Duša živa
Subject: Dusa ziva
Date: Saturday, January 26, 2008 10:00
Delovi iz dva maila.
Braco imam dobronamernu kritiku.Naime na sajtu ima tekstova o tome da i posle smrti dusa postoji,da ima pakla i sl.Bog jasno kaze prko Mojsija da je covek prah zemaljski i duh zivotni,i kada se to dvoje spoji postaje covek dusa ziva.Dakle posle smrti nema duse, vec je duh uskladjen kod Boga(telo se vraca u prah) i nemoze biti svestan do ponovnog vaskrsenja(dakle ceo covek).Ovo je veoma vazno jer ako verujemo da i posle smrti necega ima sa nama moze itekako da se manipulise.Lucifer zeli mi mislimo da dusa postoji posle smrti,jer ce probati da zavede pravedne na ovaj nacin.Video sam tekstove koje ste naveli u Jev. po Luci o prici o bogatom i siromasnom gde se pominje pako,Sto se tice teksta koji ste naveli, u pitanju je prica kojom Isus zeli da kaze da oni koji nece da veruju Bogu, i oni koji stalno traze znake i dodatne dokaze (pored onih koje je Bog vec dao), njima mogu i mrtvi da ustaju, ali to nece vredeti da oni prihvate Boga i poveruju mu. Dakle, to je svrha price.U toj prici Isus koristi ono sto Jevreji toga doba veruju i "znaju", i na osnovu toga im prica ono sto oni ne znaju. Jevreji su verovali u zabludu besmrtnosti duse, koju su naucili u Vavilonu za vreme ropstva, i u druge slicne stvari. Ako pogledate taj opis iz Luke, videcete da je to jedan potpuno stran opis "pakla", kojeg nigde necete naci u Bibliji, ali cete ga naci u mnogim neznabozackim izvorima.Dakle, ovde je bitna poenta price o neverovanju, a ne o opisu pakla i postojanja duse posle smrti.Molim vas braco za odgovor jer celo Pravoslavlje uci da duse ima posle smrti, i tu ce Lucifer u poslednja vremena(koja su ocigledna) pokustati da zavede pravedne...
... I sada u ova suluda vremena Bog sa nama komunicira preko Duha Svetoga,ali ako izbacimo iz sebe taj glas lako nas moze zavesti lucifer svojim prevarama.Pravedne ce mozda pokusati da zavede preko zablude da dusa postoji posle smrti, jer ako to mislimo sa neopredeljenima ce moci ite kako da manipulise.Dakle izucavajmo Bibliju doslovno kako i pise jer se ona moze tumaciti na samo jedan jedini nacin-tako kako pise.Znaci ako Bog kaze da je Covek prah zemaljski i duh zivotni tada postaje covek DUSA ZIVA,a kad umire kaze vrati se telo u zemlju kao sto je i bio a duh se vrati k Bogu koji ga je dao taj dan propadnu sve pomisli njegove(znaci covek kada umre nema misljenja do trenutka ponovnog vaskrsenja,dakle kao ceo covek)to je tako i nikako drugacije jer Bog ne laze...
Poštovani,
tvrditi da je Luka 16,19-31 samo "nestvarna priča" je veoma neosnovano.
Činjenica je, da Hristos od svih svojih ispričanih priča, samo ovde spominje jedno lično ime: Lazar. Ako je to samo izmišljena priča, ne bi bilo nikakve potrebe da se spominje prosjakovo ime, jer bi priča i bez toga imala istu poučnu vrednost. Međutim, Isus ipak spominje stvarno ime prosjaka, i to bez ikakve nužnosti - ni stilske, ni poučne. Iz toga možemo zaključiti da je Isus pred okupljenima možda spomenuo neki svima poznati slučaj, slučaj o prosjaku po imenu Lazar, koji je ležao nemoćan i gladan pred bogataševom kućom - i taj primer iznosi kao priču za pouku. U tom smislu, to onda jeste priča, ali priča sa realnom osnovom i realnom poukom o duši i njenoj zagrobnoj sudbini. Zato mnogi tumači i prevodioci Svetog pisma ovaj odeljak i ne nazivaju "pričom", u podnaslov/komentar ovog odeljka ne stavljaju napr. "Priča o bogatašu i Lazaru". (Napr. Čarnić, Karadžić, Engleski: NIV, NRSV.)
