Prekasno
Jednom prilikom je neko upitao Isusa: "Gospode, je li malo onih koji se spasavaju?" Isus nije dao određen odgovor, nego je rekao: "Trudite se da uđete na uska vrata, jer će mnogi, kažem vam, tražiti da uđu, ali neće moći."
Taj stih Svetog Pisma govori o vremenu i o prilikama kada će ljudi tražiti - ali neće naći. A znamo, da svaki onaj koji DANAS traži Gospoda, da će Ga i naći. Čitajući Isusovu propoved na gori vidimo, da onaj koji traži - i nalazi i da se onome koji kuca i otvara. Zato možemo sa punom slobodom i uverenjem izjaviti da će onaj koji DANAS traži Gospoda, - i naći Ga.
Međutim, upravo kao što čovek može sada naći Gospoda, tako će sigurno doći dani i vreme kada će biti prekasno. Zato kaže prorok Isaija: "Tražite Gospoda dok se može naći, zovite ga dok je blizu. Nek bezbožnik put svoj ostavi, a zlikovac naume svoje. Nek se vrati Gospodu..." Isaijine reči su vrlo jasne i čisto pokazuje, da vreme traženja neće trajati do veka. Do svakog pojedinca stoji, da se pokrene i potraži Gospoda dok još ima vremena.
Postavlja se pitanje: Kada i pod kojim prilikama će ljudi tražiti Gospoda ali Ga neće moći naći? Pomoću Božje nepogrešive Reči dajem u ovoj knjižici kratak odgovor, na to pitanje.
STANJE POSLE SMRTI
Pre svega razmotrimo čovekovo stanje posle smrti. U poslanici Jevrejima 9:27. čitamo da je čoveku određeno da jednom umre a da zatim dolazi sud: "I kao što je ljudima određeno samo jedanput umreti - potom dolazi sud." Pre ili kasnije smrt će snaći svakog čoveka, a ne dešava se svaki put, da ona dođe upravo onda kada čovek ostari o osedi, kada je sit svojih dana. Mnoge zadesi smrt već u detinjstvu ili u naponu snage. Kad je nečiji život u zenitu, i kad čovek uvidi kako je lepo i zanimljivo živeti, iznenadna smrt može odjednom prekinuti svetle snove i iščekivanje ispunjenja planova budućnosti.
Smrt nije neko uništenje. Čovek ima neumiruću dušu. Većina ljudi je svesna činjenice, da ima jedan život i posle ovoga. Ima mnogo nesretnika koji se rvaju sa mislima o samoubistvu i smatraju, da je smrt jedino oslobođenje od pakla u kojeg su preko svog grešnog života zašli. Kada ne bi bilo života i posle smrti onda bi smrt za te ljude stvarno i bila nešto divno. Međutim, čvrsto uverenje da ima nešto tamo posle smrti i iza groba ipak ispunjava čoveka strašnim nemirom i užasom pred večnošću.
Istini za volju, ima i onih koji tvrde, da ima spasenja i posle smrti. Međutim, u celoj našoj Bibliji (Svetom Pismu) nema ni jednog mesta koje govori makar i o najmanjoj mogućnosti da se može doći do obraćenja i spasenja i posle smrti čoveka. Dani koji se žive na ovoj zemlji su ono vreme koje čovek ima na raspolaganju da traži Boga i da doživi spasenje. Posle smrti čovek više nema nikakve mogućnosti za obraćanje i spasenje. Kako stablo padne tako će i ostati. Zato čovek uvek treba biti spreman na smrt. Mnogi ljudi neće da govore o smrti i večnosti. Neki čak i zabranjuju svojima da i pomenu smrt - a ipak je ona tako blizu svih nas!
Nije davno tome kako su stanovnici jedne od naših susednih zemalja na nemio način doživeli užase rata. Smrt i očaj. Posetio sam jedno groblje gde se nalazila i jedna velika zajednička grobnica. Na njoj je stajao jednostavan drveni krst na kojem je pisalo "Dobro je živeti kad je čovek mlad, ali je bolje umreti ako se umire za jednu dobru stvar."
Ostavimo po strani kako dobra je bila ona stvar za koju su ti ljudi dali svoj život. Bio sam bliski prijatelj sa mnogima koji su sada u tom grobu zakopani. Bili su to ljudi u svojim najboljim godinama. Više godina smo išli zajedno u školu. Na školskom dvorištu smo se razišli i zaželeli jedan drugome sreću. Ni jedan od nas nije pomišljao na rat i smrt. Svi su hteli da žive i od života dobiju što se više može.
