Prorokova nemoć (2)
1. PROROKOVA NEMOĆ - BOŽJA MOĆ
U prošlom nastavku govorili smo takođe o ovoj temi. Nastaviću sada na istu temu navodeći još neki primer koji govori kako su ljudi pozvani u proročku službu doživljavali svoju nemoć.
Avram je otac vere. Pre nego sto je to postao, doživeo je promašaj koji mu je pokazao da verovati Bogu stoji iznad pouzdanja u ljudsku sposobnost. lako je "ostvario Božje obećanje" u svojoj snazi, morao je veoma brzo da uvidi da sin koga je dobio nije kao onaj koga mu je Bog obećao. U Božjem carstvu nema kopija. Sve što Bog radi je originalno. Tako je Avram postao otac vere posle promašaja i nakon što je shvatio da samo Bog može da uradi ono što je bilo potrebno da se uradi.
Mojsiju je nakon početnog zanosa trebalo četrdeset godina da bi zaista shvatio šta znači biti svestan svojih nemogućnosti, svojih slabosti i nemoći i imati samo golo pouzdanje da ono za šta je pozvan, mora da se dogodi kroz silno delovanje samog Boga. On, koji je (svakako samo u sebi, jer se otvoreno hvaliti ne sme) u početku mislio da će on (a Bog će mu asistirati) učiniti sve oko izlaska iz Egipta, posle toga u pravoj duhovnoj skromnosti priznaje: "Ko sam ja da se uputim faraonu...?" (2. Mojsijeva 3,11).
Posle doživljenog poniženja, promašaja njegovih ljudskih mogućnosti, Mojsije je znao šta znači biti ništa više od instrumenta u Božjoj ruci. Shvatio je da Bog ne traži one koji mogu već one koji hoće da idu kada ih On zove. Bogu hvala za promašaje. Bogu hvala za mogućnost u Duhu Svetome da sagledamo kako je svaki promašaj našeg tela samo pozitivna stvar. David govori o tome u Psalmu 119, stihovi 67 do 71. "Dobro mi je što sam ponižen, da bih tvoja naučio pravila". David se nije pri promašaju opravdavao jer je znao da od njegovog tela ili od njegovog ljudskog intelekta nema ništa pravo. Neki od nas mogu za najmanji promašaj da nađu hiljadu izgovora i opravdanja jer nisu spremni da prihvate činjenicu da Bogu nije neophodno potrebno sve ono što smo mi postigli tokom godina. Ne govori li Božja reč da je On odabrao ono što ljudski "nije ni mudro ni moćno"? (1. Korinćanima 1,26).
Ono što se posle svih ovih promašaja javlja u prirodnom čoveku jeste strah od poziva. Kada čovek vidi da je poziv u božansku službu više od "završene Biblijske škole i sposobnosti održavanja reda u religioznom pozorištu", onda se u njegovom telesnom čoveku pojavi težak osećaj nemoći. Danilo je, videvši stvarnost svog poziva, je "izgubio snagu" tj. "onemoćao" (Danilo 10,7-8). Ovde postoji deo odgovora nama koji se dnevno pitamo zbog čega nas Bog više ne upotrebljava; neke od nas ne može više da upotrebi jednostavno zato što još nismo dovoljno onemoćali. Danilovo društvo se razbežalo pri tome i on je ostao sam. Ljudski je onemoćao ali je i dalje hteo da čini Božju volju. Tu je tajna. Kada moje mogućnosti dođu do nule, Bog je i dalje svemoguć"! Tu je, ustvari, tek početak. Većina, na žalost, tu završi sa svojom verom u svemogućeg Boga jer misli da je Bog svemoguć onoliko koliko oni sami mogu da razumeju i postignu.
Goreti za izvršavanje Božje volje zato što u meni postoji uverenje da to nije tako teško za mene je "telesno otkrivenje, koje najčešće nije sišlo u nanovorođenog čoveka dublje od glave telesnog čoveka."
