1. Šta je strah Gospodnji?
Stanje između svetovnosti i religioznog legalizma
Verujem da Hristova crkva trpi zbog nerazumevanja straha Gospodnjeg. Trpe oni koji misle da ga imaju i oni koji su ga izbacili iz svoje pobožnosti. Prvi trpe zbog predrasuda da je on povezan sa religioznim formalizmom i legalizmom.
Ovu grupu možemo prepoznati po tome što po Crkvi šire poruke koje okreću ljude pre protiv nečeg i nekog, nego li za. Njihove propovedi su ispunjene zapovestima tipa: "Ne smeš!", "Nemoj", "Ostavi"... Iz ovoga se rađa pasivan život svezan više duhom religioznog straha, umesto Božijim strahom. Oni koji su u neznanju, sa druge strane, žive svetovno i neuspešno, želeći da shvate koji element nedostaje njihovom odnosu sa Bogom ili, bolje rečeno, religioznom igranju. Prvo, istinsko hrišćanstvo je neodvojivo od ove duhovne vrednosti. Ona je pratila sve pobožne ljude različitih vremenskih epoha. Pogrešnim razumevanjem straha Gospodnjeg gubimo i ispravno shvatanje samoga Boga.
Drugo, ne postoji nijedna karakterna osobina koja za sobom povlači toliko Božjih blagoslova poput ove. Upravo u tome što on nedostaje, možemo pronaći razlog za jalov i besplodan život mnogih. Pre nekoliko godina jedna sekularna marketinška organizacija sprovela je opsežna istraživanja prioriteta i interesa prosečnog hrišćanina u Americi. Rezultati do kojih su došli su zastrašujući. Naime, došlo se do podataka da vernik u toku jedne nedelje provede oko tri sata dnevno gledajući televiziju, a samo šezdeset i osam minuta čitajući Sveto pismo, ali ne dnevno nego nedeljno. Dnevno, dakle vernici, u prošeku čitaju Božiju reč oko deset minuta.
Kakvo je stanje u našoj zemlji? Nažalost, iskustvo drugih, kao i moje lično, u razgovoru sa ljudima pokazuje da su mnogi neposvećeni. Upravo iz tog razloga sam se odlučio da ovoj temi pristupimo na jednostavan način. Ljudi koji govore da su vernici, ispoljavaju to kroz molitve, postove i ozbiljno proučavanje Svetoga pisma. Njihovu pobožnost krase ljubav prema bližnjima i dobra dela. Moderni fariseji neguju pobožnost prema standardima koje su sebi sami postavili. Ta pobožnost može naći svoje mesto kod njih, možda i kod drugih koji su deo slične prakse ali ne i kod Boga. Njih možemo prepoznati po naporima da se dopadnu ljudima, da bi od istih kasnije tražili svoju slavu. Kada je ne dobiju oni prete, progone i ubijaju. Na kraju ovog dela želeo bih da te pitam: "Kakva je tvoja pobožnost?" Svetovnost i legalizam ne ispunjavaju naš hrišćanski poziv. Prvoj nedostaje vizija Boga, a kod druge je ona pogrešno usmerena sa Hrista na sama dela. Bog traži strah Gospodnji koji uvek usmerava naša srca ka Njemu, Njegovoj slavi i lepoti.
Predrasude
U nedostatku razumevanja, otvorila su se vrata neznanju i predrasudi vezano za ovu temu.
Predrasude su stavovi suprotni činjenicama, a iste su praćene snažnim emocijama. One nas zaslepljuju i na taj način odvajaju od istine. Njihova snaga leži u tome da mislimo da već posedujemo istinu koja nam zapravo nedostaje. U Svetom pismu nam se otkrivaju istine.
Prikazan je i Gospodnji strah. Njega moramo razumeti. Ako to izostane, trpećemo. Postoje predrasude koje želim da otklonim tokom proučavanja ove teme. Jedna od njih je razmišljanje da je strah Gospodnji zastarelo poimanje Boga koje se vezuje za Stari zavet. Međutim, u opisu prve crkve vidimo da je on prisutan i u novozavetnoj generaciji (Vidi Dela 9:31). Takođe je nametnuta i pogrešna ideja odakle taj strah dolazi, tj. koje je njegovo poreklo. Da bi predrasude otklonili, dobro je da ih pobliže razmotrimo.
Prvo, strah Gospodnji nije prirodna emocija.
Psiholozi, strah ove vrste ubrajaju u grupu primarnih emocija. Za njih je karakteristično da se veoma rano javljaju u životu. Ovakav strah se pojavljuje u rizičnim, pretećim situacijama koje mogu bili različite. Opasnost je realna, kao na primer, kada smo na ulici upozoreni na automobil koji nismo primetili, a da tom prilikom može da ugrozi naš život.
Drugo, moramo ga razlikovati od duha straha.
Apostol Pavle kaže: "Bog nam nije dao duha straha, već duha sile, ljubavi i razboritosti " (2. Timoteju 1:7). Strah ove vrste dolazi od neprijatelja ljudske duše - Satane.
