Pomilovanje i svedočenje o pomilovanju
Čitanje za proučavanje 1. Tim. 1:12-17
I zahvaljujem Hristu Isusu Gospodu našem koji mi dade moć, što me za verna primi postavivši za služenje - mene, koji sam ranije bio hulnik i gonitelj i prkosnik, ali bih pomilovan, jer to iz neznanja učinih, u neverovanju ali se još više umnoži pomilovanje Gospoda našeg sa verom i ljubavlju u Hristu Isusu. Istinita je reč i svakoga primanja dostojna da Hristos Isus dođe u svet da spase grešnike od kojih sam prvi ja. Ali zbog toga bih pomilovan da bi Isus Hristos pokazao na meni prvome sve dugotrpljenje, za primer onima koji će verovati u njega za život večni. A Caru vekova, neprolaziome, pevidljivome, jednome premudrome Bogu, čast i slava u vekove vekova. Amin.
Proučavanje
Kad je apostol Pavle napisao Timoteju prvu poslanicu, on je već imao brojna iskustva stečena u životu s Gospodom. Vrlo upečatljivo iskustvo je bilo pomilovanje. Njega je Bog pomilovao. Bio je kriv pred Gospodom, ali nije osuđen, nego ga je Svevišnji Sudija oslobodio krivice.
Apostol ima pravo da veruje da je Hristos došao da spase grešnike od kojih je prvi on. On ima pravo da veruje, ali on veruje da ima pravo na spasenje posredstvom Gospoda Isusa. Apostol Pavle je nesumnjivo grešio manje nego neki drugi ljudi, kako ljudi njegovog vremena tako i ljudi našeg vremena. Ipak on sebe smatra najvećim grešnikom. Doživljeno pomilovanje on vidi kao znak ogromne Božije milosti.
Misao o grehu, o grešniku, tišti. Oslobađa nas poznavanje Boga koji prašta i koji nam dopušta da živimo s njim. Nezasluženo oslobađanje od krivice, pomilovanje, zadivljuje svakog od nas kada upoznamo Božiju milost.
Bogu se ne može doći bez ubeđenja da sam grešnik i da je greh neprijateljstvo prema Bogu, a samim tim i čovekovo neprijateljstvo prema samom sebi. Neću ulaziti u to šta je sve greh. Ako Bog da, govorićemo o grehu, jer to moramo: mi se protiv njega borimo, a neprijatelja treba poznavati.
Niko ne sme da se vraća u greh. Bogu se to ne sviđa: "Pamti i ne zaboravi" - poručuje Sveto pismo - "kako si gnevio Gospoda Boga svojega u pustinji; od onoga dana kad iziđoste iz zemlje Misirske pa dokle dođoste na ovo mesto, nepokorni bejaste Gospodu" (Pon. 9:7). Svevišnji preporučuje oprez. Opasno je ako se neko uljuljkuje trenutnim lagodnostima i zaboravlja da je bio grešnik.
U olakom, nedovoljno ozbiljnom, životu čoveku izgleda lako da nešto olako čini. Mnogi se kriju iza izjave "Svi tako čine". Međutim, Bog se nije okrenuo svima kao nekom bezličnom društvu. On razgovara sa svakim pojedincem i poručuje isto: Pamti kako si se gnevio, kako si se dizao da mi budeš neprijatelj, ponudio sam ti ruku prijateljstva, a nisi prihvatio.
Zakon Božiji je bio oštar i za obične neprijatelje, odnosno neprijatelje u telesnom smislu. Isus Navin je ulazio u Obećanu zemlju. On je bio vrhunski vojskovođa i nije propuštao da napomene da neće popuštati ni u čemu što mu Gospod nalaže. Na to mu odgovaraju njegovi sunarodnici, poštujući ljudsku zapovest kao Božiju: "Slušaćemo te kao što smo slušali Mojsija; samo neka Gospod Bog tvoj bude s tobom kao što je bio s Mojsijem. Ko bi se protivio tvojoj zapovesti i ne bi slušao reči tvojih u svemu što mu zapovediš, neka se pogubi; samo budi slobodan i hrabar" (Isa. 1:17-18).
Ako su ovako poštovali reč čovečiju, reč svog vojskovođe, onda valja pogledati koliko je veće neprijateljstvo što ga ljudi čine kad žestoko uznastoje da se protive živom Bogu. To je neprijateljstvo što je Bogu podmetnuto i nametnuto. On ne želi da bude ičiji neprijatelj.
Međutim, ljudi idu za tim da Boga razgneve, neposlušni su. Oni čine mnoge stvari koje izgledaju lepe i plemenite, ali nisu Bogu po volji i zato se Bog gnevi na njih. Bog mrzi takva dela. Greh je neprijateljstvo prema Gospodu i Gospod mrzi greh. "Jer je gad pred Gospodom" - kaže Mojsije - "Bogom tvojim ko god čini tako, ko god čini krivo" (Pon. 25:16). Ako čoveku greh izgleda prijatan, jer nije greh samo zločin, nego je greh zločin, onda se valja zaustaviti makar izgledalo neprijatno, možda i grubo.
Neki gresi su se zacarili, mnoga bezakonja ozakonila. Ljudi ukidaju jednu nezakonitost uspostavljajući drugu. Čovek je majstor u izmišljanju protivljenja Bogu, jer ne može da se ne protivi. U ljudskoj prirodi živi stari čovek kome Sotona nameće svoje uzde, lako ga zavodi na pogrešan put.
