Naslovna » U Hristu » Propovedi » ....

Prorokova nemoć

Stojan Gajicki

Ovo što smo do sada govorili o proroku, njegovom pozivu, zadatku, načinu života, reakcijama na koje će nailaziti među ljudima sigurno izaziva u nama istu reakciju koju je Isusov govor o učeništvu izazvao u učenicima: "Tvrd je ovo govor! Ko ga može slušati?" (Jovan 6,60). Mnogi ga slušaju u današnjim crkvama i čak kažu na to "amen" ali kada dođe do toga da se kaže "amen" na poziv, onda mnogi reaguju kao Isaija (ipak malo drugačije) i kažu: "Gospode, evo mene - pošalji brata Peru!!" (Pročitaj ispravnu, Isaijinu reakciju, u Isaiji 6,8).

Čudan je Bog! Poziva nas u nešto što niko od nas nikada ne može da učini. Ni najmanje zrno Božjeg plana čovek ne može da ostvari.


BOŽJI RAD MORA DA SE RADI NA BOŽJI NAČIN, U BOŽJE VREME I BOŽJOM SNAGOM

Upravo je zbog toga Božja reč puna svedočanstava o reakcijama proroka na Božji poziv u proročku službu. "Ko sam ja i šta je moj narod, da bismo imali snage...", "Oprosti Gospode - ne bi li poslao nekog drugog'", "Ah, Gospode, gle ja ne umem govoriti; dete sam.", "Nisam bio prorok ni proročki sin ... bio sam stočar..." To su neke od reakcija koje odražavaju nemoć ljudi pozvanih u proročku službu - Davida, Mojsija, Jeremije, Amosa... i još mnogih Božjih slugu posle njih, pa i danas.


1. Druga od uobičajnih početnih reakcija

Gore opisana reakcija na Božji poziv je najčešće kod onih koji u trenutku poziva već razume svoju ljudsku nemoć i imaju, kako bismo mi rekli, "slabije samopouzdanje." Među nama ima mnogih koji imaju vere u sebe sa takvima Gospod ima više problema dok ih ne oblikuje i ne ubedi da su ipak bolji ako su slabi. Zbog toga ćemo dati više prostora opisu procesa kroz koji takva osoba prolazi da bi došla do trenutka razumevanja svoje ljudske nemoći, za zadatak u koji ga Bog zove.

Bog već u utrobi majke prema naravnim osobinama sa kojima ćemo se roditi, stavlja u naš život poziv za određenu službu. Mi se rađamo sa darom/darovima koje često izražavamo u odabiranju ovozemaljskog poziva i upotrebljavamo ih u svakidašnjici (čak i nesvesni toga), sve do dana kada nas Duh Sveti nanovo ne rodi i kada kroz taj nadnaravni duhovni doživljaj probudi duhovnu svesnost od Boga danoj sposobnosti da služimo u datom nam pozivu. Poziv se često prepoznaje po prisutnom daru.

Biti samo svestan obdarenosti (često se čuje da je neko prirodno obdaren za neku stvar) nije dovoljno. Dar je bez pomazanja Božjeg od male koristi za Carstvo Božje.

Mojsije je imao prirodnu obdarenost - harismu - da bude vođa. Video je stanje naroda i uzeo odgovornost na sebe da vodi narod. Međutim, njegova prva reakcija je bila u sili njegove prirodne obdarenosti. Mojsije je poznavao Božja obećanja o oslobođenju iz Egipta i u svem svom prirodnom samopouzdanju krenuo u akciju i ubio jednog od neprijatelja misleći da je to put do slobode. Prirodna hrabrost i obdarenost su brzo pokazale svoju pravu vrednost. Kod prvog problema se pokazalo koliko je Mojsijeva ljudska sposobnost bila vredna. Pokazalo se da su sve godine treninga na egipatskom univerzitetu, sva egipatska "ratna teologija", ravne nuli, kad su u pitanju poslovi Božjeg carstva. Mnogi od nas su doživeli isto ovo posle završenih biblijskih škola. Puni samopouzdanja (jer su nam napunili glave), metoda i malo skrivenog prezira prema "onim slabićima" u mrtvim crkvama, krenuli smo silovito i ...veoma brzo završili - poniženi"! Kao i Mojsije. Razumemo princip ovde.

