Svetost i duhovni darovi
- Poziv na ravnotežu.
Krajnje je važno u pogledu duhovnih darova da jasno shvatimo njihov odnos prema bitnom predmetu, koji se zove: svetost. Promašimo li to, lutaćemo u neprestanim poteškoćama i verovatno učiniti neke ružne greške u donošenju suda o drugima kao i o sebi samima.
Nekoliko pitanja traži odgovor, pitanja koja nisu samo teorijska, već nam se ponekad oštro nameću i iz područja praktičnog iskustva. Tako pitanje je: Pomažu li duhovni darovi k svetosti? Zahtevaju li oni ili ne svetost pre negoli se mogu dobiti? Jesu li oni dokaz svetosti? Utiče li lična svetost pojedinca na njihovu primenu? Jesu li darovi vredni da se trudimo oko njih kada je svetost od takve velike važnosti?
Da ne bi ovo pogrešno razumeli, trebamo u ovom proučavanju posmatrati svetost kao Hristu sličan karakter (Hristolikost): onaj pozitivan rezultat spasenja kojim se sam život Hrista ponovo proživljava u i kroz život i karakter vernika. Postoje mnogi spoljašnji darovi milosti koji obeležavaju takav karakter, a najistaknutije među njima svakako bismo mogli staviti na onu listu koju je Pavle u Galatima 5:22-23 prozvao "plod Duha". Lista sadrži: ljubav, radost, mir, strpljivost, blagost, dobrotu, vernost, krotost, uzdržljivost. On ih sve pripisuje delovanju božanske milosti u duši? oni se ne nalaze u prirodnom tlu, već dolaze od Boga.
Razlika između darova i ploda
Potrebno je jasno razumeti osnovne razlike između ova dva izraza. Plod je prirodna posledica procesa čvrstog rasta po principu života u nama. Plodu je potrebno vreme da se razvije i sazri pomoću mnogo toga spolja, kao što su sunce, kiša, zemlja, itd. Darovi se, međutim, dobijaju velikodušnim činom nekog "spolja". Oni su obično potpuni kako su dati, iako ih vežbom primalac može usavršiti, kao na primer, kad dobijete kameru ili automobil. Za naše sadašnje proučavanje važno je da plod dolazi postepeno iz nas, dok darovi dolaze trenutno spolja. Ova je definicija malo gruba, ali pomaže da se razjasni potrebna razlika između ovo dvoje.
Plod Duha će na taj način biti vidljiv kao manifestacija i posledica božanskog života koji je umetnut u vernika kod preporoda; verovatno se gotovo odmah u nekim crtama pokazuje, ali obično postepeno kroz proces "rasta u milosti". Njegovom razvoju će pripomoći neka spoljašnja sredstva milosti, kao što su zajedništvo hrišćana, služba, okolnosti - i iznad svega, zajedništvo sa Bogom. Za takav plod, koji raste tokom čitavog života hrišćanina, postoji prostor; a svetost, gledana iz tog ugla, morala bi postojano napredovati.
Darovi Duha se, međutim, mogu primiti iznenada u bilo kojoj tački iskustva nekog vernika. Iz Novog zaveta može se jasno zaključiti da je dar dat vernicima koji su najpre primili Svetoga Duha. Drugi darovi su dati u različitim situacijama na putu hrišćanina (vidi 1. Tim. 4:14 - najverovatnije kad je Timotej bio odvojen za delo službe - Dela 16:1-3). Za daljnjim darovima može se čeznuti i moliti. (1. Kor. 12:31; 1. Kor. 14:13; 1. Kor. 14:39). Sveti Duh daje darove više ili manje nezavisno o vernikovoj zrelosti, tj. rasta u milosti. Osim svakako, kako Gospod odredi prema sposobnosti pojedinca. Oni ne izviru iz života iznutra, već su suvereno delo velikog Darovatelja.