Solomon govori u svojim Pričama (6:16-19): "Na ovo šestoro mrzi Gospod, i sedmo je gad duši njegovoj: oči ponosite, jezik lažljiv i ruke koje prolevaju krv pravu, srce koje kuje zle misli, noge koje brzo trče na zlo, lažan svedok koji govori laž, i ko zameće svađu među braćom". Bog nabraja na šta mrzi. Naveden je jedan mali arsenal grehova, dovoljan da pokaže kako Bog gaji jedno odbojno osećanje protiv svega što je krivo i protivno njegovoj volji. Na primer, šta su to ponosite oči? Pitamo se: A ko nema ponosite oči? Zašto mi kupujemo stvari koje nam nisu potrebne? Zašto nekad pokušavamo da se oblačimo prekoračujući granice pristojnosti? Zašto pokušavamo da "prekim putem" pribavimo sebi nekakvu važnost, ako to nije zbog ponositih očiju? Zašto neki do besvesti žele da njihova deca postanu magistri, doktori, itd.? Teško je osloboditi se ponositih očiju. Zašto se ljudi danas bore za neke granice i zašto toliki ljudi ginu zbog toga? Puno toga se ne zna. Niko ne može da odredi šta je to Srbin, šta je Hrvat, šta je Makedonac ili bilo ko drugi? Ipak ljudi zbog ponositih očiju čine sve to.
Sve to ubitačno deluje. To Bog mrzi. Nismo ni svesni koliko smo izgubljeni u lavirintu zala. Koliko je samo laži u svakodnevnom govoru! Koliko je danas ljudi koji vam kažu "Dobar dan!", a ne žele vam nikakvo dobro. Koliko će vam ljudi reći, "Laku noć!", a pritom će pomisliti, u sebi reči: "Dobro bilo da mu se malo uskrati san"?
Koliko je laži koje se neštedimice prosipaju. Mi to, doduše, nazivamo "komplimentima", "učtivostima", itd., ali to su laži. Upravo taj lažljivi jezik je nešto na šta mrzi Gospod.
Šta da kažemo o rukama koje prolivaju pravednu krv? O srcu koje kuje zle misli? Pokušajte da za časak uhvatite svoje misli. Videćete da se ovde ili onde pojavi neka zla pomisao. Šta smo nekom poželeli? Kakva se bezbožnička misao pojavila? Nismo li, možda, pokušali da se nekom narugamo? Zašto? Zato što mislimo zlo, a od zlih misli počinju mnoga druga zla. Naime, da bi čovek nešto ostvario, on mora prvo da zamisli.
Mnoge zle misli su samo početak. Za njima dolaze zle reči, za ovima zla dela. To Bog mrzi. To je ono što je najcrnje: nije grešnik grešnik zato što mora grešiti, nego zato što se prihvatio takvih misli i njihovih ostvarenja. Ovde je to nazvano "noge koje trče na zlo". Mnogi su brzi kad treba učiniti zlo, a spori su kad treba učiniti dobro.
Reč Božija govori i o lažnom svedoku koji govori laž. Ima razloga zašto je ovo ovako rečeno. Može se dogoditi da lažan svedok ponekad kaže i istinu. Zbog te istine Bog ga neće kažnjavati jer Bog voli čoveka. I od lažnog svedoka Gospod očekuje da zavoli istinu i da više ne bude lažni svedok. Upravo tu je jedna ključna promena: Bog mrzi greh, ali ne mrzi grešnika nego želi da taj čovek bude spasen.
Bogu je gad ko zameće svađu među braćom zato što voli svu tu braću, bila braća u zavadi ili voleli jedan drugog. Svevišnji voli ljude. To je onaj poznati stih iz Evanđelja po Jovanu (Jn. 3:16). O njemu treba da govorimo često. Bog, naime, voli taj svet, taj naopaki svet, krvavi svet koji radi gluposti. Svet slobodno i dobrovoljno izglasava pojedine nedozvane ljude da ga dozivaju i vode. Upravo te ljude voli Hristos. Zbog tog sveta je on i umro.
To je razlog za postojanje ljudi koji objavljuju Hrista čovekoljupca. Objavljuje se dobrota i čovekoljublje Božije. Čoveku se to objavljuje i on treba da shvati koliko je čovekoljublje potreba svakog čoveka i svake žene.
"Istinita je reč i svakog primanja dostojna". Pomilovani ljudi imaju Reč Božiju, imaju Evanđelje. Ono nas obaveštava ko je taj ko nas spasava, ko je prijatelj grešnika. Hristos je postao prijatelj palog čoveka i onda kad ga taj čovek vređa i ubija, jer je on dobri pastir.
Može se dogoditi da nam neko ponudi spasenje bez Hrista. Danas to postaje moderno. Govorimo kako se ljudi vraćaju religiji, a to je u suštini vraćanje jednoj politici. Vrlo malo je pravog verovanja. Vera nije zato da bi se pokazivala, već da grešnik dođe Bogu. Hristos je došao da spase grešnika, a to znači da spase i mene.
Na to svaki pojedinac treba da mu lično odgovori.
Beograd, 11. 03. 1992.
