Naslovna » U Hristu » Knjige » ....

U školi stradanja i patnje

Adolphe Hunziher
S a d r ž a j :

1. Problemi ljudske patnje
2. Isus u školi patnje
3. Hrišćanin i patnja
4. Božje saosećanje
5. Šta učiniti u suočenju sa patnjom?


1. Problemi ljudske patnje

U našem radu susreli smo mnogo zbunjenih i nesigurnih ljudi zbog njihove patnje. Nepotrebno je da se molimo za one koji patnju još nisu upoznali u njenim najtežim napadima, da bi mislili na probleme koje ona postavlja i koje može da donese.

Kada se iznenada, kao munja, patnja sruči na čoveka, ni vreme ni stanje duha nisu mnogo puta spremni i nemaju odgovor na ono: "zašto" koje bol može da skuje. Veoma je važno na vreme skovati puteve znanja, prosvetljenja i vere, pre nego što nam bude potrebno da ih upotrebimo u mraku velikih iskušenja. Svako ko tako učini biće mudar. Jer u vreme patnje instinktivno ćemo pronaći već uhodane puteve u našem razmišljanju, kao da još ništa ne znamo o onom "zašto" i "kako" koje patnja postavlja.

Zamka je za čoveka da razmišlja tek posle, kaže Biblija (Pri. 20:25). U seriji razgovora koji slede zajedno ćemo razmišljati o našem stanju i našoj predodređenosti u patnji i izvan nje. Ispitaćemo bolne probleme života, koliko to bude moguće, i nećemo moći da ih razrešimo uvek na naše zadovoljstvo.

Siguran sam da će nam ono što budemo razmatrali pomoći ne samo u boljem podnošenju svojih iskušenja nego i da ih iskoristimo i proslavimo Boga kroz njih. Uz to ove kušnje nas još više približavaju onima koji trpe i podnose a nemaju ni utehe ni nade! Moja želja i molitva je da pomognemo takvima.

Kroz teme koje budemo razmatrali uspostavićemo izvesne osnovne principe i pokušati da prikažemo da je patnja, uopšteno gledajući, normalna senka i pratilac svakog ljudskog bića u svetu i sadašnjem društvu.

1. Materijalni svet i njegovi neumoljivi zakoni;

2. Čovek, senzibilno i slobodno stvorenje;

3. Ljudsko društvo, neizlečivo solidarno.

Posle razmatranja zaključićemo s notom nade i poziva.

Materijalni svet i njegovi neumoljivi zakoni

"U početku, stvori Bog nebo i zemlju..." (1. Moj. 1:1). Pre nego što je stvorio čoveka, Bog je pripremio prostor koji će okruživati ljude i gde će boraviti: materijalni svet. Ovaj neophodan prostor gde vladaju pravedni i dobri zakoni za sve je isti. Međutim, efekat ovih zakona može da bude različit: jer, vatra greje, ali može i da opeče! Voda je korisna ali može i da davi! Predmete pričvršćuje sila zemljine teže, međutim, zbog te iste privlačnosti predmeti i ljudi mogu da padnu i da se polome...

Negativni efekti ma kog prirodnog zakona ne proističu iz nekog sotonskog delovanja, niti iz neke posebne volje Božje. U primeru voda i davi ne znači da je to zbog sotone ili zato što je Bog želeo da ona davi. Svi bolni efekti su normalna posledica mnoštva mogućnosti koje postoje u svakoj prirodnoj aktivnosti. Mnogi nesrećni slučajevi su proistekli iz slučajnosti stavljajući u pokret predvidljive efekte: ni Bog ni sotona nisu intervenisali aktivno. Dopušteni nesrećni slučajevi do kojih dolazi direktnom voljom Božjom ili datom dozvolom sotoni ređi su nego što to neki hrišćani misle.

Znajući ovo, možemo konstatovati da je u materijalnom svetu nesreća prirodna, a prema tome i patnja je uvek moguća. To je normalno ispaštanje nepromenljivih zakona prirode. Ne može postojati nijedan zakon fizike čiji su efekti samo pozitivni. U prirodnom redu, moguće negativno uvek je u društvu sa obaveznim pozitivnim, kao što je senka. pratilja svetlosti. Nezamisliv je materijalni svet u kome nema nesrećnih slučajeva. Bog će, dakle, uvek biti vezan sa1 hodanjem na zemlji sve dok je čovek ono što jeste u zemaljskom životu.

Neophodna utvrđenost zakona prirode apsolutno sprečava da stvoreni svet bude podjednako prijatan za sve. Jedan čovek uz padinu ide lako, drugi mora više da se pomuči da bi prešao isti put. To je neizbežno i apsolutno tako. Raznovrsnošću naših stanja jedna ista stvar prijatna za jedne, može da postane mučna za druge. Za vreme leta, jednima sunce prija i otklanja bolesti, a drugi se tuže na toplotu i osećaju se više bolesni nego ranije. Ono što jednima donosi sreću drugima je nesreća, a da niko nije direktno odgovoran, ni Bog ni sotona to izričito ne žele.

Ako razmislimo o ovim stvarima bez muke ćemo prihvatiti da su mnogobrojne slučajnosti i neizvesnosti, idući od neprijatnosti ka patnji, inherentne nerazdvojno spojene sa čovekovom egzistencijom u materijalnom svetu. Normalno je da je senka nekog predmeta efekat svetlosti. Na zemlji, svetlost i senka su prirodno vezani za čovekov život. Svetlost bez senke nalazi se samo u Bogu i u nebu, ali ne u stvarima ovde na zemlji i u zakonima koji njima vladaju. Svako ko tvrdi da ne mora da pati na zemlji mora da je duh a ne čovek. Čovek je samo ljudsko biće, obučeno u telo, osetljivo i sve dok bude živeo na zemlji u materijalnom svetu, u stanju smrtnosti mogući je kandidat za nesrećne slučajeve i patnju.

Čovek, osetljivo i slobodno stvorenje

Jedan od izvora patnji nalazi se u činjenici naše prirode: osetlljivosti i slobodi svakog čoveka. Bog je stvorio slobodnog čoveka, sposobnog da bira i da slobodno voli. Da nam Bog nije dao ovaj dar slobode, neophodan za naše stanje, čovek ne bi bio ličnost već robot. Pošto je čovek slobodan i sposoban da bira, postoji mogućnost da određeni izbor jednog čoveka bude duboka patnja za njegovog bližnjeg. Ako dva mladića gaje ljubav prema istoj devojci, njen izbor za jednog će biti sreća, a za drugog patnja i bol u srcu. Činjenica da se to često i na više načina može dogoditi nadmetanje između naše sreće i prijatnosti nekom drugom stvara neizbežni i normalni izvor patnje. Ovome dodajmo dva učestala uzroka patnji, gde je čovekova lična odgovornost veoma angažovana, mada na drugi način. Želim da govorim o neznanju i grehu.

Kada je naš sin prvi put ugledao božićnu jelku, neodoljivo ga je privukla svetlucavost upaljenih sveća. Sve je bilo lepo dok nije svoj prstić primakao plamenu. Bol i suze koje su potekle bile su rezultat njegovog prvobitnog neznanja.

Pre nego što su otkrivena pravila asepsije (sprečavanje širenja zaraze), hiljade ranjenika je umrlo zbog nepoznavanja zakona higijene. U svetu još postoji neizmerna patnja čija je žrtva čovek, i to zbog svog neznanja. Stoga treba da se borimo protiv njega u duhovnom, moralnom i fizičkom domenu, svuda gde se nalazi, blizu ili daleko.

