Međuperiod u prorokovom životu
1. PRIMITI PORUKU
Primiti poruku od Boga je uzbudljiv doživljaj. Možemo primiti poruku koja izaziva pozitivnu reakciju u nama ili tegoban osećaj. U prvom slučaju je u pitanju otkrivenje o Božjim slavnim delima koja namerava da učini sa svojim narodom, a u drugom se radi o poruci ukora, discipline i suda. Kod "pozitivnog otkrivenja" prorok obično oduševljeno predaje poruku očekujući oduševljenu reakciju Božjeg naroda. Mojsije je u 2. Mojsijevoj 2,11-15 očekivao to od Izraela ali je doživeo razočaranje i progonstvo.
Proroka kome je pokazano loše stanje Božjeg naroda, vrlo lako može da obuzme osećaj gorčine prema narodu. Istovremeno on sam može da prevari i oseća se zbog tog uvida koji poseduje "čistiji" i duhovniji od naroda. U Jezekiljevom slučaju to se i dogodilo. Jezek. 3,14: "...I ja iđah ogorčen i gnijevna srca..." Zar nisu mnogi od nas prošli kroz ovo? Koliko je mladih ljudi napustilo crkvu zbog njene nedoslednosti u življenju Evanđelja! Koliko ima danas ogorčenih proroka koji su, "iako u pravu", više na štetu nego na blagoslov Hristovom telu!
U oba slučaja je u pitanju ista stvar - prorokov ljudski ponos. Moja ličnost bude povređena jer sam "ja" odbijen. Ljudi koji lako reaguju su oni koji nikada ne prođu Božju proročku školu.
2. MEĐUPERIOD
Mojsije je video potrebu i bio je voljan da ide ali je išao po svom naumu, pre nego sto je doživeo osnovne stvari: a) poziv od Boga, b) susret sa Bogom (otkrivenje Božje slave i shvatanje svoje malenkosti), c) poruku od Boga za Njegov narod, d) oblikovanje njegovog karaktera za takav zadatak.
Ovo poslednje mnogi od nas žele da preskoče, a bez toga nema proroka. Crkva to često želi da preskoči jer je navikla na Boga koji samo ispunjava njene želje.
U 1. Samuilovoj 8,6-7 Gospod govori Samuilu da se ne oseća uvređenim jer nisu njega odbacili nego onoga koji ga je poslao - Boga. Isto objašnjenje i upozorenje koje može da sačuva od teških osećajnih kriza Isus daje učenicima u Jovanu 7,7 i 15,20-21. Isusa nisu mrzeli zato što je bio Isus već zbog poruke koju im je govorio.
Pavle je bio svestan toga i u Galatima 1,10 on spominje nešto što je početni uslov za svakoga ko želi da bude prorok.
Sve ovo nikako ne znači da prorok treba da bude suviše oštar prema ljudima. Naprotiv, Petar nas poziva u svojoj Prvoj poslanici u 3,15-16 da se blago i sa poštovanjem odnosimo prema svetu. Ono na šta prorok i proročki narod (a to smo mi!!!) treba da budu oprezni je da protivljenja ljudi ne primaju kao napad i kritiku lične prirode.
Mi često spominjemo Isusovih trideset godina pripremanja za službu, Mojsijevih četrdeset godina u pustinji, Pavlovih šesnaestak godina pre javnog nastupanja kao pripremne periode za njihovu službu. To je normalno i u Božjem carstvu jer niko se "naučen nije nanovo rodio".
