O opraštanju
Veština malih koraka
"Tada pristupi k njemu (Isusu) Petar i reče:
- Gospode, koliko puta ako mi sagreši brat moj, da mu oprostim? Do sedam puta?
Reče njemu Isus:
- Ne velim ti "do sedam puta", nego do sedam puta sedamdeset. Zato je Carstvo Nebesko kao čovek car koji namisli da se proračuni sa svojim slugama. I kad se poče računiti, dovedoše mu jednoga dužnika od deset hiljada talenata. I budući da nemaše čim platiti, zapovedi gospodar "njegov da ga prodaju, i ženu njegovu i decu, i sve što ima, i da mu se plaši. No sluga taj pade i klanjaše mu se govoreći: "Gospodaru, pričekaj me i sve ću ti platiti". A gospodaru se sažali za tim slugom, pusti ga i dug oprosti mu. A kad iziđe sluga taj, nađe jednoga od svojih drugara koji mu je dužan sto groša, i uhvašivši ga davljaše govoreći: "Daj mi što si dužan!". Pade drugar njegov pred noge njegove i moljaše ga govoreći: "Pričekaj me i sve ću ti ilatiti". A on ne hte, nego ga odvede i baci u tamnicu dok ne plati duga. Videvši pak drugari njegovi taj događaj žao im bi vrlo, i otišavši kazaše gospodaru svojem sav događaj. Tada ga dozva gospodar njegov i reče mu: "Zli slugo, sav dug onaj oprostih tebi, jer si me molio. Nije li trebalo da se i ti smiluješ na svoga drugara, kao i ja na te što se smilovah?". I razgnevi se gospodar njegov, i predade ga mučiteljima dok ne plaši sav dug svoj. Tako će i Otac moj nebeski učiniti vama, ako ne oprostite svaki bratu svojemu od srca svojih." (Mt. 18:21-35)
Praštanje, sposobnost smilovanja, je blagoslov koji se lako može preneti na druge. Ako oprostimo ljudima male stvari zato što je Bog nama oprostio najviše što se može oprostiti, onda ćemo kao novi ljudi pokazati kako ispunjavamo jednu dužnost. Pokazaćemo još nešto: sposobni smo da živimo kao ljudi kojima je greh oprošten.
To je veština malih koraka.
Izgleda mi da patimo od nečeg velikog. Međutim, postoje mali koraci koji se uvek mogu učiniti. Velike stvari mame nedostižnošću, te zanemarujemo ono što se može dostići. Počnite od nekog običnog praštanja, od nekog malog koraka. Posle i neće biti teško preći na nešto veće.
Pričali su mi da ima kod Tolstoja priča kako su dve žene došle jednom starcu ispovedniku. Jedna kaže da je učinila veliki greh, a druga kaže da ne zna da je nešto mnogo grešila. On ih je uputio do potoka: neka na obali prva žena uzme dva velika kamena, a druga neka donese vreću sitnih kamenova. Kad su mu donele, on rekne ženama da vrate kamenje na svoja mesta. Ona dva velika kamena je bilo lako vratiti. U zemlji su postojala vidljiva udubljenja. Međutim, šta činiti sa sitnim kamenjem? Kako naći njihova udubljenja?
Mnogo je ljudi koji danas ne "paze na sitnice". Do velikih propusta dolazi zbog zanemarivanja malih stvari. U Psalmima (112:5) piše: "Blago onom koji je milostiv i daje u zajam. On će dati čvrstinu rečima svojim na sudu". Blago onom koji je u stanju da čini male stvari. Nije to zbog značaja malih stvari, nego zato što se preko njih možemo izvežbati za nešto veće, pa i za nešto znatno veliko.
Naše sposobnosti za praštanje treba da rastu. Tako dolazi velikodušnost. Tako napredujemo. Po pravilu Sotona nudi ono što nemamo. Slični su razmetljivi ljudi: pričaju da imaju što inače nemaju, pokazuju se ne onakvima kakvi jesu, nego onakvima kakvi nisu. (Na pr. ljudi koji kupuju knjige na metar).
