Prorokova služba
Prorok je poslan. Onaj koji ga je poslao dao mu je poruku da preda drugima. Prorok je osoba bez prava da govori svoje mišljenje i reči. Njegovo jedino pravo je da govori ono "šta Gospod kaže." Izgleda negativno iako su najsrećniji i služe na najveći blagoslov upravo oni koji ne govore šta oni misle o stvari, nego šta im je Gospod rekao.
Da bi se naučio da ne govori puno i svašta, Jezekilj je trebalo prođe jedno iskustvo koje bi mnogi od nas danas isto trebali. Dobri govornici nisu i proroci. Jezekilj je verovatno bio obdareni govornik i Gospod je morao da mu "sveže jezik" da bi kasnije mogao da govori samo Božje reči. U Jezekilju 3,26-27 je to opisano. Jezekilj je imao nešto da kaže narodu samo ako mu je Gospod pre toga progovorio. Kad je Duh Sveti "rodio" poruku u Jezekilju, onda su mu i usta bila otvorena da progovori.
Prorok ne sme da govori svoja mišljenja u pogrešno vreme. Svi mi znamo i osećamo razliku između "stvorenih propovedi i rođenih". Svi mi znamo razliku između slova koje je mrtvo i ne govori i žive reči koja srcu govori. Jezekiljeve reči su bile smrt za greh i život za "suve kosti". Današnje crkve su pune "suvih kostiju" jer nema proroka čije su reči od Boga, natopljene Duhom i životom. Teologija koja je strana i samom Bogu je ono što se svuda čuje.
Za Isusa je postojalo vreme kada je i govorio i radio. To vreme nije bilo određeno rasporedom propovedanja već uslovljeno jednostavnom istinom - on nije mogao ništa reći ako mu Otac nije dao poruku. U Jovanu 8,38 Isus kaže da govori samo ono što čuje i vidi kod Oca.
Ja se sećam vremena kada sam u nestrpljenju hteo reći ono što mi je Gospod dao i niko nije rekao amen na to. Desetak minuta kasnije je neko drugi rekao istu tu stvar i ljudi su s ushićenjem rekli amen. Poruka treba da stigne u pravo vreme. Isus nije uvek ljudima odgovarao na pitanje jer je poznavao vreme i motive ljudi. Mnogo puta osoba i cela crkva nisu sazreli za poruku i onda treba čekati dok nam "Gospod ne otvori usta."
Prorokova poruka je često "poruka njegovog iskustva" sa Bogom. U Mateju 10,27 Isus govori da ono što čujemo u tami javno govorimo. Mnogi od nas prolaze kroz gorka iskustva "mračnih dolina" u kojima nam Bog govori. Tu se onda rađaju poruke koje nisu samo teorija već "život". Sama teorija nema snage da rodi novi život u onima koji čuju poruku.
NAHRANITI SE BOŽJOM REČI
Da bi mogao druge hraniti prorok mora sam sebe prvo da nahrani. Gospod zato Jezekilju govori u 2,7-9 o duhovnom obroku koji mu je potreban da bi mogao da ide i preda poruku. Izrael se odmetnuo od Reči Božje. Ona više nije bila standard za njihov život. Prezreti Reč Božju i početi život prema svom uverenju i drugim standardima jeste odmetništvo pred Bogom. Mišljenja ljudi su bila važnija za Izrael od same Reči Božije. Bog u takvom narodu poziva osobu da bude njegov glas odmetnicima i pre nego sto ide, Gospod želi da ga napuni ne ljudskom mudrošću već božanskom koja u Njegovoj Reči jer On gleda na onoga koji "dršće od Njegove Reči" (Isaija 66,2).
