Plod Duha
- "Uzdržanje" (Vlast nad sobom).
Još uvek postoje mnogi ljudi koji misle da se "uzdržanje" osobito odnosi na žestoka pića, ali je gotovo nepotrebno isticati da pravo uzdržanje ima široku primenu kod svih naših prohteva, ne samo kod telesnih, već i kod svih mentalnih, a i duhovnih. "Uzdržanje u svim stvarima," Pavlov je cilj i savet. (1. Kor. 9:25). Mi možemo biti umereni do određene tačke, "nepoštednoj strogosti prema telu" (Kol. 2:23), a ipak beznadno neumereni u razdražljivosti, korišćenju jezika, ljubavi prema slavi ili vlasti.
Samson je bio Naziren od svog rođenja (Sud. 16:17), što znači da nikada nije pio vina ni žestokih pića, a ipak je bio jedan od najžalosnijih primera zapisanih o čoveku koji je bio bez vlasti nad samim sobom kada su u pitanju bile druge strasti. "Vlast nad sobom" je najbolja definicija pravog biblijskog uzdržanja, i zapravo je pravi prevod koji se na nekoliko mesta upotrebljava u nekim izdanjima Novoga Zaveta (npr. Dela 24:25; 2. Pet. 1:6), gde ova kvaliteta karaktera je poznata kao "vlast nad sobom" i ona je plod Duha.
Vlast nad telom
Pomanjkanje vlasti nad fizičkim sklonostima jedan je od najrasprostranjenijih oblika slabosti i greha. Pavle je, a što je uplašilo Feliksa, odapeo strelu pravo u metu kad je "raspravljao o pravdi, umerenosti i dolazećem sudu." (Dela 24:25). Neki oblici neuzdržanja tela nisu spoljašnji i javni, poput pijanstva, ali su jednako smrtonosni kao i tela i duše.
"Da se čuvate od telesnih želja, koje vojuju na dušu!" (1. Pet. 2:11). Pavlove su snažne reči vredne da ih se u potpunosti citira: "Ali svaki koji se bori, od svega se uzdržava... Ja, dakle, tako trčim... nego mučim telo svoje i pokoravam ga..." (1. Kor. 9:25-27 DS). Jedan drugi prevod daje svežu snagu u tim rečima: "Svaki koji se bori u borilištu, suzdržava se u svemu... Ja dakle... umrtvljujem svoje telo i savladavam ga..." Ovo znači neprestana budnost, ako ne i neprestana borba. Ulozi su tako visoki da si duša ne može priuštiti ništa manje nego da bude u apsolutnom uzdržanju od svih fizičkih želja. One mogu služiti, ali nikada ne vladati. "Da ne caruje, dakle, greh u vašem smrtnom telu, da ga slušate u slastima njegovim." (Rim. 6:12 RDK).
Ovo pitanje čak ni ne završava sa stvarima obično nazvanim "grešnima", što bi se popularno moglo reći oskvrnuće ispravnog ili kršenje moralnog zakona. To se jednako može primeniti i na stvari koje su "dopuštene", na stvari kod kojih se ne pojavljuje neposlušnost prema specifičnim zapovestima. Zaista, Pavle je rekao: "Meni je sve dozvoljeno... ali neću da nešto ovlada mnome." (1. Kor. 6:12).
Ljudi ili žene koji jednostavno moraju zadovoljiti ovo ili ono telesno uživanje i koji su bedno izbačeni iz ravnoteže ako u njemu ne uživaju, u velikom su ropstvu i neslobodni za službu Gospodaru. Mi prečesto ograničavamo ovaj princip na upotrebu vina ili cigareta, a zaboravljamo da jednako možemo biti u okovima šoljice kafe, dodatnih pola sata u krevetu, u popodnevnom dremanju ili u posebnim hirovima u hrani. Te su stvari odlične sluge, ali bedni gospodari. "Ali neću da nešto ovlada mnome", kaže slobodna duša. Vlast nad sobom znači koristiti ih sa zahvalnošću kad je to zgodno i korisno, ali isto tako i mirno "ići dalje" kad ih nema, kada su uskraćene.