Kada Bog poziva ljude u ovakvu službu, On im najčešće pokaže u njihovom duhu "gotov model". I - haleluja za ljude sa vizijama! Gde takvih nema, narod propada. Ljudi koji vide stvar što Bog želi da učini i vide je kao "gotov model", najčešće deluju iz tog doživljaja. Jezekilj je video gotov Hram pun slave Božje. Oduševljeno je počeo da govori o tome šta Bog želi da čini ali je susreo narod koji je ogrezao u grehu i kojemu baš i nije tako puno stalo do svega toga. Duhovni šok za Jezekilja!

Mojsije je video oslobođeni narod i iz te vizije je počeo deluje. Sreo je umorni izraelski narod koji više nije ni imao snage da veruje u "Izbavitelja". Učenici su primili radosnu vest i bilo im je skoro normalno da je ceo svet raširenih ruku čekao na njihovu posetu. Kada su ih odbacili, njihov entuzijazam je splasnuo.

Brzo oduševljenje koje završi u isto tako brzom razočarenju i odustajanju nije dokaz da Bog to ne želi da učini već dokaz da osoba koja je primila poziv počinje u zanosu, što računa sa ljudskim sposobnostima.

Bog često pokaže "gotov produkt" a tek posle toga otkriva najčešće kroz teška iskustva, proces koji je potreban da bi "vizija rodila svoje fizičko dete". Tog procesa smo mi retko svesni i zbog toga krenemo silovito u zadatak, često pre nego sto je Božje vreme za to. Dobro je napomenuti da takvi ljudi najčešće nisu ništa manje iskreni od onih "mudrih" koji znaju da stvar ne sazreva brzo. Ne treba ih odbaciti i ušutkati, već im pomoći da u strpljenju traže Gospodnje puteve za ostvarenje dane im vizije. Ono što Bog nekome otkrije nije otkriveno radi "interesantnosti same stvari", već da bi se ostvarilo.

Početni zanos često ima u sebi mnogo ljudskog jer je još nedovoljno svestan "porođajnih muka" koje uvek prethode rođenju nečeg novog. Zato je dobro podsetiti se Davidove prakse. Kada bi mu Bog rekao da će mu izručiti njegove neprijatelje, David nije odmah jurnuo u ostvarivanje Božjeg obećanja. "Mogu li napasti ... hoćeš li mi ih predati u ruke... kako da ovoga puta postupim..." bila su pitanja koja je David često upućivao Bogu čak i onda kada je znao šta mu je Bog pokazao i obećao. To je pokazivalo Davidovu poniznost i priznanje totalne zavisnosti od Božje snage, mudrosti, vođstva. (2. Samuilova 5,17-25).

Jedna od najvećih tragedija za Božjeg slugu i hrišćanstva uopće je kada dođe do stepena kad misli da je sada već dovoljno iskusan, uvežban u mnogim metodima i kada počne da radi Božje stvari rutinski. Rutina nikada ne može da zameni pomazanje Duha Svetoga, a bez pomazanja Duha je i sam dar neupotrebljiv.


2 Proročka nestrpljivost

Proroci su čudne osobe. Teško da mnogo ljudi razume njihove postupke. Oni su uvek čudaci.

Jedna od glavnih karakteristika prorokova karaktera je dinamičnost. "Videti u Duhu" silna dela koja Bog planira ne može ga (bar ne proroka) ostaviti ravnodušnim i mirnim. To su ljudi koji žive nekoliko godina unapred. Zbog toga nailaze na nerazumevanje i zbog toga i sami mogu da dožive razočaranja. Pogledajmo tu njihovu gorljivost i nestrpljivost.

Danilo, istražujući Pisma koja su se odnosila na njegovo vreme, u Danilo 9,1-3, shvativši da su događaji, opisani u Jeremiji 25,11.12, na samim vratima ispunjenja. spontano i iskreno reaguje i kaže Bogu: "Gospode čuj! Gospode oprosti... Gospode NE OKLEVAJ - zbog sebe"(Danilo 9,19). Stalo mu je do toga da se Božji rad sa njegovim narodom nastavi. Avakum, gledajući životni stil svoga vremena, nestrpljivo uzvikuje Bogu: "Zašto gledaš... zašto ćutiš...?" (Avakum 1,13). Gospod mora nestrpljivu prorokovu dušu da teši i ohrabri (Avakum 2,2-3). Hvala Bogu da on ne gasi taj zar i ne ubija nestrpljivost, već teši i ohrabruje takve. Njegova sabraća su ga, verovatno, kao i Jezekilja i druge prezrela, ali ga je njegov Gospodar tešio i ohrabrivao da ustraje.

