Naslovna » U Hristu » Propovedi » ....

Probuđenje u Velsu

G. Campbell Morgan
- Propoved, svedočanstvo o velikom duhovnom probuđenju u Velsu (Wales, V. Britanija) 1904. godine.

Želim vam na najjednostavniji način ispričati šta sam svojim vlastitim očima video, šta su moje vlastite uši čule i moje vlastito srce osetilo. To činim sa namerom da bi se i mi konačno zapitali: "Šta nas to Bog želi naučiti u ovom vremenu neposredno pred Njegov drugi dolazak?"

Pre negoli nastavim, ne bi mogao a da se ne osvrnem na odlomak iz Dela 2,15-18:

"Jer ovi nisu pijani kao što vi mislite, jer je tek treći sat dana; nego je ovo ono što kaza prorok Joilo: I biće u poslednje dane, govori Gospod, izliću od Duha svog na svako telo, i proreći će sinovi vaši i kćeri vaše, i mladići vaši videće utvare i starci vaši sniće snove. Jer ću na sluge svoje i na sluškinje svoje u te dane izliti od Duha svog, i proreći će."

Kada je narod za ovaj neobičan događaj i skup rekao da su učenici pijani, Petar je odgovorio: "Nisu pijani kao što vi mislite, jer je tek treći sat dana; nego je ovo ono što kaza prorok Joilo". Da me neko upita: "Šta ti misliš o velškom probuđenju?" Ja bi mu odgovorio: "Ovo je to! Isto to!"

To nije samo moja mašta, a svakako ni preterivanje. "Izliću od svoga Duha na sve ljude, pa će vaši sinovi i vaše kćeri prorokovati", to je obećanje sada tako očito ispunjeno u Velsu (Wales). Tražite li dokaze ove tvrdnje, pokazaću vam znakove.

"Vaši će mladići imati viđenja." To je upravo ono što se događa. To nisu viđenja kojima bi se ovaj cinički i prljavštinom pokriven svet smejao! Mladi imaju viđenja.

"A vaši starci (snivaće) sne." I to se događa. "Da, i na svoje sluge i sluškinje" što znači, na robove i sluge, "takođe ću u ono vreme izliti od svoga Duha, te će proricati." Neki obični ljudi prigovaraju neobičnim stvarima. Međutim, "ovo je to!" Pitate li me za važnost velškog probuđenja, reći ću vam: "To je nastavak onoga šta se desilo na dan Pedesetnice!"

Dozvolite mi da nekoliko trenutaka govorim o samom tom događaju. Napustio sam London u ponedeljak i stigao u Kardif (Cardiff) u 8:30, te večeri. Prijatelj koji me sačekao, zapitao me: "Šta sada želiš? Želiš li da idemo kući ili na sastanak?" Pitao sam: "Kakav sastanak?" Odgovorio mi je: "Sastanak je u crkvi na Roath Roudu." Rekao sam mu: "Radije bi pošao na sastanak, nego kući." I tako smo pošli.

Sastanak je već trajao sat i po kad smo stigli i ostali smo dva i po sata, a kad smo otišli kući, sastanak je još uvek trajao. Tada još nisam ni ušao u ono što se naziva "ognjena zona." Bila je to divna noć, potpuno bez vođstva, ipak od A do Ž pod vođstvom Duha Božjega.

Utorak je bio dan o kojem bi vam želeo posebno govoriti. Čitav sam taj dan bio u Klajdah Valejeju gde sam osam sati proveo na pravim sastancima, a ostatak sam vremena proveo u društvu Evana Robertsa kojeg je Bog tako divno koristio.

Bila je to sveta privilegija doći u središte tog divnog Božjeg dela i delovanja. Kad smo ujutro stigli u selo, sve je izgledalo mirno, tako da smo se uputili prema mestu gde je stajalo nekoliko kapelica. O, te kapelice po čitavom Velsu! Hvala Bogu za njih! Sve je izgledalo tako mirno i obično da smo se morali raspitati gde je sastanak. Pokazujući na jednu kapelu, neki nam je momak rekao: "Tamo je." Napolju nije bilo nijedne osobe. Sve je bilo mirno. Ušli smo kroz otvorena vrata i pronašli crkvu sasvim punu od tavana do podruma.

