O našem svedočenju
Neki sadržaji našeg svedočenja
Svedočenje je zadatak svakog hrišćanina. Šta je to što mi drugima treba da saopštimo? Svedok ne kazuje svoje mišljenje i ocene, nego predočava niz činjenica.
Prvo: svi ljudi su u grehu
Ljudi uglavnom izbegavaju ovu činjenicu. Umesto o grehu, oni "učeno" govore o kompleksima krivice, o neurozama i slično. Niko ne želi da upotrebi jednu jednostavnu reč: "greh". Međutim, greh postoji i on je tamo gde su ljudi. Gde su ljudi, tu je greh. U vezi s tim treba pomenuti ono što stoji napisano u Poslanici Rimljanima (Rim. 3:23): "Jer svi sagrešiše i izgubili su slavu Božiju". Zašto je došlo do ovog? Zato što "nijednoga nema pravedna, ni jednoga koji traži Boga; svi se ukloniše i zajedno nevaljali postaše: nema ga koji čini dobro, nema ni jednoga ciglog." (Rim. 3:10-11). Treće poglavlje iz Poslanice Rimljanima je za dušu kao rendgen za telo. Tu smo oslikani onakvi kakvi jesmo.
a) Svi su ljudi u grehu po svojoj prirodi. Tako je car David pisao dobrih hiljadu godina pre Hrista: - "Gle, u bezakonju rodih se, i u grehu zatrudne mati moja mnome" (Ps. 51:5). Starozavetna misao - pomisliće neko, ali i u Svetom pismu Novog zaveta takođe je zapisano: "U kojima" - reč je o gresima - "i mi svi živesmo negda po željama tela svoga, čineći volju tela i pomisli, i bejasmo rođena deca gneva, kao i ostali" (Ef. 2:3). Dakle, nismo drugo do grešnici, kao i ostatak sveta od kog bismo želeli da se odvojimo.
b) Svi su ljudi u grehu po izboru. Čovek je u mogućnosti da bira i on najčešće daje prednost grehu: možda svesno, možda nesvesno, ali uvek slobodno. Zato Gospod Isus govori: "A sud je ovaj što svetlost dođe na svet, i ljudima omile većma tama negoli svetlost; jer njihova dela bejahu zla" (Jn. 3:19). Nema tu ničeg novog. Greh je opteretio i ograničio ljude. Mnoštvo zala ljudskih umanjilo je ljudsku sposobnost sagledavanja, a povećalo njihovu upornost u daljem umnožavanju zla. Zato je već u Svetom pismu Starog zaveta zapisano: "Svi mi kao ovce zađosmo, svaki od nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na nj' bezakonja sviju nas" (Isa. 53:6). Svako je svoj greh činio svojevoljno i svesno. Čovek je hteo da greši i sproveo je tu svoju želju u život.
c) Svi ljudi greše zato što je greh postao njihova praksa. U Mt. 12:30 je zapisano da je Spasitelj rekao: "Ko nije sa mnom protiv mene je, i koji ne sabira sa mnom prosipa". Postoje u praksi dva tabora: jedan koji sprovodi greh i drugi koji želi da se otrgne od greha i da bude s Hristom. Obe grupe prolaze kroz svakodnevicu greha. Oni koji žele greh nastoje na njemu postojano i greh postaje njihova praksa. Ne moraju oni neposredno činiti zlo. Mnogi će pred Gospodom odgovarati zbog oguglalosti. Znaju šta je dobro, ali su se navikli na zlo i propuštaju dobro. Za takve govori Reč Božija: "Jer koji zna dobro činiti a ne čini, greh mu je" (Jak. 4:17). Izgleda mi da je apostol Jakov vrlo dobro uočio neke osobine koje obični ljudi ne uočavaju ili ne nameravaju da uoče. Čovek propušta prilike da učini dobro i misli da će tako najbolje proživeti svoj život. To ga uopšte ne uznemirava, a to je takođe greh.
Drugo: greh ima svoje posledice
Naše svedočenje ne treba da se zaustavi na prostom zaključku da su svi ljudi grešni. Treba naglasiti da postoje posledice greha. Jezikom Svetog pisma rečeno je "jer je plata za greh smrt" (Rim. 6:23). Smrt je jamačno ušla u svet zato što su prvi ljudi sagrešili. To je posledica kojoj smo svi podložni.
