• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Hiljade delegata iz skoro 200 zemalja sedelo je ushićeno u tišini dok je glavni misiolog ustao da otvori drugi svetski "Savet Velikog Poslanja". Impozantna figura predsedavajućeg otpočela je dugo očekivani govor nezaboravnim rečima: "Veliko poslanje će se ispuniti u toku života većine od nas večeras prisutnih!"

Opremljen najnovijim ciframa i kompjuterskim mapama, pokazivao je kako se broj ne evangeliziranih smanjio na manje od 20 procenata ukupne populacije po prvi put u istoriji. Publika je dugo pljeskala pošto je pročitao: "Sada imamo 760 miliona 'hrišćana velikog poslanja' koji aktivno govore o svojoj veri što je za 150 procenata više u odnosu na 1970."

Da li se ovako nešto stvarno desilo? I jeste i nije. Ne postoji "Savet Velikog Poslanja" niti glavni misiolog, ali ton referata je bio karakterističan za mnoge misionarske konferencije koje sam posetio, a i činjenice su tačne (vidi David Barrett: Statistički podaci o globalnoj misiji, 2000; i Patrick Johnstone: Operation World [1993]).

Ali da nastavimo sa pričom.

Misiolog je govorio o tome kako se Biblije dele u velikom broju, kako ima puno hrišćanskih agencija i radnika, o velikoj upotrebi medija, i dohotku za globalnu misiju. Ali za kraj je ostavio ono najbolje. Hrabro je predvideo da će za preostale neevangelizirane grupe ljudi biti dovoljno samo 0.4 hrišćanske radne snage. "Konačno se nazire kraj!" izjavio je. U sali je nastupio opšti metež. Onda se majušna dama, afrički predstavnik, zaputila ka govornici i došla do mikrofona. Publika se utišala. Na njenom licu se videla tuga.

"Ja sam iz zemlje koju mnogi od vas smatraju najuspešnijim primerom svetske misije", otpočela je ona. Ispričala je kako je crkva osnovana pre više od jednog veka, i da danas 85 procenata ljudi u toj zemlji sebe naziva hrišćanima. Većina rasta je potekla od evanđeoskih i pentakostalnih crkava koje prelaze 25% ukupnog broja vernika. Uzbuđenje u sali je raslo, dok je opisivala veliko interesovanje za proučavanje Biblije i molitvu. Ali onda je postavila putanje: "Da li neko od vas zna odakle sam ja?" Mnogi su pogađali ali niko nije bio u pravu. Konačno je rekla: "Ja sam iz Ruande" iz iste zemlje u kojoj je 1994. godine 600.000 Tutsija i 400.000 Hutusa poginulo, većina njih je zaklana mačetama dok su hrlili u crkve. "U svom vašem entuzijazmu za evangelizaciju, doneli ste nam Hrista li nas nikada niste naučili kako da živimo."

Ukoliko se nazire kraj, kako da objasnimo Ruandu, kao i druge takozvane hrišćanske zemlje u kojima razuzdani materijalizam, tlačenje ugroženih ljudi i pogoršanje moralnih standarda rastu iz godine u godinu? Sigurno da to nisu posledice koje je nas Gospod predvideo kada je rekao: "Idite i načinite učenicima... učeći ih da drže sve što sam naložio" (Matej 28:18-20). Budimo otvoreni, nešto nije kako treba sa žetvom.

Crkva je uvek držala svoje blago u zemljanim posudama. Mane su neizbežne bez obzira na to šta mi radili. Pa ipak, misionarska zajednica mora da ponese svoj deo krivice za trenutno stanje stvari. Verujem da problem predstavljaju neprolazne paradigme svetske misije, od kojih neke datiraju još iz 1800-te, dok su neke moderne tvorevine. Tragično je to što su mnogi rezultati koji se sa puno entuzijazma pozdravljaju, vrlo daleko od onoga čemu je Isus učio i pokazao svojim životom.

Legendarni evangelizator Dwight L. Moody je tačno opisao raspoloženje evanđeoskih hrišćana s kraja 19-og veka rečima: "Na svet gledam kao na nasukani brod. Bog mi je dao čamac za spasavanje i rekao: 'Moody, spasi svakog ko se spasti da.'" Snovi o tome da se društvo transformiše putem evanđelja su raspršeni Građanskim ratom (društvo može promeniti samo Hrist kada se vrati u slavi). Ovo je ostavilo samo jednu mogućnost: usresređenost na evangelizaciju kao na crkvenu misiju.