Šta se događalo na bogosluženju? Teško mi je to u potpunosti objasniti. Dovoljno je reći da su se kroz čitavo bogosluženje protezale pesme, molitve i lična svedočanstva, ali ne i propovedanje. U neverovatno snažnom kontinuitetu službe, jedini je prekid bio kad je neko iz gomile, neko ko me poznavao, rekao, da bi me želeli čuti. I to je bio razlog zašto sam odlučio da više neću ići na ove sastanke. S obzirom da su na tren misli ljudi na sastanku bile okrenute prema meni, vidljiv je bio prekid u kontinuitetu i sili. Nisam se uopšte pomakao da govorim, ali kako je bio očit ovaj prekid, digao sam se i rekao nekoliko reči da ne dopuste da prisutnost nekog stranca skrene njihovu pažnju, i tako se sastanak nastavio, a ja sam se ponovo mogao sakriti u masi.

Sastanak je bio pun prekida iako je bio okarakterizovan kao sastanak velikog kontinuiteta i potpunog reda. Možda ćete me upitati: "Kako se ove stvari mogu uskladiti?" Ne mislim ih usklađivati. Sve je to tamo prisutno. Ostavljam vama da ih sami usklađujete. Kada bi ste usred jednog od tih sastanaka postavili čoveka koji ništa ne zna o jeziku i o životu Duha, jedna od dve stvari mogla bi mu se dogoditi, rekao bi: "Ovi su ljudi pijani", ili bi i on sam bio podignut u samo carstvo Božje.

Kad bi ste tamo postavili čoveka koji poznaje jezik Duha, bio bi potpuno pogođen tim neobičnim dešavanjima. Nikada u svom životu nisam video nešto tako. Dok bi se neki čovek molio, prekinulo bi ga se pesmom, a nije bilo osećaja nereda; molitva se pretvarala u pesmu, pa u svedočanstvo i ponovo u pesmu, i tako iz sata u sat, bez vođstva čoveka. Tri su stvari bile tamo prisutne - pevanje, molitva i svedočanstvo. Evan Roberts nije bio prisutan. Nije bilo ljudskog vođe.

Sa mnom je bio gospodin Mantle koji je rekao reč ili dve kad se na balkonu digao neki čovek i na lošem engleskom ga upitao: "Je li vaš posao u Londonu blizu Griniča?" "Da", rekao je gospodin Mantle, "blizu Griniča."

"Uzmite ovu adresu", rekao je čovek, "moj brat je tamo. On je pijanica i nevernik. Molim se za njega."

Gospodin Mantle je izvadio svoj notes i rekao: "Dajte mi adresu", i čovek mu je rekao adresu. Zatim su počeli pevati "Pesmu slave", a nakon toga se onaj čovek počeo moliti.

Kažete, poremećeni red nije nevažna stvar? Da je to nešto strašno! Ja bi bio vrlo srećan da se to i ovde događa, da se slome sve te krute formalnosti među nama. Kad je čovek u smrtnoj borbi za dušu svoga brata, on se usudi to pitati. No, to mora biti zaista spontana reakcija duše na dodir Duha Svetoga.

Poslepodne smo bili u drugoj kapeli, na drugom sastanku, jednako posećenom, a ovaj put je bio prisutan i Evan Roberts. On je došao na sastanak koji je trajao već sat i po. Išao sam sa njime i sa ogromnom smo mukom dospeli do podijuma. Ja na tom sastanku nisam govorio, a on vrlo kratko. Govorio je, ali je njegov govor - ako bi se to uopšte moglo nazvati govorom - bio neprekidno prekidan pesmom, molitvom ili svedočanstvom. Evan Roberts je u tome učestvovao, i nikada nikoga nije prekinuo - ućutkao. Usudio bi se reći, da kada bi taj isprekidani govor Evana Robertsa bio napisan, čitav bi se mogao pročitati za šest ili sedam minuta.

