Gledajući na Isusa
U tri reči samo, u tri reči je sažeta čitava tajna uspešnog hrišćanskog života: "... gledajući na Isusa..." (Jev. 12,2)
Gledajući na Isusa -
u Svetom Pismu, da bi saznali ko je On, šta je učinio, šta daje, šta traži, da bi našli u Njegovom karakteru svoj uzor, u Njegovim naučavanjima svoju poduku, u Njegovim propisima svoj zakon, u Njegovim obećanjima svoj oslonac u Njegovoj osobi i u Njegovom delu potpuno zadovoljstvo pruženo svim potrebama naše duše.
Gledajući na Isusa -
raspetog, da bi našli u Njegovoj prolivenoj krvi svoj otkup, svoje oproštenje i svoj mir.
Gledajući na Isusa -
vaskrslog, da bi našli u Njemu pravdu koja nas jedino opravdava i omogućuje nama, nedostojni kakvi jesmo, da se približimo Bogu s pouzdanjem u Njegovo ime, Onome koji je Njegov Otac i naš Otac, Njegov Bog i naš Bog.
Gledajući na Isusa -
proslavljenog, da bi našli u Njemu svog nebeskog zastupnika (vidi 1. Jn. 2,1) koji dopunjuje Svojim zastupanjem delo Svoje milosti i našeg spasenja, koji se pojavljuje sada za nas pred licem Božjim, naš Prvosveštenik, žrtva bez mane, koji neprestano čisti nedostojnost naših nesvetih prinosa (vidi Jev. 2,16-17 i Jev. 7,25).
Gledajući na Isusa -
objavljenog po Svetom Duhu da bi našli u stalnoj zajednici s Njim, očišćenje naših zaprljanih srca, osvetljavanje našeg pomračenog duha, promenu naše buntovne volje; da bi bili sposobni pobediti sve nasrtaje sveta i zla, odupirući se njihovom nasilju - Isusom koji je postao našom snagom - osujetivši njihovo lukavstvo - Isusom našom mudrosti; podupreti Njegovom sklonošću, koji nije bio pošteđen niti jedne kušnje, uz pomoć Njegovu, koji nije podlegao nijednoj od njih.
Gledajući na Isusa -
koji je pokajanje kao i oproštenje greha (Dela 5,31 i 1. Jn. 1,9), da nam učini milost da upoznamo, okajemo, ispovedimo i ostavimo naše grehe i prestupe.
Gledajući na Isusa -
da primimo od Njega zadatak i krst za svaki dan, kao i milost koja je dovoljna za nošenje krsta i izvršenje zadatka; da budemo strpljivi Njegovim strpljenjem, radini Njegovom radinošću, ljubazni Njegovom ljubavlju; ne da se pitamo: "Što ja mogu?" već: "Što On ne može?" i očekujući, i oslanjajući se na Njegovu snagu, koja se pokazuje u našoj slabosti.
Gledajući na Isusa -
da izađemo iz sebe i da se zaboravimo; da bi se raspršile naše tmine u jasnoći Njegova lica; da bi naše radosti bile svete i da bi naše boli bile smirene; da nas ponizi i da nas povisi, da nas ožalosti i da nas uteši, da nas osiromaši i da nas obogati. Da nas nauči moliti se i da usliši naše molitve; da bi ostavljajući nas u svetu, odvojio nas od sveta, tako da naš život bude sakriven s Njim u Bogu, a naše ponašanje da svedoči o Njemu pred ljudima.
Gledajući na Isusa -
koji, kad se vratio u dom Oca svoga (Jn. 14,2), priprema nam tamo mesto. Dakle, da bismo i mi sa ovim blaženim očekivanjem živeli u nadi, i da nas pripravi da umremo u miru, kada bude došao čas da se susretnemo s poslednjim neprijateljem kojega je On pobedio za nas, kojega ćemo mi pobediti s Njim - smrt.
Gledajući na Isusa -
koji će opet doći, kada se ispuni vreme koje je odredio Njegov Otac. Njegov ponovni dolazak je predmet nade za zajednicu (Crkvu), koja se sastoji od istinskih vernika, bez razlike gde se oni nalazili. Oni Ga očekuju i primaju moć, hrabrost, strpljenje i radost pri pomisli na Njegov skori dolazak.