No, posle nekoliko godina je došao rat. Svega za nekoliko dana u krugu mladića zavladali su tišina i muk. Pali su od neprijateljskih zrna - a da su jedva i znali ko je bio neprijatelj. Ove mlade ljude pokosila je smrt u cvetu njihove mladosti, upravo onda kada je izgledalo da pravi život tek počinje. Ne znam jesu li bili spremni za večnost. Dok smo još bili deca govorio sam im o Bogu. Ne znam da li su dobili svoj MIR S BOGOM i osigurali sebi večni život.
Ili, uzmimo, na primer, naše vesele mladiće ribare sa našeg arhipelaga. Oni su i u mračnim ratnim godinama morali nastaviti svojim dnevnim zanimanjem. Neki su sa svojim brodom naleteli na minu i brod je zajedno sa mladom posadom potonuo u morske dubine. Ni tela im se nisu našla da bi se barem pogreb mogao obaviti. More i smrt uzeli su mlade radnike. Samo Bog zna da li su bili spremni.
Sećam se dvojice novopečenih maturanata, koji su za vreme maturske zabave odlučili da izađu i malo se provozaju jezerom u jednom sasvim novom malom čamčiću. Bilo je divno osetiti oko sebe lepotu prolećne topline meseca maja i na časak ostaviti školske drugove i biti nasamo. Mladi verenici sedeli su u svom čamčiću. Sigurno su razgovarali o svojoj zajedničkoj budućnosti i sreći. Noćni sati su odmicali a mladi verenici se nisu vraćali. Među maturantima se budila uznemirenost. Pošli su da ih traže. Ujutro su se pojavile dve bele kape (kakve nose maturanti Švedske op. prev.) ljuljajući se na talasima jezera. Mladi par je nestao u vodenim dubinama. Smrt ih je uzela baš onda kada im se život otvarao i smešio i kad je sve izgledalo divno. Da li su bili spremni na smrt - niko ne zna.
TRAŽENJE SPASENJA POSLE SMRTI
Može se zamisliti da ljudi traže spasenje posle smrti. Nespašen duh, koji sa nastupom smrti odlazi u smrtno carstvo, ne nalazi mira. Moguće je, da takav duh teži nazad, k onim prilikama u kojima je ranije živeo. Božja Reč nam jasno daje do znanja, da je carstvo smrti mesto mučenja, gde nema mira, gde nema pokoja. Carstvo smrti nije pakao - to je predvorje pakla. S druge strane, duhovi blaženih, spašenih, nalaze se u raju, gde počivaju do jutra vaskrsenja. Bezbožnik dobija u carstvu smrti predukus svoje propasti dok spašena duša u raju dobija predukus neba.
U Isusovoj priči o bogatašu i o siromašnom Lazaru imamo jasan opis stanja koje vlada posle smrti. Stoji napisano, da se bogataš, kad je podigao svoje oči, nalazio u carstvu smrti. Tu je osećao bol a ujedno dok je sam trpeo muku i jad mogao je videti druge ljude, koji su se sretno odmarali. Video je Lazara u naručju Avramovom. Počeo je dozivati Avrama: "Oče Avrame, smiluj se, te pošalji Lazara neka namoči vrh prsta vodom da mi rashladi jezik" (Lk. 16:24).
Ne može se poreći da je tu bogataš molio i tražio - ali je tražio prekasno. Od oca Avrama je primio odgovor: "Seti se, sine, da si ti primio svoje dobro za svoga života."
Jedva ima išta drugo što me je u ovom tekstu tako duboko dirnulo kao reči "Seti se." Te reči mi kažu, da nespašeni neće zbog smrti izgubiti svoje sećanje, nego će se iz veka u vek sećati svog grešnog života i svoje vlastite ludosti što nije tražio svoje spasenje dok je još bio živ.
Možda će se sećati molitava svoga oca i svoje majke. Možda će se sećati svoje verne braće i sestara, sećati se drugih bogobojaznih ljudi, koji su ga opominjali i odvraćali od greha. Sećaće se i dirljivih evangelizacionih hrišćanskih sastanaka, kada je Duh Sveti delovao i kada je bio blizu odluke da preda svoj život Bogu. Ali, setiće se i toga, kako je otvrdnuo svoje srce pred pozivom da se preda Gospodu, kako je nemarno omalovažavao sve opomene, kako je nogama gazio po krvi Isusovoj, i po molitvama koje su se dizale za njega, i kako je nastavio sa svojim grešnim životom.
