Naslovna » U Hristu » Propovedi » ....

Iskušenja - proveravanje Carstva Božijeg

Aleksandar Birviš
Šesta nedelja pred Uskrs.
Tema: Car i Carstvo - kušanje.


Uvodno čitanje:

A ja ću se mom Bogu moliti da me Gospod od ovoga spase. Tužan jecam veče, jutro, podne, i on će mi vapaj uslišiši, dušu spasti, život sačuvati, jer me gone mnogi protivnici. (Ps. 55:16-18)

Glavno čitanje:

Budite trezveni i bdite, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere, Njemu se protivite utvrđeni verom, znajući da se takva ista stradanja događaju vašem bratstvu po svetu. (1. Pet. 5:8-9)

Moramo računati da će postojati iskušenja i da će postojati mnoga i različita Sotonina delovanja. Svako od njih je svojevrsni napad. Nečastivi drugo i ne zna nego da se bori protiv Božije dece.

Ovako nešto događa se i ostalima, ne samo nama. Ima ljudi koji su mislili da samo ako odu na "slobodni Zapad", otpašće njihovi duhovni problemi. Ovde su ih smućivali i ometali ljudi koji ne veruju i koji mrze Hrista, a tamo je sloboda i oni će se namah produhoviti. Međutim, Sotona i tamo radi. Ništa se ne menja što se njega tiče, nego on menja svoje postupke, veštine, odn. taktiku.

Setimo se da je i naš Gospod bio kušan. Tek posle kušanja Hristos je krenuo da propoveda Evanđelje i Carstvo Božije. Kad čitamo izveštaj o njegovom kušanju, na pr. u Evanđelju po Marku (Mk. 1:12-15), vidimo da ga je đavo kušao u pustinji pa je Spas tek posle toga krenuo da govori: "Ispunilo se vreme i približilo se Carstvo Božije; pokajte se i verujte u Evanđelje" (st. 15). Prvo proveravanje, zatim Carstvo.

Poredak je zasnovan na Evanđelju. Po njemu se valja upravljati. Naše napredovanje je omogućeno uspešnom suprotstavljanju iskušenjima. Uzaludno je očekivati da će hrišćani ispravno rasti i napredovati bez provere. Kakva bi škola bila bez ispita i ocena? Hrišćansko učeništvo ne bi vredelo bez ispita, a to su iskušenja.

Potrebno je da ponovimo novozavetni odgovor na pitanje: Šta je Carstvo Božije? Taj odgovor glasi: "Jer Carstvo Božije nije jelo ni piće, nego pravednost i mir i radost u Duhu Svetome" (Rim. 14:17). Iskušenja Carstva Božijeg su prema tome: iskušenja pravednosti, iskušenja mira i iskušenja radosti.


1. Pravednost u Duhu Svetome - koja su njena iskušenja?

Pravednost u Duhu Svetome nije pravednost ovog sveta. Ona se ne povodi za okolnostima svetovnog, odn. beshristovskog i hristomrziteljskog stanja.

Prvo iskušenje u vezi toga je opasnost da se pravednost svede na slovo zakona umesto da se drži Svetog Duha. Apostol Pavle piše sledeće: "A takvo pouzdanje imamo u Boga kroz Hrista, ne da smo sposobni sami od sebe što pomisliti, nego je naša sposobnost od Boga, koji nas i učini sposobnim da budemo služitelji Novog Zaveta, ne slova nego Duha; jer slovo ubija, a Duh oživljuje. Ako li služba smrti izrezana na kamenu slovima beše u slavi, tako da i sinovi Izrailjevi ne mogoše gledati u lice Mojsijevo od slave lica njegova koja prolazi, kako li neće služba Duha biti mnogo više u slavi? Jer kad je služba osude slava, mnogo većma izobiluje u slavi služba pravednosti. Jer se i ne proslavi ono što je proslavljeno tom prilikom zbog ove prevelike slave. Jer kad je slavno ono što prestaje, mnogo će više biti u slavi ovo što ostaje" (2. Kor. 3:4-11).