Šta je s nama? Obično kada smo u takvim periodima, imamo hiljadu pitanja "zašto Bože?" Hteli bi da istinu koju smo shvatili odmah i svi drugi shvate, iako u većini slučajeva ni sami ne živimo tu poruku. Mojsije je pre tih četrdeset godina bio ubica. Učenici su bez te naučene lekcije "prizivali vatru s neba" na one koji nisu prihvatili ono što su oni govorili Ja sam takođe godinama hodao u gorčini koju sam osećao prema zaspalim crkvama. Tu svoju nebiblijsku gorčinu opravdavao sam napadajući druge. Onda me je Gospod poveo (i još me vodi) kroz "pustinju učenja"jer On ne treba proroke koji "ubijaju" ljude. On je slao proroke Izraelu iz ljubavi a i nama ih danas tako šalje da nam pokaže gde smo i gde želi da budemo. Bog želi proroke koji su jedno s porukom. Reči imaju silu ako je iskustvo iza njih. Prorok ima razumevanja za one kojima prorokuje samo ako zna što ta poruka znači za njega samog. Zašto je Osija morao da oženi bludnicu? Zato što je Bog imao "ženu" bludnicu upravo u to vreme. Izrael se odao bludu i Osija je trebalo da zna kako se oseća onaj koji ga šalje.
Zašto je Jezekilj iskusio šta znači biti bez očinske radosti (Jezek. 24,15-25) - zato što je pred Božjim narodom bilo takvo iskustvo. Bog je nameravao da ih ostavi. On, njihov Otac.
Poznata indijanska poslovica kaže; "Ko nije hodao u indijanskim sandalama ne zna kako je to biti Indijanac." Dobra pouka za nas. Hodanje u tim sandalama možemo da nazovemo međuperiod, vreme od dana kada sam primio poziv do dana kada sam primio poziv do dana kada službeno mogu da istupim kao Božji poslanik. To je Isusovih trideset godina pripremanja. To su doživljaji i godine koje moramo da prođemo ma koliko ih bilo ako mislimo da budemo proročki narod na ovoj zemlji.
Jedan od najgorih greha Crkve danas je da se farisejski sablažnjava i govori o grozoti greha u kome ljudi oko nas žive. Mi nismo na zemlji da ljudima "natrljamo nos" njihovim užasnim gresima već da im pokažemo na Hrista koji je put iz greha. U čemu smo se ti i ja rodili? U pravednosti? Sigurno da ne, i zato je vreme da prestanemo da se sablažnjavamo i pokušamo da izađemo iz vlastite pogibli.
3. BOŽJA VIZIJA PROROČKOG KARAKTERA
Jezekilj je doživeo slavu Božju, svoju malenkost, te posvećenje i poziv. Ti i ja smo isto to doživeli kroz spasenje.
U Jezekilju 3,1 Bog mu daje poruku. Progutaj i... i... idi! Kako nam je napisano čini se kao da je odmah trebalo da ide. Ali ne! U stihu 22 iste glave dolazi ono što ni Jezekilju nije godilo: "Ustani i siđi u dolinu da ondje s tobom govorim." Pre nego ti sa narodom govoriš, ja želim s tobom da govorim, kaže mu Gospod. Ima nekih stvari u tvom srcu od kojih moraš biti oslobođen da bi bio spreman za zadatak.
U Jezekilju 3,3 Jezekilj je jeo. U ustima mu je Božja reč bila slatka. Haleluja, novo otkrivenje! Ali u trbuhu ne. Obično tada počnu borbe. Šta će ljudi reći? Strah, nesigurnost! To je teška reč. Jeremija je hteo da ostavi ceo zadatak propovedanja zato što je morao da govori samo osude (Jeremija 20,7-18).
Jezekiljeva poruka je bila poruka o očišćenju Božjeg naroda za završnu izgradnju hrama koji je bio pokazan u viziji dok je narod živeo u grehu. Ja čvrsto verujem da je ovo PORUKA ZA NAS DANAS, za Božji narod, jer je Isus u završnoj gradnji svoje Crkve. Posvetimo se jer će Gospod činiti velika čudesa. Nikada nije bilo obnove Crkve a da se religiozne vođe nisu tome protivile. Sačuvat tradiciju denominacije je i danas za mnoge važnije nego graditi Hram, Telo Hristovo. Zato Bog ima viziju za svog proroka u Jezekilju 3,8: "EVO ZATO ĆU SADA OTVRDNUTI TVOJE LICE KAO ŠTO JE I NJIHOVO I GLAVU ĆU TVOJU UČINITI TVRDOGLAVOM KAO ŠTO JE NJIHOVA."