Dok je sastanak trajao, neki se čovek na balkonu digao i rekao: "Taj i taj", imenovao je nekog čoveka, "odlučio se za Hrista", i odmah je počela pesma. Bila je to pesma zahvalnosti, jer se jedan čovek ponovno rodio. Tamo nije bilo prostorije za razgovor niti obrazaca za obraćenike. Kad bi neko glasno za nekoga rekao da priznaje Hrista ili bi ga sam pokajnik otvoreno priznao, ime bi mu se zapisalo i pesma bi započela, a zatim bi se vratili svedočanstvima i molitvi.

Uveče je bila potpuno ista stvar. Ne mogu vam reći više; ja sam lično tamo stajao tri dobra sata i u takvoj gužvi da nisam mogao ni ruku podići. Ono što me se najviše dojmilo bila je zajednica. Gledao sam po balkonu kapele meni zdesna, tamo su bile tri žene, a ostalo gomila muškaraca. Kad bi ste makar na tren mogli videti te muškarce - rudare, čiste i lepe, plavih bora na njihovim licima koje su vidljivo govorile o njihovom poslu! Lepo i neverovatno, jesam li to rekao?

Napustio sam sastanak u 10:30 nakon što sam tamo proveo tri sata, a sastanak se u takvoj gužvi nastavljao sve do sitnih sati sledećeg jutra - sa pesmom, molitvom, svedočanstvima, obraćenjima, javnim priznanjem greha vodećih crkvenih članova i odricanjem istih. Sve to nije vodio ljudski vođa, niko nije planirao šta će se sledeće dogoditi i niko nije sprečavao spontano delovanje Duha Svetoga.

Evan Roberts teško da je bio nešto više od dečaka, jednostavan i prirodan, nije bio ni govornik ni vođa ljudi, ništa zapovedničkog nije bilo u njemu, kao što je bilo kod ljudi poput Veslija, Vhitfilda ili Mudija. Jedan od naših najboljih pisaca u jednoj od naših jutarnjih novina sa žalosnim tonom je o Evanu Robertsu rekao da mu manjka kvaliteta vođstva, i izneo je misao da kad bi se sad podigao neki prorok, postigao bi potpuni uspeh.

Bog nije izabrao da se podigne prorok. Istina je da Evan Roberts nije govornik ni vođa. Šta je on? On govori da ne postoji ljudsko vođstvo koje bi vodilo narod ili organizaciju. On ljudima govori: "Ne čekajte na čoveka, ne čekajte na mene, oslonite se na Boga, pokorite se Duhu." A kad god je pokrenut, govori pod vođstvom Duha: "Njegovo delovanje nije da zavisimo od čoveka, već stvaranje atmosfere koje poziva ljude da slede vođstvo Duha šta god im On kaže."

Neću oklevati reći da je Bog položio svoju ruku na toga mladića, divnog u jednostavnosti i predanog u posvećenju, bez ikakvih kvaliteta koje mi tražimo u propovednicima, prorocima i vođama. On je ispred tog pokreta postavio čoveka kojemu nedostaju sve bitne kvalitete za koje mi smatramo da čine veličinu, da bi kroz njega u jednostavnosti i sili On mogao izvojevati pobedu.


Karakteristike probuđenja

Velško probuđenje nema propovedanja, programa, pesmarica, orgulja, ili sakupljanja novca. Na trenutak ponovno razmislite o tome. Razmislite o čitavom našem radu. Ne mislim reći da je on pogrešan. Samo želim da vidite šta Bog čini. Tamo postoje orgulje, ali su utihnule; i propovednici, ali pomešani sa ostalim narodom i raduju se, i prorokuju zajedno sa ostalima; tamo nema propovedanja.

Ipak, velško probuđenje je probuđenje propovedanja po celom Velsu. Svi propovedaju. Bez ljudskog vođstva ono ipak ide napred iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz pokrajine u pokrajinu, nenadmašnom preciznošću, ili u obliku napadačke sile. Bez pesmarica, no ja sam gotovo celu noć plakao nad našom poslednjom pesmom dok smo je pevali. Gospodina Steda su zapitali misli li on da će se probuđenje proširiti i do Londona, a on je rekao: "Zavisi od toga možemo li mi tako glasno pevati." Nije bio daleko od istine. Kad Velšani pevaju, pevaju kao ljudi koji veruju u ono što pevaju. Oni se prepuštaju potpuno svom pevanju. Mi pevamo kao da mislimo da nije lepo da nas čuje čovek koji sedi do nas. Tamo nema hora, jesam li vam to rekao? Cela je zajednica jedan hor. A pesme? Stajao sam i slušao začuđen i oduševljen dok je zajednica one noći pevala pesmu za pesmom - duge pesme - potpuno bez pesmarica.