Iako su se vremena dramatično promenila, još uvek čujem mnoge evađeoske hrišćane koji se zalažu da se što više neevageliziranih ljudi evangelizira za što kraće vreme. U mnogim evanđeoskim misijskim organizacijama, samo se površno priznaje Božiji poziv na društvenu pravdu kako bi se olakšao teret neznanja, bede, gladi, rasizma, borbe za kulturni identitet i drugih oblika tlačenja (Amos 5:21; Luka 3:10-14; Luka 4:18-21).

Os Guinness dok tvrdi da se crkva "privatno angažuje i da je nebitna na društvenom planu," koristi analogiju o mački iz romana "Alisa u zemlji čuda" od Lewis Carroll-a . U ovoj priči, mačka postepeno gubi svoj identitet sve dok od nje ne ostane samo osmeh koji ne skida sa usana. Guinness piše da je crkva (i misionarski poduhvat, dodao bih) u tolikoj meri udaljila sa dnevnog reda društvenu transformaciju da je samo ostao "veliki osmeh".

Za razliku od vizije crkve John Wesley-a kao tela "koje stoji zajedno, prvo u nastojanjima da spase svaku svoju dušu; onda da pomogne drugima da razumeju spasenje; i tek onda, koliko je to u njegovoj moći, da spase sve od sadašnje i buduće bede, zbaci Satanino carstvo i da uspostavi Hristovo Carstvo." Wesley i drugi njegovi savremenici pokazali su u 18. i 19. veku da se narodi mogu načiniti učenicima evangelizacijom uz koju stoji velika društvena transformacija.

Od istorijskog Kongresa o evangelizaciji u svetu koji je održan u Lozani 1974. godine, postignut je koncenzus da se više ne možemo držati teorije o čamcu za spasavanje koja se samo usresređuje na spasavanje davljenika. Kao što je John Stott rekao: "Ako je Isusova služba objavljivanja carstva bila propraćena njegovim dolaskom, reči i dela se ne mogu razdvojiti u ni našoj generaciji."

Isto je tako tačno da evađeoski hrišćani imaju različita stanovišta o odnosu evangelizacije i društvene pravde. Neki kažu da je transformacija društva posledica evangelizacije; drugi pak kažu da je to most za evangelizaciju (ljudi vide da mi vodimo računa o njihovim potrebama i tako žele da saslušaju evanđelje), dok je treći smatraju punopravnim partnerom sa evangelizacijom. Po meni, partnerstvo je jedina opcija koja ozbiljno uzima u obzir kako evangelizaciju tako i društvenu pravdu, jedina ispunjena sfera rada za carstvo Božije. Priča savremenih misija pokazuje da sve drugo umanjuje evanđelje o carstvu.

Oltar uspeha

Isusova glavna briga nije bila da se što više ljudi obrati u toku njegove službe već da osposobi novu generaciju vernika da uvećaju njegovo carstvo u čitavom društvu. Ukratko, njegov poziv u Velikom poslanju je da se načine učenici, a ne obraćenici. Prihvatio je da će samo manjina reagovati na njegov poziv. Kada čitam Novi zavet kao celinu, brojčani rast postaje plod čiste i besprekorne crkve a ne sam sebi cilj.

Pa zašto onda preokupacija za pokretanje čitave crkve da se što više ljudi obrati? U izvesnom stepenu, naravno, to odražava preovlađujući pogled iz vremena Moody-ja. Ali isto tako odražava odgovor na nalog, u toku istorijskog Kongresa o evangelizaciji u svetu održanog u Lozani 1974., da budemo bolji upravitelji u svemu na šta smo pozvani. Delegati u Lozani su tražili strateško razmišljanje koje zahteva analizu sredine, identifikaciju neevangeliziranih, postavljanje ciljeva, osnivanje crkava i evalucaciju.

Sa ovim se puno kasnilo. Nije nam polazilo za rukom da dođemo do velikog broja neevangeliziranih grupa ljudi po čitavom svetu. Dobar deo crkve je postao pasivan i pridržavao se svetovnih menadžerskih aktivnosti. Ovo je još prisutno u nekim oblastima i izaziva opravdanu bojazan da se ide za ljudskom inicijativom bez pravog oslanjanja na Sveti Duh.

