Oni su, dakle, išli zajedno na molitvu.
Želim da obratite pažnju i na to da su Petar i Jovan mogli da se čuju. Znam da je bilo tako kad su na kolenima izgovarali svoje molitve. Oni su se čuli, a ja ću vam reći zašto. Oni su svoje molitve živeli. Ako želite da vas Gospod čuje kako izgovarate Očenaš na koljenima, morate ga živeti na nogama. Ako želite da vas Gospod čuje kad uđete u hram, morate i vi čuti molitvu nekog drugog pre nego sto uđete u hram. Ako želite da vas Gospod vidi u hramu, morate i vi videti nekoga ko vas treba, pre nego sto uđete u hram. Ako želite da Gospod stavi svoju ruku na vas u hramu, stavite i vi svoju ruku na nekoga pre nego sto dospete u hram.
Ovi ljudi su krenuli malo ranije i na svom putu uštedeli još malo vremena da bi potražili nekoga koga bi mogli da povedu sa sobom. Pitam se koliko od nas to čini? Pitam se da li iko od nas u nedelju ujutru kreće deset minuta ranije? Pitam se da li vidite ikada napolju nekoga hromog, oduzetog, hendikepiranog, odbačenog, prokletog od greha; pitam se uzimate li ikada vreme da razgovarate sa njim i da mu kažete: "Dođi i sedi sa mnom." Jer je mnogo ljudi koji nikada neće ući u crkvu dok ih vi ne unesete. Ne zaboravite to.
Ovaj čovek ne bi bio na vratima da nije bio tamo donet. Neko ga je voleo; neko se brinuo za njega. Bio je podignut na ono mesto i kad su Petar i Jovan došli, on ih je video. Čujte: to su ljudi kojima Bog može da poveri pobedu. Oni su imali oči za tri hiljade, ali su imali oči i za hromoga. Imali su oči za ljude koji su imali kuće, zemlju, novac, ali su imali i oči, srce i ruke za siromaha koji je nešto tražio. To je čovek u kojega se Gospod pouzdaje. Imamo li mi oči za hrome; imamo li mi oči za bludnice; imamo li mi oči za pijanice; imamo li mi oči za zatvorske ptičice; imamo li mi saosećanje za proklete?
Hiljade su izvan naših crkava koje smo uspešno etiketirali, bedno ih ogovarali, bacali uvrede na njihove povrede. Da li ste pokušali da ih spasite? I u najgorima u vašem gradu postoji dobroga onoliko koliko postoji i u vama, koje je dostigla milost, samo ako im kažete evanđelje. Neka vam Bog pomogne da delujete! Tu su oni! Koliko smo pokušali da spasimo i izbavimo one koji ginu? Lako je pevati u crkvenom redu i nogom udarati takt. To nije vera, to je osećajnost, to je mašta. Ako želite da spasite one koji ginu, morate izaći i dosegnuti ih. Ko je voljan to da učini? Govorimo o onima koji ne idu u crkvu, a šta je sa crkvom koja ne ide? Ogovaramo ljude za koje kažemo da ne žele crkvu. To je besmisleno, to nije istina. Ne želim da čujem da ih klevećemo. Oni žele Boga, oni žele Bibliju, oni nisu neprijatelji Isusa Hrista, ali istina je da mrze jadne karikature koje vide o Njemu u životima mnogih od nas koji tvrdimo da Ga sledimo; oni to mrze, a ne Isusa; odgovaraju Isusu i prepoznaju Ga kad Ga vide. U svom sam životu naučio da postoji daleko više ljudi koji će doći i sedeti u vašem redu ako ih zamolite, nego što sanjate.
Ne znam šta radite u svom gradu kad je glasanje (izbori), ali znam šta ljudi čine tamo gde ja živim. Nije važno koliko daleko neki čovek živi, kandidati će mu poći u posetu da bi zadobili njegov glas. Ponašaju se prema njemu sa poštovanjem, jer je on glasač. Ako žena dođe na vrata, traže da vide njenog muža; a kad su pozvani da uđu i sednu, ako je tamo ptica u kavezu, to je najlepša ptica ikada viđena; ako je cvetić u posudi, to je najlepši cvet; ako su tu kokoši, idu da vide i kokoši; ako je tu pas, pođu da ga pomiluju; ako je malo dete, ne zaboravljaju da ga poljube makar i ne bilo čisto.