Jezekilj je trebalo da se "najede Božije Reči". Sa današnjih propovedaonica se često čuje: tako je rekao ovaj ili onaj a tako retko: ovako kaže Biblija. Snaga Billy Graham-ovih propovedi leži u jednostavnoj upotrebi Božjeg svitka - Biblije. "Stoji pisano" je ono što se iz njegovih usta čuje najčešće. Duh Sveti upotrebljava ono što stoji pisano. Zato je i ono klasično proroštvo - "ovako govori Gospod" - podložno samoj Reči. Nije važan glas, ni ko prorokuje već da li se to slaže sa onim što "stoji pisano".
Prorok ljubi Reč iznad svega. Psalam 119,103 kaže da su Davidu slatke Reči Božje. Jov ili je pohranio u sebi (Jov 23,12), kao i Marija. Jeremija ili je gutao. Bogu hvala za knjige ali da bi neko bio prorok, mora pre svega da "guta" Božju Reč.
Jeremija je čak i u svom govoru trebalo da odvaja bezvredno od dragocenog. "Ja mislim, ja verujem, tako kaže onaj..." sve su to bezvredne stvari ako nisu u skladu sa "onim što Gospod kaže, što je pisano" i moraju biti izbačene iz poruka Božjih proroka.
HUMANIZAM, RACIONALIZAM I PROROKOVA PORUKA
Prorok u svojoj poruci najčešće ukazuje na ljudsko odstupanje od Božje Reči. Zbog toga proroci nailaze na protivljenja kod ljudi jer ljudima ne paše da im iko objavljuje Božji standard za situaciju u kojoj su.
Veliki deo današnjeg hrišćanstva ima jedan veoma racionalistički pristup Božjoj Reči. Ljudski um želi da bude iznad neograničenog Božijeg uma i mogućnosti koje Duh Sveti ima kroz reč i danas. Jedna šala objašnjava stav mnogih hrišćana što se Božje Reči tiče: U teološkoj školi student oduševljeno reaguje na tekst o Božjem čudu razdvajanja Crvenog mora. Profesor (koji je znanjem i Boga premašio) utišava studenta govoreći: 'Tvoje je haleluja nepotrebno jer je "dokazano" da je tu bilo 20-30 cm vode i mogli su je jednostavno preskočiti". Sledeći dan isti tekst se čita i isti student ushićeno pokazuje svoje oduševljenje Božjom moći: Profesor reaguje na isti način ali student odgovara: "Haleluja, Bog je ipak silan kada je svu egipatsku vojsku mogao da udavi u takvom plićaku."
Mnoge crkve i ljudi imaju probleme kada gledaju Bibliju ljudski i racionaliziraju. Problem nije u tome da li su čuda za danas i koliko, i da li je Bog Bog čuda ili ne! U 2. Carevima 7,12-13 imamo takav slučaj.
Druga bolest koja truje hrišćane je humanistički način propovedanja - "ulepšavanje" poruke da bi je čovek primio što lakše. Ne sme se biti grub sa "mudrim čovekom današnjeg civilizovanog sveta". U 4. Mojsijevoj 16,3 vidimo samo detalj pokušaja "lažnih proroka" da umanje razliku Bog - čovek. Liberalna teologija je uspela ne samo da smanji tu razliku nego i da je pojednostavi do te mere da je čovek "bog". Rimljanima 3,23 i Isaija 6,3 su poruke isto toliko koliko i Jovan 3,16. Čovek je u svoj mudrosti i znanju još uvek samo prašina bez duha (koji mu je Bog dao). A s tim duhom i bez Boga čovek je još uvek grešnik na putu za pakao, a Bog je sveti, sveti, sveti Bog koji hoće da ga spasi od greha. Duh Sveti je došao da "dokaže svetu zabludu s obzirom na greh"! (Jovan 16,8-9)
Humanizam u hrišćanstvu pravi religiju od hrišćanstva a u religiji nema ni Boga ni spasenja. Prorok u svojoj poruci ima ljubavi za grešnika, ali nema "pardona" za njegov greh. Sa naših propovedaonica se čuje već toliko mnogo o ljubavi Božjoj (iako je malo u praksi ima) da su ljudi poverovali da Bog voli ne samo njih nego i njihov greh.
