1. Bog je svetlo
"... Bog je svetlost i u njemu nema ni malo tame." (1. Jovanova 1:5)
Biblijski Bog je svetlost i to u potpunosti svakog aspekta reči. Svetlost koja se nikada ne menja, nikad ne jenjava i nikad ne prekida.
"... blaženi i jedini Vladar, Car careva i Gospodar gospodara, koji je jedini besmrtan, koji prebiva u nedostupnoj svetlosti, koga niko od ljudi nije video niti može da ga vidi..." (1. Timotiju 6:15-16)
Bog koji se otkrio čovečanstvu, svom stvorenju, kroz Isusa Hrista i kroz svoju Reč dobar je Bog, svetao Bog, mogli bismo reći. Mnoge religije predstavljaju Boga kao zastrašujuću osobu, mračnu silu, koju iz straha treba zadovoljavati raznim žrtvama.
"Svaki dobar dar i svaki savršen poklon dolazi sa neba, od Oca svetlosti, koji se ne menja kao varljiva senka." (Jakov 1:17)
Tama je posledica zla, koje je posledica pada Lucifera (Svetlonoše). Tama će jednom zauvek biti uklonjena, neće više postojati.
Istorija čovečanstva se završava potpunom obnovom onoga što je bilo u početku:
"Tom gradu nisu potrebni ni sunce ni mesec da ga osvetljavaju jer ga obasjava Božija slava, a svetlilo mu je Jagnje. Narodi će hodati u njegovoj svetlosti i zemaljski carevi će u njega donositi svoju slavu. Kapije mu se danju neće zatvarati, a noći onde neće biti." (Otkrivenje 21:23-25)
"Više neće biti noći i neće im biti potrebna svetlost svetiljke ni svetlo sunca jer će ih obasjavati Gospod Bog. I oni će vladati doveka." (Otkrivenje 22:5)
SVETLOST I TAMA
Već u samom početku stvaranja Bog je razdvojio svetlost i tamu. Pošto je nakon Luciferovog pada tama postala deo sveta koga je Bog stvorio, razdvajanje je i potrebno i neophodno. Car ovoga sveta je imao, i još ima, ambiciju da ponudi svetu alternativu za život i da sam bude u očima ljudi ono što je bio pre pada - anđeo svetla. Razdvajanje svetla i tame Božija je pomoć čoveku da prepozna pravu svetlost i da odbaci kamufliranu tamu.
"I reče Bog: 'Neka bude svetlost!' I bi svetlost. I vide Bog da je svetlost dobra; i rastavi Bog svetlost od tame. Svetlost prozva Bog dan, a tamu prozva noć. Tako bude večer, pa jutro - dan prvi." (1. Mojsijeva 1:3-5)
Svet je uvek bio napadan sotonskim pokušajima da pomeša ova dva pojma, da mešavinom poseje zbunjenost i time pripremi svet za moralnu propast.
"Jao onima koji zlo dobrom nazivaju, a dobro zlom, koji od tame svetlost prave, a od svetlosti tamu, koji gorko slatkim čine, a slatko gorkim!" (Isaija 5:20)
Bog je, što je i normalno, rekao da je svetlost dobra. Zbog čovekovog otvaranja prema sotonskoj alternativi ta je Božija izjava potrebna. Nakon pada u greh čovek je postao svestan dobra i zla i ima u sebi duhovnu ljubopitljivost prema mračnoj, mističnoj strani postojanja. Već u Raju je bio prevaren da poveruje da ponuda koja dolazi iz drugog izvora, i rođena je u srcu kneza tame, može da mu da napredak u životu.
Zbog toga su ljudi kušani da upotrebljavaju principe koji su deo carstva tame da bi sebi obezbedili napredak u životu. Tu pripadaju pojmovi kao što su laž, prevara, krađa i slično.
Praktikovanje ovog puta je rezultat pomešanosti, koju Bog potpuno isključuje kao mogućnost za ispravan život, a koju mi ljudi, zbog naše grešne prirode i slabosti, ponekad prihvatamo, opravdavajući to faktičkim stanjem sveta i skrivenom pohlepom.