Mislim da su već i sama sećanja na sve to dovoljno velik pakao. Ali, dragi čitaoče, to je tek mali početak. Dok očajavaš nad onim što je prošlo, poslednji sud te još čeka, kad ćeš biti bačen u večni mrak, gde će biti plač i škrgut zuba, zato što nizi pazio na vreme kada si bio pohođen.
Kad se bogataš konačno uverio da za njega više nema pomoći, odjednom se zabrinuo i za svoju braću. Počeo je moliti Avrama da pošalje Lazara do njegove braće da ih opomene. No, ni ova njegova molba nije bila uslišena. Da je ranije tražio Boga i da je doživeo svoje spasenje, još je mogao spasiti i svoju braću. A sada je i to bilo prekasno. Prekasno je da se čovek počne brinuti za svoje onda kad se već i sam nalazi u carstvu smrti. Želimo li da pomognemo svojoj rodbini i svojim bližnjima, onda to moramo učiniti na vreme. Jer može nam izmaći prilika da im pomognemo.
TRAŽENJE SPASENJA
PRILIKOM DRUGOG HRISTOVOG DOLASKA
Želim da porazgovaram s tobom i o jednom drugom vremenu kada će biti prekasno čoveku da nađe svoje spasenje. To se može desiti i pre čovekove smrti. Ovo se odnosi na drugi Hristov dolazak.
U 25. glavi Jevanđelja po Mateju nalazimo priču o deset devojaka koje su bile izašle u susret vereniku. Kako se verenikov dolazak otegao, sve zadremaše i zaspaše. U ponoć odjeknu glas: "Verenik dolazi!" Tada ustadoše sve devojke i počeše se uređivati da sretnu verenika. Međutim, njih pet nije imalo dovoljno ulja u svojim svetiljkama. I dok su otišle da kupe ulje, verenik je došao. One koje su bile pripravne, uđoše s njim na svadbu, te se zatvoriše vrata. Domaćin je bio taj koji je ustao i zatvorio vrata. Ovo će se desiti onda kada Isus ponovo dođe. Jedni će biti spremni - drugi neće.
Mi verujemo, da će Isus uskoro doći. Već pri samoj pomisli na taj divni događaj kliču naša srca od radosti. Znaci vremena govore razgovetnim jezikom, da je taj događaj vrlo blizu. Kako li će prekrasno biti onom spašenom mnoštvu, kada se začuje povik i kad Isus dođe. Ono što smo pre samo verovali - sada će biti vidljivo. Ugledaćemo Onoga, koji nas je spasao od naših greha i koji nas je očistio u svojoj krvi.
Doživećemo silu vaskrsenja u našim životima. Bićemo oslobođeni od zemaljskih sveza i od raspada - da bi za sav vek bili sa Gospodom. Klicaćemo od radosti spasenja. Pevaćemo zahvalnu pesmu Jagnjetu kroz sve vekove, zajedno sa otkupljenim sretnim mnoštvom skupljenim sa svih krajeva zemlje, koje je primilo spasanje u Isusu Hristu. Kakav li će prekrasan dan biti kada Isus opet dođe!
Međutim, istovremeno dok se radujemo prelazi preko nas i neka tuga. Pitamo se kako će biti sa onim mnoštvom koje nije tražilo Božje spasenje u Hristu Isusu. Spomenuli smo, da je domaćin ustao i zatvorio vrata. Ko je taj domaćin? To je sam Bog. Kad On zatvori, onda je zatvoreno, kad On otvori, onda je i otvoreno.
Prilikom drugog Hristovog dolaska zatvoriće se vrata spasenja i milosti za neznabošce. Tada će se ljudi probuditi, ne od ponoćnog opominjućeg glasa evanđeliste i propovednika, ne od poziva sa velikih evangelizacionih zborova i hrišćanskih skupova. Ne - nego će se ljudi probuditi zbog toga što se utišao Božji glas i što su sveti spašeni nestali sa zemlje. "Tada će se od dvojice što budu na polju, jedan uzeti, a drugi ostaviti."