Velika je opasnost svođenje pravednosti na Zakon. U svakom takvom služenju slovu ljudi ustvari služe nečem što je prošlo. Sve je to imalo svoju slavu, ali sad ne može opstati.

Drugo, iskušenje pravednosti u Duhu Svetome je kad se o pravednosti govori, ali se ne misli na Božiju volju. Nekad ljudi misle da je pravedno ono što je korisno. Oni se bore za pravdu, ali tek kad je njihov džep ugrožen, a dotle je sve u redu. Međutim, Gospod Isus kaže: "Ne brinite se, dakle, govoreći: 'Šta ćemo jesti?' ili 'Šta ćemo piti?' ili 'Čim ćemo se odenuti?', jer sve ovo i neznabošci ištu; a zna i Otac vaš nebeski da vama treba sve ovo. Nego ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati" (Mt. 6:31-33). Ne brinite se za ono što vam je korisno, što vam je potrebno. Sve to traži ovaj svet. To je sve poznato nebeskom Ocu. Nebeski Otac traži da zahtevamo nebesku pravednost. Nije pravednost samo kad svi imamo jelo, kad svi imamo šta da popijemo i kad svi imamo odelo. To je dobro, jer nepravedno društvo jednima uzima a drugima daje: gladne izgladnjuje, a site goji; žedne suši, a gasne poji; gole ogoljuje, a odevene gizda. Ipak pravednost je kad smo prvenstveno okrenuti prema Carstvu Božijem, kad Bog pokazuje svoju pravdu, kad hrišćani nju prihvataju kao vrhunsko pravilo, a sve ostalo Gospod rešava na najbolji mogući način.

Postoji još jedno pogubno iskušenje, a to je iskušenje samopravednosti. Vuk Karadžić je u svom prevodu Novog zaveta za takve upotrebio izraz "koji mišljahu za sebe da su pravednici". Spasitelj je, naime, ukazivao na tu opasnost. Ispričao je jednu upečatljivu priču (O fariseju i cariniku): "A i nekima koji bejahu uvereni za sebe da su pravedni, a ostale nipodaštavahu, kaza priču ovu: Dva čoveka uđoše u hram da se mole Bogu, jedan farisej, a drugi carinik. Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici ili kao ovaj carinik. Postim dvaput u sedmici; dajem desetak od svega što steknem, A carinik izdaleka stajaše, i ne htede ni očiju uzdignuti nebu, nego se bijaše u prsa svoja govoreći: Bože, milostiv budi meni grešnome!". Spasitelj daje jedno kratko tumačenje ove priče: "Kažem vam: ovaj otide opravdan domu svome, a ne onaj. Jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se" (Lk. 18:9-14).

Hristova priča je nešto što se pamti iako je Spasitelj govorio nešto sasvim obično. Njegovi savremenici su to susretali na svakom koraku. Stav fariseja im je bio poznat. Znali su i za carinike: to su bili grešni ljudi koje niko nije voleo. Ipak je tumačenje bilo neobično: opasno je kad neko uobrazi da je nepogrešiv ili bezgrešan. Carinik je opravdan zato što shvata da je grešan, a ne zato što je bezgrešan. Farisej veruje da sam može opravdati sebe pred Bogom, čime greši zato što sebe poredi s bezgrešnim Gospodom.

Spasiteljevo učenje upućuje na Boga koji prašta. Samo on opravdava. Uslov za opravdanje je pokajanje. Samo pokajnik može računati da će ga Svevišnji opravdati. Njemu Bog prašta i preobražava ga u pravednika.