"A nije ni čudo, jer se i sam Satana prerušava u anđela svetlosti." (2. Korinćanima 11:14)
Iako čovek ima urođen osećaj za dobro i zlo, time što je stvoren na Božiju sliku, opet mu često nedostaje i snaga i motivacija da se opredeli za dobro. Verovati da je svetlost jača i bolja nije uvek izbor za koga se čovek opredeljuje kao nešto što je samo po sebi jasno.
SVETLOST JE BOLJA OD TAME
"I spoznadoh da je bolja mudrost od ludosti, kao što je svetlost bolja od tame." (Propovednik 2:13)
Niko ne postavlja pitanje oko prve tvrdnje - mudrost je bolja od ludosti! Isto tako je i druga tvrdnja neosporna - svetlost je bolja od tame!
Živeti u Skandinaviji čisto fizički olakšava razumevanje ove tvrdnje. U trenutku pisanja ovog teksta ovde je upravo vreme prelaska iz dugačkih, letnjih dana, na sve kraće dane i dugački, mračni period. Nije preterana izjava da je depresivnost, u koju zapadnu Skandinavci u jesenjem i zimskom periodu, dobrim delom uzrokovana mračnom i hladnom klimom ovog perioda. Jedan deo lečenja depresivnih ličnosti jesu svetle terapije na koje se pacijenti šalju, što nije ništa drugo već učestalije i duže izlaganje pacijenta svetlu i dužim boravcima u svetlim prostorijama.
"Ljupka je svetlost i ugodno je očima videti sunce." (Propovednik 11:7)
Solomon govori i o lepoti svetlosti. Izaći iz tame na svetlost je lep osećaj. Jedna naša prijateljica, koja je slikarka, pre svog obraćenja Bogu sve je slikala teškim, mračnim bojama. Nakon susreta s Bogom boje na njenim slikama postale su svetle, što predstavlja direktnu posledicu njenog doživljaja i stanja njene unutrašnjosti.
Ako se podsetimo biblijskih definicija svetla i tame, onda nije teško zaključiti da je svetlost i bolja i lepša od tame, jer zdravlje je lepše od bolesti, uspešnost je bolja od promašenosti, dobro je bolje od zla.
Svetlost nije samo bolja i lepša od tame, već i jača. Živeti u svetu nasilja u kome jači vlada, često nepravednim sredstvima, može ponekad poljuljati veru u nadmoćnost svetla nad tamom. No, to je svakako i pored sve negativne prakse u svetu, nepromenljiva i nepobediva istina.
"U njoj (Reči) je bio život i taj život je ljudima bio svetlost. I svetlost svetli u tami i tama je nije obuzela." (Jovan 1:4-5)
Drugi prevodi izražavaju to ovako:
"... i tama ga nikad nije mogla ugasiti; i tama nema vlast, moć nad svetlom; i tama nije nikad mogla vladati nad svetlom."
Ova je istina očigledna u fizičkom svetu. Malena svetiljka rasvetli i razbije i najgušću tamu. To se može reći i obratno - hiljade tona tame ne mogu ni najmanje svetlo ugasiti.
Svetlost ne samo da se ne može ugasiti tamom već ima sposobnost da rasvetli tamu i razotkrije sve što je u tami.
BOŽIJA SVETLOST
Bog je svetlo i svetlost koja je kod Boga i fizički je i duhovno nedostupna čoveku. Njezin je intenzitet iznad mogućnosti da se rečima opiše. Kada se Isus otkrio učenicima na gori preobraženja, niko od njih nije bio u stanju da gleda njegovo lice, zbog jačine svetlosti koja je iz njega zračila.
"I pred njima se preobrazi. Lice mu zasja kao sunce, a odeća postade bela kao svetlost." (Matej 17:2)
Jačina svetla Isusove slavne osobe upoređuje se sa jačinom sunčevog sjaja kada sija svom svojom snagom.
"U desnici je imao sedam zvezda, a iz usta mu je izlazio oštar mač sa dve oštrice. Lice mu je bilo kao sunce kad sija svom snagom." (Otkrivenje 1:16)
Čovekovo fizičko biće nije u stanju da bude u prisutnosti ove svetlosti. Kada je Savle, kasnije apostol Pavle, susreo uskrslog Hrista na svom putu za Damask, obasjala ga je ta nebeska, božanska svetlost.