Ako je čovek delimično odgovoran za patnju koja proističe iz neznanja, potpuno je odgovoran za patnju koja proizlazi iz greha, iz kršenja Božjih zakona u ličnom ili društvenom poretku kao i u uređenju prirode. Čovek je odgovoran za ostvarenje svojih ludosti. Često je on taj koji kuje oružje svog uništenja ili potkopava osnove svoje sreće. Materijalni svet jeste pravedan sam po sebi, ali ne i bezopasan. Jer, čovek se pod nadahnućem sotone, iz svoje ludosti i svog greha, dovijao da ga učini manje lepim, još opasnijim i bolnijim. Kada će čovek shvatiti svoj deo odgovornosti u patnji koja ga satire, umesto što nepravedno optužuje Boga?

Ljudsko društvo neizlečivo solidarno

Da bismo doneli zaključak, razmotrimo kako je patnja normalno povezana sa privilegijom ljudske solidarnosti, solidarnosti kojoj niko ne može da umakne. Kada je Bog stvorio čoveka, stvorio ga je po svom liku, ne samo da bude slobodan, već i solidaran sa svojim bližnjim. U stvari, može se reći, s dužnim poštovanjem; nešto slično postoji u svetom Trojstvu. Reći da je "Bog ljubav" ne znači izražavati neko teorijsko osećanje. Pre postanka univerzuma, između Boga Oca, Boga Sina i Boga Svetog Duha manifestovala se uzajamna ljubav. Postoji neka međuzavisnost u samom Trojstvu. Uzajamna zavisnost ljubavi.

S istim karakteristikama i neophodnim potrebama Bog je stvorio čoveka. Ne kao jedinku, već kao osobu sposobnu da susretne svog bližnjeg, nekog ko će uveliko da zavisi od njega. Ljudski život je odmeren i sračunat na planu porodice. Želeli mi to ili ne, svi smo zavisni i solidarni jedni prema drugima. Pre nego što ujutru izađem iz stana već sam zadužen zahvalnošću prema polovini čovečanstva: jer, sapun kojim se umivam napravio je neki Englez; pamučno rublje proizvod je nekog Egipćana, plantažera; odelo mi je od australijske vune, Indijcu dugujem zahvalnost za čaj, a Dancu za puter... Sve što sam nabrojao preda mnom je zahvaljujući ljubaznosti jedne Švajcarkinje, moje žene!

Ta međuzavisnost, ti uzajamni uticaji, mada često skriveni, očigledno su u domenima koje sve više otkrivamo. "Niko ne živi samo za sebe...", kaže Pismo (Rim. 14:7). Mi smo manje-više vezani jedni za druge i u dobru i u zlu.

Principi nužne organizacije u životu porodice jeste princip solidarnosti i nije začuđujuće da svako može da bude žrtva ne samo svog neznanja, svoje ludosti ili svog greha već i neznanja, ludosti i greha nekog drugog. Preko svog života, svaki čovek može da blagoslovi ili prokune svog bližnjeg, da raširi dobar ili rđav uticaj, da seje.sreću ili nesreću. Ovo nije ni netačno ni zabluda: to je normalna senka našeg ljudskog stanja da smo solidarni, članovi jedne iste porodice.

Ukratko, možemo da zaključimo da osetljivi, lomljivi, grešni, kakvi smo, treba da živimo u svetu gde vladaju opasnosti, nesrećni slučajevi a patnja je često prirodan redosled stvari. Našim slobodnim izborom, našim neznanjem, našom ludošću ili našim grehom, veoma često sami srljamo u iskustvo patnje. Činjenica da "patnje i brige u sadašnje vreme..." kao što kaže Pismo u Drugoj Korinćanima 4:17 normalne su kada proističu za većinu. Fizički i ljudski život bi bio nemoguć bez njih jer su uzrok zakona stvaranja. Izvesno je da treba da se borimo protiv patnje i ljudskim i duhovnim sredstvima. Ne treba da se čudimo ili da smatramo kako je patnja neprirodna i kako je poslata od Boga ili sotone. Možemo reći da se na ovom trenu, na prvi pogled nepovoljnom, odvija jedna gigantska borba. Sotona, sa istrajnošću koja nije nikada na gubitku, nastoji da se služi našim okolnostima kad smo u bolu i našim negativnim sposobnostima. On želi da budemo izgubljeni za Boga i da nas iskoristi za svoj destruktivni plan.

"Prirodni čovek" je, kaže Pismo (1. Jn. 5:19), pod vlašću razoritelja, u svetu laži, u zlu. Stanje u svetu sasvim potvrđuje ovu izjavu. Samo Isus može da nas oslobodi sotonskog pritiska i on želi to da učini. On nam poklanja spasenje. Svojim prisustvom u nama, on čini od nas silu života i nade. Da, Isus je jedini spasitelj! On hoće da nas izbavi od smrtne osude i da nas priveže za svoju slavnu sudbinu. Obećava svoje prisustvo i pomoć u neizbežnim zemaljskim patnjama. On će dati da okusimo mnoštvo izbavljenja, nagrade neba gde spaseni čovek više neće biti podjarmljen ni zagađen silom greha. Ko ne bi želeo takvo spasenje? Ako ga ne želite, treba samo da pređete svoj put do večne kazne. A ako želite to spasenje, treba da se zaustavite i da ga ponizno i u pokajanju zatražite od samog Spasitelja koga nam Bog daje: Isusa Hrista! Ispovedite, dakle, Hristu Spasitelju grehe svoje prošlosti. Primite Hrista u vaše srce i vaš život. Rodićete se sa novim pogledom u budućnost. Bićete spaseni! Preći ćete iz jednog tabora u drugi, iz sile smrti u svetlu silu večnog života. Od tada ćete ići kroz životne opasnosti bez revolta i beznađa. Isus će biti sa vama. Vi ćete hodati sa njim ka večnom životu gde će sve stvari biti nove.

(Razmislite nad stihovima iz poslanice Rimljanima 8:18-25)

2. Isus u školi patnje

Nije mi namera da vas uvedem u razgovor o pokajničkoj patnji našeg voljenog Spasitelja, o patnji koju je voljno preuzeo na sebe u Gecemanskom vrtu i koja ga je usmrtila na krstu. O ovoj patnji nam svake nedelje govori sveta večera. Ona je tema našeg svakodnevnog razmišljanja. Sama večnost će nam još razotkriti njenu veličinu i misteriju.

Želim da vam predstavim Isusa u školi prirodnih, običnih patnji u ljudskom životu. Kada se kao jedan od stvaralaca neba i zemlje ponizio uzimajući telo jednog deteta, Bog je dopustio da se svetu pokloni krhko novorođenče. Ono se rodilo u Vitlejemu judejskom, bez pomoći babice, u sporednim prostorijama neke krčme, u štali. Ne nalazite li da je dirljiva i obznanjujuća ova rečenica iz Jevanđelja: "Marija rodi sina svoga prvenca, i povi ga, i metnu ga u jasle..." (Lk. 2:7).

Od časa kad je rođen, Isus se upoznaje sa uobičajenim neizvesnostima života. Ulazio je u školu teškoća i muka posejanih na putu svakog čoveka.

Rastući po zakonima tela "sasvim sličnom našem telu" (Rim. 8:3) usuđujem se da kažem da je Isus upoznao nevolje i patnje koje prate svaki rast.

Kada gledam neku bebu koja plače jer joj rastu zubi, pomislim da Isus saoseća sa njenim suzama, jer je i on to isto upoznao. Kada bi trebalo da uljuljkam neko dete sa bolovima pomoću cucle, govorio bih mu dajući mu drvce belog sleza: "Plači, mali moj i teši se, Isus je imao iste muke kao ti!" Gledajući dečaka kako hrabro guta suze i privezuje ozleđeno koleno pomislim da se to isto dešavalo i Isusu kad je bio dete.