Da, mi smo poslani kao "ovce među vukove" (Matej 10,16) i zato treba da očvrsnemo na kritiku. To ne znači da ni sa kim ne treba da se savetujemo. To ne znači da ako nam Bog pokaže da se tvrdoglavo držimo svoga i ne primamo ničije mišljenje, treba da ostanemo nepokolebljivi. Ne! Takvi ljudi prave podele i to je tvrdoglavost koja govori: "Ako nećete kako je meni 'Bog' pokazao, ja odoh". Ljubav za Hristovo jedno telo prima ljude koji su različiti ali postoji tvrdoglavost koja je od Boga: ustrajnost u propovedanju onoga što On kaže da treba govoriti - tvrdo čelo koje se ne da povrediti kritikom religioznih vođa i sveta koji nas odbacuje.
Bog želi proroka koji kaže: "Meni ni najmanje nije do života; samo da dovršim svoju trku, službu koju primih od Gospoda Isusa. Želim jedino da svedočim Evanđelje milosti Božije" (Dela 20,24). Pavlu nije do ugleda već do Evanđelja
4. RAZUMEVANJE ZA NAROD
Rekli smo da Bog ne želi "proroke ubojice". On ili šalje iz ljubavi iako poruka sadrži sud. Sud nije nikada poslednja reč proroštva. Ako je prošao kroz Božju školu i događaje međuperioda, prorok će da se spusti na nivo naroda i poistoveti se sa njima. Poruka osuđuje greh ali spašava narod. Isus je tako radio, Mojsije je tako radio!
PROROK MORA DA NASTUPI U OŠTRINI RAZUMEVANJA KONTRASTA: SVETI BOG I GREH, ALI ISTO SA RAZUMEVANJEM U BOŽIJOJ LJUBAVI PREMA PALOM ČOVEKU.
Ova dva elementa moraju da budu unapred ugrađena u osobi koja je poslana pre nego sto počne svoju službu govoreći: "Tako kaže Gospod." U Amosu 5,21-24 se vidi Božja srdnja na greh Njegovog naroda, a u Osiji 11,1-4 Božja neugasiva ljubav za svoj narod. On ne gazi svoj narod kako je to jedan lažni prorok prorokovao grupi hrišćana! Bog čisti i leči svoj narod (Osija 6,11; Osija 7,1).
Božja vizija proroka i proročke službe za Njegov narod je slika Mojsija koji baca ploče zakona na greh naroda, ali je isto tako spreman da bude izbrisan iz knjige života ako Bog uništi taj isti narod.
Slika Isusa izbacuje trgovce iz hrama, proniče farisejsku dvoličnost i religioznost ali takođe sedi sa grešnicima, prostitutkama i prezrenima radi njihovog spasenja; On ukorava učenike zbog njihove borbe za položaj a daje samog Sebe za njih, mrzi greh do paklene osude a sam postaje grehom radi spasenja grešnika.
Bog ne želi proroke konvencionalnog ponašanja sa belim rukavicama u rukama, koji su u stanju da preskoče ranjenog čoveka na putu za TV studio ili konferenciju za štampu gde će davati velike izjave o potrebama ljudi, a sami nisu spremni da učine ništa za njih.
NE!!! Bog želi proročki narod kao što je bio Isus, kao što je bio i Pavle koji je prvi među grešnicima ali živi svet i primeran život, predan Bogu i ljudima, plače nad stanjem Korinćana ali i govori reči koje razdvajaju telesno od duševnog i duševno od duhovnog.
DA, Bog želi Crkvu, narod oštrog ukusa soli koja će popraviti bljutavi ukus sveta u kome živi, čija će reč biti smrtonosna za greh ali i čija će ljubav biti puna života za ljude oko njih.
Ti i ja smo deo tog naroda pozvanog da bude prorok ovome svetu.
Ti i ja smo onda i deo procesa formiranja proročkog karaktera. Probudi se proroče, podseti se zbog čega si pozvan i dopusti Duhu koji je nadahnjivao i oblikovao prethodne proroke, dovrši svoj rad u tebi i oblikuje te u osobu kakvu je Bog zamislio, osobu sličnu Hristu. Jer, poslani mora biti sličan onome koji ga šalje!!!
