Formula za krštenje
Subject: krštenje
Date: Friday, June 12, 2009 11:13
dugo godina sam hrišcanin, čitao sam razne knjige i tumačenja, bio prisutan na mnogim konferencijama,čuo razna tumačenja, raznih denominacia. Neki tvrde onako, drugi opet drugačije,i svi su u pravu, ali ko onda nije u pravu? A ko stvarno jeste? Imam jedno pitanje: kakva je razlika izmedju krštenja po Mat. 28,19 i krštenja u ime Isusa Hrista Dela Ap. 2.38. u čije ime su krštenni apostoli, u ime Isusa Hrista ili u ime Sv. Trojice? Zašto se uopšte ovi stihovi razilaze? koji je od njih ispravan? Koji treba hrišcani da slede? Trebam odgovor na ovo pitanje, jer živim sa hrišcanima koji odbacuju krštenje u ime Trojice, i prihvacaju kao jedino merodavno krštenje u Ime Isusa Hrista, tj odbacuju SV. Trojicu.
Poštovani,
hvala vam na javljanju i postavljenom pitanju. Pokušaću vam dati najkraći mogući odgovor.
Biti javno "kršten" od strane nekog religioznog učitelja bi značilo prihvatanje njegovog sistema verovanja. Prema enciklopediji judaizma, kada je neki paganin hteo preći u judaizam, onda je on pored obrezanja i prinošenja žrtve, trebao biti i "kršten", tj. "obredno opran" (Mikveh).
Tako, kada je Isus u Matej 28:19 dao nalog svojim učenicima oni su tačno znali na šta On misli pod "krštenjem". Oni su razumeli da čovek koji se odlučio na krštenje, se odlučivao "za" nešto i "za" nekoga i postajao je njegov javni pristalica. Posle čina krštenja sledilo je učenje koje se obavljalo u sinagogi. Osoba je bila dužna da uči i da drži sve što je učitelj (Mojsije) naložio. No ipak, Isusov nalog je mnogo dublji od ovih već njima poznatih činjenica.
Pogledajmo na stih iz Mateja:
"Zato idite i načinite sve narode mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha." (Mt. 28:19 EČ)
U grčkom izvorniku "u ime" jeste "eis to onoma". Reč eis se može prevesti kao "u", "prema", "na". Ipak, primarno značenje je "u" - u smislu "stavljanja u nešto", a ovom slučaju to je "ime Oca i Sina i Svetoga Duha." Grčka reč onoma (ime) ima šire značenje, kao neko "određeno ime" ali i "autoritet, položaj, karakter, osobine, život, itd - sve što može neka osoba po imenu imati i biti." U Starom zavetu izraz "ime" (heb. šem) je u određenim kontekstima bio sinonim za Boga. Učenicima je bilo jasno da kada je Isus spomenuo "ime" da On time misli na Boga.
Dakle, onda možemo razumeti da ovaj nalog ima sledeće značenje: Pokrštenik biva pohranjen - uronjen - u to ime, u tu osobu. Pokršteni time pokazuje da nadalje pripada toj osobi - pod tim imenom. Sigurno je da su učenici ovako i razumeli smisao Isusovih reči.
U prilog ovome idu i Pavlove reči Korinćanima: Da li su kršteni u ime Pavlovo? (1. Kor. 1:13). Drugim rečima pita ih: Jeste li se krštenjem predali Pavlu? Jeste li činom krštenja sebe predali Pavlu ili Bogu? Očigledno je da su Korinćani smatrali da pripadaju onima koji su ih krstili. Takođe, Jevreji su smatrali da su oni kršteni u Mojsija (1. Kor. 10:2). Drugim rečima oni su prihvatili i pristali na "Mojsijev zakon".
Treba još razumeti da Isusova zapovest da se krsti "u ime Oca i Sina i Svetoga Duha", nije izazvala ni čuđenje ni sablazan kod učenika ili konfuziju kao što to ona danas čini kod nekih hrišćana. Činjenica, da je Bog Duh je Jevrejima bila dobro poznata (Jov 23:8-9; Isa. 40:18). U Starom zavetu Bog se često objavljivao kao Otac (Ps. 103:13; uporedi sa 5. Moj. 1:31; Jer. 3:4, Jer. 3:19; Jer. 31:20; Isa. 63:16). Takođe, očekivali su Mesiju za koga su znali da će biti Sin Božji (Emanuilo - Bog sa nama) što je očigledno iz pitanja koje je prvosveštenik postavio Isusu na "suđenju" uoči raspeća (Mt. 26:63-65). Jevreji nisu imali problem sa shvatanjem da će Mesija biti Bog, tj. da će boraviti u ljudskom telu kao potpuni čovek. No, oni su imali problem da prihvate činjenicu da je to baš Isus iz Nazareta - lično.
Zašto je Isus zapovedio da krštenje treba da se vrši "u ime Oca i Sina i Svetoga Duha"?