Mislite li da je Isus naučio da čita i piše na neki čudesan način? Ne. Morao je da piše komplikovana slova jevrejske azbuke, da ponavlja slogove pri učenju, da čita. Sigurno je noću bdeo posle dnevnog posla da bi se usavršio. Jer "napredovaše n u premudrosti i u rastu" kaže Biblija (Lk. 2:52). Sigurno nije imao idealne uslove za učenje. Kad god sam imao i imam problema i uslovi nisu bili najbolji dok sam učio pomislio sam kako ni Isus nije imao sve uslove i kako se mučio. Nemojmo misliti da je Isus rastao i uvek se osećao savršeno dobro i srećno pod roditeljskim krovom. Njegovi roditelji ga nisu uvek razumevali. Istina, Isus se bolje osećao u kući Božjoj nego u roditeljskom prebivalištu. Tako se Isus u dvanaestoj godini tri dana zadržao u hramu u Jerusalimu. Marija i Josif su ga zbog toga grdili (Lk. 2:44-45). Ipak, i pored svega Isus je uvek bio poslušno dete, rado se odricao sebe da bi pokazao poštovanje svojim roditeljima. Mladi prijatelji, zar vam to ništa ne govori? Njegovom milošću vi biste mogli takođe da nadvladate svoje nestrpljenje!

Sa svim poštovanjem koje dugujemo Marijinoj ličnosti, kao onoj koja je rodila Hrista, moramo primetiti da ona nije uvek bila blaga i ljubazna kako nam je obično prikazuju na slikama. U izvesnim prilikama ona neće sakriti svojim stavom da misli kako njen sin nije sasvim u pravu. Naime, u pratnji svoje druge dece (Mk. 3:21 i Mk. 3:31-35), ona će poći da ga traži da bi pokušala da ga vrati kući. Ima nečeg dirljivog u rečima koje Isus tada izgovara. Kada mu kažu: "Tvoja majka i tvoja braća su ovde i traže te", on odgovara: "Ko je moja majka i moja braća? Moja majka i moja braća su oni koji čine volju Božju" (Lk. 8:19-21).

Verujte, Isus je veoma blizu onih koji nisu uvek srećni i koje, ponekad, ne razumeju ni najbliži. On je upoznao jade srca u svojoj porodici i može da razume one koji to isto preživljavaju. Dom u kojem je Isus rastao i gde je odgajan bio je kuća siromašnih. To se zna po darivanoj žrtvi koju su Marija i Josif prineli u hramu povodom predavanja deteta Isusa: dve grlice. To je bila najmanja moguća darivana žrtva, dar ubogih (Lk. 2:24). Kasnije, kada Isus pravi poređenja između zemaljskih stvari i onih gore, on ne govori kao sin nekog bogatog čoveka. U njegovim pričama "jedna svetiljka osvetljava celu kuću" (Mt. 5:15), što je sećanje na veoma skromno prebivalište sa jednom zajedničkom prostorijom koju je samo jedna svetiljka mogla da obasja.

U stvari, obiteljska kuća Gospoda nije bila mesto blagostanja, kako mi želimo za našu decu i za nas, da bi se tu živelo, učilo, radilo, molilo; Isus dobro zna muke onih koji nemaju "neki svoj kutak". Isus je u siromaštvu sačuvao sećanje na prepravljena i zakrpljena odela, pa i na nesrećne slučajeve kada bi njegova majka stavila parče nove krpe na neku iznošenu tuniku.

Kada govori o hrani, često spominje hleb i ribu: to je bilo jelo siromašnih. Najjednostavniji naš obrok može se smatrati kao gozba u poređenju sa onim što je Isus jeo u svojoj kući.

Na kraju Isus je upoznao i žalost u kući. Došlo je vreme kada se u skromnom domu govorilo tihim glasom: otac je umro! Isus je video i upoznao suze koje poteku kada se sa tugom posmatra voljeno biće zgrčeno u smrti, kada se razmišlja o taštini ovog života, kada se pitamo da li je smrt stvarno kraj svega. Gledao je kako oca odnose u grob. Zvali su ga "sin dorvodelje" (Mt. 13:55) ili jednostavnije "drveseča" (Mk. 6:3), jer je nasledio glavu porodice. Zato, Isus može da saoseća u patnji koja dolazi zbog žalosti jer je i sam prošao kroz to. Prema Pismu koje nadmašuje tradiciju Isus je bio najstariji od sedmoro braće i sestara (Mk. 6:3). Oni koji su najstariji znaju kakav je to posao: pričaj priče, bdi, teši, podnosi braću i sestre koji nisu uvek anđelčići! Isus je to upoznao. A kao naslednik glave porodice morao je da brine i o materijalnim dobrima za porodicu. Trebalo je nahraniti mnoga usta, suočiti se sa teškoćom kako "sastaviti kraj s krajem".

Jedna hrišćanka mi se žalila: "Moram mnogo da radim i raznorazne poslove jer moj muž je stariji, Italijan je i ima minimalnu pomoć." "Sestro", rekoh joj, "Isus vas razume. Ne postoji muka koju Isus nije upoznao".

Isus se nije opustio pripremajući se za poslanstvo. Naporno je radio više od dvadeset godina pre nego što je počeo da propoveda. Ustajući rano, ležući kasno, on ipak nikad nije dopustio da posao bude sav njegov život. Kod većine ljudi to je drukčije veoma su zauzeti svojim poslom: Nemam više ni časak vremena za susret sa Bogom, molitvu...

Uprkos svog velikog zadatka, Isus je uvek znao da odvoji vreme potrebno za ličnu zajednicu sa Bogom. Nikada nije izgubio glavno osećanje za svoj poziv. Međutim, nikad nije napustio ni svoju dužnost da ide i propoveda. Umeo je da podigne svoju braću i sestre. Umeo je da sačeka čas svog Boga odnoseći sve neophodne pobede nad svojim nestrpljenjem.

Mladići, devojke, Isus želi da vam daruje milost da pobedite svoje nestrpljenje!

Nekoliko rečenica za one koji rade...

Isusov rad drvoseče graditelja nije pošteđen muka i teškoća. Sigurno je imao problema sa daskama, ekserima, sa alatom i mušterijama.

Radnici, zanatlije, mislite na to da Isus poznaje vaše teškoće, da ih je i on imao i sa njima se suočavao dostojanstveno, bez srdžbe i ružnih reči. Izložite vaše probleme sa posla u molitvi i on će vas razumeti. Pomoći će vam u vašim poslovima ako ih vodite ispunjeni njegovim duhom.

Dakle, tek posle trideset godina života potpuno sličnog našem, osim onoga što se odnosi na greh (Jev. 4:15), života mnogo težeg nego što većina od nas ima na krštenju u Jordanu čuo se glas sa neba: "Ovo je Sin moj ljubazni koji je po mojoj volji" (Mt. 3:13 i Mt. 3:17).

Nastupilo je vreme kada je Isus postao svestan toga ko je. On zna da je Sin večnoga Boga i da je bio pre Avraama. Ko i mogao da zaželi još jednu dodatnu milost tom "sluzi večnog Boga"? U njemu obitava sva punina Božja. Ispunjen je ljubavlju, silom i mudrošću.

Mogli bismo očekivati da Sin čovečji izađe iz škole patnje i stradanja. Neizvesnosti sadašnjeg vremena ne bi trebalo da ga od sada čekaju.

Ali, naš ljubljeni Spasitelj je još u poslednje tri godine svog života upoznao glad, žeđ i umor (Jn. 4:6). Sotona je sa lukavim kušnjama napadao Isusa (Mt. 4:1-11). On je morao da se suoči sa suprotstavljanjem i licemerstvom prostih i obrazovanih ljudi. Bio je predmet niskih kleveta. Upoznao je razočarenje i bol, kroz ljude kao što su bili Petar ili Juda

Našli su se i ljudi koji su mislili, prema proročanstvu u Isaiji 53, da je Isus bio "ponižen i udaren od Boga", jer, u njihovim očima, on je isuviše poznavao muka koje nije zaslužio. Postoje ljudi koji veruju da su poteškoće, stradanja i patnje neizbežno znak Božje nemilosti. Mi smo danas naučili nešto drugo. Pratili smo Isusa u školi životnih patnji i stradanja, u ljudskoj patnji koju možemo sresti čak i da nismo grešnici, čak da smo blagosloveni i potvrđeni od Boga.