Šta je izvor probuđenja?

Odakle je ili kako je sve to počelo? Odakle je to došlo? Po celom je Velsu - dajem vam grubo saznanje pedesetak osoba nasumce ispitanih u jednoj nedelji, ovo je zaključak: Jedna molitvena grupica se žarko molila Bogu zbog stanja njihove zemlje, i kroz to je došao Božji odgovor - oganj probuđenja.

Kažete mi da je probuđenje nastalo sa Robertsom, a ja vam kažem da je Roberts proizvod probuđeja. Kažete mi da je početak bio na sastanku u Endeavoru gde je jedna draga devojčica probila led svojim svedočanstvom. Kažem vam da je to samo deo rezultata probuđenja koje se pojavilo svuda. Da vi i ja možemo stajati iznad Velsa gledajući na sve to, videli bismo da vatra izbija tu, i tamo, ovde, i onde, bez ikakvih priprema - spontano.

To je božansko pohođenje u kojem nam Bog - dozvolite mi da to kažem u strahu Božjem - govori: "Pogledajte šta ja mogu učiniti i to bez onih stvari od kojih vi toliko zavisite. Pogledajte što mogu učiniti kroz jednostavne ljude koji su spremni složiti se i potpuno zavisiti od mene."

Kakav je karakter probuđenja? To je probuđenje crkve. Ne mislim time da je to uglavnom probuđenje članova crkve,  iako se ono događa u crkvenim zgradama. Možda ste začuđeni, ali odavno govorim da konstantno (stalno, trajuće) probuđenje u narodu mora biti povezano sa životom crkve. Ono šta ja tražim jeste da izbije probuđenje u svakoj crkvi. Sastanci bi se tada održavali u crkvama, na brdima, u dolinama; počelo bi među crkvenim članovima, a kad bi neko spolja bio dotaknut, odmah bi postao član crkve.


Crkvi se pridružilo mnoštvo

Mislim da se Crkvi pridružilo i više ljudi, ali su crkve u Velsu u samo pet nedelja upisale 20 hiljada novih članova.

Kakvo delovanje ima probuđenje na ljude? Pre svega, ono od hrišćana stvara evanđeliste. Mislim da ništa nije značajnije od toga. Ljudi od kojih nikada to niste očekivali, sad ih vidite da rade ovaj posao, postaju Hristovi svedoci. Dozvolite mi da vam dam par malih ilustracija.

Jedan je moj prijatelj pošao na jedan od sastanaka sa svojim starim prijateljem, starešinom jedne tradicionalne crkve, sa čovekom u čiju pobožnost niko nije sumnjao. Taj je čovek dugi niz godina radio u crkvi, ali nikada nije ni pomislio da bi sa drugim ljudima govorio o stanju njihove duše, iako drugima nikada nije prigovarao ako su to radili.

Dok su išli na sastanak, starešina mu je rekao: "U razredu (u nedeljnoj školi) kojem sam ja vođa, postoji osamnaest mladih atletičara. Nadam se da će neki od njih biti večeras na ovom sastanku." To je bilo nešto novo.

Posle petnaestak minuta je ovaj starešina napustio svoje sedište pored mog prijatelja i pošao da razgovara sa nekim mladim čovekom koji je sedeo dole ispred njega. Starešina se iznenada digao i rekao: "Hvala Bogu, za tog i tog", i rekao je njegovo ime, "on je upravo sada svoje srce predao Hristu." Ubrzo ga je napustio i razgovarao sa drugim mladim čovekom. Pre nego je sastanak završio, taj starešina, koji nikada pre nije ni pomislio da bi sa ljudima razgovarao o njihovoj duši, doveo svih osamnaest mladih ljudi Isusu Hristu.