Dakle, biti kršten "u ime Oca" znači javno priznanje da se prihvata Očevo učenje, držanje i vršenje Njegovih zapovesti - volje. Biti kršten "u Sina" znači prihvatiti Isusa Hrista kao Mesiju, i pouzdati se u Njega kao u svoga Spasitelja, i podrediti mu se kao svome Gospodu (tj. Gospodaru). "Svetog Duha", znači, prihvatiti Njega kao svoga Posvetitelja, Utešitelja i Vođu. Jednostavno, Isus je želeo da naglasi da u spasenju i procesu učeništva su uključeni i Otac, i Sin, i Duh Sveti. On time naglašava ko Bog jeste i kakav je On. Isus želi da u potpunosti prihvatimo (kompletnu) nam datu Božju objavu - da u nju celu budemo uronjeni, da nam ništa ne manjka (Vidi Ef. 1:3-23).
U Delima 2:38, čitamo:
"A Petar im reče: pokajte se i neka se svaki od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova, pa ćete primiti dar Duha Svetoga." (EČ)
Ovo ne znači da se krštenje obavlja u datom autoritetu od Isusa Hrista. "U ime", ovde u grčkom izvorniku stoji "epi to onomati", dakle, nije isto kao u Mateju, a ključni naglasak je u reči epi, a ako se epi vezuje sa dativom - što je slučaj u ovom stihu - onda može imati značenje "na", "iznad", "na osnovu", "zbog", "radi", "s obzirom na".
Inače, treba zapaziti važnu činjenicu da Petar ove reči govori Jevrejima. On im doslovno govori da njihovo krštenje treba da se izvrši ZBOG imena Isus, ili s OBZIROM na Njega. Dakle, njihovo "oproštenje greha" i "primanje dara Duha Svetoga" je moguće ZBOG imena Isus, a s OBZIROM šta i ko je On bio - Mesija - kojeg su oni odbacili. Svojom odlukom da se krste, oni bi Ga javno priznali i pristali uz Njega - poistovetili se sa Njime. Dakle, Petar ovde ne govori o formuli krštenja, već pre daje razloge: zašto i zbog čega se oni moraju krstiti.
Iz ova dva razmatranja, ako bi smo to saželi, možemo razumeti da krštenje pre svega znači: voljno, svesno i javno odlučivanje za Boga - za Njegovu objavu.
Pitate: Kakva ili koja "krštenička formula" je ispravna?
Ovo pitanje se više tiče crkvene tradicije (teologije ili veroispovedanja), nego samog učenja Novog zaveta. Dakle, na to je veoma nezahvalno davati odgovor, jer u Novom zavetu nema ni jednog detaljnog opisa krštenja, opisa koji bi do detalja navodio ceo postupak, pa i reči koje bi se pri tome izgovarale od osobe koja krštava. Vredi li onda o tome uopšte i raspravljati?
- Da li reči "krsti u ime Isusa Hrista" iz Dela apostolskih (2:38) se mogu uopšte uzeti kao formula za krštenje i da li je to bila Petrova namera, dok je govorio Jevrejima?
- Možemo li poverovati da Isus nije znao šta govori, i Njegovim rečima davati neko drugo značenje - samo zbog toga jer se to neuklapa u našu teologiju?
- Da li reči, tj. zapovest izrečena od strane Isusa Hrista - Sina Božjeg - se može uzeti kao formula? Kao reči koje treba izgovarati nad osobom koja se krsti?
- Koji od ova dva biblijska navoda ima veću težinu? Koji možemo primeniti kao formulu i biti sigurni da nismo "pogrešili"?
Sve su ovo neka pitanja koja bi vam ostavio za razmišljanje i da sami donesete zaključke...
Na kraju, važno je spomenuti da jedina i najvažnija stvar je da osoba koja pristupa krštenju razume šta radi, da je potpuno svesna celog čina i njegovog značenja i značaja. Da razume da se odlučila poistovetiti sa Hristom, da ovim činom javno priznaje (zavetuje se) da će slediti Njegovo učenje - biti Njegov učenik. Kakvu će proklamaciju tačno krstitelj sročiti i reći, ne bi trebalo da bude toliko opterećujuće. Važno je da se da na znanje šta se čini - zbog svedočanstva i zbog pridavanja važnosti samom činu, koji je svako uzvišen, jer je od Boga zapoveđen.
Krštenje je samo prvi stepenik u prihvatanju Božjeg spasenja, i posle ovoga treba ići dalje (Fil. 2:12) prema "punini spasenja" (Ef. 4:13). Ja verujem da nas Isus u onaj dan (2. Kor. 5:10) neće pitati po kojoj formuli su nas krstili, već pre će nas pitati: Šta si uradio sa svojim životom i sa Hristom posle krštenja? Iz tog razloga, bolje je da danas upitamo sami sebe: Krećem li se ja svakoga dana dublje u puninu Božjeg otkrivenja, ili još uvek nisam odmakao od tog prvog stepenika - samog početka spasenja? (Jev. 6:1-2).
Nadam se, da vam je ovo kratko izlaganje donekle pomoglo da sagledate suštinu cele ove stvari.
Božji blagoslov.