U rečima: "Isus iako beše Sin Božji, ali od onoga što postrada nauči se poslušnosti" (Jev. 5:8), vidimo da je i Isus nešto neophodno naučio u školi patnje.

Drugim rečima, u toj školi stradanja i patnje, Isus je naučio tajnu ljudskog života koji želi da se u punini ostvari. Tekst nam kaže: "Naučno se poslušnosti", što znači da je Isus nastavio svoj život i poziv Sina Boga bez pobune, tuženja, ne dopuštajući da stane i skrene.

Kroz sva iskustva u životu prepunog iskušenja, on je umeo da zadrži pravi stav u pogledu na Boga i ljude. "Kakvo držanje?" upitaćete. Držanje zbog koga trijumfujemo nad patnjom sveta: totalno pouzdanje u Boga, proizišlo iz zajedništva ljubavi sa njim, milosrđa u odnosu na bližnjeg.

Prijatelji hrišćani, ono što će učiniti da trijumfujete nad nevoljama ovog sveta je ista vera koja se uči u školi patnje i stradanja. Jer, kaže Pismo, "ono što vlada svetom, to je naša vera", pouzdana vera u ljubav i mudrost Božju, vera koja se održava čitanjem Reči Božje i zajedništvom sa Svetim Trojstvom. Vera koja, ne samo da nam daje pravo držanje i stav u odnosu na Boga, već i u odnosu na našeg bližnjeg po milosti.

Ako smo upoznali samo jednog Boga "na nebu", pokorimo mu se, otkrivajmo ga, volimo ga sa strahom.

Sada, kada razumemo bolje kroz šta je Gospod prošao, možemo reći: On nas razume. On je pre nas prošao puteve neizbežne ljudske patnje. Možemo da računamo na Njega! Ako želite, on će vam pomoći da ponesete svoj krst. To je razlog da ostanete u Njemu, i milosti koju je pokazao obitavaće u vama i vodiće vas na put pobede.

(Razmislite nad stihovima iz poslanice Filipljanima 2:5-18)

3. Hrišćanin i patnja

"Kada dakle Hrist postrada za nas telom, i vi se tom misli naoružajte" (1. Pet. 4:1).

Jedno od velikih ohrabrenja našeg poslanstva je da konstatujemo sa kakvim pouzdanjem mnogi hrišćani nose svoje kušnje. Postoje pravi heroji vere u našim redovima, naročito oni koji se nalaze među skromnima u srcu, koji su upoznali mnoge teškoće i često ih imaju. Neka niko ne zamišlja da su ovi hrišćani tužna bića, okrenuta sama sebi! Oni su ti koji najbolje znaju da vide jade drugih i da uteše one koji pate. Oni su, sako kaže Pismo, "utešeni u njihovim nevoljama da bi utešili one koji se u tome nađu" (2. Kor. 1:4). Ja ne znam ništa dirljivije nego kad vidim te hrišćane, čujem kako pevaju s pobedničkom verom, sa radošću tvrdog uverenja:

Za mene hrišćanina, zemlja je izgnanstvo,
Ali sve je dobro, ipak sve je dobro,
Valja ići iz pogibli u pogibao,
Ali sve je dobro, ipak je sve dobro.


Najlepši izrazi lica, i najlepši osmesi koji su mi darivani da ih ugledam, bili su oni koji su podnosili muke pobednički.

Vi ćete me, bez sumnje, pitati da li su ovi hrišćani isprobani u njihovom zdravlju, u okolnostima, u porodici ili na poslu, da li su lako dospeli do te izgrađene spokojnosti i smirenosti. Odgovoriću vam da ne postoji lak put u verodojstojnom hrišćanskom iskustvu. Lakoća ne postoji, ma šta se ponekad o tome pričalo u propovedima ili svedočanstvima. Nema pravog napredovanja koje je lako: u svakom slučaju ne postoji bezbrižan put u duhovnom napredovanju.
U stvari, većina hrišćana koji su preobraženi a o kojima govorimo ponekad su se teško i dugo spoticali o svoja iskušenja i na izgled ne delovanje Božje. Neće me začuditi da su neki među vama upravo na tom stadijumu, postavljajući pitanja usmerena ka nebu, kao prorok Jeremija: "Zašto govori on zašto moj bol (patnja), jednako traje? I zašto je moja rana smrtna i neće da se isceli?" (Jer. 15:18). Valja priznati da se naročito među hrišćanima koji su iščupani iz smrti i duhovne inertnosti, ova pitanja sve češće postavljaju. Mi kažemo: "Zašto, Gospode, ti nešto ne preduzmeš?" Ova reakcija je sasvim prirodna. Jer pošto smo nanovo rođeni, mi smo naučili da je "Isus isti juče, danas i uvek" (Jev. 13:8). Znamo da je Bog jedan, svemoćan i dobar. Odgajali smo našu veru u umeću da molimo za izbavljenje i da nam to Bog podari u izobilju. Bili smo i još smo nežno pažena deca. Neki od nas se prisećaju vremena kada su bili slični ptičicama u toplom gnezdu od perja. Samo je trebalo da otvore usta i zamole, i bili su prepuni, kako to lepo kaže Psalam 81:10: "Otvori usta svoja i ja ću ih napuniti"! Uopšteno, mladi obraćenici upražnjavaju ovo iskustvo. Oni mole i traže mnoge stvari od Gospoda i On im daje. Ali da li ptica uvek ostaje pod majčinim krilima? Zar ne dođe vreme kada je gurnuta izvan gnezda da bi stekla životno iskustvo?

I upravo ovaj deo o prirodnom iskustvu u duhovnom životu ponekad nanosi bol izvesnim hrišćanima. Odrastaju, ali ostaju i ne miču se sa ruba gnezda. Oni ne žele da izađu iz prvog iskustva. Žao im je da više ne uživaju u privilegijama svog detinjstva. U svom nezadovoljstvu ponekad misle da gnezdo u kome su više nije dobro i odlaze dalje skakućući iz gnezda u gnezdo. Ipak, postoji još nešto što treba shvatiti. Način življenja odraslog hrišćanina nije mizeran i bedan. Da li je ispravno lišiti se radosti i pevanja na najvišim granama, čak i u buri, zato što ne želim život odraslog? Sigurno je da hrišćani koji ne znaju dobro da rašire krila vere i pređu iz perioda duhovnog detinjstva u stadijum normalnog življenja, nisu uvek odgovorni za svoje teškoće. Veoma često, u životu, to su greške prvog odgoja koji priprema za buduće muke.

Kao duhovni savetnik biću u kušnji da se ljutim na velike propovednike koji na brojnim skupovima ili evangelizacijama obećavaju kule i gradove onima koji su pozvani da se obrate. Uveravaju ih da će, kada pozitivno odgovore na Božji poziv i puste da Isus zauzme meto u njihovom srcu, uživati mir i radost, što je istina. Ali, dodaju oni: "Gospod će srediti sve vaše probleme, vaši poslovi će napredovati, bićete isceljeni od bolesti, vaša će se porodica obratiti, itd..." To je raj na zemlji koji obećavaju pojedini propovednici onima koji treba da se obrate. Onda nije čudno što posle euforije koju stvara njihovo poslanstvo dolazi do ozbiljnih kriza očaja i obeshrabrenja. Jevanđelje obavijeno u ružičasto ili u paklenu vatru za one koji ne veruju, ili jevanđelje nije Hristovo, ma šta mislili, to nije potpuno jevanđelje.