2. PROROKOVA REAKCIJA NA SVOJU NEMOĆ
Kada shvate svoju nemoć mnogi urade kao većina učenika: okrenu se shvativši da ovo nije "biznis" za njih i odu. Kako reaguju oni koji zaista imaju poziv od Boga u službu?
Reaguju onako kako i Petar u Jovanu 6,66-69: shvativši da je Božji posao drugačiji od religioznih crkvenih aktivnosti i od sistema ovoga sveta, Petar jednostavno priznaje: "Gospode, ja vidim da nisam u stanju ni trunke sam učiniti, ali shvatam da je tvoje carstvo drugačije od ovoga sveta i da se stvari ne događaju kroz one koji "sve znaju i sve mogu i za sve su primili diplomu", ali ja hoću ovako slab, sebe da dam Tebi, a Ti onda čini kroz mene ono što Ti možeš."
Ima među nama "stabilnih i mudrih" koji u svojoj jačini nisu mogli da dožive radost i milost da ih silni Bog upotrebi jer im je njihova jačina bila prepreka.
Mnogi pastiri ni u snu ne mogu da zamisle da bi pred Crkvom priznali svoje slabosti i greške jer se boje da će im ugled i autoritet opasti. Mnoge pastire je đavo prevario uverivši ih da je nepogrešivost ono što pripada tituli pastora. Takvima može dobro doći da pročitaju Davidove reči u 2. Samuilovoj 3,39!
Postoji ljudska ustrajnost i čvrstina od koje Bog nema puno koristi. Biti ustrajan ne znači isto što i biti "tvrdoglav u svom telu", ali postoji i božanska ustrajnost. Ljudska ustrajnost kaže: "To ja mogu, izdržaću, postićiću (i negde spomene i Boga, jer to pripada izjavi ako je hrišćanin). Postoji i božanska ustrajnost koja "onemoćala u ljudskom", slomljena i nejaka, vapi silnome Bogu i stavlja ono što ima - golo pouzdanje u Boga. Danilo je pao (Danilo 8,18; Danilo 10,9-10) ali ga je On, silni Bog, podigao. Zato stoji opomena Božje reči da "onaj koji misli da stoji, neka se čuva da ne padne" a isto tako i ohrabrenje za onoga koji padne da će ga "gospodar njegov, koji je kadar, i podići."
3. PROROKOVA BOGOM DANA SNAGA
Kad se ovo odigra u našem duhu i shvatimo, te priznamo svoju nemoć, dolazi do revolucionarnog doživljaja. U duhu takvih "slabića" se rađa gorostas vere i pouzdanja u silnoga Boga. To ni slučajno nisu ljudi koji jedino kukaju kako ništa ne mogu da učine i kako su oni samo jadnici od kojih Bog nema koristi. Ne! Oni jesu shvatili svoju nemoć ali im je otkriveno da Bog nije slabić! To su ljudi koji u svim situacijama vide Božje mogućnosti jer se kroz sve, za njihovo telo ponižavajuće doživljaje, nešto novo rodilo u njihovom duhu. Rodila se božanska vera i hrabrost pred kojom, i kada fizička kolena klecaju, brda moraju da se bacaju u more, Ti "slabići" uvek vide Božje mogućnosti. Oni prvi, u problemima bi dali "mudre savete" i rekli: "Bolje i ne pokušavaj. Ja sam pokušao i znam da ne ide." Ali ovi drugi koji su doživeli poniženje svojega JA i naučili tajnu jačine, oni mirnim glasom kažu: "Istina je, ljudski govoreći nema šanse... ALI, Bog je veći od mene i nas i naših nemogućnosti." Njihova slabost je otvoren put za Božju jačinu.
Shvativši ovo, Pavle uzvikuje: "Kada sam slab onda sam jak." O, kako ludo ovo zvuči u ušima onih koji žive po duhu ovog sveta a kako milo zvuči Božijem uhu! U 2. Dnevnika 16,9, piše da "Božje oči gledaju po celoj zemlji, kako bi On svojom snagom opremio one čija su srca iskrena pred njim". (švedski prevod).