Poziv na promenu doveo je do strategija koje daju rezultate. Shodno tome, brojčani rast crkve postao je primarni merljivi cilj. Donald J. McGavran, najžešći pobornik onoga što je postalo poznato kao teorija crkvenog rasta, tvrdio je da je brojčani rast crkve "glavni i nezamenljivi cilj svetske misije." Pobornici brojčanog rasta su brzo ukazivali na to da Bog ne želi da iko propadne. I u mojoj karijeri strategijskog mislioca i istraživača pojavljivale su se neke od ovih tema. Ali u toku proteklih dvadeset godina, sve više sam provodio vremena razmišljajući o trezvenom Isusovom upozorenju: "Kako su uska vrate i uzan put koji vodi u život, i malo ih je koji ga nalaze" (Matej 7:14).

Mnogo je tvrdni da se brojčani uspeh zasniva na delimično zavodljivim pokazateljima - na primer, broju ljudi koji su izašli da se mole pokajničkom molitvom. Takvi postupci bivaju podstaknuti raznim stvarima pored interesovanja za evanđelje - ponekad to je samo reakcija na društveni pritisak ili učtivost. Jedan japanski vođa je izjavio pre mnogo godina: "Ukoliko se izbroji broj zabeleženih obraćenja od kraja Drugog svetskog rata, ispostavilo bi se da postoji više hrišćana nego ljudi." U nekim misijskim krugovima evangelizacija se i dalje definiše kao verbalno izlaganje plana spasenja, po mnogo čemu nalik na veštu prodaju u svetu. Misionari su tako u iskušenju da upotrebe medije (TV, radio, književnost i film) na način na koji se koriste u svetu da bi ljudi bili obavešteni o ponuđenom "proizvodu".

Kada se jednom odigra, bez obzira na reakciju, osoba (ili čak grupa ljudi) često se smatra evangeliziranom. S druge strane, naša tendencija da napustimo takozvana neproduktivna polja ili strategije protivi se lekciji iz crkvene istorije. Razmislite o Quichua indijancima iz Ekvadora, koji su smatrani grupom koja je u to vreme najviše odolevala evanđelju. Čak 70 godina misionarske aktivnosti dalo je samo nekoliko obraćenika, ali tada se pokret naglo razvio 1965 i uspostavljena je velika crkva. Jedna misionarka je identifikovana kao osoba sa najvećim duhovnim uticajem na one koji su kasnije postali Hristovi sledbenici, iako je umrla ne videvši da se iko obratio.

U našem entuzijazmu za masovnim obraćenjima i standardnim strategijama, previđamo činjenicu da je za evangelizaciju potrebno više od efikasnih metoda. Evanđelje nije potrošački proizvod kome treba strateski marketing. Ljudi poveruju u Hrista preko jedinstvenog procesa za koji je potrebno vreme i koji je rezultat višestrukih uticaja. Naša poruka treba da potekne iz promenjenog života i da se ogleda u svakodnevnim postupcima a ne u biranim rečima. Nekako smo zaboravili ono što nam je Petar rekao (1. Petrova 3:15) da damo razloge za veru koju imamo (podrazumeva se da je neko primeti i pita o njoj).

Za misije bi bilo bolje da se vratimo Isusovom primeru. On je hodao i živeo među ljudima koje je služio, imao je vremena da razume njihov duhovni život, da se bavi njihovim strahovima i snovima. Verujem da je vreme da priznamo da naše bogosluženje na oltaru uspeha često odražava svetovne preokupacije pre nego vernost Bibliji. Savez iz Lozane proročki govori o tom problemu: Priznajemo da mi sami nismo imuni na svetovnost u misli i delu, to jest, prepuštamo se svetovnosti... želeći da izazovemo reakciju na evanđelje, pristajemo na kompromis, manipulišemo srcima kroz tehnike pritiska, preokupirani smo statističkim podacima ili ih čak nepošteno koristimo. Iako moramo nastaviti da mudro planiramo naše misije, treba da budemo ponizni, u molitvi tražimo Božije vođstvo i da smo obazrivi kada koristimo modele iz sveta. Budimo oprezni dok planove sprovodimo u delo i ne uzimajmo brojčani rast za merilo uspeha.