Istina je da smo podstaknuti da molimo za naše zdravlje; sasvim razumljivo, Gospod može da nam pritekne u pomoć izbavljajući nas od izvesnih naših poteškoća. Može i da nas isceli. Naš Bog je Bog izbavljenja. Mnogo bismo mogli da govorimo o tome koliko nas je puta izlečio, spasao, ohrabrio, otkrio se! Mi verujemo da svi ovi blagoslovi koje smo okusili proističu iz krsta i svi su najavljeni u jevanđelju. Ona su znaci, proroštva, svedočanstva Božje moći, delovanja Hristovog i njegove vladavine koja dolazi. U sadašnjoj podeli, Bog nam to ne duguje automatski, ni kad pokazujemo veliku veru. Sveto Pismo i iskustvo se slažu podsećajući nas da je bilo i da će još biti heroja vere koji nisu primili ono što su želeli (Jev. 11:36-39).

Bog je suveren, on deluje mudro i s ljubavlju. On zna šta radi kada nam kaže "da". On zna šta radi kad nam kaže "ne"! Pravo hrišćanstvo neće nikada umeti da bude "osiguranje od svih rizika". Najveća vera nije talisman, nazovi magičan, koji neki prizivaju u pomoć uz biblijske tekstove izvađene iz konteksta, i izdvojene od duha i principa evanđelja. Ne, hrišćansko iskustvo ne treba da se smatra kao garancija protiv patnje i stradanja. Isus, nasuprot onome što obećavaju ovi prodavci nekog jevanđelja, nije nikada to obećavao.

Šta je on obećao? Obećao je da stanuje u srcu grešnika koji se kaju (Otk. 3:20). Obećao je da bude sa onima koji su se postavili pod Njegovo gospodstvo (Mt. 28:20). Obećao je da će krstiti Svetim Duhom one koji žele da ga služe (Dela 1:8 i Dela 2:38-39). Obećao je da će ponovo doći i da će nas uvesti u svoje Carstvo (Jn. 14:3).

No, on nam je, takođe, govorio i o krstu koji treba da nosimo: našem krstu (Mt. 10:38). Krst je znak slobode prihvaćene žrtve. Naš krst je žrtva koju prihvatamo da bismo sledili Isusa. Ova žrtva može biti žrtva naše volje ili opšte obećanje Bogu. Učitelj je to znao (Mt. 26:39 i Mt. 4:6-7). On nije sakrio da ćemo imati nevolje (Jn. 16:33). Opomenuo nas je da ćemo biti omrznuti (Mt. 10:22) i progonjeni (Mt. 5:11). Spasitelj nas je molio da se ne plašimo onih koji ubijaju telo, ne zato što neće nikada uspeti da nas ubiju već zato što smo mi nosioci večnog života (Mt. 10:28).

Isus nas podseća kao čovek boli, naviknut na trpljenje i patnju (Isa. 53:3), da učenik nije veći od svog učitelja (Lk. 6:40). Može se zaključiti: Isus nije nikada varao one koji žele da ga slede s laskavim obećanjima "lako ćemo".

To je ona ista snažna poruka koju preuzimaju apostoli. Gledajući Novi zavet bićete zgranuti fundamentalnim razlikama koje postoje između Njegove poruke i poruke Starog zaveta koje se odnose na patnje prave Božje dece. Voleo bih da podvučem činjenicu da verujem u božansko nadahnuće Starog zaveta. Obećanja Starog zaveta donosila su naročito stanje materijalnog blagoslova koje je sledilo poslušnost. Njega je ispunio Isus i zamenjen je novim savezom, Novim zavetom.

U Novom zavetu nigde ne nalazimo učenje o nekom sistemu istoznačnosti ili o spojenim posudama između sreće, zdravlja, napretka, uspeha, s jedne strane, i, vere, svetosti, vernosti i posvećenja, s Druge.

Novi zavet nam veoma jednostavno, bez ikakvog ustezanja i ne zaobilazeći bolna pitanja, govori o doslednim hrišćanima i vernima koji su upoznali teškoće, muke i boli svake vrste. Nije sakriveno ni smatrano za nepravedno što je Jevanđelista Timotej patio od čestih nelagodnosti stomaka (1. Tim. 5:23). Jednog drugog Gospodnjeg radnika Trofima Pavle je ostavio "bolesnog u Miletu" (2. Tim. 4:20). Ova činjenica nas podseća da ne samo što sluga Božji može biti bolestan već ne može obavezno da potvrdi ozdravljenje (2. Kor. 12:7) ni za sebe ni za prijatelťe. Ovo učenje nekada saglasno je i sa sadašnjom realnošću. Mi znamo da su hrišćani iz prvobitne crkve bili veseli i u ucveljenosti. Sasvim kao mi, trebalo je da se susretnu sa prirodnim i narodnim nevoljama i bedom, žalošću i smrću koja, je li potrebno da podsećam, nije činjenica jednog trenutka, već ishod jedne fizičke degeneracije, koja ide ka naglašavanju "našeg poniženog tela" (Fil. 3:21). Smrt je drugo proces koji počinje dosta rano u životu, protiv čega se ne može mnogo šta učiniti. Znajući to, i uprkos čudima kojima su bili svedoci, apostoli nisu obmanjivali one kojima su se obraćali u ime Boga. Petar piše u svojoj prvoj poslanici: "Hrist postrada za nas telom, a vi se tom misli naoružajte" (1. Pet. 4:1). Drugim rečima: imajte na umu da i vi treba da trpite i patite u svom telu. Nećete uvek spoznati neposredno i brzo izbavljenje. To je deo vašeg sadašnjeg poniženja.

Isti apostol vodi računa da podseti hrišćane kako ne valja da se čude što imaju patnje. To je normalno. (1. Pet. 4:12-19). Apostol Pavle ide dalje pa kaže da smo mi "određeni za to" (1. Sol. 3:3). Iz svega se nameće zaključak da ako je napredak obećanje Starog zaveta, onda su iskušenje i nevolje izgleda obećanje Novog zaveta. Ono čemu treba da se čudimo nisu naša iskušenja i jadi, već mnogobrojne milosti i izbavljenja koja smo upoznali i još upoznajemo. Umesto da se tužimo i jadikujemo kao da Bog ne zna šta radi kada nas ne izbavlja svaki put na čudesan način, bolja je zahvalnost kada to čini za nas ili druge. Jer, istina, zar nas nije često izbavljao, isceljivao, blagoslovio, spasavao, izdržavao? Možemo i moramo to reći: On prašta! On izbavlja! On isceljuje! On snabdeva! On dolazi ponovo! Neka je blagosloveno Njegovo ime! Iskustvo nam je da on ne donosi uvek izbavljenje koje tražimo do Njega, a zar ne bi trebalo da prihvatimo to životno iskušenje bez gunđanja, da to ne potresa našu veru?

Šta bismo mislili o direktoru škole koji bi poštedeo svoje dete obavezne discipline i iskušenja školskog života? Taj čovek ne voli svoje dete. O sadržaju Božje ljubavi postoje izvesna shvatanja koja su u osnovi pogrešna. U detinjstvu našeg hrišćanskog života zamišljamo Njegovu dobrotu, kao što smo već kazali, da odgovara ideji koju smo sami sebi napravili. Rezultat takvog shvatanja je da Bog nije nebeski Otac sa svim atributima već neki "veliki tata" na nebu! Jer, kada bi Bog intervenisao uvek kad mi to zaželimo, mi hrišćani, postali bismo najrazmaženija i najraspuštenija deca univerzuma. To nije ono što Bog želi. Lakoća, radost po svaku cenu je za decu za koju se malo zanimamo. Prinčevi i kraljevska kopilad nisu podizani u istoj školi. Jer, kao sinovima pokazuje vam se Bog, kaže Pismo (Jev. 12:7). To je jedan od razloga zbog kojeg mi ne prolazimo uvek čudesno kroz školu trpljenja i patnje. On želi da od nas načini karakterne ljude i žene, bića koja znaju da pate i da umiru kao hrišćani. Njegov plan nije da mi ostanemo deca koja neprestano zahtevaju neki poseban režim ili žele da ih neko bez prestanka teši i mazi. Bog želi da ga proslavljamo izvan patnje, ali isto tako kad nas ostavi u patnji, da je podnosimo.