Njihovo je oko na glasu birača, a ako čovek nije kod kuće, dolaze ponovno, i ponovno, i ponovno dok nisu sigurni u njega, a kad dolazi dan glasanja, tako su uzbuđeni da bi zadobili glas toga čoveka, ne da ga samo čekaju da dođe, već po njega šalju i automobil. Zar nije tako? A šta vi činite kad želite da neki čovek dođe u crkvu? Nikada ga ne pozivate, nikada mu ne odlazite u posetu, nikada mu ne kažete kada je bogosluženje. A čovek kaže: "Kad žele moj glas, dolaze da me vide, a sada kad želim da se obratim, ne poznaju me." I čovek vidi prevaru! Čujte, više je hromih koji će odgovoriti na dodir stvarnog saosećanja, nego što možete i da sanjate. Ne znate šta je u njima jer nikada niste zaronili, nikada niste kopali, nikada niste istraživali. Više ih je nego što možete i da zamislite.
Nedavno sam stajao u jednom prekrasnom rudniku u Kimberiey-u, rudniku dijamanata. Spustili su me stotinjak metara, dali mi pijuk i pod moje se noge srušila plava zemlja koja je u sebi sadržavala dijamante. Neki su se otkotrljali pa sam ih tražio svojom bater-lampom, ali nisam video ni jednoga. U zemlji su dijamanti neiskazane vrednosti, stavljeni tamo od Boga. Neko je jednoga dana jahao vašim ulicama sa Ruskinom i rekao: "Kakvo je odvratno blato u ovom gradu!" A Ruskinje odgovorio: "U tom je blatu pesak, čađ, voda, vapno, iz čega je Bog stvorio opale, safire i dijamante." Ako Bog može da stvori opale, safire i dijamante od vašeg blata, nešto može da stvori i od jadnog hromog čoveka koji živi u vašem susedstvu, ako samo pomognete Bogu da ga spasi, a to je sada vaš i moj posao. Bacite oči na nekoga! Ako je hrom, ne znate šta je u njemu. Dajte mu priliku. Smešite mu se, volite ga, pomozite mu i iznenadićete se. On može da bude gomila jada, sav bedan, iskrivljen, pogrbljen, bez ikakve šanse, međutim, upamtite, možda je proklet u svome rođenju, opijen kroz majčino mleko, rođen sa krvlju bludnice, pijanice i lopova u svojim venama. Imajte sažaljenja prema njemu! Hrist je umro i za najgore. Ako to verujete, pomozite takvima da dođu Bogu.
Petar i Jovan su uprli su svoje oči u ovog jadnog hromog čoveka i to je bilo svanuće večnoga dana za ovog jadnika. Rekli su: "Pogledaj u nas", i on je pogledao očekujući nešto. Mnogo je bilo onih koji su pogledali u vas i nešto očekivali. Da li su se razočarali? "Pogledaj u nas!" I Petar je održao lep mali govor ispropovedavši malu propoved. Rekao je: "U ime Isusa Hrista Nazarećanina ustani i hodaj!" Vi i ja možda bi učinili to bez daljnje zapovesti, ali Petar tu nije stao. Zabacivši ogrtač, oslobodio je ruku i, dovoljno mu se približivši, podigao ga uhvativši ga za desnicu. Pitam se šta bi neki od vas učinili sa hromim čovekom. Da bi ga podigli, morali bi da se sagnete. U crkvi su potrebni dobri saginjači, oni koji su voljni da saviju leđa.
Kad sam bio Ciganin, živeo sam u šatoru i nisam spavao u kući do svoje sedamnaeste godine. Bio sam ciganski dečak, a kad sam putovao kroz grofovije Cambridge, Essex, Suffolk i Norfolk, viđao sam farmere kako svojim kolima odlaze u polja i nose snopove zlatna žita u plastovima. Kad je polje obilno rodilo, farmeri bi otvarali vrata polja i dopuštali sirotinji da uđe i pabirči. Primetio sam kad sam bio dečak da su oni koji su dobro pabirčili morali da budu i dobri saginjači.