Ljubav nije duhovni dar
Prvi i najveći plod Duha je ljubav. Tako prekrasno se ta božanska ljubav manifestuje u i kroz život potpuno predan Duhu Hristovom, da osećamo kako Pavle zapravo opisuje idealnog hrišćanina kada posvećuje celo poglavlje njenom veličanju. (1. Kor. 13).
Mora nam biti sasvim jasno da je takva ljubav plod a ne dar. Ona je odeljena od duhovnih darova u Prvoj Korinćanima 14:1. Nije uopšte po Pismu kad kažemo: "Tražim ljubav, najveći dar od svih." Mnogi to kažu, ali ljubav nije spomenuta među devet darova Duha. (1. Kor. 12:8-11). Umesto da očekujemo da karakter dat u Prvoj Korinćanima 13 bude iznenada i potpuno ubačen u nas kao gotov dar od Boga, bilo bi bolje da spoznamo da je to plod koji nastaje po božanskom principu u nama. On se usavršava kroz život bliskog zajedništva sa Gospodom i ni na koji drugi način ne.
Uzimajući ljubav onako kako je izvanredno opisana u Prvoj Korinćanima 13, da nije samo prvi plod Duha (Gal. 5:22), nego da zapravo obuhvata i sav drugi plod Duha, sad smo u poziciji zapaziti dve značajne činjenice zapisane na samoj površini Novog zaveta kao odnos između darova i ploda:
a) da postoji devet darova zapisanih u Prvoj Korinćanima 12:8-11 i devet plodova zapisanih u Gal. 5:22.
b) da je veliko poglavlje o ljubavi (1. Kor. 13) postavljeno između dva glavna poglavlja koja se bave duhovnim darovima, i da je ona bitan deo tog predmeta.
Prva činjenica nas uči da darovi i plod čine ravnotežu jedan sa drugim, a druga, da su oni blisko povezani jedan sa drugim.
Pavlovo nagovaranje u pogledu "još boljeg puta" u poslednjem stihu Prve Korinćanima 12, često se tumači kao da je napisao: "Ne uznemirujte se u pogledu duhovnih darova, tražite samo ljubav." To je pogrešno, jer on nije napisao: "Težite za ljubavlju umesto za duhovnim darovima." Niti je to u ravnoteži, a niti po Pismu da se odbacuju ili zanemaruju duhovni darovi, kako to mnogi rade.
Poziv na ravnotežu
Kad apostol piše: "Starajte se, pak, za veće darove; pa ću vam još bolji put pokazati." On ne predlaže da zanemarimo duhovne darove. On poziva na ravnotežu i na ispravak duhovnih vrednosti. Najveće od svega je da rastemo u sličnosti sa Hristom, i velika je pogreška misliti da darovi mogu zameniti plod.
On to proširuje prve stihove u Prvoj Korinćanima 13. sa strašnom silom. On predstavlja duhovne darove koji deluju u svojim najblistavijim sposobnostima - a onda celu sliku sa treskom spušta do nule! Darovi jezika, proročanstvo, reč znanja, vera - svi jednako dolaze pod njegov bič. Sav je dokaz usmeren na one koji imaju darove, a nemaju ljubavi. To je jedan odlomak gde se treba zaustaviti. Prema opštem mišljenju, taj odlomak mora biti od velike važnosti svima koji tvrde da su doživeli krštenje u Svetome Duhu.
Važno je uočiti da on ni za jedan trenutak ne dovodi u pitanje originalnost darova koji su vidljivi (kao što mnogi u svojoj naglosti danas čine) niti misli da su oni imitacije i da dolaze od neke demonske sile. Bili su to originalni darovi Duha Svetoga primljeni u prvom redu direktno od samog Gospoda, ali sad korišteni od vernika koji su izgubili prave duhovne vrednosti. Neki mogu biti zbunjeni, jer je njihova jedina koncepcija o duhovnim darovima je takva, da oni ne predstavljaju ništa drugo negoli nasilno delovanje Svetoga Duha. Čitavo učenje ovih poglavlja je, međutim, da je upotreba duhovnih darova, jednom datih, i otvorena volji svakog pojedinca. (1. Kor. 14:l4, 1. Kor. 19:28; 1. Kor. 19:32). Idealno je gde je takav sklad volje vernika prema volji Božjoj da je svako korišćenje darova zaista "u Duhu". To nije uvek tako, ali bi trebala biti namera svih onih koji upotrebljavaju duhovne darove.