Potrebno je obratiti pažnju na reči kojima se poslužio Sveti Duh u Filipljanima 3,20: "A naša je domovina na nebu, otkuda i Spasitelja očekujemo Gospoda Isusa Hrista..." Za reč "očekujemo" koristi se grčka reč ap/ek/dechometha, koja je slično sastavljena kao i reč koja se u Jevrejima 12,2 se prevodi sa "gledajući". Ona se spominje samo u Novom zavetu i nalazimo je gotovo samo u odnosu na očekivanje ponovnog dolaska Gospoda Isusa. Ona se sastoji, kao što sam to pokušao naglasili pomoću kosih crtica iz tri dela:
1) ap(o) = "odvratiti" pogled od svega ostaloga i očekivati ponovni Hristov dolazak.
2) ek = "iz" - "na" - "kroz" - ovaj slog još više intenzivira nadolazeću reč.
3) dechometha = "mi primamo" - "mi odajemo dobrodošlicu".
Ova složena reč nam ukazuje na potrebu, da svu našu pažnju trebamo usredsrediti na ponovni dolazak Gospodnji.
Gledajući na Isusa -
Začetnika i Dovršitelja vere, to jest Onoga koji je uzor i izvor i njezin povod. On od prvog do zadnjeg koraka ide na čelu verujućih; da bi On nadahnjivao našu veru, ohrabrivao, podupirao i doveo nas do konačnog cilja.
Gledajući na Isusa -
i na ništa drugo, kao što kaže grčki originalni tekst, koristi reč: aphorontes, a koja nam nalaže da usmerimo (vežemo) naš pogled čvrsto na Njega, da ga okrenemo od svega ostalog.
Grčka reč ap/horontes sastoji se iz dva dela:
1) ap(o) = "odvratiti" - našu pažnju trebamo odvratiti od svega ostalog, i usmeriti je na cilj trke, na Gospoda Isusa. Ako trkač i za trenutak izgubi cilj iz svojih očiju, te ako se obazire na publiku, ili ako se okrene da vidi ostale trkače, on će izgubiti barem nešto od svoje brzine. Tako je i u duhovnom pogledu: ako okrenemo naše duhovne oči od Gospoda Isusa, te ako gledamo na ljude ili na okolnosti u kojima se nalazimo, tada će naša duhovna trka i uzrast u milosti biti usporeni - ometeni.
2) horontes = "gledajući", "posmatrajući". Značajno je da se ovde Gospod naziva Njegovim ličnim imenom "Isus" (ukupno dvadeset puta u poslanici Jevrejima). On, koji se ponizio i postao čovek među ljudima, On je sada proslavljen i ovenčan slavom i veličanstvom. Kada ga tako posmatramo, onda nam to uliva silu i ustrajnost za našu duhovnu trku.
U povezanosti sa značenjem reči "gledajući", želimo vam još obratiti pažnju i na odeljke iz: 4. Mojsijeva 21,8; 2. Dnevnika 20,12; Psalam 34,5; Jovan 1,36 i Jovan 3,15.
Na Isusa -
a ne na sebe, svoje misli, svoja razmišljanja, zamisli, želje i namere.
Na Isusa -
a ne na svet, na njegove želje, njegove draži, njegova načela i njegove prevare.
Na Isusa -
a ne na Sotonu, bilo da nastoji da nas zastraši svojim besnilom ili nas pokuša zavesti svojim laskanjem. O, koliko bi sebe poštedeli nepotrebnih pitanja, nemirne savesti, izgubljenog vremena, opasnih pregovora sa zlim, duhovne rastrešenosti, uzaludnih snova, gorkih razočaranja, žalosnih borbi i tužnih padova, kada bi gledali uvek pravo na Isusa, i Ga sledili tamo kuda nas On bude vodio. Tada se ne trebamo plašiti da ćemo izgubiti iz vida stazu koju nam označuje i osvetljava, i tada naše oči neće zavoditi tuđe i tajnovite staze za koje On smatra da nisu za nas i loše po nas.