Vlast nad našim duhom
Pomanjkanje vlasti nad našim duhom možemo naći u odličnoj slici u Pričama: "Ko nema vlasti nad duhom svojim, on je grad razvaljen bez zidova." (Pri. 25:28). Vrlo se lako može zamisliti takav grad! Jednom jak, poštovan, sposoban odupreti se svim pljačkašima i obraniti plodne vrtove oko sebe, sada vredan prezira i pokunjen, bez snage za otpor i kod najmanjeg napada, zarastao u korov i drač.
Postoje, naime, strasti duha, koje, ako se njima ne upravlja, mogu dušu pretvoriti u takve krhotine i podrtine kao što su i one od neupravljanih strasti tela.
(a) Jedna od najrasprostranjenijih je nekontrolisani bes. Neki koji ovo čitaju verovatno su žrtve onih izliva besa koji na kraju, ako ne stvarno, onda prividno, dušu dovode pod apsolutnu demonsku silu. A bes može uzeti i druge oblike: on može biti mrzovoljan, osoran, zlovoljan ili ćudljiv. Međutim, često čujemo da se to naziva "neumerenošću".
(b) Preterana ljubav prema slavi i popularnosti može biti druga neumerenost duha. Svi mi volimo biti cenjeni, a u maloj količini to je mana za gladnu dušu i dobro za sve nas. Međutim, u nama može rasti jedna razuzdana ljubav prema slavi od čoveka, koja nas može držati u takvom ropstvu da nećemo biti voljni vršiti nikakvu službu ako nam ne laskaju ili nam se ne dodvoravaju nakon nje, i nećemo biti sposobni dobro se iskazati u onoj određenoj vrsti službe koju nam je Bog dao ako nam se mnoštvo ne ulaguje i nije oduševljeno, i ako nemamo slušateljstvo koje to oduševljeno ceni. Ako je tako, onda smo u bednom ropstvu i vrlo ozbiljno zaustavljeni u našoj korisnosti.
(c) Sledeća neumerenost duha je nezauzdan jezik koji ili udara oko sebe u strastvenom besu ili oštrom sarkazmu, ili izliva jednu nezauzdanu reku čiste ispraznosti i ogovaranja. U nekom se društvu može gotovo zatrovati rekom reči, reči, reči. Ne tako davno, pisac je bio na jednom sastanku gde je pomazanje Duha tako snažno počivalo na reči da se sveti strah spustio na skupljenu zajednicu. Međutim, sve je to kod nekih nestalo, jer su jednostavno dozvolili da punina njihovog duha nađe izraz u olakim šalama i zadirkivanju u autobusu na putu kući. Tu nije bilo vlasti nad duhom. Oni su se nakon dobrog sastanka osećali "ispunjeni", i ovo je izgleda bio jedini način da to ispuste iz sebe. Izgledalo je nevino, a zaprvo je bilo tragično.
A i puka ljubav prema prenošenju vesti otvara ustave; ono što je trebalo ostati u strogom poverenju i sačuvano, teče kroz usta - i ne može se opozvati. Nesrećno žaljenje koje osećamo, nakon toga, samo je deo cene koju plaćamo zbog pomanjkanja "neumerenosti u svim stvarima." Biblijska reč za savladavanje jezika je "zauzdavati" (Jak. 1:26), a podrazumeva čvrst i strog nadzor nad duhom bez obzira koliko primamljive bile prilike.
(d) Mnogi će se iznenaditi kad saznaju da pomanjkanje vlasti nad našim vlastitim duhom - duhovna neumerenost - može biti razlogom za zloupotrebu darova. Pavle se time pozabavio dobronamerno ali i odlučno. On nije zabranio govoriti u jezicima (1. Kor. l4:39), ali je ustrajao na uzdržanju. Pažljivo uočite da on govori o samokontroli. "Ako ko govori jezikom, ili po dvojica, ili najviše po trojica i to poredom..." (27). "Ako li ne bude nikoga da kazuje, neka ćuti..." (28) "duhovi proročki pokoravaju se prorocima." (32).