Želi da nas ono što je rečeno pokrene da razumemo kako odsustvo neprestanih natprirodnih intervencija u životu jednog hrišćanina, koji ima potpunu veru u Boga, nije neka čudna stvar.

Ovo objašnjava zašto su često mladi obraćenici sa više iskustva božanske intervencije, dok stariji imaju nešto manje, sve više žive sa verom koja je otupela, istrošila se.

Pravi Božji poslanik je propovednik koji veruje u svu Božju moć koja spremno govori da je hrišćanin i pored svih milosti koje uživa, pozvan na patnju. Ona je bila i biće uobičajen pratilac dece Božje, najviše voljene od Gospoda.

Postavlja se pitanje zašto onda primiti Isusa kao ličnog Spasitelja, zašto se treba preobratiti? Prijatelju, da ne bismo grešili bespomoćno i neoprostivo protiv Spasitelj koga nam je Bog dao, da bismo ga voleli jer je i on nas toliko voleo da je svoj život dao za nas da nas spasi od naših greha i večne osude treba ga primiti u svoj život. Ako se ne obratite "osuda Božja ostaje na vama" (Jn. 3:36). Zašto da se obratite? Pa, da biste imali Gospoda, pastira, vernog prijatelja na životnim putevima, onakvim kakvi su, da biste u Njemu upoznali mir i radost Njegove prisutnosti. Zašto postati hrišćanin? Da bi smo zahvaljujući Hristu imali slobodan pristup ka Ocu, sada i do večnosti.

Čitaoče, nećeš izbeći patnje i stradanja postavši hrišćanin, jer "kroz mnoge nevolje treba nam da uđemo u Carstvo Božje" (Dela 14:22). Ali, ako postaneš pravi hrišćanin koji od sveg srca voli Gospoda i ako ideš u svetlosti jevanđelja, izbeći ćeš usamljenost i večnu osudu. Želiš li da postaneš verni hrišćanin, ohrabren Hristom u sebi, kaži to sada Gospodu koji sluša govor tvog srca.

4. Božje saosećanje

Mudrost koja ističe iz životnog iskustva stvorila je poznatu misao: "U nevolji otkrivamo svoje prave prijatelje". Sigurno ste svi okusili srećnu ili nesrećnu stranu istine ovog životnog načela.

U duhovnom životu ono što se odnosi na moralne ili fizičke patnje većinu ljudi približava Bogu. Umesto da ga proklinju ljudi zbog svojih muka, naučili su da u zajedništvu sa Bogom blagosiljaju i u nevoljama. Bog, na izgled hladan i dalek (jer je stavljen izvan uzanog kruga života), nepoznat, otkrio se kao vladalac jednom broju ljudi kao Bog koji je blizu, veoma dostojan da bude služen i po cenu velikih žrtvovanja. U nevolji bio je blizu i prepoznali su ga kao najvećeg prijatelja, što je nepobitna činjenica Božje dobrote. Neka ova saznanja doprinesu da se učvrsti sveza ljubavi koja nas uvek spaja u našem Gospodu! To je moja goruća molitva.

Pismo simpatije

Pišete li ponekad pismo sa izrazima simpatije onima koje poznajete, koji se nalaze u žalosti? Kada biste znali koliko to može da učini dobra! Video sam drage prijatelje u patnji kako traže neko čitano i iščitano pismo, i onda mi kažu sa srećnim osmehom: "Pročitajte to. Kako je lepo od nje, ili njega da me se setio!" Postoji pravo poslanstvo u pisanju pisama sa izrazima simpatija i utehe. Prijatelji hrišćani, postanite pisci izraza simpatije i utehe.

Vašim pismenim poslanicama, iako su po vašem mišljenju one nespretno napisane, stvorićete sreću, posejaćete utehu, otkrivajući onima koji pate da mislite na njih. Često sam se pitao zašto oni koji imaju vremena, ili koji bi mogli da ga odvoje, ne pišu ranjenim životima o kojima nam novine govore, kao primer. Oni koji bi to učinili, oponašali bi Boga.

Dobro sam rekao: oponašali bi Boga jer je i On poslao pismo s izrazima simpatije i utehe namenjeno svima koji pate Sveto Pismo! Oni koji su ga otvorili spoznali su Gospoda a nikada nisu mogli ni da zamisle kakav je on u stvari. Onom koji plače kaže: "Video sam tvoje suze". Da, on to kaže u Isaiji 38:5. Ova reč je aktuelna i danas, za ojađene duše, za vas ili ko zna koga: "Atta-El-roi" - "Gospod je onaj koji te vidi" (1. Moj. 16:13).

Potrebno je brate, sestro da znaš: Isus Hrist je u tvojoj patnji, Bog misli na tebe! Njegova Reč kaže: "Ako će se i gore pomaknuti i humovi se pokolebati, opet milost moja neće se odmaknuti od tebe, i zavet mira mojega neće se pokolebati" (Isa. 54:10).

Prema ljudskoj patnji, o Bože, ti nisi neki hladan i nepažljiv Bog. Ti znaš šta nam se događa i tvoja vernost se iskazuje. Hvala ti za tvoje pismo, ono mi čini dobro. Zašto da se u njemu ne otkrivaju i tolike nesreće? Želim da ga čitam i ponovo iščitavam, i želim da složim reči u svoje srce. "Tvoja reč, zaista, je slađa nego med" (Ps. 119:103).

Božja blagoslovena prisutnost u patnji

Bolesnom detetu je potrebno prisustvo majke. U bolesti budio sam se u strahu da sam sam i dozivao: mama, mama, jesi li tu? Smirivalo me je njeno prisustvo. Majka nikada ne odbija da bude tu kada je potrebna svom detetu.

U svom poslanstvu imao sam često iskustvo koliko znači jedan prijateljski dodir ruke, prisustvo prijatelja. I najjačem čoveku kada ga obuzme patnja i jad potreban je taj dodir. U tim trenucima Gospod se javlja kada je najpotrebnije. Kada smo skoro pali, umorni, spremni na brodolom kao učenici na uzburkanom moru, Isus kao što je njih umirio, dolazi i k nama. On im je rekao: "Ne bojte se, ja sam, ne plašite se" (Mk. 6:50). Zar nismo toliko puta osetili njegovo prisustvo u nevolji. Bog nije neki daleki Bog. Ime mu je Emanuel, što znači: Bog je s nama. Njegovo svečano obećanje je od drevnih vremena: "Jer ovako govori visoki, uzvišeni, koji živi u večnosti, kojem je ime sveti: na visini i u svetinji stanujem i s onim koji je skrušena srca i smerna duha" (Isa. 57:15).

O Bože, ti si sa čovekom skrušena srca i smerna duha. To si obećao na tako svečan način. Isus je obnovio to obećanje, govoreći svojoj deci svih vremena: "Evo, ja sam sa vama u sve dane" (Mt. 28:20). On je bio i jeste veran. Aliluja!

Sada je jasno zašto se u patnji približavamo Bogu. Ako do patnje dođe On je taj koji se prvi približava nama. Verujte u to i setite se kada budete u patnji: Gospod naš Bog zove se "Jehova Shamma", što znači Gospod je ovde!

Prijatelju, neka Njegovo sigurno prisustvo sada greje tvoje srce kao što je grejalo srce dva učenika na putu za Emaus! Neka ga njegova dobrota umiri. I znaj da njegova ljubav neće nikada dopusiti da budeš iskušan više nego što možeš da podneseš (1. Kor. 10:13). U dan nevolje, ili nas izbavlja ili nam daje milost da podnesemo", jer On je dobar i Njegova milost traje zauvek" (Ps. 100:5).