Važno je za proroka da ne zaboravi da je Bog taj koji je najviše zainteresovan da se ono što je On rekao i pokazao i ispuni. To mu pomaže u čekanju.

Isus je bio svestan toga. On je radio samo onda kad je bilo vreme za njega. Samo onda kad mu je Otac progovorio i pokazao stvari, onda je Isus radio (Jovan 7,6). Petar je takođe pokazivao tu proročku nestrpljivost i u Jovanu 13,36-37, on u svojoj nestrpljivosti želi da sledi. Isus, poznavajući čoveka, govori Petru da SADA ne može da ga sledi. Da, posle svih doživljaja koje je imao, Petar je kasnije, znajući cenu, shvativši svoju ljudsku nemoć, mogao da sledi, ali u drugoj snazi i pod drugim uslovima. Da je krenuo onda kad je on osećao inspiraciju (više od svoje ljudske samouverenosti nego od Duha), prošao bi kao i Mojsije (to se i dogodilo kasnije) i svi drugi, koji su ikada pohađali nastavu u "proročkoj školi."

U početnom zanosu i inspiraciji mnogi su od nas spremni da izjave što i brat Petar - da ćemo i umreti ako treba za Gospoda, iako je većini od tih istih teško i dan živeti potpuno za njega.

Sećam se, pre više godina, jednom sam, u svojoj bujnoj novoobraćeničkoj mašti spomenuo pred jednim bratom svoje snove o tome kako bih voleo umreti za Hrista na nekom trgu pred hiljadama ljudi. Čuvši to, brat mi je rekao:

"Da, ali samo ako te Bog pozove u nešto tako, to onda ima smisla." Tako je mnogo misli i "snova" u glavi malog "Mojsija" i "Petra", naročito u nestrpljivosti početnog zanosa koji retko zna šta je prava cena božanskog poziva i divno je sanjariti o velikim stvarima za Božje carstvo, naročito kada su snovi od Boga u Božje vreme i kada računaju da budu ostvareni sa božanskom snagom. I ono što je još važnije, to nije da mi sanjarimo za Boga, nego da znamo šta je na Božjem srcu i šta On želi da bude učinjeno.


3. Doživljaj shvaćanja svoje nemoći

Citati o doživljajima koji su prorocima pokazali stvarnost njihovog poziva je potresna. Ako nismo to doživeli (ne na isti način ali u toj meri ozbiljnosti) nikada nećemo biti oslobođeni pogrešnog ljudskog samopouzdanja i potpuno zavisiti o Bogu u našem pozivu, a samim tim mislim, da nikada ne možemo u potpunosti da budemo upotrebljeni od Boga i doživimo kako je naša služba bila pod stalnim punim pomazanjem Duha Svetoga.

Danilo na dramatičan način doživljava kako je njegova ljudska sposobnost i snaga ravna nuli u pozivu koga mu je Bog dao. Stih u Danilu 7,15 kaže da mu se "sav duh smeo", u 7,28 je "sav potresen, lica probledelog", u 8,27 je "obnemogao i bio bolestan više dana". Zvuči nestvarno. Ali, tako je. Onaj ko je pozvan od Boga, koji je u oduševLjenju krenuo ne shvatajući da je mnogo ljudskog u njegovom početnom zanosu, i koga je Bog nakon toga poveo kroz doživljaje kroz koje je "uzdrmao sve ljudsko što je trebalo uzdrmati" da bi ono što je božansko ostalo u toj osobi, taj zna šta je Danilo doživeo. Ono što je božansko u osobi koja je pozvana i što posle svih "duhovnih zemljotresa" ostaje, ne zvuči i ne izgleda tako atraktivno.

To je gola svesnost da Onaj koji me je pozvao, mora da učini sve! Svesnost da je SVA moja snaga u totalnom pouzdanju i zavisnosti od Boga, da doĐe do Pavlovog razumevanja toga u Rimljanima 7,18: "Ja, naime, znam da nikakvo dobro ne stanuje u meni, to jest u mom telu. Zaista, hteti dobro jeste u mojoj moći ali nije učiniti ga," daje mi dobre šanse da, uz moje "da" Božjem pozivu budem svrstan među one koji su "jaki onda kada su slabi". A takve Bog upotrebljava.

Izvor: IZVORI, 11/1984.
"Gospodnja je zemlja i šta je god u njoj, vasiljena i sve što živi na njoj. Jer je On na morima osnova, i posred reka utvrdi je."
- Psalam 24:1-2

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 591
Ukupno: 2339140
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/propovedi/gajicki_prorok-08.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.