Budući da je Bog svakom čoveku usadio sposobnost da veruje, i to da veruje u Hrista, jer Spasitelj je "svetlost istinita koja obasjava svakog čoveka" (Jn. 1:9), to je nemoguće izbeći posledice neverovanja. Zato verujemo da "Koji njega veruje ne sudi mu se, a koji ne veruje već je osuđen, jer ne verova u ime jedinorođenog sina Božijeg" (Jn. 3:18).
a) Prva posledica greha je da je greh - a i nepokajani grešnik - već osuđen. Po rečima apostola Pavla: "Koji su god od dela zakona pod kletvom su, jer je pisano: proklet svaki koji ne ostane u svemu što je napisano u knjizi zakonskoj da čini" (Gal. 3:10). Reč "kletva" ovde manje znači prokletstvo, a više presudu. Gospod je jamačno presudio, jer njegov sud nije kao ljudski sudovi gde nisu savršeni ni sudija ni tužioci ni branioci. Taj sud je izrečen onog trenutka kad je stvorena pravda i kad je na osnovu pravde sastavljen sav poredak tvorevine.
b) Druga posledica je: čovek je pod gnevom Božijim. Čitamo: "Ko veruje Sina ima život večni; a ko ne veruje Sina, neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu" (Jn. 3:36). Pri čitanju nije jasno da li ove reči govori Jovan Krstitelj ili ih govori evanđelist Jovan. To za ova razmišljanja nije važno. Važno je da gnev ostaje na čoveku koji ne veruje. Danas je moderno verovati u ponovna javljanja istog lica u nekoj drugoj ličnosti, čoveku ili životinji. Posle ispaštanja se kod takvih očekuje neki ponovni i blaženiji život. To se zove reinkarnacija (ponovno utelovljenje). Međutim, ovde Reč Božija jasno govori "neće videti života". Gnev ostaje i drugih prilika neće biti. Blago onima koji se sada kaju i sada obraćaju Bogu. Ne valja odlagati, jer s grehom se nije šaliti. "Ili ne mariš" - kaže apostol Pavle - "za bogatstvo njegove dobrote i krotosti i trpljenja, ne znajući da te dobrota Božija na pokajanje vodi? Nego svojom drvenošću i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnev za dan gneva u koji će se pokazati pravedni sud Boga, koji će dati svakom po delima njegovim" (Rim. 2:4-6).
c) Treća posledica je smrt. Jedan čovek (Adam) je zgrešio. Njegovim grehom došla je smrt, najpre na njega samoga, a potom i na njegove potomke (Rim. 5:12). Ipak, nije sve zlo u tome. Sama smrt bi bila blagoslov kad bi se njom završavalo sve. Bog ipak nije tako nepravedan: ne ostavlja nenaplaćene dugove. Sam Hristos govori da će grešnici, ako se ne pomire s Bogom, otići tamo "gde crv njihov ne umire i oganj se ne gasi" (Marko 9:48). Smrt je stalno odsustvo od Božijeg prisustva i neprestano mučenje svesti i savesti. Ta se posledica može izbeći ako se izbegavaju uživanja u grehu, jer "Tada zatrudnevši slast rađa greh; a greh učinjen rađa smrt" (Jak. 1:15). Narod Božiji to mora znati, jer zamke su svuda oko nas i lako se u njih upada. Mnogi svakodnevno upadaju i ne traže Hrista da ih izbavi. To su oni "koji će primiti muku, pogibao večnu od lica Gospodnjega i od slave njegove" (2. Sol. 1:9). Od Gospodnjeg lica i od slave doći će presuda, osuda i izvršenje večne kazne. To je jedno značenje. Drugo je: gde nema lica Gospodnjeg i njegove slave, tamo teži pakao nije potreban. Velike muke i veliko stradanje za svakog čoveka će biti činjenica što tokom večnosti neće videti ništa svetlo, ništa slavno, ništa pošteno, ništa dobro i ništa vedro. Bog ga je kaznio svešću o izgubljenosti koja je gora od same izgubljenosti.