"Kad je, putujući, stigao već blizu Damaska, iznenada ga obasja svetlost sa neba. On pade na zemlju i začu glas kako mu govori: 'Savle, Savle, zašto me progoniš?' Tada se Savle podiže sa zemlje, ali kad je otvorio oči, nije mogao da vidi." (Dela 9:3-4, Dela 9:8)
Mojsije je nakon boravka na gori, u prisutnosti Božije slave, bio tako promenjen da mu je lice sjalo svetlošću u koju drugi nisu mogli gledati.
"Napokon Mojsije side sa Sinajskog brda. Silazeći s brda nosio je u rukama ploče Svedočanstva. Nije ni znao da iz njegovog lica, zbog razgovora s Jahvom, izbija svetlost. Kad su Aron i svi Izraelci videli kako iz Mojsijeva lica izbija svetlost, ne usudiše se k njemu pristupiti." (2. Mojsijeva 34:29-30)
SVETLOST JE BLAGOSLOV
"Reci Aronu i njegovim sinovima: ovako blagosiljajte Izraelce govoreći im: Neka te blagoslovi Jahve i neka te čuva! Neka te Jahve licem svojim obasja, milostiv ti bude!" (4. Mojsijeva 6:23-25)
Važan deo blagoslova koji je Aron trebalo da izgovara nad narodom bila je svetlost nad njima, koja je dolazila od Božijeg lica. Božije lice obasjava, jer je Bog svetlost. Božije lice je lice Oca čovečanstva. Lice bogova tame ne može obasjati jer su oni sami deo te tame.
U Božijoj prisutnosti nema tame niti nečeg što pripada biblijskoj definiciji tame.
"Neće ti više sunce biti svetlost danju, nit će ti svetleti mesečina, nego će Jahve biti tvoje večno svetlo, i tvoj će Bog biti tvoj sjaj. Sunce tvoje neće više zalaziti, nit će ti mesec pomračiti, jer će Jahve biti tvoje večno svetlo, i okončaće se dani tvoje žalosti." (Isaija 60:19-20)
Svetlost Božijeg lica i prisutnosti znak su Božije naklonosti i blagoslova prema osobi i narodu. Kada Božija svetlost obasja narod i zemlju, onda sve u tom narodu i zemlji uspeva.
U Gvatemali, u gradu Almolonga, harao je teror, pijanstvo, nasilništvo i zemlja koju su obrađivali nije davala puno roda. U mestu od 19.000 stanovnika postojale su 52 kafane i 4 zatvora. Mračno mesto, ljudi zarobljeni navikama koje niko od nas ne smatra plemenitim.
Onda je došlo do neverovatnog preokreta. Ljudi su počeli slušati jevanđelje i verovati u Isusa Hrista kao svog Spasitelja. Promene su bile drastične. Sva četiri zatvora su nakon kratkog vremena bila zatvorena i 48 kafana je bilo prinuđeno da se zatvori. Zemlja je počela da daje rod u tolikim količinama da su svi bili šokirani. Veličina krastavaca, paradajza i ostalog povrća bila je daleko veća od normalnog. Zemlja je postala plodna iako nikakve posebne mere nisu bile primenjene. Božija svetlost je obasjala ceo taj kraj, razbila tamu, odgonila zle sile i Božiji blagoslov je promenio teške okolnosti.
To je Božija volja za sve narode, to je želja njegovog Očinskog srca za čoveka.
SVETLOST JE RAZOTKRIVAJUĆA
Jedna od glavnih funkcionalnih osobina svetlosti jeste da rasvetli mrak i tamu kako bismo mogli živeti i kretati se u svetlu. Svetlost ima i tu osobinu da rasvetli mesta koja su mračna, a u njima se nalaze stvari koje tražimo.
Ponekad mi ljudi krijemo stvari od drugih i onda ih obično stavljamo na tajna, mračna mesta, kako ih drugi ne bi lako videli i pronašli. U oba slučaja može se raditi o fizičkim predmetima, ali i duhovnim stvarima. Zato je svetlost za nas blagoslovena i poželjna, ali zna biti i neugodno iznenađenje i pretnja. Nije retko da nas svetlost neugodno iznenadi kada smo u poslu s nečim što ne želimo da ljudi vide.