Druga činjenica koja sledi iz ovog teksta jeste ta da tekst ima, nesumnjivo, veoma strogu poučnu nameru. Isus ovom "pričom" želi da nam pruži moralnu i dogmatsku (teološku) pouku. I obe te pouke imaju istu vrednost, bez obzira da li ćemo tekst shvatiti kao prepričavanje nekog konkretnog događaja vezanog za nekog prosjaka Lazara i nekog bogataša, ili ćemo uzeti da je Isus proizvoljno ispričao baš čisto izmišljenu priču. No, autoritet ili istinitost tih pouka nije toliko u pretpostavci, da li se radi o stvarnoj ili nestvarnoj "priči", koliko u autoritetu samog božanskog Hrista koji nam tu "priču" saopštava. Njegova namera je očigledna. On želi da nam iznese i naslika stvarnost onako kako je On vidi. A On tu stvarnost vidi ovako:
1) Čovek treba da ima ljubavi i milosti prema svom bližnjem uvek. Posebno ako taj bližnji strada, i to tu pred našim očima; a mi imamo mogućnosti da mu pomognemo i njegovo stradanje bar donekle ublažimo.
2) Bogatstvo je dar Božji dat pojedinim ljudima ne radi robovanja samom bogatstvu, i radi utapanja u njemu, nego radi činjenja dobrih dela.
3) Ovaj zemaljski život nije jedini život. Smrt našeg tela nije naš kraj. Duša produžuje da živi i posle smrti tela, i to u onakvim uslovima i okolnostima kakve je čovek zaslužio u svom zemaljskom životu pred zakonom Božje pravde. Otuda se bogataš muči, a Lazar blaguje.
4) Duše su nakon smrti tela svesne stanja u kojem se nalaze. To znači da su žive, da imaju i dalje svoju ličnost; one mogu da govore, razmišljaju, osećaju...
5) U "zagrobnom svetu" pravednici i grešnici nisu izmešani kao na zemlji. Ni grešnik, ni pravednik ne mogu po svojoj volji promeniti svoj status, ili stanje, u kojem se tamo nalaze, jer je među njima velika moralna razlika "velika provalija, tako da ne mogu oni ovamo ni ovi onamo preći." Ovde bi neki rekli: "Tako nam Sveto pismo nigde ne predstavlja ni nebo ni pakao" - to jest, tako kako piše samo u ovim "nestvarnim" Hristovim rečima. Hristos, dakle, ne zna kakav izgleda duhovni svet? Za je moguće da Isus ovde govori laži? Zar je moguće da ovde propoveda neko pagansko verovanje o zagrobnom životu? Ustvari je Isus hteo da pouči ljude nekim istinama, i za to je koristio rečnik i primere koji su njima bili veoma jasni i razumljivi. Teško je poverovati da bi Isus za tu svrhu upotrebio neku drugu (lažnu) teologiju osim svoje - Božje.
6) Pošto je duhovni svet toliko različit od našeg materijalnog, i nikako ne možemo direktno ili tačno da ga opišemo (1. Korinćanima 2,9), onda taj svet opisujemo slikovito, i to izrazima koji ne mogu biti shvaćeni bukvalno nego samo u prenosnom smislu. Tako, na primer, blaženstvo koje oseća Lazar nazvano je naručje Avramovo. To svakako ne može biti bukvalno shvaćeno da Avram drži Lazara u naručju, jer koliko bi to naručje moralo biti da obuhvati sve pravednike, pošto Lazar nije jedini pravednik! Praotac Avram je bio pravednik, i čak prijatelj Božji, kako kaže Biblija (2. Dnevnika 20,7). Dakle, kao što je detetu prijatno da bude u naručju očevom, tako je i pravednicima prijatno u duhovnom svetu, nakon njihove smrti - dok nepravednicima biva dano drugačije.
Muke bogataša; to poređenje paklenih muka sa vatrom nije samo ilustracija. To je opis teškog stanja grešnika posle smrti. Vatra može da opeče moj prst, ali nemože moju misao, moj duh. Međutim, kao što vatra može da peče telo, tako zla i nemirna savest peče grešnika. U običnom životu tako se i izražavamo: "grize me savest" - iako savest očigledno nema zube. Ili: "peče me savest", iako ona nije nikakva materijalna hemijska vatra. Tako je i bezdušni bogataš, kao i svaki drugi grešnik došao posle smrti u takvo stanje, i u takve okolnosti koje ga muče kao što bi vrela voda, ili vatra pekla telo.
7) Najzad, Isus proriče da mu Jevreji neće verovati ni posle Vaskrsa. Pošto On ustane iz (sveta) mrtvih i javi im se, oni opet neće hteti da veruju u Njega.
Dakle, ne možemo se složiti sa vama, jer ovaj odeljak znači nešto sasvim drugo od onog što vi mislite.