Stvari se komplikuju još više zato što se crkve i agencije u svim delovima sveta takmiče da bi obezbedile finansijska sredstva kojih je sve manje. Zapadnjački model dobro plaćene službe koji se održava zahvaljujući sakupljanju finansija, nije nepoznat ni u ne zapadnjačkom hrišćanskom svetu. Za razliku od modela koji su nam dali Isus i njegovi učenici, žalopojka koja se najčešće čuje po čitavom svetu je da je služba otežana zbog nedovoljnih novčanih sredstava.

Teško mi je da posmatram do koje su granice crkve i agencije izgubile iz vida osnovni princip kako Bog očekuje da njegov narod koristi sredstva koja su mu na raspolaganju, bez obzira na to koliko oskudna, osim ako ih ne usmeri na drugi način (Filipljanima 4:12-19). Tragični ishod zavisnosti od spoljašnjih izvora finansija skoro da poništava lokalnu inicijativu. Sada je opšte prihvaćeno da je sakupljanje finansija neizbežno kod misionarskih organizacija svuda po svetu. Zato se zapošljavaju lukavi marketinški radnici da razrade marketing koji odgovara savremenim donatorima, koji će ubediti donatore da baš ta misija beleži velike cifre.

Danas je malo službi za koje se ne treba skupljati finansijska sredstva putem modernih marketinških tehnika. Prisutno je i iskušenje da se određene službe učine prioritetom - posebno evangelizacija izgubljenih duša. Ali šta se dešava kada se druge potrebe službe ne slažu sa donatorovim prioritetima? Stvari kao što su razvoj vođstva ili društvena pravda bivaju zapostavljene ili se od njih čak odustaje zato što ne mogu da plate za sebe. Neki donatori su toliko zaokupljeni mentalitetom uspeha, posebno veće institucije ili privatni donatori, i potrebno ih je upozoriti da "ne meću na gubice volu" (5. Mojsijeva 25:4), time što se ne podržavaju stvari koje su najbliže srcu našeg Gospoda. Ipak, reforma mora da potekne od onih koji traže sredstva. Moramo biti spremni da preduzmemo odlučujući korak i izađemo iz službe koja se rukovodi donatorima i da svoju veru stavimo u Gospoda koji se obavezao da će nam dati sve što nam treba. Bog je rekao da su njegove sve životinje na hiljade po brdima (Psalam 50:10), i da ce dati sve što je potrebno onima "koji prvo traže njegovo carstvo i njegovu pravdu" (Matej 7:33). Često je njegov plan da potakne donatore da daju velikodušno, ali ovu odluku treba da potakne Car a ne marketinška industrija.

Ova reforma naravno počinje spremnošću da se okanimo pretpostavki da zdrava misija mora da raste. S druge strane, Bog može želeti da prekinemo neproduktivne programe, da ih smanjimo tamo gde je potrebno, živimo u okviru onoga što nam on pruži i da to činimo sa zahvalnošću. Predlažem da se vratimo starom načinu sakupljanju finansija - postu i molitvi. Doduše, ovo može nekima zvučati kao hvalisanje ili kao vrlo naivno. Ali što duže razmišljam o ovim pitanjima sve sam više uveren da treba makar pokušati. Nema boljeg priznavanja Hristovog gospodstva nego mu dozvoliti da izabere na koji će način zadovoljiti naše potrebe.

Misije koje su više od broja

Slavim Boga sto je u poslednja dva veka makar nekakvo hrišćansko prisustvo inkorporirano svuda osim u malom broju svetskih grupacija. Na mestu je radovati se onome što je Bog postigao kroz nepoznat broj svojih slugu. Ipak, moramo priznati da je došlo vreme kada nas Gospod poziva da krenemo i nastavimo evangelizaciju i da je gradimo na tom postojećem hrišćanskom prisustvu.

Ukratko, moramo načiniti učenike od tih naroda tako što ćemo se ponovo posvetiti duhovnoj formaciji, a ne brojčanom rastu. Treba da nam bude cilj da svetsku crkvu koja kleca i ima puno potreba transformišemo u silu za Hrista i njegovo carstvo. Ovo iziskuje pokajanje praćeno velikim promenama i velikim izmenama u svetskim misijskim paradigmama i postupcima, koje iako su odgovarale prethodnoj eposi, na žalost ne idu u korak sa našom realnošću.