Na Isusa -
a ne na našu veroispovest (crkvenu denominaciju), ma, kako god nam se ona činila biblijska - ispravna. Vera koja spašava, koja posvećuje, i koja teši, ne znači samo pristanak na učenje o spasenju, već nas ona želi povezati uz osobu Spasitelja. Nije dovoljno znati za Isusa, ili o Hristu, već Ga treba i lično prihvatiti. Zato nadodajem, da niko ne može stvarno upoznati Isusa, ako Ga nije najpre primio u svoje srce. U stvari niko ne može istinski poznavati Hrista, ako se On nije nastanio u njemu. Apostol Jovan kaže: "Ko ima Sina ima život; ko nema Sina Božijeg, nema života." (1. Jn. 5,12).
Na Isusa -
a ne na naše molitve i čitanje Biblije, na naše pobožne razgovore i versku literaturu, ni na naše redovno posećivanje skupova vernih. Sve te stvari su dobre, ali ih nikad ne smemo staviti ispred Njega. To su sredstva pomoću kojih nam se On želi otkriti, ali to ne sme odvratiti naš pogled od Onoga, koji tim stvarima daje sjaj i duhovni značaj.
Na Isusa -
a ne na naš položaj u hrišćanskoj crkvi, niti na veliku porodicu Božje dece kojoj pripada svaki onaj koji se obratio - nanovorodio. Ne na naše krštenje, na moralno vaspitanje koje smo primili, na učenje koje ispovedamo, na mišljenja koje drugi stvaraju o našoj ličnoj pobožnosti, ili što mi mislimo o nama samima. Zbog toga, jer neki od onih koji su prorokovali u ime Isusovo i činili velika čuda, čuće u onaj dan: "... nikada vas nisam upoznao; odlazite od mene vi koji činite bezakonje" (Mt. 7,22-23). Ali zasigurno, On će priznati pred svojim Ocem i pred Njegovim anđelima onog najponiznijeg koji je gledao na Njega.
Na Isusa -
a ne na svoju braću, pa niti na one najbolje ili najpoznatije između njih. Ako idemo za čovekom, u opasnosti smo da zalutamo, ali ako sledimo Isusa onda nikada nećemo zalutati. Uostalom, ako postavimo čoveka između sebe i Isusa, čovek će se povećavati a Isus će se umanjivati, te uskoro nećemo moći pronaći Isusa. Ako ne možemo pronaći dotičnog čoveka, naš uzor, ako on nestane, jesmo li tada sve izgubili? Naprotiv, ako Isus stoji između nas i našeg najboljeg prijatelja, naša vezanost za tog čoveka biće slabija i ne previše duboka, manje gorljiva i blaža, manje nužna, ali korisnija i za nas i za njega, oruđe bogatih blagoslova u Božjim rukama, ako se Njemu bude svidelo da se s njim posluži, a ako i ne, opet će nam biti blagoslov. Možda će se Njemu svideti da nas razdvoji od njega, kako bi nas još više približio onom jedinom pravom Prijatelju od kojega nas ne može razdvojiti ni smrt ni život (vidi Rim. 8,38-39).
Na Isusa -
a ne na Njegove i naše neprijatelje. Umesto da ih mrzimo ili da ih se plašimo, znaćemo kako da ih pomoću ljubavi pridobijemo.
Na Isusa -
a ne na zapreke koje susrećemo na svom putu. Čim se zaustavimo da ih posmatramo, one nas čude, hoće nas pokolebati, srušiti, jer smo nesposobni da shvatimo, bilo razlog radi kojega su dozvoljene, bilo sredstvo kojim ih možemo nadvladati. Apostol Petar je počeo tonuti čim je pogledao na uzburkane talase, ali dok je gledao na Isusa, hodao je po talasima kao po tvrdoj steni (Mt. 14,29-30). Što je naš zadatak teži, što su veće naše kušnje, tim je potrebnije gledati jedino na Isusa.
Na Isusa -
a ne na naše boli, da ih brojimo ili odmeravamo, da nađemo ne znam kakvo čudno sredstvo pomoću kojega bi ublažili njihovu gorčinu. Izvan Isusa bol ne posvećuje, već čini neosetljivim, ili nas želi slomiti. Ne stvara strpljenje, već pobunu; ne simpatiju, već sebičnost; ne nadu, već očaj (vidi Rim. 5,3-5). Jedino u senci Njegovog krsta možemo ispravno oceniti meru (veličinu) naše boli, prihvatiti je svakog dana iz Njegove ruke, nositi je s ljubavlju i naći tu za sebe i druge izvor blagoslova.