Mogu si zamisliti kakva muka i jad će snaći one koji ostanu, kad odjednom uvide da je Isus došao, da je "nevesta" nestala sa zemlje i da im je mogućnost da se poprave i spasu iskliznula iz ruku. I dalje su u životu - ali prilike za večni život su izgubljene. Zatim naša jadna zemlja doživljava užase nevolja i Božjeg gneva - dok spaseno mnoštvo, "nevesta" u nebu peva Mojsijevu i Jagnjetovu pesmu.
Božja Reč nam razgovetno govori da će Hristov drugi dolazak biti iznenadap, u jednom momentu, u tren oka (1. Kor. 15:52). "Zatrubiće truba", oni koji su bili umrli u Hristu ustaće, i spašeno mnoštvo će se preobraziti i podignuti u susret Isusu.
Jednom prilikom sam na nekom evangelizacionom hrišćanskom sastanku propovedao na temu o Hristovom ponovnom dolasku. Posle završenog sastanka sreo sam se sa jednim mladim čovekom, čiji su roditelji pripadali našoj verskoj zajednici. Bio sam dirnut svojom vlastitom porukom i osetio sam neku ozbiljnost kad sam se obratio tom mladom čoveku:
"Šta misliš, kako ćeš se osećati kada Isus ponovo dođe i tvoji roditelji budu uzeti Njemu u susret, a ti budeš prepušten Božjem gnjevu nevolji i tami?"
Pogledao me je i odgovorio:
- Kad se to desi neću biti ostavljen. Jer kad vlastitim očima ugledam kako Isus dolazi i vlastitim ušima čujem povik, tada ću se predati Bogu i postati spašen.
Prijatelju moj, nećeš uspeti. U jednom momentu, u tren oka će se taj neobični događaj desiti. Ne u takav tren oka kakav ti i ja podrazumevamo. Nekad kažemo "tren oka", a ustvari potraje i po pola sata. Ali kada Božja Reč kaže tren oka, onda pod tim podrazumevamo, da će se Njegov dolazak zbiti munjevitom brzinom i onaj koji tada nije spreman - neće više uspeti da se spremi. Pravo je napisao jedan naš pesnik:
"Jedno je sigurno:
On dolazi skoro,
A tada je važno
Da sve bude spremno."
Jedno je važno; kada odjekne glas i Isus dođe, da je sve spremno, sve poravnato između tebe i onih oko tebe, između tebe i Boga. Stoga želim da naglasim ovo: Iako si mlad i računaš da ćeš dugo živeti, ipak trebaš svim svojim srcem tražiti Gospoda, a svoju odluku da slediš Hrista ne odgađaj ni jedan dan. Ne želiš valjda da se nađeš stojeći pred zatvorenim vratima neba kada ih Bog zatvori, želiš li?
OPASNOST OD OKORELOSTI
Želim navesti i ono treće vreme kada će biti prekasno čoveku da nađe svoje spasenje. To mu se može desiti i pre smrti i pre drugog Hristovog dolaska. To je onda kada čovek otvrdne svoje srce na Božja pozivanja, tako da Božji Duh odstupi od čoveka. Čovek može da ožalosti Duha Božjega, tako da takav više ne može čuti Božji glas i ne može više u svojoj nutrini da oseti da Sveti Duh priziva i potiče na obraćenje.
Sveto Pismo nam daje jednu ozbiljnu ilustraciju ovakvog slučaja. Radi se o Jerusalimu, koji nije mario za vreme kada je bio pohođen. Čitamo u Svetom Pismu: "Kad se Isus približi te ugleda grad, zaplaka nad njim," (Lk. 19:41).
Želeo bih upitati Isusa zašto je plakao. Zar Ga nije slavilo mnoštvo sveta koje Ga je dočekalo? "Mnogi ljudi razastreše svoje haljine po putu, dok su drugi trgali grane sa stabla, te ih prostirali putem", i ljudi su klicali: "Hosana! Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje! Blagosloveno carstvo Oca našega Davida koje dolazi! Hosana na nebu!" Njegovi učenici se pridružiše opštem slavljenju. Izgledalo je kao da su svi bili radosni, svi osim farizeja.
Ipak, Isus je zaplakao kad je ugledao grad. Ugledao je jedan grad i jedan narod koji nije hteo da primi poruku spasenja. Rekao je: "Koliko puta htedoh skupiti tvoju decu kao što kvočka skuplja svoje piliće pod krila, ali vi ne htedoste!" I još: "Kad bi i ti u ovaj dan priznao ono što ti je za mir! Ali je sada sakriveno tvojim očima. Doći će ti vreme kada će te tvoji neprijatelji opasati opkopom, opkoliti te i pritesniti sa svih strana. Sravniće sa zemljom tebe i tvoju decu u tebi. Neće ostati u tebi ni kamen na kamenu, jer nisi priznao određeno vreme kad te Bog pohodi."