Neka bude daleko od nas misao da Bog vlada u neosetljivoj nezavisnosti od našeg jada! Sveto Pismo i iskustvo nam kaže da je on milostiv. Milostiv, znači ima srce koje je dirnuto našim bolom i patnjom: Blago i milosrdno srce, ganuto tuđim jadom upoznaje Božju milost! U stvari, nema nijedne žalosti koja ostavlja Boga ravnodušnim. On naše patnje nosi sa nama dragi čitaoče.

Božji stav u pogledu naših bolova i patnji je jedna od tajni i najčudnijih otkrivenja naše vere. Kazali smo da Bog sa nama nosi naše teške jade. Isus kome su pomagali da nosi svoj krst pomaže onima koji trpe bol pod težinom svog krsta. Bog uzima učešće u našim patnjama. Sa svetim respektom želeo bih da vas uvedem u najviši izraz božanske ljubavi:

Kada vidimo da neko, nama drag, pati, mi ljudi sa malo moći želeli bismo da možemo da patimo sa njim. I Pavle, apostol Gospodnji, želeo je da nosi prokletstvo koje je stajalo nad pobunjenim Jevrejima, samo da bi ovi bili spaseni (Rim. 9:3). Ali, uprkos našoj želji da saučestvujemo, ne možemo nikada da ostvarimo zajedništvo dobrovoljne i potpune patnje sa bližnjim. To može samo Bog. Mi duboko tugujemo, ispoljavamo svoju žalost, ali nam je nemoguće da "saosećamo", to jest da "patimo sa...", da stvarno podelimo bol nekog drugog.

Naš Bog, nepoznat i zanemaren, kada ga predstavljaju kaže: "Ja sam Gospod Bog milostiv (čije je srce ganuto ljudskom bedom) i milosrdan (onaj koji pati sa čovekom)". Gete je rekao: "Kada bih ja bio Bog, ovaj svet greha i patnje bi mi slomio srce". Gete nije znao to se Bogu i dogodilo i još mu se događa. Nijedan nemir ne ostavlja Boga neosetljivim i ravnodušnim. Bog pati zbog greha koji je u ljudima i uništava ih.

Kada je greh, jednog dana, razapeo Hrista na naše mesto, Bog se nije povukao u neku daleku, nevidljivu sferu. To je pogrešno shvatanje, opšte rašireno, koje je navelo jednu devojčicu da kaže: "Ja volim Isusa, ali mrzim Boga!" "Zašto?" upitala je majka. "Zato što kad je Bog hteo da uništi svet, Isus ga je sprečio umirući na krstu".

No, šta kaže Pismo "Bog beše u Hristu, i svet pomiri sa sobom" (2. Kor. 5:19). Krst nije samo Hristova žrtva tu je i Božje slomljeno srce. To je shvatio i veliki italijanski slikar koji je slikajući Isusa na krstu, zamislio i postavio iza drveta krsta osenčenu siluetu Boga. Ekseri koji su probijali ruke i stopala Sina produžavali su se u ruke i stopala Oca, a koplje koje je probijalo Isusovo rebro, takođe je doprlo do onog na visini.

Verujte u to da naš Bog pati sa onima koji pate. Gospodnja milost nije došla do kraja.

Zapamtite, Bog nevidljivo učestvuje, ali stvarno saoseća u ljudskoj patnji. Ono što se događa jednom od najmanjih učenika Gospodnjih, događa se i samom Gospodu. I tako treba razumeti Isusove reči u Mateju 25:35: "Jer, ogladneh i daste mi da jedem, ožedneh i napojiste me, gost bijah i primiste me. Go bijah i odenuste me, bolestan bijah, obiđoste me."

Naš Gospod, Bog, naš Spasitelj je sa nama i pati sa nama u svim našim bolnim iskustvima. Kada mi se učini da je deo moje patnje velik, pomislim na deo koji je Bog uzeo na sebe, jer on voli i pati. Zato On može da nas moli da budemo strpljivi da "umemo da patimo (trpimo). Jer, on je strpljiv kao što kaže Pismo. Ne zaboravlja svoja obećanja, ne želi da grešnik pogine, već čeka sa ljubavlju (2. Pet. 3:9). On podnosi patnje ovog sveta čekajući carstvo koje je obećao onima koji slede njegovog Sina i priznaju ga kao Gospoda i spasitelja.

Ne mogu da posumnjam u Božju milosrdnost i saosećajnost. Ono u šta sam siguran, čitaoče koji si u muci, to je Božja ljubav prema tebi... Ne neki daleki Bog, već jedan bliski Bog! On šalje svoje pismo naklonosti i izraza simpatije, svoju Reč svakom ko je u nevolji. On svakog ko ga traži uverava u svoju prisutnost, prihvatite to verom! Gospod pati sa vama. Mislite na to. Izuzetno društvo za jedno slabo stvorenje!

Moć nade

Još jedna stvar je važna da se zna, a odnosi se na Božje saosećanje u stradanju:

Gospod nikada bez nade ne pati sa čovekom. Podnoseći i trpeći sa vama, on se nada jer zna da tama neće večno vladati na zemlji gde sada ima teskoba i prevelikog bola. On zna da se približava vreme kada će sve biti novo. On zna da dolazi dan gde neće biti ni plača, ni bola, ni žalosti, ni suza, ni teškog rada, jer prvo je prošlo. (Otk. 21:4).

Obraćena i iskušana braćo i sestre, neka ova nada koja je Božje pouzdanje bude u vašem srcu, neka vam pomogne da idete sa Bogom, ponekad na teškom putu, u susret danu koji se već pomalja na horizontu.

Neka ime Gospodnje bude blagosloveno i neka vas On blagoslovi jer vas voli i sa vama je!

(Razmislite nad odeljkom: Plač 3:21-24)

5. Šta učiniti u suočenju sa patnjom?

Možemo reći da nam hrišćanska vera dopušta da pronađemo pravilan stav u odnosu na život sa svim njegovim problemima. Kakav je, dakle, pravilan stav za jednog autentičnog hrišćanina, kada je suočen sa patnjom? Šta treba da radi? Upravo na ovo važno pitanje pokušaću da odgovorim uz Božju pomoć.

Dao bih vam tri predloga koji zajedno sačinjavaju pravi odgovor.

Na prvom mestu bih voleo da potvrdim da čovek mora da se bori protiv patnje i da je ne podnosi pasivno. Ta borba je instinktivna: ne treba je sprečavati. Nju je Bog pokrenuo u samom sklopu našeg tela koje se uvek brani protiv nadiranja zla.

Jedan prosvetljeni hrišćanin se, naravno, neće boriti protiv same patnje već će naučiti da se bori sa njenim pravim uzrocima. Tako će u ime Isusovo voditi bitku protiv pokretača tolikih zala kao što su greh, ludost i ljudsko neznanje. U Božjem planu, svaki hrišćanin je dužan na ovu misiju. Naime, hrišćanstvo Novog zaveta nije jedino pronađeno zajedništvo sa Bogom kroz Isusa Hrista. U opasnosti da samo sebe opovrgne, ono mora da bude snažan napad na zlo, protiv patnje, protiv njenih manifestacija.

Hrišćani, braćo, podignite srce, glavu gore! Setite se da je najbolji način da se branite protiv zla u svim njegovim oblicima, da ga uvek napadate u Hristovo ime. Činite li to? Da li ste spremni da se sa Hristom borite protiv greha, neznanja, patnje? To je misija hrišćana, ne zaboravite vi ste misionari!

Podsetimo se na dva momenta u našoj borbi protiv patnje. Najpre, kada to ne prouzrokuje štetu ni nama ni drugom, naša je dužnost da učinimo sve što je moguće da bismo i mi i naši bližnji izbegli patnju. Nije nikakva zasluga ako ne želimo da izbegnemo patnju pomažući se časnim sredstvima koja su nam na raspolaganju. Osećanje bola nije hrišćansko osećanje. Većina crkvenih otaca se borila protiv ovog izopačenja. U prošlim vremenima se svojevoljno išlo u mučeništvo. Podsetimo se da je Isus tražio i uspeo više puta da izbegne patnju, a pri tom nije umakao svojoj misiji. Da li ste razmišljali o tome?