Na Isusa -
a ne na naše najsrećnije zemaljske radosti, bojeći se da ne bi bili zarobljeni njima toliko da nam zamrače pogled na Onoga koji ih nam daje. Kad gledamo najpre na Njega, primićemo sve to i biće hiljadu puta vrednije, jer ih primamo od Njega, da ih poverimo Njegovoj brizi, da ih koristimo Njemu na slavu i radujemo se u Njegovoj zajednici.
Na Isusa -
a ne na ljude, bez razlike da li nam oni nanosili dobro ili zlo. Ne gledajmo na ljude, okolnosti, i hiljade drugih stvari, već dođimo do pravog uzroka, Njegove volje; dođimo do samog izvora ove volje - Njegove ljubavi. Tada se neće zaustaviti naša zahvalnost na njima, ali neće biti manje živa prema onima koji su nam učinili dobro; tada ćemo moći kazati sa Psalmistom u dan kušnje, pod iznenadnim udarcima i neobjašnjivim teškoćama: "Nem sam, neću otvoriti usta svojih; jer si me Ti udario." (Ps. 39,9). U tišini naše neme boli odgovoriće nam blagi nebeski glas: "... ti sad ne znaš šta ja radim, ali ćeš posle razumeti" (Jn. 13,7).
Na Isusa -
a ne na interese naše grupe, naše crkve, a još manje na naše lične interese. Neka bi jedini predmet našeg života bila Božja slava! Ako ona ne bude najviši cilj naših napora, onda nećemo primiti Njegovu pomoć, jer je Njegova milost samo u službi Njegove slave. Ako tražimo uvek Njegovu slavu, onda možemo računati i na Njegovu milost.
Na Isusa -
a ne na iskrenost naših namera i čvrstinu naših odluka. Na žalost, koliko su puta samo naše najlepše namere bile okrenute u naše najponižavajuće poraze! Nemojmo se oslanjati na naše namere, već na Njegovu ljubav; ne na naše odluke, već na Njegova obećanja.
Na Isusa -
a ne na našu snagu. Našom snagom možemo uzdizati sami sebe; ali da bi mogli proslavljati Boga, potrebna nam je Božja snaga.
Na Isusa -
a ne na naše slabosti. Ako smo plakali nad našim slabostima, da li smo zbog toga postali jači? Gledajmo na Isusa i On će nam pružiti Svoju snagu, a mi ćemo moći uzdići pred Njime našu čašu spasenja (Ps. 116,13).
Na Isusa -
a ne na naše grehe, na izvor odakle potiču i kaznu koju zaslužuju (Mt. 15,19). Ne gledajmo na sebe, osim da bi uvideli koliko trebamo gledati na Njega i to ne kao da nismo grešnici, već naprotiv, jer mi to jesmo, upoređujući samu veličinu naših prestupa sa žrtvom koju je On prinio i milost koja ih prašta. Jednom je rekao neki ugledni Božji sluga: "Umesto da jednom pogledamo na sebe, bolje je da deset puta pogledamo na Gospoda Isusa".
Posmatranje greha vodi nas u smrt, a posmatranje Isusa vodi nas u život. Na koji način su se izlečili Izraelci u pustinji? Oni se nisu iscelili posmatrajući svoje rane, već kad su podigli oči i pogledali na bakarnu zmiju, samo tada su bili isceljeni od ljutih rana (vidi 4. Moj. 21,9; Jn. 3,14).
Na Isusa -
a ne, kao što neki misle, na njihovu tobožnju pravednost. Najbolesniji od svih bolesnika je onaj koji misli da je zdrav. Najsleplji među slepima je onaj, koji misli da jasno vidi (Jn. 9,41). Ako je opasno gledati dugo na svoju bedu, još je opasnije zadovoljno se odmarati na svojim zamišljenim zaslugama, svojoj samopravednosti.