Strah koji se prirodnom čoveku javlja zbog veličine zadataka i njegove nemoći, biva s vremenom pobeđen pouzdanjem u Božju moć i suverenost u svakom trenutku.
Samson, iako pomazan Božji sluga, nije tokom celog svog života učinio za Boga toliko koliko u trenucima svoje najveće slabosti - u trenucima smrti. Kada je znao da više ne može u svojoj snazi ništa da učini, zavapio je Bogu i strahovita snaga od Boga je došla u njega. Kad je "bio već blizu smrti" u svojoj snazi, Bog je imao sansu da ga upotrebi u božanskoj snazi.
Zato se Pavle raduje u svojim slabostima: sto više on slabi, sve više ima mesta za silu Duha Svetoga. Imati silu Duha Svetoga ne znači samo verovati da je Duh Sveti silan, nego isto toliko verovati da sam ja slab.
4. BOŽJA SNAGA OBEĆANA SLABIMA KOJI SU POZVANI
"U Bogu mom je snaga moja sva..." kažu reči jednog horusa koga Božji narod peva. David, okružen nevoljama sa svih strana, nemoćan da bilo što učini, bez ikoga da ga teši i hrabri, doživljava istinitost tih reči. U 1. Samuilovoj 30,6 piše: "Ali se David ohrabri u Gospodu, Bogu svom."
Psalam 84,6 kaže: "Blažen komu je pomoć u tebi, dok se sprema na svete puteve." O, Gospode, daj da shvatimo ovo! Kampanje i evangelizacije se danas oslanjaju više na velike govornike, dobru organizaciju i silne metode, nego na stvarnu prisutnost Duha Svetoga. U takvim krugovima se često čuje da nam je Bog dao razum i da treba da ga koristi. Amen! Istina je. Niko nije protiv razuma. Ali je i sam Bog protiv razuma koji zauzima mesto što mu ne pripada. Jedna od funkcija razuma je i ta da shvatimo šta sve razumom i ljudskom snagom ne možemo.
Interesantno je promatrati danas crkve koje tvrde da je vreme darova Duha Svetoga prošlo. Ta je izjava vrlo ozbiljna a oni koji je daju, trebalo bi da poslušaju onu narodnu "ispeci pa reci". Može li Crkva danas vršiti božanski rad bez božanskog oruđa? Darovi Duha Svetoga nisu ništa drugo već božansko oruđe za božanski rad. U svetu u kome demoni nisu nikada tako očigledno manifestirali svoju prisutnost, čime se, ako ne božanskim sposobnostima, Crkva može s tom napasti obračunati?! Ili nam je teologija toliko pomutila um da mislimo kako ćemo se rešiti tako što ćemo sve to proglasiti nevažećim za današnjicu? Jedan od najstrašnijih izraza teološke umišljenosti i ponosa je reći da darovi Duha Svetoga nisu potrebni današnjoj Crkvi! Ako nam oni nisu potrebni danas, onda koliko ja razumem, Božji rad možemo da završimo kao posao danas. Ako je prvim učenicima trebala snaga odozgo, da li je moguće da smo mi duhovniji od njih i da imamo druge, duhovnije, metode? Najduhovniji metod za koju Pismo zna je zapisana u Zahariji 4,6: "Ne silom niti snagom, već Duhom mojim!" Usuđuje li se ko od nas reći da je ovo zastareo metod?
Na kraju reč ohrabrenja nama koji se osećamo slabima - "Veran je onaj koji vas (nas) je pozvao: On će to i učiniti." (1. Solunjanima 5,24). Vreme je da zbacimo Saulov oklop i ostalo naoružanje sa sebe i da se onakvi kakvi jesmo, slabi u nama samima, bacimo u silne ruke živoga Boga koji se nikada ne menja, ne umara, niti slabi. Neki će ići u svojoj snazi a neki u imenu našega Boga koji je Gospodar nad vojskama. Ići u tom imenu, ako ništa drugo, garantuje Božji blagoslov. A on je vredniji od svega što je rođeno od tela.