Jednog dana, stanovnici Nazareta su gonili Gospoda izvan grada i doveli ga do vrha planine na kojoj je podignut grad, da bi ga sunovratili. Ali, Isus, prolazeći posred njih, ode (Lk. 4:20-30). Ja ne znam da li je taj prolazak posred razjarene gomile bio neko čudo, ali znam da je Isus, u toj okolnosti, utekao patnji sasvim opravdano. U drugoj prilici koju prenosi Jovan (Jn. 8:59), Jevreji su bili ljuti na Isusa povodom besede koju je izgovorio u hramu. Uzeli su kamenje da bacaju na njega. Ali pročitajmo, "Isus se sakrio i izašao iz hrama". Kakav dobar potez im je Gospod pokazao ovog puta: to me ispunjava zadovoljstvom. Njegovi neprijatelji nisu znali gde je nestao. Volim te crte koje su veoma bliske našim ljudskim reakcijama. Zapamtimo, dakle, da i mi možemo isto primeniti ovu istinu:

Isus se nije nikada nepotrebno izlagao opasnostima ili patnji i stradanju. Izbegavao je svaki put kada je to mogao, a da se ne odrekne svoje misije ili svog dostojanstva.

Nije neumesno da podsetimo da je u Gecemanskom vrtu "Sin čovečiji" molio da bude pošteđen užasne patnje na krstu.

Učitelj je, opominjući svoje na stradanje koja su ih čekala, pošteno savetovao da beže od njih kada to bude bilo moguće. On je rekao: "Kada vas progone iz jednog grada, bežite u drugi" (Mt. 10:23).

Zar ne mislite da bi se, uz više mudrosti, mogle prilično izbeći patnje u moralnom i duhovnom domenu, kao i u fizičkom. Dobru pouku nam daje Pismo u stihovima: "Koji čovek želi života, ljubi dane da bi video dobro? Ustavljaj jezik svoj od zla, i usta svoja od prevarne reči. Kloni se oda zla i čini dobro, traži mira i idi za njim" (Ps. 34:12-15).

Drugi momenat borbe protiv zla i patnje je pokušaj da ih zaustavimo, potisnemo i pobedimo ako je moguće i to svim časnim sredstvima. Kada je čovek suočen sa nevoljom Bog ne isključuje ljudsku inteligenciju, kako to neki misle. Bog ništa ne isključuje u čoveku, osim ako je to greh. Ne treba da smo ponosni na to što nas Bog često zove da sarađujemo sa Njim u borbi protiv patnje. Uzdržavanje i ne delovanje u odnosu na zlo nisu hrišćanske vrline. Zašto onda izvesni hrišćani ne čine ništa u pogledu svojih bolova, pod izgovorom da će Bog učiniti sve? Gospod nikada nije ohrabrivao na lenjost. Uzmimo nekoliko primera datih u Bibliji i sasvim ćemo shvatiti misao koju želim da vam izložim.

Izvesno je da je Bog rekao Izrailju: "Ja sam Gospod lekar tvoj" (2. Moj. 15:26). To ne znači da ne treba stavljati ublažujuće ulje da bi se očistile rane i vino koje dezinfikuje i zaceljuje ranu? I Isus je to učio. Bog je isto tako rekao da će biti "zid ognjen unaokolo" Jerusalima (Zah. 2:5). Ipak, Jerusalim je bio sagrađen od kamenih zidina u kojima su postojale barikade!

I danas, oni koji s razlogom veruju u zaštitu Božju ipak stavljaju, opravdano, brave na svoja vrata!

Gospod se takođe predstavio Izrailju kao "Bog armije", bez koga nijedna pobeda nije moguća. Ali, vojnici Izrailja su često morali da se bore pošto su najpre iskovali oružje!

Pisano je još da se Bog zove "Jehova Jire" što znači: Gospod se stara. Isus je uzeo ovu misao govoreći nam da prvo tražimo carstvo i pravdu Božju, dok će se odeća i hrana na to pridodati (Mt. 6:31-33). Ali, hoćemo li reći da mi treba da ostanemo besposleni i da nam ne preostaje više do da molimo, a da ne iskoristimo plug, seme, đubrivo i plodove svake vrste? Treba li reći da mi tražimo od Gospoda i da nam je on obećao? Odgovor je jasan!

Apostol Pavle je bio uravnotežen čovek, pun vere, Duha Svetoga i mudrosti. Bez sumnje je da je molio za ozdravljenje Timoteja, ali se nije ustručavao da mu preporuči da upotrebi neko sredstvo za koje je mislio da je dobro za poboljšanje njegovog fizičkog zdravlja (1. Tim. 5:23).

U to ne treba uopšte sumnjati: u našoj borbi patnje, savršeno je opravdano da se koriste časna sredstva koja su nam na raspolaganju i saveti iz stečenog saznanja kroz vekove. Nikome neće pasti na pamet da ostavi trun u svom oku zato što veruje da, ako Bog to želi, on može da ga otkloni! Ovo govorim da bih oslobodio one koji su se zatvorili u pogrešne koncepcije u ime vere. Ipak, veoma je važno da se podvuče sledeća činjenica u našoj borbi protiv nemira koji izazivaju našu patnju, ne počinimo nikada tešku zabludu da se pouzdamo u sredstva. Naša vera je u Boga.

Dobro je da stražim, ali ako Bog ne straži sa mnom, stražim uzalud piše u Pismu. Ma kakva bila naša sloboda u korišćenju patnje, naš stav mora uvek da bude stav vere u Boga koji radi pomoću sredstava ili bez njih.

Hrišćani treba da straže da ne bi postali zbog slobode koju imaju ubogi materijalisti kao što je veoma čest slučaj. To čineći, oni stavljaju svoje pouzdanje samo u sredstva za borbu, umesto da uzdignu svoju veru iznad sredstava do suverenog i dobrog Boga, koji je naš Bog.

Ako smo mi hrišćani utemeljeni na Pismu i ako se oslanjamo na obećanja Božja, nikada ne bi trebalo da zapostavimo "da deluje" naša vera i da pokazuje rezultate u podsticanju na polaganje ruku ili pomazanje uljem od strane starešina naše evanđeoske zajednice, ili još da tražimo zajedničko zastupanje naše braće i sestara po veri (Mk. 16:18; Jak. 5:13-18).

Pravično je i neophodno da se započne napad protiv patnje ali treba ga započeti sa delima milosti, pomoću sredstava koja su nam na raspolaganju i uvek pouzdajući se u Boga. Kada je ovaj zadatak preventivnog i napadnog delovanja protiv patnje ispunjen verom i molitvom pouzdanja, zavisi od Boga, od njegove mudrosti da podari brzo i postupno uslišenje, ili još da da svom detetu pobedu nad kušnjom koja traje. I ovde treba da preciziramo drugi predlog o kome smo govorili na početku ove glave, koja se odnosi na ono što možemo da učinimo u suočenju sa patnjom.

- Božja reč i iskustvo nas uče da možemo biti pozvani da pobednički podnosimo stradanja i patnju koji dugo traju.

I na kraju: Postoje nevolje kroz koje hrišćani moraju da prođu. Tih nevolja neće biti pošteđeni uprkos svim zastupničkim molitvama i Biblijskim obećanjima za izbavljenje. Kao hrišćani mnogi od nas će imati određene nevolje koje će ih pratiti povremeno, ili stalno, kroz ceo život.

Ono što teši, hrabri i daje novu snagu svakom detetu Božjem je sigurnost da je u svakoj patnji i nevolji Isus sa njim.

"Ne docni Gospod s obećanjem, kao što neki misle da docni, nego nas trpi, jer neće da ko pogine, nego svi da dođu u pokajanje."
- 2. Petrova 3:9

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1944
Ukupno: 2443749
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/hunziher.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.