U 2. Dnevnika 18,7; 2. Dnevnika 12-13 jasno se vidi mržnja ljudi koji vole greh prema Božjim prorocima i istovremeno stalni pritisak okoline na proroka da izmeni svoju poruku. Moja iskrena molitva za one koji bez kompromisa stoje na onome što Bog govori je: "Gospode, daj snage onima koji ne bi ni za punu kuću zlata govorili drugo nego ono što im Ti narediš." Da, razmaženom hrišćanstvu ne pašu ljudi koji ljube reč živoga Boga.
Propovedanje svoje denominacije i one teologije koju moja crkva zastupa je ništa drugo nego humanistička teologija. Zar ne govori Pavle o tome u 1. Korinćanima 3,1-15?! Na našim godišnjim konferencijama se više citiraju osnivači naših denominacija nego Hrist. Zašto? Zato da ne bismo izgubili profil naše denominacije. Bog svakako i danas ima proroke, i blago onima koji ih ne kamenuju pre nego sto čuju i provere njihove reči.
Humanizam i racionalizam su napravili Boga invalidom, nesposobnim za nešto što je ranije mogao (valjda zbog starosti?) i na kraju ga proglase mrtvim. Ali, haleluja, Bog ne samo da nije mrtav nego nije nikad ni kijavicu imao!
Mi jesmo proročki narod pozvan da objavi silna dela Božja. Čuvajmo se zato kvasca farisejskog, govora koji sjaji mudrošću palog čoveka ali sile nema.
ŠTA JE PORUKA PROROKA?
Prorokova poruka je Duhom Svetim prosvetljena pisana Božja Reč. Ono što je Bog imao da kaže ovom svetu rekao je i zapisao. To ne znači da Bog i danas ne govori u određenim situacijama nešto što ne mora da bude u Bibliji doslovno zapisano. Ali, i to mora da bude u skladu sa Biblijom. Drugim rečima, i to je već tamo ako bi samo mogli da vidimo.
Jeremija govori u 9,4 o ljudima koji su privikli jezik na zlo. Proroci takođe privikavaju svoj jezik - ali na Božju Reč. Oni uvek u svakoj situaciji imaju "Reč od Boga". Navikli su se da slušaju glas Duha. Njihove poruke su Božje Reči preko njihovih usana. Njihove reči imaju snagu da menjaju situaciju u životima onih koji ih primaju. Pavle piše Timotiju u 2. poslanici 4,2 da uvek propoveda Reč. Jezdra je čitao Reč pred svim narodom (Jezdra 8,1-8) i Reč je imala uticaja na narod. Apostoli su propovedali Reč i ona je imala napredak (Dela 8,5). Bog je obećao da će Reč donositi rezultate (Isaija 55,11). U mnogim crkvama se ne događaju čuda ne zato što ih Bog više ne čini, već zato što je Evanđelje zamenjeno filosofijom i mrtvom teologijom. Čuda prate Reč a ne ljudska mišljenja (Marko 16,20).
Prorok poznaje Božje srce i zato zna Božja osećanja u situaciji u kojoj je postavljen. Poruka proroka je ustvari objava reakcije Božjeg srca na datu situaciju. Bog zato kaže Jezekilju: "Govori im moje reči, poslušali oni ili ne poslušali, jer su rod odmetnički" (Jezekilj 3,7).
Uspešnost proroka nije u broju onih koji prime poruku nego u verodostojnosti prikazivanja Reči koje su izašle iz usta Božijih. Prorok ne podnosi račune ljudima nego Bogu.
Pošto zna da je poslan i da ne govori svoje reči, prorok ne mora da se bori i opravdava ugled i poruku. Ona nije njegova i Onaj koji ga je poslao stoji sa njim i potvrđuje Svoju Reč.