Prema svemu ovome, Isus nam je "pričom" o bogatašu i Lazaru dao bogatu moralnu i teološku pouku, i to baš o zagrobnom životu duše - o njenoj besmrtnosti. To je jasno Isusovo upozorenje o tome da se pazi kako se živi, jer i nakon smrti tela duša nastavlja svoju egzistenciju. To je upozorenje da stvarno ima pakla a ima i raja, da ima kazne a ima i nagrade, da ima suda, ali i milosti Božje.
Prema vašem tumačenju duša ne postoji kao neko posebno duhovno biće suštinski različito od tela. Ovakvo mišljenje je potpuno strano Svetom pismu, i to su ideje potekle od Fojerbaha, Bihnera i ostalih zastupnika ideje materijalizma. Na žalost, ova svetska filozofija je našla plodno tlo i kod mnogih "teologa".
Prva Mojsijeva 2,7, govori o dva Božja akta stvaranja prvog čoveka:
Prvi akt: "A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog..."
Drugi akt: "...i dunu mu u nos duh životni..."
Da bi na kraju čovek postao jedna celina, od dva dela: "... i posta čovek duša živa".
Kao što se očigledno vidi iz teksta, postoje dva akta prilikom stvaranja čoveka: stvaranje tela od praha zemaljskog, i "udahnjavanje" u njega duha životnog. Prema tome, sasvim je jasno i nesumnjivo, da Biblija ne prikazuje čoveka kao neko biće jedinstveno po svom sastavu, nego dvojno po suštini svog bitisanja. Jedan deo čovečjeg bića je materijalan. Drugi deo čovečjeg bića je duhovne prirode. Taj duhovni deo čovečje prirode je nosilac života, identiteta, svesti i ličnosti. Materijalni deo čovečje prirode takođe ulazi u sastav njegove zemaljske ličnosti, čovečjeg "JA". I to "JA", koje je jedna jedina celina, to jest jedna jedina ličnost, sastavljeno je iz dve prirode: materijalne (telo od praha) i duhovne (duh životni). Zato je čovek kao jedinstvena celina od duhovne i materijalne supstancije nazvan "duša živa", to jest jedinstvena ličnost sa dve prirode, ili sa dve supstancije: materijalne i duhovne.
"I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati Bogu, koji ga je dao." (Propovednik 12:7) Ovaj stih veoma lepo pravi razliku između čovekove materijalne i duhovne prirode, i govori da te dve stvari nisu jedno isto. Propovednik kaže da se "duh" vraća Bogu i misli se na onaj "duh životni", koji je čoveka učinio "dušom živom". Dakle, taj "duh" je čovekova duša, i Bog ima pravo da je uzme.
Isus u Mateju 10,28 govori: "I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti; nego se bojte Onog koji može i dušu i telo pogubiti u paklu". Da je ovde reč o duši kao posebnom duhovnom delu čovekovog bića različitom od tela, vidi se iz samog teksta gde se odvojeno spominju i telo i duša. Naročito je važno istaći da su ovo reči samog Gospoda Isusa Hrista. Jer, ako iko zna naš sastav i našu pravu prirodu, onda je to On taj koji je sa Ocem i Duhom Svetim stvarao svet, i čoveka na njemu.
Na drugom mestu, tokom svoje molitve u Getsemanskom vrtu pred samo svoje stradanje, Isus kaže učenicima svojim: "Žalosna je duša moja do smrti." (Matej 26,38). Očigledno je da ni ovde nije reč o zemaljskom životu, nego o duši kao posebnom duhovnom delu čovekovog bića.
Marija pri svom susretu sa Jelisavetom govori: "Veliča duša moja Gospoda; i obradova se duh moj Bogu Spasu mom," (Luka 1,46-47). Ovde se upotrebljavaju reči "duša" i "duh" u istom smislu, kao duhovni deo čovekovog bića.
U priči o bezumnom bogatašu Isus upotrebljava reč duša baš u smislu supstancijalnom, to jest da duša postoji kao duhovni deo ljudskog bića. Bogataš koji je imao bogatu žetvu govori sam sebi: "I kazaću duši svojoj: Dušo! Imaš mnogo imanje na mnogo godina; počivaj, jedi, pij, veseli se. A Bog njemu reče: Bezumniče! Ovu noć uzeće dušu tvoju od tebe; a šta si pripravio čije će biti?" (Luka 12,18-20). Iako čovek jede i pije telom a ne direktno dušom, ipak prohtev za jelo i piće čini ugodnost i duši, pa zato bogataš govori duši svojoj da jede i da pije, njegovo "JA" da uživa. Isus ovde opet govori o duši kao posebnom duhovnom delu čovekovog bića različitom od fizičkog tela.