To je lažno predstavljanje. Pravo predstavljanje je drukčije. Piše u Drugoj poslanici Korinćanima (9:8): "A Bog je kadar učiniti da je među vama izobilna svaka blagodat, da u svemu svagda svako dovoljstvo imajući izobilujete za svako dobro delo". Nije potrebno da izobilujemo u nekom imanju ili u nečemu što je vrlo plemenito i lepo, nego da to bude izobilovanje u dobrim delima. Ovamo spada i velikodušno praštanje.
Velikodušnost može uticati i na druge ljude. Onda je blagoslov i za njih.
U našoj štampi ("Ilustrovana Politika") mogli smo nedavno pročitati o čoveku koji je celom selu zajmio novac. Ljudi su uzimali i nisu vraćali. Sretnu ga na putu i stide se. Izbegavaju da razgovaraju, povlače se u kuće kad prolazi ulicom, sklanjaju se sa svojih prozora kad im je on pored kuće ili u blizini. Kad čeka za autobus, ljudi se izgube, odlažu putovanja. U kafani niko ne seda za njegov sto.
Čoveku dosadi pa na opštinskoj oglasnoj tabli napiše da svima prašta dugove. Svi se promenili. Povratilo se prijateljstvo. Obnovila se susretljivost u ljudi. Niko se ne stidi da ga pozdravi i priupita za zdravlje. Čovek se više nije osećao kao da ima kugu.
To je učinila velikodušnost. Praštanje vraća u neporemećen život.
Velikodušnost u postupcima i u srcu kadra je da donese ljudima istiniti blagoslov i da ih vaspitava za vrhunsko hrišćanstvo.
Spasitelj govori u Besedi na gori: "Čuli ste da je kazano: Ljubi bližnjega svoga i mrzi neprijatelja svoga. A ja vam kažem: Ljubite neprijatelje svoje i molite se za gonitelje svoje" (Mat. 5:43-44). Zašto? Zato što valja "da budete sinovi Oca svoga koji je na nebesima, jer on čini da njegovo sunce grane zlima i dobrima i daje kišu pravednima i nepravednima" (Mat. 5:45). Mi smo u neku ruku selektivni: dobrima dobro, lošima loše; boljima bolje, gorima gore. Bojimo se da ćemo biti oštećeni. Treba da se oslanjamo na Božija obećanja. On će nas osposobiti da praštamo i da se ne bojimo šteta.
Božija obećanja su prava blagodat, kao kiša u pravo vreme. Možemo bez bojazni da se oslonimo na njih, jer to i jeste temelj naše vere: potpuno oslanjanje na Gospoda. Na kraju svog izlaganja nauke o uskrsenju iz mrtvih, apostol Pavle poručuje: "Zato, braćo moja ljubazna, budite čvrsti, ne dajte se pomaknuti, i napredujte jednako u delu Gospodnjem znajući da trud vaš nije uzalud pred Gospodom" (1. Kor. 15:58).
Vera je ostvarljiva i ostvaruje se oslanjanjem na Božija obećanja. "Budite čvrsti". Zašto? Zato što Bog misli na nas. On će nas održati. Nikad se ne treba bojati da će nas Gospod zaboraviti i da Svevišnji neće ispuniti svoju reč. Što on obeća čvrsto je i nepromenljivo.
Uzmimo za primer jedno od Spasiteljevih obećanja: "Zaista, zaista vam kažem: koji veruje mene, dela koja ja tvorim i on će tvoriti, i veća će od ovih tvoriti; jer ja idem k Ocu svojemu" (Jvn. 14:12). Evo jednog dela koje je veće nego što je Isus činio: Gospod nikad nije propovedao tolikim masama ljudi, žena i dece. Danas je moguć satelitski prenos jedne propovedi po celom svetu. Hristos postaje dostupan krajevima koji o njemu niti su znali niti su bili voljni da znaju.