Moj mi je prijatelj, kod koga sam stanovao, a koji je u razgovoru sa ljudima uvek bio zatvoren, rekao kako se, dok je sedeo u svojoj kancelariji, u njemu pojavila velika želja da pođe i razgovara sa određenim čovekom sa kojim je dugi niz godina poslovao. Iznenada je izašao iz kancelarije i otišao na berzu. Tamo je sreo upravo tog čoveka, približio mu se i proveo neko vreme sa njime. Iznenada mu je čovek rekao: "Šta mislite o tom probuđenju?"

Moj ga je prijatelj iskreno pogledao u oči i rekao: "A kako je sa vašom vlastitom dušom?" Čovek je pogledao u njega i rekao: "Prošle sam se noći u ponoć iz nekog nepoznatog razloga morao dići iz kreveta i predati se Isusu Hristu, i upravo sam žudeo da neko dođe i sa mnom razgovara o tome."

Tu je bio čovek koji se na natprirodan način pretvorio u evanđelistu. Nije li to uzbudljivo? On je bio hladan, proračunat poslovni čovek, brodovlasnik, koga sam poznavao celi svoj život, a koji je ostavio svoju kancelariju, svoj posao, da bi pošao na berzu i upitao jednoga čoveka o stanju njegove duše.

Druga karakteristika probuđenja je da nikada ne znate na kom će sledećem mestu izbiti oganj. Jedan je propovednik iz nekog gradića rekao: "U džepu imam napisanu propoved. Tu mi stoji već tri nedelje. Sa ovom sam pripremljenom propovedi u džepu pre tri nedelje pošao u crkvu, ali je to jutro neki čovek izneo svoje svedočanstvo iza kojega su sledili molitva i pevanje koje nije prestajalo, te se dve stotine ljudi pridružilo crkvi." Zatim je dodao: "Još uvek čuvam ovu moju ne upotrebljenu propoved!"


U jednom od rudnika

U jednom od rudnika, neki je rudar na svoje veliko iznenađenje naišao na jednog od glavnih upravnika rudnika. Upravnik mu je rekao: "Džime, već te dva sata čekam ovde!"

"Da, gospodine?" rekao je Džim. "Šta želite?" "Želim biti spašen, Džime." Nastavio je čovek: "Spustimo se na kolena upravo ovde." I tamo je u rudniku onaj važan upravnik rudnika pod vođstvom jednog rudara je ušao u carstvo Božje. Kada je ustao, rekao je: "Reci svim ljudima, reci svima koje sretneš, da sam se obratio." Kakvo, direktno priznanje!

Da li znate da i životinje, tj. konji, su bili strašno smeteni. Neko mi je rekao: "Rudari su bili najgori ljudi, grubi i zli. Svojim su konjima upravljali psujući ih i udarajući. Sad jedva mogu nagovoriti svoje konje da krenu, jer nema udaraca i psovki."

Pokret probuđenja je obilovao i značajnim priznanjima greha, priznanjima od kojih su neka vrlo dragocena. Čuo sam neka od njih; dizali su se ljudi koji su bili članovi ili radnici crkve te priznavali svoje tajne grehe u svome srcu (životu) i tražili molitvu za oslobođenje. Ceo je pokret divno prožet javnim priznavanjem Isusa Hrista - svedočanstvom o Njegovoj sili, dobroti, dobročinstvu; a svedočanstvo se stapalo sa izlivima pevanja.


Bitno zapažanje

Cela ova stvar je došla od samoga Boga. To je pohođenje u kojem On bez ikakvog ljudskog posredovanja čini ljude svesnima Njega. Probuđenje se raširilo daleko van "vatrene zone". U tom smislu možete razumeti da je vatrena zona zapravo tamo gde se održavaju sastanci i gde možete osećati plamene jezike Duha koji tu greju i pale. No, kad odete sa tog mesta i uđete u voz ili prodavnicu, banku ili negde drugde, ljudi svuda govore o Bogu. Hoće li ih oni poslušati ili ne, je svakako opet drugo pitanje. Postoje na hiljade onih koji nisu popustili pod pritiskom Božjim - odbijaju Boga, ali Bog u ove dane daje Velsu novo osvedočenje i svesnost o Njemu.