"A ovo je ta osuda: svetlost je došla na svet, ali su ljudi više voleli tamu nego svetlost jer su im dela bila zla. Ko god čini zlo, mrzi svetlost i ne izlazi na svetlost da njegova dela ne izađu na videlo. A ko živi u skladu sa istinom, izlazi na svetlost da se pokaže da su njegova dela učinjena u Bogu." (Jovan 3:19-21)
Iako je svetlost sama po sebi samo dobra, postaje nešto negativno za one koji žive po principima tame. Ipak, pred Božijom svetlošću je nemoguće išta sakriti.
"Nema ništa skriveno što se neće otkriti, ni tajno što se neće saznati. Sve što ste rekli u tami, čuće se na svetlosti, i ono što ste po sobama na uho šaputali, propovedaće se sa krovova." (Luka 12:2-3)
"Naše si grehe stavio pred svoje oči, naše potajne grehe na svetlost lica svojega." (Psalam 90:8)
Ono što mi smatramo tajnom, što sakrivamo od drugih, čak i ako ponekad uspemo u tome, sve to je pred Bogom ipak otkriveno. Božija svetost i svetlost nadvladavaju svaku tamu, u svakom pogledu.
Ljudi koji ne veruju u božanske principe za život, kojima istina i otvorenost nisu važni, moraju se skrivati u tami. To su "bubašvabe" - vrsta ljudi.
Jedna vrlo ilustrativna slika iz detinjstva urezala se u moje sećanje. Pored kuće u kojoj smo stanovali postojala je manja kuća sa sobom i kuhinjom koju smo najčešće leti koristili. Pod je bio zemljani. Sećam se toplih, letnjih večeri kada smo večerali u dvorištu. Trebalo je ponekad doneti nešto iz te letnje kuhinje. Kada bih upalio svetlo, pojavio bi se, za mene, nezaboravan prizor. Stotine bubašvaba panično bi počelo da beži prema rupama u zidovima i podu. Njima svetlo očigledno nije prijalo jer su radile svoje poslove u mraku.
Ovo nažalost nije ograničeno samo na ove male životinje. Tragičnost čovečanstva nije u tome da postoje bubašvabe i poneke gljive koje jedino u tami rastu, već da ima tako mnogo ljudi koji žive na isti način i kojima je tama ambijent u kome se najsigurnije osećaju s onim što rade.
"Ima onih koji mrze svetlost: ne priznaju njene puteve niti se staza drže njenih. Za mraka se diže ubica, kolje ubogog i siromaha. U gluvoj se noći lopov skita i u tami provaljuje kuće. Sumrak žudi oko preljubnika: 'Niko me videti neće' kaže on i zastire velom svoje lice. Za videla oni se skrivaju, oni neće da za svetlost znaju. Zora im je kao sena smrtna: kad zarudi silan strah ih hvata." (Jov 24:13-17)
Takvi ljudi mogu čak i verovati da je Bog slep ili da ga uopšte ne interesuje ono što oni rade. Ako veruju da Boga nema, onda je sve još jednostavnije za njih. Ja bih se ipak složio s izjavom izvesne osobe koja je ovako rekla: "Uprkos svemu i moji progonitelji moraće odgovarati za svoja dela, pred istim Stvoriteljem pred kojim ću i ja stajati. Od njega niko ne može pobeći, čak ako čovek i ne veruje u njega."
"Sine čovečiji, vidiš li šta u tami rade starešine doma Izraelova, svako u svojoj oslikanoj komori? I još govore: Jahve nas ne vidi, jer je Jahve napustio zemlju!" (Jezekilj 8:12)
Očigledno je u istoriji uvek bilo ljudi koji su verovali da ih niko, pa ni Bog, ne vidi. Božija reč je u tome nedvosmisleno jasna da će svako od nas stati pred Stvoritelja i da će sva dela, svakog čoveka, biti iznesena na videlo.
Za informacije kako i gde da naručite/kupite knjige Stojana Gajickog obratite se na: .