Kakav je rezultat kad se koriste darovi bez ljubavi? Tu je dvostruka pogreška: a) upotreba je bez sile i draži ljude; b) onaj koji koristi dar ne čini korist sebi (vidi reč "ništa" u 1. Kor. 13:1-3).
Kažemo li jednostavnim jezikom, to donosi: a) kršćanin koji upotrebljava duhovne darove, a nema života iza njih koji bi bio u skladu sa njima, ne čini nikakav utisak koji bi bio na korist drugima i samo je neprestani izvor spoticanja; b) hrišćanin koji misli da obilnom upotrebom duhovnih darova može nadoknaditi pomanjkanje lične svetosti, bedno se vara.
Zato Pavle potanko nastavlja učiti o principima koji vode njihovu upotrebu, a ljubav je ključ. Poglavlje 14. je praktična primena poglavlja 13. - ispravno korišćenje duhovnih darova. Ljubav neće biti zadovoljna čistim sebičnim uživanjem nekog dara (stih 4. itd). Ljubav će imati silnu želju da vidi druge blagoslovljene (stih 19. itd). Ljubav će biti posebno pažljiva da pred nekog ne baci kamin spoticanja (stih 26. itd).
Sve nas to vraća na savršenu ravnotežu između darova i ploda. Hrišćanin koji ima najviše ploda Duha biće hrišćanin koji će najkorisnije upotrebljavati darove Duha. Napadno pokazivanje darova, iako blistavo, neće stvoriti ništa od večne vrednosti. Potrebna je posuda koju kontroliše ljubav Božja. Karakter vernika koji koristi duhovni dar ne mora previše delovati na njegovu vanjsku manifestaciju, ali će imati veliki uticaj na njegovu silu za čvrstim poučenjem. To je od žive važnosti.
Nemoguće je, kao i nebiblijski, zamisliti neku probuđenje nastalu u sili Svetoga Duha koja želi dobrodošlicu Njemu samo kao nadahnjivaču reči ili dela, a ne i lične svetosti. "Žalošćenje" Božjega Duha pomanjkanjem posvećenja (Ef. 4:30) neminovno će završiti u "gašenju" Božjega Duha u Njegovim manifestacijama. (1. Sol. 5:19). Božanski usklađen plan otkriven u Novom zavetu je kad je Sveti Duh jednako izvor i ploda i dara, i kad je za obe blagoslovljene faze našeg izbavljenja, On dobrodošao i mi mu se pokoravamo.
Duhovni darovi u neposvećenim vernicima
Ovo nekima predstavlja velik problem i zato se time moramo ozbiljno pozabaviti.
Novi zavet u pogledu toga uopšte ne predstavlja nikakav problem. Zbrka nastaje kroz neke pogrešno shvaćene, a bojim se i vrlo nebiblijske ideje koje se uče.
Pre svega, tu je pogreška da krštenje Duhom čini dete Božje bezgrešno savršenim ili nešto slično tome. Biblijska je istina da je bez obzira na krštenje Duhom još uvek potrebno veliko lično posvećenje vernika, a to će se odvijati ako dete Božje i dalje "hoda u Duhu". (Gal. 3:2-3 i Gal. 5:16-25). Uzalud je misliti da neki "odlučan trenutak", "blagoslov" ili "iskustvo" mogu nadomestiti neprestano "hodanje" u Duhu - iako takve situacije zasigurno mogu biti od pomoći.