Jerusalim je imao svoje pohođenje, svoju priliku. "K svojima dođe, ali ga njegovi ne primiše."
Nekoliko decenija kasnije doživeo je Jerusalim strahovitu katastrofu, - najstrašniju katastrofu onog vremena. Neprijateljska armija je navalila na grad, u kojem je za vreme opsade vladala tolika oskudica hrane, da su žene čak ubijale i svoju vlastitu decu i jele ih. Rimljani su provalili u grad i razapinjali Jevreje na krstove, pa ih podizali duž gradskih ulica, tako da su se od krstova formirali drvoredi. Jedan okoreo grad je doživeo svoj sud. Zato što nije hteo da primi Isusa. Izgledalo je kao da je Bog sakrio svoje lice od stanovnika tog grada. Nije više bilo prilike za spasenje, jer nisu poznali vreme svog pohođenja.
Istorija nam govori o mnogim takvim slučajevima, kada su, bilo čitav grad ili čitav narod nestajali zbog otvrdnuća svog srca.
SVAKI ČOVEK IMA SVOJE VREME POHOĐENJA
Umesto da govorimo o narodima i o gradovima, zaustavimo se nekoliko trenutaka na pitanju pojedinaca. Svaki čovek ima svoje posebno vreme pohođenja. Od velike je važnosti biti svestan toga vremena.
Mlade godine su vreme pohođenja - više nego li ikoje drugo vreme. Bog uvek poziva mlade ljude da dođu u zajednicu s Njim. Poznata je činjenica, da većina onih koji se aktivno zalažu na širenju Jevanđelja bila spašena, obraćena već u mladim godinama. Otvrdne li čovek svoje srce i ogluši se na prvi poziv - Gospod dolazi opet. Ne samo jednom ili dva puta, nego može doći mnogo puta. Ali, svaki put kad se čovek ogluši o poziv na obraćanje biva još okoreliji, još tvrđi te na kraju može postati već tako tvrd, da više nema ništa što bi ga moglo dirnuti, dotaći ga se. Čovek postaje tvrd kao kamen, srce postaje kao utaban put ili kao izgorelo polje.
Bog može da okrene leđa čoveku, iako čovek još uvek živi i iako Isus još nije ponovo došao. Jednom otvrdnulom grešniku kojem Bog okrene leđa, nema više nade; jer je sagrešio protiv Svetoga Duha i svojevoljno svojim nogama pogazio Isusovu krv i hulio na Boga na takav način da je izgubio mogućnost da se spasi (Jev. 10:29; Mt. 12:31).
Moram priznati da u našem radu katkad sretnemo takve ljude koji su stvarno već mrtvi, iako spoljnim izgledom još žive.
SMRTNA POSTELJA JEDNOG HULNIKA
Pre nekoliko godina bio sam prisutan kad je umirao jedan izgubljen čovek. Mnogo godina je hulio na Boga, javno gazio Božju Reč i izjavljivao da nema Boga, nema đavola, nema neba, nema pakla. Godine su prolazile. Oboleo je od tuberkuloze. Pred samu smrt dobio je viđenje onog mesta kuda odlaze izgubljene duše i osetio malo od onoga u čemu je trebao da živi svu večnost. To osećanje ga je dovodilo do ludila. U svojoj mrtvačkoj postelji je vikao: "Ima li iko ko bi me mogao izbaviti od ovoga pakla?"
Bilo nas je troje verne braće kodi smo se nalazili kod kreveta umirućeg. Jedan stariji, iskusan vernik otvorio je svoju Bibliju i tražio po njoj ne bi li mogao naći neku utešnu reč koja govori o divnom spasenju. Izgledalo je kao da je Biblija bila zapečaćena. Nije mogao naći neku utešnu reč. Predao je meni Bibliju da ja potražim nešto i pročitam. Kad sam počeo listati po njoj uhvatio me je jedan takav strah da nisam mogao čitati.
Položio sam Bibliju i rekao onom trećem bratu koji je bio s nama da ne mogu izdržati u sobi i da je najbolje da on uzme Bibliju u ruke. On je doživeo isto što i ja.