Niko nam ne smeta da se uzdamo u Boga koji osposobljava za velika dela. Korak po korak, možda jedva vidljivo, hrišćani su sve bliži delima slave zato što se i sami približavaju slavi Božijoj.
Ne znači ovo da će sve ići glatko. Neko neće moći da prašta, kao što neko drugi neće umeti da se kaje. Tu su takođe potrebna nova poučenja i nova iskustva. Dositej Obradović u predgovoru svog životopisa ("Život i priključenija") kaže: "Prolivaju oči moje slatkoserdečne suze priloznanstva i blagodarnosti kad god razmišljavam veliku milost nebesnog promisla. U kolikim nevoljam mi je pomogla, od kolikih bjedstvovanija i napasti je izbavila, i koliko krat moje sovjete i namjerenije, koja bi mi za moje nerazumije i nerasudije štetna i pagubna bila, na dobro obratila i kako čedoljubiva mati za ruku vodeći, k dobrom koncu dovela!"
Neće svi ljudi biti dobri niti će svi odgovoriti svom zadatku pred Bogom. Biće i onih koji nisu dorasli jadima i napastima. Ipak to ne sme tebe da obeshrabri. Ništa ne sme da te skloni s puta na kom ćeš drugima biti blagoslov. Ako se naučiš praštanju, Gospod će ti pomoći da ne odustaneš pred smetnjama.
Setimo se da je apostol Pavle u zajednici s drugima često govorio o nečem što je Hristos tako često napominjao: trpljenje zbog Gospoda Isusa. Želiš li da budeš nekom na blagoslov, moraš računati na Sotonu, prokletnika koji se suprotstavlja svakom blagoslovu. On mrzi Hrista i nastoji da širi mržnju i prokletstvo. Njemu smeta Radosna vest, on je koči i guši, a među ljude pušta zastrašujuće vesti. Danas imamo sve više straha, ne samo od onog što se događa, nego i od vesti o onom što će se dogoditi ili se očekuje. Sve više je straha od neizvesnosti.
Svi psihijatri će vam reći da je stanje u kom živimo, strah i neizvesnost što nas okružuju, uzrok mnogih duševnih obolenja. Ljudi manje stradaju od onog što im se događa, a više od sveta koji je postao neprijatan. Sotona je, naime, u prvoj meri nastojao da svet učini što privlačnijim kako bi što više ljudi prilepio uza se. Tu su glavnu ulogu igrali zadovoljstvo i zabava. Međutim, zadovoljstva i zabave su se tako umnožili da običan čovek ne može da stigne da se svojski razonodi. On se sve više vezuje za televiziju, a ova opet drži ljude u kući na okupu, tako da Sotona više ne može da razara porodicu onako krvnički kako je to ranije činio.
Nečastivi danas grabi žrtve na drugi način. On na njih navaljuje strah od neizvesnosti. Svi se pitaju: Šta će sutra biti? Čovek zanemaruje večnost. On je zanemoćao i stara se da preturi dan za danom, sedmicu za sedmicom, mesec za mesecom, kvartal za kvartalom, godinu za godinom. Ukoliko poslovi dobro idu, čovek opet živi u strahu od poreskog razreza do ponovnog razreza. To ga takođe svrstava među zastrašene.
Hrišćani su oslobođeni i od jednog i od drugog postupka sotonskog porobljavanja. To nije zato što su deca Božija našla neki srednji put nego zato što su našli Hristov put. To je sasvim drugi put. Vera putuje u slavu. Njom su ispunjeni verni privrženici Hristovi. Ni drugima slava nije uskraćena ako hoće da veruju.
Mala praštanja, mali koraci, mala spremnost - sve to gradi veliku veru i uvodi u najveće blago: slavu Božiju. To je naš put za večni život, za javljanje pred licem Boga živoga.
Beograd, 26. 02. 1992.