Apostol Pavle, pored tela, izričito spominje dušu i duh, ne misleći ni malo na čovekovu krv, ili na sam život kao biološki proces. Evo šta on kaže Solunjanima: "I ceo vaš duh i duša i telo da se sačuva bez krivice za dolazak Gospoda našeg Isusa Hrista." (1. Solunjanima 5,23). Ovde "duša" označava netelesni deo ljudskog bića, a "duh" intelektualne i moralne kvalitete svakog čoveka.
U 2. Korinćanima 5,8, Pavle kaže: "Ali se ne bojimo, i mnogo volimo otići od tela, i ići ka Gospodu." Pavle na pocetku ovog poglavlja govori o smrti vernih, govori o svom izlasku iz tela - svoga "JA". On razume kada se to desi da će otići Gospodu i biti sa njime, da će da postoji, i da će da bude veoma svestan toga. (vidi i Filipljanima 1,23).
Apostol Jovan u Otkrivenju govori kako je u viziji video pod oltarom "videh pod oltarom duše pobijenih za reč Božiju i za svedočanstvo koje imahu..." (Otkrivenje 6,9-10). Ni ovde "duša" ne znači krv, niti zemaljski život. Ove duše su žive, vidljive, one postoje, one viču, govore, osećaju - one ne spavaju.
Sveto pismo ponekad upotrebljava reč duh i reč duša u istom smislu i značenju. Dakle, u svim tim navodima može se reći da je čovekova duša i čovekov duh, jedno te isto. Samo što reč duh označava duhovnu, nematerijalnu supstanciju uopšte; a duša označava jednu posebnu individuu, ono naše lično "JA", jedno posebno (unikatno) duhovno biće po karakteru različito od drugih duša.
Kad prorok Ilija moli Boga da oživi telo sina udovice u Sarepti Sidonskoj, on kaže: "Gospode Bože moj, neka se povrati u dete duša njegova" (1. Carevima 17,21). U slučaju kada je Isus oživeo Jairovu kćer, čitamo: "I povrati se duh njen, i ustade odmah; i zapovedi da joj daju neka jede" (Luka 8,55). Očigledno je da su u oba ova slučaja vaskrsnuća reč "duša" i reč "duh" upotrebljeni u istom smislu i značenju. Isto tako je očigledno da nijedna od tih dveju reči, koje su ovde upotrebljene, ne znači krv, ili telesni proces disanja, odnosno biološki život, ili čak psihički život, nego upravo onaj "duh životni" - posebnu duhovnu supstanciju, koja je nosilac života, koja je sama po sebi živa, jer se inače ne bi zvala "duh životni".
Taj duh, ili duša, napušta čoveka kad čovek umre, a vraća se u telo kad čovek silom Božjom oživi. Spasitelj je izdišući na krstu rekao: "I povikavši Isus glasno reče: Oče! U ruke Tvoje predajem duh svoj. I rekavši ovo izdahnu" (Luka 23,46). A isto tako je i Stefan, dok su ga kamenovali, na samrti rekao: "Gospode Isuse! Primi duh moj" (Dela 7,59).
"Duh životni" je sušta suprotnost smrti; smrt je nešto strano za njega. Samim tim on ne može ni umreti, ni prestati postojati - on je večan. Taj atribut "večnosti" je lični pečat njegovog Davaoca - Boga Stvoritelja - od kojeg je ovaj "duh životni" izašao, kada je stvaran prvi čovek.
Sve ovo je samo mali delić biblijskih navoda preko kojih Sveto pismo uči o besmrtnosti duše, i odvojenosti telesne i duhovne prirode čoveka. Međutim, čak i ovo malo je dovoljno da se zaključi, da u živom čoveku postoji "duh životni", ili prosto "duh", ili "duša", koja oživljava telo, i koja postoji i nakon smrti tela.
Negiranje postojanja zagrobnog života unutar hrišćanske vere je veoma opasna stvar, jer ona vodi to toga da se negira i postojanje pakla. To dovodi do toga da se o paklu misli da on i nije tako strašan, a ni večan, kako o njemu doslovno uči Sveto pismo.
Da, zaista, u ove "poslednje dane" Satana će sve učiniti ne bi li da ljude naveo da veruju u takve priče, i da tako razvodne Hristovo Evanđelje.
Ako nema besmrtne duše onda nema ni večne kazne pakla, a ako nema kazne onda nam se može živeti kako nam se hoće... Ako je to tako, zašto bi iko želeo da bude spasen? Čemu to? Čemu sve to odricanje i nastojanje da se životom ugodi Bogu?