Treće: niko ne može spasti samog sebe
Čovek mora da veruje. Drugog puta osim vere nema. Pisano je da "bez vere nije moguće ugoditi Bogu; jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da veruje da postoji Bog i da plaća onima koji ga traže" (Jev. 11:6). Vera je činilac kojim se zna i određuje ima li Boga ili ga nema. Uzaludni su svi napori ako tog saznanja nema. Ono nije sadržaj kojim se izmenjuju ili stiču znanja, nego sposobnost usađena u svakog čoveka.
a) Dobra dela ne spasavaju. Veliki apostol nas upozorava: "Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božiji. Ne od dela, da se niko ne pohvali" (Ef. 2:8-9). Bog je pomilovao grešnika, ne zato što grešnik nije više grešnik, nego zato što je Bog predobar i ne želi grešnikovu propast. Ko veruje u to pomilovanje, tom je darovano spasenje. Nije grešnik izvojevao ili zaradio spasenje - Bog mu je spasenje poklonio. Tako Gospod suzbija hvalisavost. Nije potrebno da podignem crkvu da bi me Gospod spasao. Gospod me je već spasao i, ako verujem, ja ću raditi sve što mogu iz zahvalnosti i želje da pomognem drugima da i oni iskuse spasenje. Mnogi bi više voleli da nije ovako. Radije bi žrtvovali sva svoja imanja ne bi li se nekako iskupili pred Bogom. To pretpostavlja: (prvo) da je Bog potkupljiv i (drugo) da se spasavaju samo oni koji imaju, tj. bogati. Ljudima treba jasno reći da njihova dobra dela ne spasavaju. Blago onom ko čini dobro, ali zato što je postao drugi čovek: nije bio plemenit ni velikodušan, nego je to postao zaslugama Gospoda Isusa Hrista.
b) Obredi ne spasavaju. Sveštene radnje, svete tajne, sakramenti, nemaju vrednosti ako se ne oslanjaju na veru u sveobuhvatnost i nadmoć Spasiteljeve žrtve na krstu. Naime, "gotovo sve sa krvlju čisti po zakonu, i bez prolivanja krvi ne biva oproštenje" (Jev. 9:22). Pisac Poslanice Jevrejima je ovde mislio na Hristovu krv kao ispunjenje praslike u krvi životinja što su se prinosile na žrtvu. Mogao sam učestvovati u najsvečanijim i najtajanstvenijim obredima. Mogao sam proniknuti u značenja svih signala i simbola. Sve to ne spasava. Moje spasenje je u Hristovoj krvi na Golgoti. Onda, kad je on bio razapet pre devetnaest stoleća na Golgoti, ja sam bio spasen. Žrtva na golgotskom krstu prinesena je onda za sve koji veruju bilo kada i bilo gde. To je ono prolivanje krvi bez kojeg neće biti spasenja ni za koga. Samo uz Hristovu žrtvu vredi neka radnja, obred, delo i žrtva.
c) Ne spasava ni vladanje odnosno ponašanje. Na pr. zatvorenik koji je pušten zbog dobrog vladanja postigao je to u telesnom zatvoru: duh mu nije bio zatvoren. Zatvor koji se zove greh ne zna za takvo puštanje. Zašto? Zato što je to zatvor duha. Ja mogu dobro da se vladam, da se lepo ponašam, greh neće da me pusti. Naprotiv, uglađeni zločinac mu je potrebniji. Nečastivi drži svoje roblje. Oslobođenje dolazi kad se razume Božije pomilovanje (blagodat, milost). Kao što Je pisano: "Pa doznavši da se čovek neće opravdati delima zakona, nego samo verom Isusa Hrista, i mi verovasmo Hrista Isusa da se opravdamo verom Hristovom, a ne delima zakona: jer se delima zakona nikakvo telo neće opravdati" (Gal. 2:16). Zakon propisuje ponašanje, a velika istina što smo je doznali pokazuje da se ponašanje ne uzima kao spasonosni činilac nego kao posledica spasenosti. Zakon se služi vrlo određenim pravilima: od praznika i svetkovina, preko prava i kazni, pa do zdravstvenih i vojnih propisa i odnosa prema biljkama i životinjama. Sve to ne spasava.
A šta spasava? Spasava Bog koji je pomilovao upravo tebe. Tako šta izgleda van uobičajenog načina mišljenja, ali upravo to naglašava apostol Pavle u svojoj propovedi u Antiohiji (Pisidijskoj): "I od svega, oda šta se ne mogoste opravdati u zakonu Mojsijevu, opravdaće se u njemu" - to će reći: u Hristu - "svaki koji veruje" (Dela 13:39). Naglasio bih reč "svaki". Spasenje je namenjeno svim ljudima. Niko nema izgovora. Niko ne može reći: "To za mene ne važi". Spasenje je za sve.
Spasenje je za tebe.
Beograd, 11. 03. 1992.
