Hristos - utelovljeni Bog
Pokušajmo da pročitamo jedan odeljak sa početka Evanđelja po Jovanu (Jn. 1:9-14):
"On, Reč, beše svetlost istinita,
on obasjava svakog čoveka.
On je na svet došao.
U svoje je došao,
a njegovi ga ne primiše.
Neki su ga, ipak, primili.
Njima je dao pravo
da postanu čeda Božija,
njima, koji veruju u njega samoga.
Njih nije rodila mati,
njih nije rodio otac,
njih nije rodio čovek,
njih je rodio Bog.
On, Reč, je postao pravi čovek
i proboravio je među nama.
Videli smo njegovu slavu.
Ta slava mu je pripadala
od Oca kao jedinorođenome Sinu
punom milosti i istine."
Bog je odlučio da postane čovek. Tu svoju odluku je sproveo u delo. U tome ga niko nije mogao sprečiti.
Bog je uzeo na sebe ljudsko telo. Hristovo telo nije bilo zatvor u koji je ušao Božiji Duh. Čovečija porodica je u našem Spasitelju dobila svoj pravi izgled i pravu vrednost. On je bio i ostao bez greha. (Za ljude je to iskustvo još uvek nedostupno). Gospod ostvaruje zamisao o bezgrešnosti.
Kako to Gospod ostvaruje? Danas on ne stvara neki novi raj niti vraća čoveka u onaj raj u kom su bili Adam i Eva. Umesto takvih poduhvata Bog je poslao svog Sina, a našeg Gospoda i Spasitelja, Isusa Hrista.
Silazeći među ljude svevišnji Hristos je sebe lišio nebeskog prestola tj. časti i dostojanstva. To mu je pripadalo kao Bogu, ali je on sam sebe lišio jednakosti s Bogom. Umesto nesporne vlasti, Spasitelj se prihvatio služenja ljudima i ljudskog obličja odn. jednakosti s ljudima. Poistovećivanje s čovekom dovelo ga je do smrti. Bez protivljenja je pristao da bude mučen i ubijen. Rođen je kao dete, živeo kao radnik i učitelj i razapet je kao rob, a ipak je Božiji Sin (vidi Fil. 2:5-8).
Svojim rođenjem Hristos je postao utelovljeni Bog. Ljudski rod je udostojen da u njemu živi Bogočovek.
Utelovljeni Bog je istovremeno i potpun Bog i potpun čovek. Bilo kako da je sebe lišio časti i dostojanstva, Hristos nije prestao da bude Bog sa svim božanskim osobenostima, a ništa božansko nije nedostajalo Gospodu Isusu. Sva Božija svojstva su i Hristova svojstva.
Hristu takođe nije nedostajalo ništa čovečansko. Imao je sve osobine što ih imaju i ostali ljudi. Dobrovoljno se potčinio okolnostima u kojima se odvija ljudski život. Iako je bio najnezavisnija ličnost, on je bio do krajnosti poslušan i potčinjen. Ispunjavao je: "svaku pravdu", tj. sve što Bog traži. U Sinu Božijem nije iščezlo ništa od onog što krasi ljude, niti je za njega prestalo važiti išta čemu su ljudi izloženi.
Da li su ove dve prirode u sukobu? Kad je reč o Gospodu Isusu, one nisu suprotstavljene jedna drugoj niti ima nesaglasnosti među njima. Naš Spasitelj Hristos je savršen Bog i savršen čovek. Ako bi u ma čemu bio nesavršen, on ne bi bio Bog - što čini bespredmetnim naše razgovore o Hristu.
Da li su obe Hristove prirode slivene u jednu ili jedna s drugom? Ne. Što je Božije, to je Božije - što je čovečije, to je čovečije. Hristos nije dolazio ni u zabunu ni u dvoumljenje: nije božanska priroda prekoračila čovečansku, niti je čovečanska priroda prekoračila božansku.
Da li su Hristove dve prirode promenljive? Ne. Bog koji se menja nije Bog. Lažni bogovi, idoli što ih ljudi grade, menjaju se i moraju se menjati. Oni podležu raspadljivosti jer su načinjeni od iste tvari od koje i priroda. Priroda je ogrehovljena, idoli su ogrehovljeni - grešni su i greše oni koji im se klanjaju.
Slično je i sa čovečanskom prirodom našeg Gospoda: ona se ne menja. Kod ljudi, pojedinačnih ličnosti, postoje promene, ali svako ostaje jedinstven kao ličnost. Sa Hristom je drugačije. On je savršen. Savršenstvo nije savršenstvo ako postoji mogućnost da prestane ili da se izopači. Ukoliko je savršenstvu potrebno još neko usavršavanje, ono nije savršenstvo. Ako bi Spasiteljeva čovečanska priroda u bilo čemu bila podložna promenama, to onda nije Hristos, jer nije savršen.
Da li su dve Hristove prirode izmešane među sobom? Ne. Gospodu nije potrebno mešanje. Mešavina pretpostavlja prethodno sitno drobljenje ili rastvaranje i jedne i druge prirode, pa zatim njihovo mešanje. To se može učiniti od tvorevine, ali ne može od Tvorca. Mešavina pak nije mešavina ako svaki sastojak nije usitnjen u približno istoj meri. (Otvoreno govoreći: ovakvo razmišljanje je skroz naskroz telesno i nedostojno je duhovnih ljudi).
Mogu li se dve Hristove prirode odeliti jedna od druge? Ne mogu. Nema sile koja bi to mogla učiniti, a nema ni razloga za tako nešto. Teško bi se i u mislima moglo pretpostaviti razdvajanje Hristovih priroda. Ljudi mogu govoriti i razmišljati o dvema prirodama našeg Spasitelja, ali ih ne mogu određivati, sređivati i njima upravljati. Jedinstvo dveju priroda u Hristu je takvo da Spasitelj o sebi stalno govori u prvom licu: "ja" (u odgovarajućim padežima) i "moj" (takođe u odgovarajućim padežima). Drugi kad govore o Gospodu Isusu, takođe upotrebljavaju jedninu. Hristovo ponašanje pokazuje da je on suštinski jedinstvena ličnost i takav ostaje u vek vekova.
To je Spasitelj kakav nam je potreban. Za njim čeznu vekovi i naš vek takođe. Bog se pojavio, postao pravi čovek od krvi i mesa. On je to i ostao, ali u proslavljenom telu. Njemu valja otvoriti sva svoja htenja, sva osećanja i sve misli.
Nikad nisam bio u Vitlejemu. Video sam samo ono što novine i razglednice pružaju mome oku. Na mestu gde je rođen Gospod Isus stoji latinski natpis koji u prevodu glasi: "Ovde je Reč postala telo".
Ni tvoje srce ne mogu da vidim. Ne postoje ni razglednice na kojima bi se neko mogao upoznati sa tvojim htenjima, osećanjima i mislima, Ipak nešto znam: najlepše što bi trebalo da piše na tvom srcu je: "Ovde je rođen i ovde caruje Gospod Isus Hristos".
Beograd, 12. 01. 1992.