Braćo, ako želite da odete na njivu Božiju da pabirčite hrome za Njega, morate da se sagnete. Ako želite nekome da pomognete, morate stajati malo više od njega inače nećete moći visoko da ga podignete. Proverite sebe kako stojite. Petar ga je uhvatio za desnicu i podigao ga. Postoje trenutci u životu čoveka kad takvo podizanje ne podiže čoveka samo za ovo vreme, nego za svu večnost. Ja sam uhvatio ruke ljudi u Južnoj Africi i pogledao im u lice, a oni nisu izgovorili ni reči, samo su držali moju ruku i to je ponovno bio dodir njihove majke i dodir njihovog doma; video sam velike suze kako teku niz njihovo lice. Kažem vam, nešto je neopisivo u dodiru ljudske ruke. Skinite bele rukavice i dotaknite te jadnike, Hrista radi.
Poslušajte, u svojim venama imate dobru krv; kroz vene vam teče moralna sila vaših pobožnih predaka; odgajani ste u hrišćanskim domovima, imali ste prednost obrazovanja, crkvenog života, propovednike odgovorne za nedeljnu školu, učitelje u poseti, hrišćanske roditelje koji su vas voleli. Imali ste sve na svetu da vam pomogne da verujete, međutim, postoje trenutci kad je potrebno vreme da bi vas se nagovorilo da poverujete. Sažalite se nad onima koji nisu imali vašu priliku. Dobro je reći: "Veruj, veruj!" Ali potrebno je da postanete Isus Hrist u ljudskom obličju da mogu da vas dotaknu i veruju u onoga koji se otkrio kroz vas. Neka nam Bog pomogne da to činimo. Kada Crkva dotakne hrome, ozdravljaće.
Mnogo je ljudi koji će ući u crkvu skačući i plešući od radosti kad pođete do njih i dotaknete ih. Na taj način oni ulaze. Takav je ulazak; ulazak u vaš red jeste kroz vaše ruke i kroz vaše srce, kroz vaše oči, kroz vaše noge i kroz vaš život. Dolazak Bogu nekih od tih ljudi desiće se kroz vas. Doći će dovoljno brzo, samo im dajte priliku i učinite da vide da ih želite, da osete da želite njihov glas.
Ako neko iz sirotinjske četvrti dođe u crkvu pre vas i "baci se" na vaše sedište pre nego sto vi dospete do njega, nemojte frktati nosem i zvati đakone ili nekoga drugog, i reći: "Ovo je moje sedište", a onda govoriti (kritikovati) o onima koji ne dolaze u crkvu! Neka nas Gospod sačuva od licemerstva i slepila. Ne monopolišite ni sa malo Božijeg nasledstva! Ona ne pripada vama. Ona je Njegova. Njegov je dom otvoren za sve ljude. Dajte Mu priliku u Njegovoj vlastitoj kući, a dajte priliku i onima koji Ga najviše trebaju.
Svakako, jadan hromi čovek je dobio više nego što je i tražio. Tražio je milostinju a Gospod mu je dao noge. To je uvek iznenađenje; Isus je uvek daje više nego što tražimo. Vi i ja koji godinama pokušavamo da Ga ljubimo, nalazimo svakoga dana neko srećno iznenađenje.
Mislili smo da nećemo moći da stojimo, a hodamo. Mislili smo da nećemo moći da hodamo, a trčimo. Mislili smo da nećemo moći da trpimo, ali živimo. Mislili smo da nikada nećemo dovde dospeti, a ovde smo, neka je blagosloven Bog! Brate, živi Evanđelje i hromi oko tebe će dotaći tvoju ruku, a kroz to, uhvatiće i ruku ljubavi koja se pruža sa krsta i koja je dovoljno jaka da spasi svet. Neka nam Bog pomogne da tako činimo. Amin!