Još jedna stvar je bitna: To je probuđenje crkve u najširem smislu reči. Šta crkva čini? Da dođete u Vels i približite se tom delovanju, videli bi ste da se crkva pretvorila u pravu funkciju sveštenstva. Kakve su funkcije hrišćanskog sveštenstva?

Dve funkcije su bitne u hrišćanskom sveštenstvu. Prva je euharistijska - zahvaljivanje; a druga posrednička - molitva. To je sve. I to se upravo tamo događa. Crkva svugde peva, moli, slavi i zastupa druge pred Bogom. Gotovo svaki sastanak sadrži isključivo te dve stvari. Evan Roberts i oni koji pevaju i govore na drugim mestima, podstiču ljude da slave i mole, te crkve samo to i čine.

I dok crkva na velškom slavi i peva pesme kao: O Jagnje, milo Jagnje, Jagnje s Golgote, ili pesme o ljubavi Božjoj, ljudi i žene, osvedočeni o grehu, slomljenog se srca spuštaju na svoja kolena i predaju sebe Isusu Hristu. To je veliki preokret u radu crkve u vršenju njenih svešteničkih funkcija pod dodirom Duha Božjega - prinošenje zahvalnosti i posredovanje.

Zatim, tu je veliko prepoznavanje prisutnosti Duha Svetog, što se očituje u uzvisivanju Hrista.

Dalje, reći ću da dve reči mogu da opišu celu tu stvar - objave i dela. Ljudi imaju objave - snažna presvedočenja od Boga. Objave se pretvaraju u dela: ljudi plaćaju svoje dugove, napuštaju kafane i kockarnice, lepo se ponašaju prema svojim konjima, pozorišne (kabare) družine se pakuju i odlaze, jer za njih tu nema mesta - zarade. Trgovce je spopao strah, jer ljudi plaćaju dugove iako je već nastupio zakon o zastarevanju. Osećaj koji će navesti čoveka da to učini vredan je da se neguje i dobro je da on uvek postoji.


Naša vlastita reakcija

Ja sam savršeno siguran da bi i za nas bilo dobro da to doživimo ovde, među nama. Za svakoga od nas koji bi otišao tamo sa namerom u srcu da pomogne, bilo bi bolje da pusti stvar u Božje ruke. Za mene je ta manifestacija bila tako sveta stvar i tako slavna, da sam se plašio da ne nestane od moje prisutnosti i da ja ne zakočim to delovanje Duha. Zbog toga sam i Evanu Robertsu rekao: "Čoveče, odlazim, jer ne želim, tako mi Bog pomogao, ni pet minuta sprečavati ovo veliko delo." Mi nismo pokretači toga i mi ne možemo time upravljati. Bolje da smo negde sa strane, da molimo i da se pripremimo za ono što Bog misli uraditi sa nama.


Velike vrednosti delovanja

Koje su vrednosti ovog Božjeg delovanja? Prvo, to je nova potvrda duhovnog. Drugo, divan spoj duhovnog i praktičnog - manifestacija morala iz duhovne obnove. Uopšte nisam siguran da Bog odobrava našu visoko organiziranu duhovnost. Svakako da smo u opasnosti, jer mislimo da ne može biti probuđenja ni bilo kakvog dela učinjenog od Boga, ako mi to prvo ne pripremimo. Ja sam poslednji čovek koji bi govorio protiv organizovanja pravih stvari na pravom mestu, ali sam sklon pomisliti da nam Bog govori: "Vaše organizovanje je dobro, ali vi se unapred pripremite da ne doživite veće stvari od Mene." Tamo se bez organizacije (klišea, forme) - dok ih nemilosrdno drže po strani - pokazuju ista ona sila i oganj izlita na dan Pedesetnice.

Šta bismo trebali mi raditi u blizini takvog velikog događanja? Imitirati ga? Ne. Oponašanje bi bilo kobno! Neka ni jedan čovek ne padne u napast da negde u Londonu započne sastanke kakvi su oni koji se održavaju u Velsu, iz jednostavnog razloga: ni tamo ih nije započeo nijedan čovek. Ako bi negde ovde trebalo doći do takve velike objave kao tamo, neka nam Bog dopusti da budemo spremni stati u red i čekati. Tu stvar ne možete imitirati!