Na Isusa -
a ne na zakon. Zakon daje naredbe, a ne daje snage da ih se izvrši. Zakon uvek osuđuje i nikad ne prašta. Staviti se pod zakon znači, udaljiti se od milosti. U onoj meri u kojoj činimo od svoje poslušnosti sredstvo spasenja, gubimo naš mir, snagu i radost, jer smo zaboravili da je Isus "... svršetak zakona - za opravdanje svakom koji veruje." (Rim. 10,4). Niti jedan čovek ne može ispuniti uslove zakona, i radi toga nas zakon tera ka Hristu, jedinom Spasitelju. On ima pravo od nas zahtevati poslušnost. Ta poslušnost zahteva naše čitavo srce i misli, pa i one najtajnije, ali to nije gvozdeni jaram i teško breme. Isus kaže: "Jer je moj jaram blag i moje breme je lako." (Mt. 11,30). Ta poslušnost proizlazi iz ljubavi prema Njemu, pošto nam je On poklonio tako divno izbavljenje.
Na Isusa -
a ne na ono šta mi činimo za Njega. Ako smo suviše zabavljeni našim delom, može se desiti da zaboravimo na našeg Učitelja. Moguće je imati pune ruke, a prazno srce. Moguće je mnogo raditi za Boga a bez Boga. Ako smo zabavljeni Gospodom, onda ne možemo zaboraviti na naš rad. Ako je srce ispunjeno ljubavlju prema Njemu, kako bi onda naše ruke mogle mirovati? One će uvek raditi one prave stvari, jer dok gledamo na Njega razumećemo šta to On želi da radimo.
Na Isusa -
a ne na prividni uspeh naših napora. Prividni uspeh nije merilo stvarnog uspeha; uostalom, Bog nam nije naredio da moramo uspeti, već da radimo. Za taj naš rad moraćemo polagati račune, a ne za uspeh, zašto da se brinemo za to? Na nama je da sejemo seme, a na Bogu je da bere plod, ako ne danas, onda sutra, ako ne mi, naći će se neko drugi. Ako imamo uspeha, opasno je uživati u tome. Gledati na uspeh, znači živeti po gledanju, gledati na Isusa i ustrajati na putu za Njim, služiti Mu, usprkos svim razočarenjima, to znači živeti po veri. "Jer po veri živimo, a ne po gledanju" (2. Kor. 5,7).
Na Isusa -
a ne na duhovne darove koje smo već primili ili koje sada primamo od Njega. Što se tiče jučerašnje milosti, ona je prošla s jučerašnjim delom; više je ne možemo upotrebiti, i ne treba se tu zaustavljati. Što se tiče današnje milosti koja je dana za današnje djelo, ona nam je poverena, ne da je gledamo, već da je upotrebimo: "gledajući na utemeljitelja i usavršitelja vere, Isusa..."
Na Isusa -
a ne na dubinu boli koju nam zadaju naši gresi, ili na poniženje koje oni izazivaju u nama. Samo ako smo dovoljno ponizni da ne ugađamo sebi, ako smo dovoljno ojađeni da bismo gledali na Isusa da bi nas On oslobodio, to jedino On traži od nas, i taj pogled, više nego sve ostalo, izazvaće naše suze i srušiti naš ponos. I kad nam se pruži prilika da gorko zaplačemo kao Petar (Lk. 22,62), onda naše zastrte oči trebaju biti više nego ikada vezane uz Njega, jer i naše pokajanje može nam postati zamkom, ako mislimo tako izbrisati u nekoj meri svojim suzama učinjene grehe, koje ništa ne može izbrisati osim krvi Božjeg Jagnjeta.
Na Isusa -
a ne na meru naše radosti, na čvrstoću naše sigurnosti ili osećajnu gorljivost naše ljubavi. Inače, čim se učini da je ova ljubav ohladila, sigurnost se poremetila, nestaće ove radosti, bilo zbog naše nevernosti, bilo zbog kušnje naše vere. Čim se izgubi osećaj, verujemo da smo izgubili svoju snagu, i daćemo se poraziti i postati neaktivni i još se buniti. Radije se setimo, da osećanja mogu nestati, ali vera i njena snaga uvek ostaje, da bismo mogli biti "puni revnosti u Gospodnjem delu svagda" (1. Kor. 15,58). Gledajte neprekidno, ne na svoja prevrtljiva srca, već na Isusa koji je uvek isti.