Duh straha je sila koja svezuje i kontroliše ljude. Ona najčešće deluje tako što ljudske umove ispunjava mislima da će im se dogoditi ono što ne bi želeli da im se dogodi. Pretnje u ovom slučaju su nerealne.
Sveto pismo govori o tome da je Isus došao da nas oslobodi od sile straha. U Poslanici Jevrejima čitam "i da oslobodi sve koji ćeli život bejahu podvrgnuti ropstvu straha od smrti" (Jevrejima 1:15). Veoma je važno da shvatimo da novozavetna grčka reč thanatos ima daleko šire značenje od same reči smrt. Ona osim straha od smrti u svom širem značenju podrazumeva zla koja utiču na svako područje našeg života. Znači i strah od bolesti, siromaštva, neuspeha, nesreća, itd. Primetimo da je strah koren ljudskog ropstva. Ljudi su robovi strahova koji njima vladaju. Bog nas iz ovog razloga poziva na čvrstu odluku. On zapoveda: "Ne boj se", a na nama je da se na to i odlučimo. Koliko je ovaj poziv važan govori i podatak da se ova zapovest javlja više od 350 puta u Bibliji.
Dakle, videli smo da strah Gospodnji nije prirodna emocija, kao i da duh straha ne dolazi od Boga. On je povezan sa ropstvom. Bog ne zarobljava. Isus nas je oslobodio. Prihvatimo tu slobodu. Postoje ljudi koji kažu: "Ne bojim se nikoga, pa ni Boga." Boga treba da se bojimo. On nas na to poziva. U Njegovom strahu se nalazi sloboda za nas.
Definicija
Videli smo šta sve nije strah Gospodnji. Pokušajmo, sada, da ga definišemo. Postoje određeni pojmovi koji se lako mogu definisati. Njihovo istinsko značenje, ipak, možemo razumeti jedino kroz lično iskustvo. Tako je i sa strahom Gospodnjim.
Najjednostavnija definicija bila bi da je strah Gospodnji čovekov stav strahopoštovanja i ozbiljnosti prema Bogu. On proizilazi iz shvatanja Božje svetosti, slave i veličanstva. Taj unutrašnji stav se svakako može videti po vernikovom ponašanju i delima koja ga prate. Dela koja bi bila vidljiva potvrda istinskog straha Gospodnjeg, bila bi pokornost, lojalnost i poslušnost Božjim zapovestima. Ako ona nedostaju, postavlja se pitanje koliko je ova važna crta hrišćanskog karaktera zaista prisutna u životu jednog vernika. Najjednostavnije rečeno, strah Gospodnji znači uzeti Boga za ozbiljno.
I iz drugog ugla možemo posmatrati ovu duhovnu vrednost: Priče 8:13 poručuju: "Strah je Gospodnji mržnja na zlo".
Jednom kada uvidimo lepotu Božije svetosti, ispunjeni strahom Gospodnjim, naša prirodna reakcija će biti da mrzimo na zlo. Mnogi hrišćani su neutralni i nezainteresovani kada vide zlo. Govore da je ljubav sve što nam je potrebno. Zaboravljaju da nas Božija reč poziva, da mrzimo na zlo. Ljudi su laki da mrze. Zato za trenutak treba da definišemo zlo. Farisejsko poimanje zla i borba protiv njega u ime Boga nije automatski značilo da je zlo protiv kojeg se bori i pred Gospodom zlo. Mi vidimo da je Isus Hrist upravo na to konstantno ukazivao. Fariseji su zlo koje su činili skrivali izmišljenim zlom. Oni su stavljali naglasak na to da se Isus ogrešio jer nije oprao ruke pre jela, što je bilo propisano njihovim predanjem. Hrist sa druge strane pobija njihovu religioznu revnost. Za Njega je ključno pitanje zla ono što izlazi iz ljudskog srca (Vidi Marko 7:14-23).
Videli smo dakle šta je strah Gospodnji posmatrajući ga s dva gledišta. Prvi je bio naš stav prema Bogu, drugi, koji je posledica prvog, naš stav prema grehu. No, sama nas definicija straha ne može zadovoljiti. Reči su nedovoljne kada govorimo o ovom pojmu. Potrebno je iskustvo duhovnog prosvetljenja. Solomon sam to potvrđuje. Nadahnut Duhom Svetim on piše da se strah Gospodnji može spoznati jedino ako zavapimo Tvorcu. Ako Ga potražimo poput srebra i zakopanog blaga, Bog će skriveno otkriti onima koji Ga iskreno traže (Vidi Priče 2:1-5). Spoznaja koja dolazi od Boga je iskustvo koje prevazilazi okvire ljudskih reči.
Njegova važnost i vrednost moraju da nam se otkriju. Trud će se isplatiti. Zavapimo Bogu. On će nam otvoriti riznice ovog neprocenjivog duhovnog blaga.