Ovde nije moguće ulaziti u veliko pitanje biblijske svetosti, ali možemo istaknuti da Novi zavet imenuje tri božanska posrednika za posvećenje vernika: krv (Jev. 13:12); reč (Jn. 17:17) i Duh (1. Pet. 1:2). Krštenje u Duhu Svetom daje se na osnovu pokajanja i oproštenja greha, što je preduslov stanja čistog srca primljenog po veri u dragocenu krv. (Dela 2:38; 15:9). Svrha krštenja je sila za svedočenje na različite načine darovana po Duhu (Dela 1:8).
Ljubav večna - darovi prolazni
Ljubav je večna. Njen puni rast i najlepši cvetovi nikad se ne rasevetaju na ovoj Zemlji nejasnih vizija i nesavršenog razumevanja. Oni se ovde samo pojavljuju.
Zato duša koja raste u ljubavi, raste za večnost. Ispravno ceniti ljubav dokaz je pravog osećaja za vrednosti koje su već prilagođene večnom standardu.
Promatrano sa tog visokog i krajnjeg gledišta (večnosti), duhovni darovi poprimaju svoj pravi izgled. Čak će i najbolji darovi jednog dana nestati. Za razliku od onog što je večno, oni su na kraju krajeva ipak prolazni.
Međutim, čak i ta istina treba garancija. Razlika između ljubavi i duhovnih darova mora se pažljivo definisati. Darovi su prolazni, oni će "isčeznuti", "umuknuti", "nestati". Ali ne dok ne dođe " ono što je savršeno". (1. Kor. 13:10). Grčka reč za "savršeno" jeste teleois i znači "svršeno ili kompletirano". Ta vizija apostola odlazi pravo u budućnost. Dolazak "savršenog" uopšte nije u ovom vremenu, ono je u večnosti: ono nije sada, nego tada. Dok se ne desi taj slavni događaj, darovi Duha će i dalje trajati, biće na raspolaganju crkvi.
Nadalje, ovaj odlomak ne daje opravdanje (što neki pokušavaju činiti) da se za određene darove donosi pogrešan zaključak da će "prestati" pre drugih. Prema njima se treba odnositi kao prema celini; Sveto Pismo nam ne daje nikakav nagoveštaj da će "jezici" prestati nešto pre nego što će "znanje" nestati.
Dokle god je služba crkve na Zemlji potrebna i duhovni će darovi biti potrebni. Jer, to je božanski dar koji stvara službu i "postavlja" službe unutar crkve (1. Kor. 12:28). Paralelan odlomak u Efescima 4:11-16, može nam pomoći sa zaključnom ilustracijom pravog odnosa između svetosti i duhovnih darova. Ovi darovi ovde mogu biti postavljeni poput božanskih skela, podignutih sa namerom da "izgrađuju" Telo Hristovo, "...dok svi zajedno ne dođemo... k savršenom čoveku, k meri punine veličine Hristove." Oni su potrebni samo "dok" (kao što vidite, vreme je ograničeno).
Očigledno je da će "skele" biti uklonjene (srušene) kad se građenje završi i večna se ljubav zauvek pokaže u proslavljenoj crkvi. Ali, do onog vremena, krajnja je ludost i drskost nastojati rastaviti bilo koji deo te skele. To čak mogu biti i oni delovi te iste skele koje smatramo najmanje potrebnima, a koji su upravo najpotrebniji za završni dodir božanskog Duha. Pustimo neka sve stoji i ljubomorno čuvajmo svaki dar Duha.
Zaista greši onaj koji gradi veće skele od građevine; ali jedva da čini manje pogrešno od onog koji rastavlja skele pre nego je zgrada završena. Isto tako, vrlo je u krivu onaj koji misli da je posedovanje duhovnih darova od veće važnosti od rasta u ljubavi i svega onog što čini karakter hrišćanina. Isto je tako u krivu i onaj koji misli da može bez darova, a ipak postati savršen u svetosti prema onome kako je to Bog zamislio.
"Težite za ljubavlju i pokažite revnost za duhovne darove..." (1. Kor. 14:1 EČ)
