U školi blagoslova
- Učiteljstvo i misijski vidovi blagoslova
Glavno čitanje:
"Gospod će poslati blagoslov da bude s tobom u žitnicama tvojim i u svemu za što se prihvatiš rukom svojom, i blagosloviće te u zemlji koju ti da je Gospod, Bog tvoj. Postaviće te Gospod da mu budeš narod svet, kao što si se zakleo, ako uzdržiš zapovesti Gospoda, Boga tvojega i uziđeš putevima njegovim." (5. Moj. 28:8-9)
Bog hoće da pokaže da svi ovi blagoslovi imaju jednu svrhu. Oni su vrlo određeni i odnose se na plodnost zemlje i svetost potomstva. Međutim, oni su usmereni na sledeće: narod Božiji treba da bude narod misije, narod poslanstva. On će drugima zasvetleti. Tamo gde svetlosti nema, on će je pokazati i pomoći će da se svetlost prenese tamo gde se o njoj mnogo ne zna.
Velika je potreba za prenošenjem svetlosti. Ljudi često ne shvataju da postoji uslovna zavisnost između onog što je Bog dao nama i što mi treba da pružimo drugima. Ne možemo pružiti ono što nemamo, već pružamo ono što imamo.
Od sveta se bitno razlikujemo po poslanju. Ovde kaže: "Gospod će poslati". Nećeš uraditi ti, niti će biti moguće na osnovu tvojih dobara ili tvoje lične dobrote ili na osnovu onog čim se ljudi tako žudno predstavljaju. Drukčije je to: sam Gospod će učiniti ako se pridržavaš njegove volje.
Odmah da primetim. Kad kaže "zapovesti", Gospod ne misli samo na Deset svetih zapovesti (Dekalog). Ima puno mesta gde čujemo Boga kako zapoveda i traži da se ljudi drže tih zapovesti. S druge strane ima i širih potreba Božije volje koje prelaze granice zapovesti. Na primer: nema zapovesti "Ne zavidi!", a ipak nas Novi zavet veoma mnogo uči da ne zavidimo. Tako je i sa mnogim drugim stvarima vezanim za čovekovo srce. Sve su to izrazi Božije volje.
Zahvaljujući ovim obećanjima imamo sa čim da pristupimo ljudima. Imamo li dovoljno ljubavi da shvatimo kako nas Gospod upućuje i kome nas upućuje. Upućeni smo kao pojedinci, upućeni smo i kao zajednica. Velika je uloga naroda Božijeg. Živimo sa jednom naukom: svi blagoslovi koji ulaze u naš život sačinjavaju sadržaj nečeg što svet mora saznati, što mora videti. Velika Božija milost se mora objavljivati. Ona postaje vidljiva i treba da bude poznata ljudima oko nas. Zamislite lekara koji bi znao lek za neku tešku bolest, koji bi tim lekom izlečio sebe, ali bi sakrio od drugih kojima je isti lek potreban. Smatrali bismo ga zločincem.
Svet mora upoznati Hrista. Na svakom je da prihvati ili ne prihvati Spasitelja, ali zločin bi bio ne saopštiti da je Spasitelj tu i da on objašnjava sam sebe. Gospod Isus je učitelj (Jn. 13:13). Mi mu pristupamo kao Spasitelju i Gospodu, ali mu prilazimo i kao Učitelju. On nas uči kako da živimo blagoslovenim životom. Šta hrišćaninu vredi dar života ako nije naučen kako da živi? U životu se pojavljuju smetnje i događa se da neko izgubi iz vida svrhu i blagoslove.
Ne mislimo da je to uvek neko plakanje. Ne mora da bude da se stalno žalimo na nešto. Obično nam smetaju određeni ljudi, određene stvari, određeni pravci mišljenja. To zaista smeta, ali ne zato što izaziva nevolje, nego zato što ometa da vidimo šta je prava smetnja blagoslovima.
Bog obećava pod uslovom da se valjano posluša njegova volja. Prava smetnja da se blagoslov ostvari je neposlušnost. Ako ne želim da budem svetiljka, da prenosim Hristovu svetlost - ja sam smetnja, jer se držim nekog svog mraka. Zanimljivo je koliko je ljudi zaljubljeno u ono što treba odbaciti i teško im je ako se nečeg treba osloboditi. Takvi stalno upadaju u neke lavirinte, upetljavaju se u nekim slepim ulicama, umesto da krenu putem što ga je Bog dao.
Hristos nas upućuje kako da naš život bude blagosloven. Svaki naš korak je jedan učenički korak. Znamo da u Hristove učenike nije spadalo samo onih dvanaest apostola. Učenici su i svi ostali koji su krenuli za Gospodom. Hristov sledbenik je celog života učenik. Hrišćanin uči kako se blagoslovi primaju i kako se prenose na druge. Za hrišćane je dobro da primaju svetlost i budu novi izvori svetlosti.
Oko tebe žive ljudi. Njima je potrebna Božija pomoć. Njima je potrebna i tvoja pomoć. U čemu im pomoći? U upoznavanju svetlosti. Opasno je znati Sveto pismo a ne znati čemu Sveto pismo služi, hteti blagoslove a ne znati čemu blagoslovi služe. Ima ih koji bi hteli blagoslove za sebe, ali Bog daje blagoslove sa očekivanjem da živimo za one koji treba da čuju o Hristu. To tek treba da se dogodi i valja da se događa. Na to nas Gospod osposobljava.
Takav život nije bez zamki. Pitanje je: koliko smo ispunjeni oduševljenjem za život s Hristom i za Hrista? Koliko nas Duh Sveti vodi kao nova svetlost? Mnogi pravu svetlost zamenjuju za veštačku. Umesto radosti pribegavaju samo veselju, umesto radosne pesme za Gospoda imaju jake glasove kojima će vikati. To nije isto.
Novo pitanje: koliko se stvarno u nama, u našem srcu, u našem najprisnijem biću, odražava Hristos? Koliko se tu pokazuje spasenje? Koliko tu ima ljubavi prema bližnjima, onima koji su oko nas, s nama i onima koji su protiv nas? U svakoj kući postoje koji nas mrze. Mržnja je kod nekih posledica teških i neprikladnih uslova života, ali neki mrze zato što mržnja živi u nepreporođenim ljudima.
Naučimo se pravim stavovima, hrišćanskom gledanju na stvari.
Kad Bog obećava da će nam dati blagoslove, on traži našu poslušnost. U čemu poslušnost? U svemu, u radu, u borbi za naše bližnje i daljne. Mi smo ovde nosioci i vesti i pomirenja i pravog dela, jer nosimo Božiju ljubav. Bog će nam pomoći, osposobiće nas. On, naime, ima svaku silu i njemu pripada svaka slava.
Zaključno čitanje:
"Gospod - on je Božanstvo, pokaza nam dobrotu. Sad u ruke grančice, u povorku kreniše, ophodiše okolo žrtvenik i rogove. Ti si Bog moj jedini, tvoj sam sluga zahvalni. Tebe, Bože, veličam. Zahvaljujte Gospodu za njegovu dobrotu: milost mu je večita!" (Ps. 118:27-29)
Beograd, 23. 02. 1992.