2. Mir u Duhu Svetome - koja su iskušenja takvog mira?

Mir je bitna vrednost koja je ugrožena pred našim očima. Šta više, i oni koji od rata žive i na njemu zarađuju svoje basnoslovne dobiti, počinju da se pribojavaju onog što su načinili. Čovekomrsci počinju da traže mir. Međutim, to je mir bez Duha Svetog. Bogom darovani mir je na postojanom proveravanju.

Ljudi hoće mir bez pravednosti. To je najteže iskušenje kroz koje prolazi mir upravo u naše dane i na našim prostorima. Ljudi govore: "Samo neka se uspostavi mir, a onda ćemo videti kako ćemo i šta ćemo". Tako su mislili ljudi koji ne poznaju Evanđelje. Kad je Hristos rođen, pozdravili su ga anđeli. Oni su pevali (Lk. 2:14):

Slava na visini Bogu,
i na zemlji mir,
među ljudima dobra volja.

Izgleda mi da anđeli nisu govorili pastirima nego političarima: "Gospodo, prvo učinite sve da se proslavi Bog - molite se, budite pošteni, kličite mu u slavu. Zatim napravite mir: pomirite se s Bogom, pomirite se s ljudima, pomirite se sa svojom savešću. Tek onda tražite dobru volju, konsenzuse i sl. Okanite se obratnog postupka: da se prvo postigne dobra volja, zatim mir, a za Božiju slavu šta ostane".

Mir je posledica pravednosti i pravde. Duhovni život postavlja takav poredak i duhovni ljudi ga se moraju držati. Ostanimo pošteni u nepoštenim vremenima. Gde toga nema, nema ni mira u Duhu Svetome.

Carstvo Božije i jeste ustanovljeno na zemlji da objavljuje kako je poštenje moguće i kako je to jedini ispravni poredak za sve ljude. Od sveta ne možemo očekivati da se povinuje Božijem poretku pravednosti i mira i radosti u Duhu Svetom. Bog očekuje od hrišćana da znaju kakva je dragocenost mir i šta mora doći ispred mira. Božiji sledbenik vrlo dobro zna gde je, kako je i za šta postavljen.

Od sveta hrišćani ne očekuju da shvati šta je istinski mir. Međutim, svet može da vidi i treba da mu postane očigledno: pravedni mir je moguć, pravedni mir je jedino ispravan za sve ljude.

Još teže iskušenje je mir bez pravednosti. Recimo, na groblju je uvek mir. Niko se ni sa kim ne svađa, niko nikom ne zamera što je u boljoj ili prostranijoj grobnici, niko nikom ne zavidi na broju posetilaca niti se žali na uznemiravanje. Svi su u miru, ali ne žive u miru, jer uopšte ne žive.

Mnogi čeznu za takvim mirom. Kreću da pobiju sve druge narode kako bi njihov narod živeo u miru. Onda se čude kako ni u tom jednoobraznom narodu nema mira. Zato uklanjaju one koji ih uznemiravaju. Međutim, ljudi se iz straha mogu primiriti, ali mira nema. Zašto? Zato što nema pravednosti.

U Poslanici Rimljanima (Rim. 12:21) piše: "Ne daj da te zlo pobedi, nego pobedi zlo dobrim". Zlo pokušava da nadvlada po svaku cenu. Za nečastivog je važno da mu svi budu poslušni i da ćute. Najveća disciplina vlada među gangsterima. Kod njih se zna ko koga sluša. Međutim, među gangsterima nema pravednosti.

Narod Božiji razmišlja o miru što mu ga je Bog dao, a ne o smirivanjima što ih ljudi nameću ili ugovaraju. Mir Božiji prevladava uske ljudske težnje za mirom iza kog stoje tajne želje i priželjkivanja za sopstvenim koristima i dobitima. Hristos nam je dao i ostavio mir zasnovan ne samo na pravdi nego i na svim drugim vrlinama. Tada Bog prisustvuje među ljudima. On im daje silu da dobrim pobeđuju zlo, da dobrota pobeđuje i onda kada izgleda da je sve izgubljeno. To uliva nadu: Bog je pobednik.