Šta onda da radimo? Ako je ne možemo imitirati, možemo proučavati principe na kojima je nastala. Koji su to principi? Poslušajmo Duha, priznajmo Hrista, budimo mu potpuno na raspolaganju!

O, ali vi mi kažete. "Pa, ne činimo li svi upravo to, odavno?" Neka nam Bog pomogne da to otkrijemo svaki za sebe. Mislim da smo u strašnoj opasnosti kada slušamo Duha, jer kada nam Njegov glas govori, mi ga gasimo. Kažete: "Nešto me podstaklo da onom čoveku govorim o njegovoj duši, ali nisam bio tada baš raspoložen..." A tako se probuđenje zaustavlja. Idite, govorite sa njim. Slušajte Duha, priznajte otvoreno Hrista, budite mu potpuno na raspolaganju!

Nemojmo u našem crkvenom radu doći u iskušenje da izdaleka imitiramo stvar, već svako organizovanje i svaku metodu (plan) držimo u molitvama i jačajmo ih. Jačati? Kako? Učinimo da kroz organizaciju Duh Božji ima potpuno otvoren put. Propovednici, ponašajte se prema svojim slušaocima kao prema muškarcima i ženama koji trebaju napraviti korak prema svetim stvarima i posvećenju - prema Isusu Hristu.

U slučaju da i činimo sve to, ono što nam je najviše potrebno jeste da mi sami sve to primenimo na sebi. Ono šta mi zaista trebamo je da se prepustimo velikim istinama koje tako dobro znamo.

I tako, trgnimo se - mi propovednici, osoblje, radnici, članovi - i recimo da ćemo to prihvatiti i ponovno posvetiti svoj život Bogu. To je početak.


Šta treba Crkva Božja?

Najpre joj je potrebno da sredi stvari pred Bogom, sve ono što je na Njegovom putu: navike za koje znate da nisu svete; način poslovanja koji uvek ne donosi svetlo; neopraštajuće srce prema članovima crkve. To stoji Bogu na putu. Te stvari se moraju odstraniti. To je prvo.

Na Božjem putu mogu biti i druge stvari. Bilo koja organizacija u crkvenom životu koja nije na spasenje ljudi, je duhobna buđ, otrovna stvar koja raste i što je pre odstranimo, tim bolje. Znam crkve u kojima više nema mesta za molitvene sastanke, nema interesa. Jesmo li spremni očistiti put za Boga? O, ako nešto postoji, moramo biti spremni za Boga i sve očistiti da bi put bio čist. To je stav kakav današnja crkva mora biti spremna pokazati.


Istinski stav

Ništa nije tako važno kao spasenje ljudi; kada jednom to crkva shvati i pripremi se, Bog će tu doći. Trebamo čekati na Njega u ozbiljnoj i neprestanoj molitvi. O, braćo, sestre, molite, molite nasamo! Molite tajno! Molite zajedno! Molite, bez svakog razmišljanja molite zbog greha i nevolja vašega grada. Tako se lako naviknuti na te stvari da vas prestanu dirati. O, greh i žalost vašega grada! Neka nam Bog to položi na srce kao breme. A i bez te agonije počnimo moliti sve dok nam On ne otvori vrata i pokaže nam put.

Ja ne očekujem baš istu vrstu objave, isti način delovanja Duha. Bog sebe uvek objavljuje na drugačiji način; zbog toga u ovom gradu nikada nećemo imati isti pesnički oganj i gorljivost keltskog probuđenja. No, možemo imati ozbiljno i divno posvećenje, i rezultate koji će obeležiti našu vlastitu nacionalnu ličnost. Jesmo li spremni za Boga?

Pokušao sam vam govoriti o ognju koji se ne može opisati. Pokušao sam vam govoriti o strašnom osećaju kada je Bog prisutan i o želji koju ne mogu opisati - da On jednom, negde, nekako, ispruži svoju ruku i prodrma ovaj grad ne bi li se mnogi ljudi spasili.

"Mrske su Gospodu misli zle, a besede čistih mile su."
- Priče 15:26

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 917
Ukupno: 2599932
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/propovedi/campell_vels_probudenje.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.