Na nesreću, mnogi nisu nikad naučili razlikovati pokretanje njihovog vlastitog duha rečitim i pomazanim propovednikom ili osećajnom pesmom i molitvom te istinskog pokretanja Svetoga Duha na njima, da bi izneli jedno pravo otkrivenje od Gospoda.
Neumereno korišćenje bilo koje "poslastice" uvek završava sa mučninom i povraćanjem. Stara reč mudrosti istinito govori: "Kad nađeš med, jedi koliko ti je dosta, da ne bi najedavši ga se izbljuvao ga." (Pri. 25:16). Jedna lepa pesma prečesto pevana, jedna lepa fraza prečesto upotrebljavana u propovedi ili molitvi, jedan duhovan dar prečesto korišten - na kraju postaje zamorno i u opasnosti da se sve zajedno odbaci. Često to na kraju znači trajna šteta. Te su stvari u biti dobre same po sebi poput meda, ako se koriste umereno. Biblijska je zapovest umerenost, ne zabrana. Završiti tako da postanemo beskorisni za Svetoga Duha samo zato jer nismo dovoljno nadzirali svoj vlastiti duh, to je zaista žalosno.
Vlast - ali ne od sebe
Sve to šta sam rekao o "vlasti nad sobom" više miriše na neko moderno učenje nego na staru evanđeosku istinu pa će se neki od čitatelja zapitati kuda ih vodim. Međutim, ne možemo skrenuti s dobrog puta obzirom da smo se držali samih reči Svetoga Pisma. Postoji mesto za vlast nad sobom.
Pravo posvećenje, ma koliko dobro naučeno i doživljeno, nikada neće uništiti ličnost pojedinca, a originalno krštenje Svetim Duhom nikada neće naneti ni trunčice štete našoj sili vlasti nad sobom niti oduzeti našu ličnu odgovornost, ali će nas silno ispuniti Bogom. Između hrišćanina koji je vođen Duhom i spiritističkog medija koga nosi sila koju ne poznaje, postoji duboka provalija (apsolutna razlika).
Gospod Isus je posedovao ličnost koja je zračila, bio je potpuno uravnotežen i pod savršenom vlašću nad sobom u svakoj situaciji. Hrist je verovatno bio jedini u Pilatovoj sudnici koji je imao savršenu vlast nad sobom, iako je zapravo svima bio na milost i nemilost. On je nosio svoju sjajnu ravnotežu pravo na krst. Prva se crkva suočila sa progonstvom, sjajno uspevajući i svladavajući svoja unutrašnja iskustva sa istom divnom uravnoteženošću. Ako je neka zajednica pokazivala bilo kakav znak da to gubi, brzo su delovali apostoli da uspostave ravnotežu.
A ipak su, iako suočeni s potpuno novim dubokim iskustvima za koja bi se moglo reći da će uništiti zapanjujuće zdrav duh i vlast nad njima samima, opstali sa i zbog potpunog i kompletnog predanja sebe Onome koji je za njih umro i ponovo uskrsnuo. To je bilo tako stvarno da su rekli da su "mrtvi", ali da "žive" u Njemu. U tome leži otvorena tajna vekovima kasnije prekrasno izražena kroz nekoga ko je napisao: "Moja sloboda je Tvoja velika vlast."
Vlast nad samim sobom je kao nikada ranije srećno iskustvo potpunog spasenja. A gde su se poslednji delići poslednjih ostataka ne samo vlasti nad samim sobom nego i samoproslavljenja sa njome otkinuli od srca te je ono postalo rob strasti svake vrste, tu onda postoji poruka nade u Evanđelje da u Hristu sve može biti obnovljeno. Kada Isus ulazi u neko srce, tada vlast Njegova Duha u njemu stvara konačan plod - "umerenost u svim stvarima".