Treće iskušenje u vezi mira je napraviti pravednost bez mira. Ljudi prave neke zakone, pritiske, represalije, da primoraju ljude kako bi nešto činili što može svakog časa da eksplodira. Božiji sluga piše: "Nikome ne uzvraćajte zlo za zlo; nastojte dobro činiti pred svim ljudima. Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svim ljudima" (Rim. 12:17-18). Time nas uči da prvo treba ukinuti odmazdu, zatim izostaviti ono na čemu svi ljudi nastoje, tj. činiti dobro svima bez razlike. Opšte dobro ne ide ispred pojedinačnog zato što tako mora biti, nego zato što su mu pojedinci privrženi. Tek onda se može govoriti o miru kao zamisli. Da bi mir postao stvarnost moraju se savladati prepreke. Mir je moguć i pravednost se ne sme zaustaviti da bude bez mira. Samo mir proveren i iskušan u skladu sa Božijom rečju jeste jedini mir koji deca Gospodnja mogu nazvati mirom.


3. Radost u Duhu Svetome - koja su njena iskušenja?

Radost je dar Božiji i sastojak Carstva koji dolazi posle pravednosti i mira. Hrišćanstvo je ispunjeno radošću više nego mnoga druga verovanja. Nije čudo da su Uskrs i Božić najradosniji dani na zemljinoj kugli.

Iskušenje mnogih je veštačka radost. To je kad neko pokazuje da se raduje ili se raduje da bi pokazao da se raduje - jamačno tu nema pirodne i neusiljene radosti. Uz ovo iskušenje ide i prinudna radost. Neko sa strane primorava čoveka da se raduje, iako on nema pravih razloga da bude radostan. Za ovakve radosti pribegava se nasilnom smehu ili masovnom vođenju ljudi pri tzv. "izlivima oduševljenja" pred omiljenim vođama ili ovozemaljskim zvezdama.

Na svetu postoje čitave industrije veštačke i prinudne radosti. Svetovni život je u načelu prazan, ali je mnogo raznih razonoda. Sve one se svode na greh i opterećuju čoveka. Ipak, one ga na neki način uveseljavaju, a nekom je to sasvim dovoljno, jer im niko nije ukazao na izvornu duhovnu radost. Ustvari, radost bi trebalo proučavati i negovati. Bolje je da hrišćanin sam proveri i iskusi do koje mere je njegova radost istinita. Tako će se doslednije suprotstaviti svemu što nije radost u Duhu Svetome.

Napuštanjem dobrog ukusa i proverenih duhovnih merila deca Božija su u opasnosti da izgube radost pa da se zadovolje zabavama. Kad se ovo kaže, obično se misli na "modernu" muziku, na "moderno" odevanje i "moderno" ponašanje uopšte. Međutim, postoje i drugi izrazi neukusa: želja za prikazivanjem, da ne kažem: pozorištem.

Mnogi bi hrišćani hteli da budu viđeni. Vole da ih svet vidi, recimo, na televiziji. To ih zadovoljava više nego Duh Sveti. Umesto radosti u Duhu oni imaju radost u sebi. Teško crkvi sa estradnim sveštenstvom. Oni sebi proizvode zadovoljstvo, a Bogu i zajednici pružaju predstave.

Svevišnji nas uči da je radost u Duhu Svetom posledica nečeg što se dogodilo u čoveku, ali ne zavisi od čoveka. Ona prvenstveno zavisi od Boga. U Psaltiru (Ps. 30:5) piše:

Gnev je njegov za trenuće oka, a do života milost njegova, večerom dolazi plač, a jutrom radost.

U istom psalmu (st. 11) car David ovo iskustvo pretače u molitvu:

I ti promeni plač moj na radost,
skide s mene vreću, i opasa me veseljem.