Na Isusa -
a ne na stepen posvećenja do kojega smo dospeli. Ako se niko ne bi mogao smatrati Božjim detetom, sve dok nalazi mrlje u svom srcu i pad u svom životu, ko bi dakle mogao okusiti radost spasenja? Svetost je plod našeg izbavljenja, dar od Boga udeljen. Delo Isusa Hrista miri nas s Bogom, a Sveti Duh nas obnavlja u Njegov lik. Nesavršenost iskrene vere, koja je još slabo utvrđena i malo plodna, ništa ne menja na punini savršenog dela Spasitelja, ni stalnost Njegovog nepromenjivog obećanja, koje osigurava večni život svakome koji se pouzda u Njega. Počivati na Otkupitelju, pravo je sredstvo kako Mu se pokoriti i samo u miru oproštenja, duša je sposobna za borbu.
U Pismu se govori o dve vrste posvećenja.
1) Prvo, o posvećenju koje prima vernik na temelju ispunjenog Hristovog dela. Hrist je naše posvećenje (1. Kor. 1,30). Vernici se zbog toga nazivaju i svetima, a u 1. Korinćanima 6,11 stoji zapisano: "... ali ste se oprali, i posvetili!"
2) Pod drugo, tu se radi o delu Svetoga Duha, kroz kojega smo podignuti na položaj kojega imamo u Hristu, da bi mogli hodati (živeti) onako, da bi Mu bili sve sličniji. "Budite sveti, jer sam ja svet." (1. Pet. 1,16). "Osveti ih istinom svojom: reč je Tvoja istina." (Jn. 17,17). "Mir imajte i svetinju sa svima; bez ovog niko neće videti Gospoda." (Jev. 12,14). U Otkrivenju se povezuju obe misli "... ko je svet neka se još sveti." (Otk. 22,11). Što biva od ove dragocene istine kod onih koji se predaju duhovnoj mlitavosti, koristeći veru koju misle da imaju, malo ceneći svetost koju nemaju? Treba ih podsetiti na onu ozbiljnu Jovanovu izjavu: "Koji govori: Poznajem Ga, a zapovesti Njegove ne drži, laža je, i u njemu istine nema." (1. Jn. 2,4). A sam Isus je rekao: "Svako dakle drvo koje ne rađa rod dobar, seku i u oganj bacaju." (Mt. 7,19).
Na Isusa -
a ne na našu veru. Zadnje lukavstvo je neprijatelja, kad ne može odvratiti naš pogled od Spasitelja, da ga svrati na našu veru. Ako je ona slaba, onda će nas pokušati obeshrabriti, a ako je ona jaka, onda će se truditi da se uzoholimo. Cilj mu je, i u jednom i u drugom slučaju, da nas oslabi. Naša snaga ne dolazi od vere, već od Spasitelja kroz veru. Zato gledajmo na Isusa.
Na Isusa -
jer od Njega ćemo saznati, ne samo šta je dobro za naše duše, već i o svetu, o našim nevoljama, opasnostima, izvorima snage i pobedama. Tada ćemo gledati sve u pravom svetlu, jer nam On pokazuje i to u vreme i onoj meri, kada će nam ta spoznaja doneti rod poniznosti, mudrosti, zahvalnosti, hrabrosti, budnosti i molitve. Sve što trebamo znati, to će nas podučiti Isus. Sve što ne naučimo od Njega, bolje je da i ne znamo.
Gledajući na Isusa -
dok smo još na zemlji, na Isusa, od časa do časa, i ne dajmo se zbuniti ni sećanjima na prošlost koju treba ostaviti iza sebe, ni brigom za budućnost, o kojoj i tako veoma malo znamo.
Gledajmo na Isusa -
sada
u budućnosti
uvek!
Uvek na Isusa -
sve upornijim pogledom, sve više sigurnim "preobražavamo se u istu sliku iz slave u slavu..." (2. Kor. 3,18), čekajući tako čas kad će nas pozvati da pođemo sa zemlje u nebo, i iz vremena u večnost.
Obećani trenutak,
blagoslovljeni trenutak,
kad ćemo Mu biti napokon "slični, jer
videćemo Ga kao što jeste". (1. Jn. 3,2)
