Od sukoba do sukoba - Hristos
Peta nedelja pred Uskrs.
Tema: Car i Carstvo - sukobi.
Ovo vam kazah da u meni mir imate. U svetu ćete imati nevolju, ali ne bojte se, jer ja nadvladah svet. (Jn. 16:33)
Isus Hristos govori o miru. Hrišćanin je čovek mira. Mir nije u ugovorima nego u Hristu. Spasitelj ima prave reči. One donose istinski mir. Sin Božiji govori. On saopštava šta će se zbiti. Njegovi iskazi ulivaju mir i kad najavljuje neprijatna vremena, patnje i ratove.
Nasuprot Hristu, svet je u stalnim previranjima i neprijateljstvima. O svetu se drukčije ne može govoriti nego kao o hristomrziteljstvu. Kad bi svet prestao da mrzi Hrista, prestao bi da bude to što jeste.
Zato je Carstvo Božije u stalnom sukobu sa svetom. Hristov sledbenik nije ratoboran, ali on pokušava da bude nosilac mira u jednom svetu posvudašnjeg nemira. Koliko do hrišćanina stoji, on nastoji da bude u miru sa svim ljudima, jer ga tako uči Sveto pismo (Rim. 12:18). Ipak, svet ne želi mir.
1.
Sukobi postoje u braku. Bez obzira kako je nastao - iz ljubavi, iz koristoljublja, iz poslušnosti - brak je zajednica u kojoj je jedno lice bliže Hristu, a drugo može biti daleko od Spasitelja ili je protiv njega. Čim nema zajedničke odanosti Gospodu, netrpeljivost je tu. Sotona unosi mržnju prema Hristu. On nju uvlači u samo biće Spasiteljevih protivnika.
Svako od vas zna da dok nismo živeli s Hristom kako treba, mnogi su bili sasvim mirni. Međutim, kad smo uzverovali, naši najbliži su se hitno prisetili da imaju "svoju" veru i počeli su se suprotstavljati. Dotle im je bilo svejedno, a sad su izbačeni iz ravnodušnosti. Postaju uzrujani, najednom imaju šta da kažu, pa i šta da čine. A čine - čas ovo čas ono, ali nikad Božiju volju.
2.
U porodici su ti odnosi složeniji i sukobi su češći. Nije teškoća što su jedni verni, a drugi neverni. Nezgode nastaju što je sve manje trpeljivosti. Savremeni način života obmanjuje maloletnike. Naizgled ozbiljni političari okupljaju srednjoškolce. Šta više, misle da će pomoću njih srušiti vlade i uspostavljati nove poretke. U porodice se i neopazice uvlači razdor.
Nedoraslima, takođe, laska i trgovina. Proizvode se stvari skupe i pomodne, namenjene ljudima koji se razmeću novcem. Deca postaju razmetljiva, izazivaju svoje drugove i drugarice na neskromnost i uvećanu potrošnju. Sukobi su neminovni, jer niko ne može zaraditi dovoljno za one koje uhvati huk trošnje.
Reći ćete: "Tako je u porodicama onih koji ne veruju". Daj, Bože, da je tako. Međutim, i među najvernije se uvlače neskromnost i pomodarstvo. Roditelji su zatrovani željom da im se deca pokažu pred svetom. Mnogi i nisu svoju decu učili jednostavnosti.
Ipak, upražnjava se nešto pogubnije: porodica se javlja kao sredstvo nametanja dobrote i pobožnosti. Mnogi roditelji pred svetom izgledaju kao hrišćani, a u porodici hrišćanstva nema. Da bi se pred ljudima sačuvalo "lepo lice" deca se primoravaju na pobožnost. Umesto da vole da se mole, ona se mole da bi bila voljena. Tako nastaju mali licemeri, novi soj fariseja. To se razvija - mali fariseji postaju veliki fariseji, veliki licemeri koji ne umeju da razlikuju istinu od laži. Njima ubrzo smeta okolina koja ih ne uvažava kako bi oni hteli. Tokom vremena na površinu izlazi nedostatak dobrote i pobožnosti. Okolina misli da su fariseji nešto izgubili, a oni ustvari ništa nisu ni imali. Šta ostaje? Sukobi i sve razorenije porodice.
3.
Što je zajednica šira, to su i mogućnosti za sukobe češće. Danas ne znamo pravo značenje reči "zadruga". Obično mislimo na zemljoradničku ili zanatlijsku ili proizvođačku ili potrošačku zadrugu. Međutim, zadruga je skup porodica koje potiču od zajedničkog pretka, zajednički žive i ispomažu jedni druge, dele poslove i uređuju život pod rukovodstvom jednog starešine i njegovih saupravljača (obično braće ili braće od stričeva). Upravlja najsposobniji (otac, udova mati, brat, ređe neudata sestra). Po dva tri pokolenja se ne dele, a i kad se podele ostaju jedni uz druge. Mogućnosti za sukobe su daleko veće i sukoba je mnogo. Zato su se zadruge raspale. Smatra se da je to jedan zastareli, zaostali oblik života. Ko bi danas naterao nekog da živi zajedno sa dedom, babom, stričevima, zaovama, jetrvama i drugima? Međutim, iz jedne takve zadruge nastalo je jedno od naših najuspešnijih preduzeća - "Braća Karić".