Ne treba biti žalostan bude li neko pokušao da se ispreči duhovnoj radosti. To je privremena napast. Radost pobeđuje zato što dolazi od Hrista, a on je pobednik i svedržitelj. Naše teškoće i žalost Spasitelj menja u pravu radost.

Drugo iskušenje je radost radi radosti. Ne valja da je radost sama sebi svrha. Radost proističe iz Božijeg prisustva. Ukoliko Gospod uskrati svoje prisustvo, radost otpada. Kad do toga dođe, valja potražiti zašto nas je Bog lišio radosti.

Veliki prorok Isaija govori u ime Božije (Isa. 16:10):

I nesta radosti i veselja s polja rodnoga, u vinogradima se ne peva ni podvikuje, vino u kacama ne gazi gazilac; učinih kraj pesmama.

Ko je ukinuo pesme? Ko je prekinuo veselje? Ako ljudi žele radost, onda treba da se uozbilje. Duhovnost nije za površne. Bog sve čini po svom nahođenju. Ako je naneo žalost, to je s razlogom - i to treba istraživati.

Bog je obećao crkvi u Filadelfiji: "Zato što si održao moju zapovest o trpljenju, i ja ću tebe sačuvati od časa iskušenja koji će doći na celokupni svet da iskuša one koji žive na zemlji" (Otk. 3:10). Otkrivenje Jovanovo je knjiga nade. Ono je istovremeno i knjiga trpljenja. Međutim, često se događa da ljudi koji čitaju Otkrivenje Jovanovo postaju nestrpljivi. Kao da bi hteli da požuruju Gospoda. Često se dešava da se Otkrivenje zloupotrebljava: ljudi naređuju Bogu da se drži reda vožnje što su ga oni otkrili u Otkrivenju.

Veliki Bog svakom od nas malih obećava da će nas sačuvati od iskušenja. Kušanja će biti, ali će to biti pojedinačne i delimične napasti. U njih će upadati neki vernici i vernice, neke porodice ili zajednice ili plemena ili narodi. Odbijanje iskušenja nije moguće, ali je moguće odbiti kušača.

Naš Car i Gospod, Isus Hristos je bio kušan i pobedio je u borbi protiv kušača. Sin Božiji je ograničio Sotonu. Nečastivi će hrišćanima postojano postavljati zamke i spoticanja, ali pobeda ostaje u rukama našeg Gospoda. Ako si Gospodnji, pobednik si u zajednici s Hristom.

Šta te očekuje? Nemoj brinuti. Bog obećava da će zaštititi ljude koji žive po njegovoj volji. Budućnost je teška, neizvesna i zastrašujuća tek kad se odbaci poštovanje Božije volje. Dok poštuješ Božiju volju, budućnost ti ne može naneti zla. Ti si usmeren prema večnom Carstvu. U blaženom prisustvu Cara nad carevima beskonačnost je već počela. Prestaju sva iskušenja, nastaje nepomućena vedrina.

Hvala Bogu što to obećanje važi za svakog od nas.

Zaključno čitanje

Zato vapih: "Život mi ne seci, mojih dana tek je pola prošlo!". Tvoj je život od roda do roda, ti si zemlji učvrstio lice, nebesa su tvojih ruku delo, no propašće, a ti ćeš ostati, kao ruho sva će ostareti, kao platno menjaju se, gube. Ti si onaj koji se ne menja i godine tvoje ne prestaju. Sluge tvoje i njine sinove i potomke ti ćeš sačuvati, učvrstiti pred tobom u miru.

Beograd, 15. 03. 1992.

Izvor: Birviš, Aleksandar. SAGLEDAVANJA - Evanđeoske poruke u naše vreme. Beograd: Alfa i Omega, 199?.
"A ja vam kažem da će za svaku praznu reč koju kažu ljudi dati odgovor u dan strašnog suda."
- Matej 12:36

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 249
Ukupno: 2338798
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/propovedi/birvis_iskusenja.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.