Umirući se očajno borio. Ispružio je svoje ruke i vikao: "Vidim vrata pakla otvorena i nikoga nema da me izbavi od propasti!" Nebo je bilo kao bakar. Njegovo vreme milosti je bilo isteklo. Telo mu se grčilo i silno treslo dok je umirao i odlazio u mesto smrtnog carstva, u mesto večnih muka, odakle nema povratka. Sagrešio je protiv Duha i za njega više nije bilo milosti i spasenja.
Ovaj slučaj me je ispunio strahom. Nikada ga nisam mogao zaboraviti. Zato želim opomenuti sve one koji sve više otvrdnjavaju prema Božjem pozivu. Pazi da ne izgubiš Božju milost.
SMRTNA POSTELJA JEDNE SPAŠENE ŽENE
Čovek, o kojem sam upravo govorio, imao je jednu sestru, koja je takođe umrla od iste bolesti - ali je ona bila hrišćanka, obraćena duša. Pričali su mi da je osećala predukus neba kada je umirala. Bilo ih je više koji su se našli pored njene postelje kada je nastupila smrt. U trenucima kada je odlazila u jedan drugi svet govorila je o onome što je gledala i doživljavala. Jedna od žena uzela je pero i papir i zabeležila deo onoga što je čula. Te zabeleške su zatim čuvali u domu kao jedan vredan dokumenat.
Govorila je da vidi Isusa. Govorila je o Njegovoj lepoti. Govorila je o Njegovoj čistoći. Više od dva sata bila je u zanosu duha. Kad se opet vratila na zemlju i otvorila oči rekla je svojim prijateljima: "Zamislite, bila sam u nebu i videla Isusa. Ne želim više živeti na ovoj zemlji. Doviđenja svima." Zatvorila je oči i otišla u sve krasote gde nema jada, nema bolesti, ni smrti. Ona je pazila na vreme; marila za vreme kada je bila pohođena. Prihvatila je svoju priliku za spasenje i osigurala sebi večni život.
KO JE SAGREŠIO PROTIV SVETOGA DUHA
Ti što čitaš ove redove možda si revan, iskren tragač svog spasenja. Ali te možda zabrinjava misao, da si sagrešio protiv Svetog Duha i da tako više nemaš mogućnosti da se spasiš - tebi želim uputiti nekoliko reči.
Čovek koji je sagrešio protiv Svetog Duha potpuno je mrtav prema bilo kakvom - hrišćanskom uticaju i ne bavi se duhovnim stvarima. A tvoje traženje spasenja dokaz je da nisi sagrešio protiv Svetog Duha. Ako iskreno nastaviš da tražiš i ispružaš se za spasenjem i ako raskineš sa svim što te u tome sprečava, onda će sunce pravde obasjati i tebe. Bićeš oslobođen straha i patnji i doživećeš divno spasenje.
Ali, ako se protiviš Božjem pozivu i još više otvrdnjavaš svoje srce, onda se nalaziš u vrlo opasnom stanju. Upravo sada je tvoje vreme traženja. Vreme je da prihvatiš priliku, iskoristiš mogućnost koja ti se pruža - pre nego li bude prekasno.
UPRAVO SADA NAŠ SVET
DOŽIVLJAVA SVOJE VREME POHOĐENJA
Upravo sada doživljavamo širom sveta jedno silno pohođenje, pohođenje velikih dimenzija. Hiljade i hiljade se probijaju ka onom starom krstu i doživljavaju svoje spasenje i oslobođenje. Sasvim je sigurno da je ovo vreme, vreme poslednjeg pohođenja koje doživljavamo, pre nego što Hrist ponovo dođe, i pre nego što će današnji poredak sveta doživeti kraj i nastupi novo vreme. Stoga, dragi prijatelju: "Tražite Gospoda dok se može naći..." (Isa. 55:6). "Sad je pravo vreme, sad je dan spasenja!" (2. Kor. 6:2).
Ako želiš biti siguran u to da ćeš primiti večni život, ti onda ne možeš odlagati svoju odluku za Hrista, nego trebaš doći upravo sada. Ako ti je greh crven kao krv, postaće beo kao sneg (Isa. 1:18). Ako ti je duša izmučena i ojađena, kod Isusa ima zdravlja i leka. Kroz veru u Isusa Hrista sve se može obnoviti. Tama se pretvara u svetlo i noć u dan. I u smrti će biti život.
"JER KO GOD PRIZOVE IME GOSPODNJE, SPASIĆE SE." (Rim. 10:13)