Vernici uglavnom ne žive u zadrugama. Neke od velikih porodica su uspele da se održe zajedno sve dok inostranstvo nije ponudilo lagodniji život. Mladi su pohrlili u zarade. Oni su i tamo članovi crkve, ali do koje mere su verni, a do koje mere su postali moderni idolopoklonici - to zna Bog, a verovatno znaju i oni.
4.
Umnožava se zajednica i sukobi postaju sve složeniji. S druge strane čuju se sve snažniji vapaji za slogom: sve glasniji i sve bezuspešniji. Ni Sotona nije naivan. On voli slogu, ali među bezbožnicima. Protiv hrišćana nečastivi upotrebljava sve čime bi mogao da ih onespokoji, razjedini i sukobi.
Sve je tu već viđeno, slično i poznato. Jedino su razmere veće i brojnost stravičnija.
5.
Svet će govoriti o miru. Mira ipak neće biti zato što svet ne želi pravi mir, mir u Duhu Svetome. Svaki okupator vodi rat, a od pokorenih naroda traži mir. Svet je prepun nemira i neslaganja, ali mu je važno da deca Božija budu mirna, da "gledaju svoja posla", da se ne mešaju "u politiku" i - razume se - da se ne umnožavaju. Zato je svako novo obraćenje izvor novih sukoba sa svetom. Za nečastivog je to napad i poraz.
Đavo zna da mu je ostalo malo vremena (Otk. 12:12). Zato on pojačava sukobe. Danas se otvoreno govori da treba napustiti prijateljstva među narodima i gledati svoju korist. Nastupa vreme kad će to biti i među pojedincima: prijatelj mi vredi dok mi je koristan, kad je nekoristan, ja ga odbacujem.
Đavo će isti način mišljenja uneti i u porodicu. Svako će svakog koristiti dok može. Kad ne bude bio od koristi, čovek će biti odbačen. (Na pr. odnos prema starima).
Sve će se manje govoriti o onom što je sad nehumano. Humanost i humanist su nešto o čemu se danas i u crkvama nerado govori.
Istinska duhovnost nikad nije bila protiv ljudi. Zašto je Hristos došao na svet? Zato što je trebalo spasti čoveka. Dakle, zbog ljudi. Hristos je bio u velikom sukobu sa farisejima, učiteljima zakona i sličnim revniteljima. Oni su isključili čoveka iz Božijeg dela. Zaboravili su da čovek može biti bolestan i gladan, opsednut i mučen. Njima je čovek bio dobar kao izvršilac propisa i kao njihov poštovalac i dužnik.
Isti sukobi postoje i danas. Ako ih ne rešimo, slabi su nam izgledi za blaženu večnost. Apostol Jakov nas uči u svojoj Poslanici (Jak. 2:12-13): "Tako govorite i tako tvorite kao oni koji će zakonom slobode biti suđeni; jer će onome biti sud bez milosti koji ne čini milosti; a milost slavi pobedu nad sudom". Preporučeni su nam sloboda i milost. Pomoću njih se rešavaju sporovi. Umesto složenih sudskih postupaka, slobodom i milošću hrišćanin ostaje čovek na svakom sudu.
Neću ovog puta objašnjavati šta je sloboda, a šta je milost. Neka nam Bog da zdravlja, snage i pameti da se sastajemo po njegovoj volji, pa će i na to doći red.
Radije ću pokušati da izložim šta je zakon slobode, odnosno zakon koji ljude čini slobodnim. Vreme do Hrista imalo je zakone i zakonodavstvo. U svim tim zakonima, uključujući i Zakon Božiji, određivala su se ograničenja. Svaki zakonodavac - pa i Gospod - polazi do gorkog saznanja da ako se čovek pusti bez ograničenja, on će činiti zla jedno za drugim i ništa ga neće zaustaviti. Setite se Vavilonske kule: ljudi su se udružili, oni će da dodirnu nebo prstom, napraviće kulu, srušiće Boga.
S Hristom je došlo vreme rođenja od gore i novog života u duhu. Raniji zakoni nisu postali beskorisni. Osobito je koristan, značajan i nadahnut starozavetni zakon, jer to je Božija reč. Međutim, hrišćanin je promenjen čovek. Njemu je potreban drugačiji zakon.
Poslužiću se jednim poređenjem. Pre nego što se rodi, dete je do krajnosti zaštićeno. Ništa mu nije potrebno: majka za njega diše, majka se za njega hrani, majka se za njega odriče mnogo čega. Dete ništa ne mora da zna, ništa osobito da sluša, jer su sva njegova pitanja rešena. Međutim, jednog dana dete se rodi. Više nije u najsavršenijem zaklonu, ali nije ni ograničeno na određene prostore majčinog tela. Za njega počinju da važe druga pravila: osamostaljivanje, učenje, kretanje i mnogo drugo što donosi život. Dete pripada majci i pripadaće joj celog života, ali ono će sve manje biti dete, a sve više čovek. Da nije došlo na svet ono sve to ne bi postiglo.
Tako je i sa životom u Hristu. Razlika je što u taj život ljudi ulaze po sopstvenoj odluci. U tom životu oni dišu Evanđeljem. Ono je zakon koji ih oslobađa, kao što kaže Gospod Isus: "I poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi" (Jn. 8:32). Došli ste na svet istine i sloboda je došla s Hristom. Sukob ropstva i slobode prestaje da vas muči, jer Spasitelj je sloboda, Duh je sloboda, vi ste slobodni.
Svet i njegove nevolje se ne mogu zanemariti. Hrišćani se opravdano brinu. Ipak se ne treba bojati. Spasitelj hrabri: "Ne bojte se, jer ja nadvladah svet" (Jn. 16:33). Isus je pobednik. Svet je nadvladan. Svet se suprotstavlja svakom naporu Hristovih sledbenika, ali to mu ne vredi. Sa nama je jači, sa nama je Pobednik.
Negde u vreme Lenjinove smrti (1924) jednu grupu baptista s juga Rusije sovjetska vlast je strpala u stočni vagon, zapečatila i vozila danima ne izveštavajući ih ni o čem i ne dajući im ni hrane ni vode. Ljudi su umirali od gladi i zagađenosti, krov je prokišnjavao, te su vodu pili skupljajući kišnicu. Leševi su trulili u jednom uglu - što je bilo jezivo, ali je smanjivalo hladnoću, a hladnoća je usporavala raspadanje.
Iznenada, crvenoarmejci su otvorili vrata vagona i sve ih izbacili na sneg. Verni su tražili da im daju njihove mrtve. Začudo, vojska je pristala. Gomilu leševa su ostavili kraj pruge i voz je otišao.
Kad su se ljudima oči privikle na svetlost, shvatili su da su u beloj pustinji negde u istočnom Sibiru. Nigde oko njih nije bilo naselja. Samo šuma sa svim pretnjama što ih nosi ona sama i neizvesnost vezana uz ovakav doživljaj.
U ovakvim slučajevima ljudi podivljaju. Počinju da jedu jedni druge ne bi li preživeli. Neki se ubijaju. Ubijaju se čitave grupe.
S vernima nije bilo tako. Prvo su zahvalili Bogu. Onda su otišli do šume. Našli su neko korenje, suvarke i opalo granje. Nekako su skuvali korenje i potkrepili se. Od granja su načinili krstove i nešto nalik na lopate. Sahranili su svoje pokojnike kako to vera i pristojnost nalažu. Potom su od drugog granja načinili neku vrstu koliba. Prekrili su ih snegom i u njima prenoćili. Budući da nisu imali više od dve kutije šibica, vatru su čuvali naizmence.
Na večernjoj molitvi su kazali: "Gospode, ti si pobedio svet. Nauči nas kako da učestvujemo u tvojoj pobedi". Ujutru su krenuli na posao. Imali su samo dve sekire. Isekli su nešto drva. Izdeljali su nešto što je moglo da posluži kao lopate za raščišćavanje snega, kao i nešto što bi im moglo služiti umesto ašova i drugih alatki. U prvo vreme jeli su korenje i pili čaj od borovih iglica. Našli su neke biljke čije su krtole imale so u sebi. Uspeli su da ulove i neku divljač, te tako došli do mesa.
Neki su pomrli, ali zajednica je preživela. Uskoro su sagradili bolja staništa, a počeli su da dobijaju i prinove. Naišli su i na tamošnje stanovništvo, ne baš blizu, ali dovoljno da s njima razmene dobra, usluge, iskustva i ispomoć. Svedočili su i pridobijali duše. Podigli su i domove za molitvu. Uredili su puteve, iskopali bunare, a našli su i izvore.
Sovjetska vlast ih je našla posle desetak godina. Htela je da ih silom raseli. Odustala je. Dovela im je "predstavnike naroda". Uvela je policiju i poreznike i - uz njihov kuluk - podigla zgradu za vlast, zatvor, Lenjinov spomenik i Dom kulture. Posredno, to je značilo da ih bezbožnici priznaju kao stvarnost.
Evanđelje ima svoje puteve. Sukobi i smetnje samo pojačavaju vest o Spasitelju i spasenju. Objavljujemo Pobednika i pobede.
Hristos pobeđuje! Hristos vlada! Isus Hristos caruje!
Zaključno čitanje: Ps. 24:7-10.
Beograd, 22. 03. 1992.
