11. Život posle razočaranosti
Postoji život i posle razočaranosti! Takva izjava zvuči skoro naivno. Lako bi bilo reći - pa, svakako da ima. Međutim, za mnoge to nije tako jednostavno i samo po sebi jasno. Naročito ako životom ne smatramo samo golo postojanje, bez životne radosti, smisla i pravog zadovoljstva.
Ja sam došao da imaju život i da ga imaju u izobilju. (Jovan 10:10)
Svakako, Isus ovde ne govori pre svega o materijalnoj strani života, već o samom daru života koji smo dobili. Život u sred materijalnog izobilja može da bude i često jeste, prazan i besmislen. Današnji zapadni svet je dostigao zavidno materijalno blagostanje i sve više tone u isto toliko nezavidnu prazninu i perverznost koja sve više uništava dar koji nam je Bog dao - sam život. Neko je rekao: "U životu nema grešaka, već samo lekcija." Takav stav može da nam pomogne da nastavimo da verujemo u budućnost i nakon teških padova i razočarenja. Razočaranost nije poslednja životna stanica. Takve doživljaje treba da uzmemo kao pouke koje možemo da ponesemo u buduće dane. Ako ništa iz takvih situacija ne izvučemo, nikakvu pouku, bićemo, kako Biblija kaže, kao ljudi koji se pogledaju u ogledalo i odmah zaborave kako izgledaju ili oni koji od istorije nauče jedino da ništa nisu naučili.
OBNOVLJENA HRABROST
Negativni doživljaji obeshrabruju. Razočaranost što i jeste jedno od značenja te reči utiče negativno, parališuće, na naš odnos prema budućnosti i odnosima s ljudima. Uobičajena reakcija nakon razočaranosti je nevoljnost i strah od stvaranja novih prijateljstava i preduzimanja novih koraka u životu. Ne želimo da se izlažemo novim kušnjama i naporima koje to iskustvo priređuje. Bog, međutim, ne želi da nas ta bezdušnost i bojažljivost svežu. On želi da nam pokaže, da nam povrati veru i hrabrost da nastavimo, a ne da malakšemo i predamo se. Razočaranost je kao oblak koji zamračuje sunce, kao brdo preko kojeg mislimo da ne možemo da pređemo. Duboko u nama može još uvek da postoji iskra nade i vere da ipak postoji nešto dobro na drugoj strani.
Tu iskru Bog želi da raspiri, da joj da novu snagu. Želi da nam obnovi hrabrost i odvažnost da nastavimo, jer ima života vrednog da se živi i posle svih razočarenja. Mnogi veruju da se sve najbolje dogodilo pre razočaranosti. To može da bude žalosna stvarnost ako čovek ostane u tome. Ali ako prihvatimo proces oslobođenja i isceljenja, onda to iskustvo može da bude jedna od najvažnijih životnih pouka koja može da nam omogući da idemo u nove životne avanture bez straha da nas čekaju samo nova negativna iskustva. Svakako, sam život neće biti ni pravedniji ni lepši, ali će naš stav prema situacijama biti drugačiji i omogućiti nam da pobeđujemo umesto da takvim doživljajima budemo pobeđeni.
Usuđujem se reći da život posle razočarenja nije samo pun rana i teških sećanja, već život koji može da bude kvalitetniji od onoga koji smo živeli pre razočaranosti. Jer, ako su nam ta iskustva poslužila kao pouka i ako smo s Božijom pomoći krenuli putem oslobođenja i isceljenja, onda možemo da nastavimo s iskustvom koje je dragocena zaštita u budućnosti protiv istog doživljaja. Time ne samo da sami budemo zaštićeni već možemo drugim ljudima da budemo na pomoć i blagoslov. Ono što nam je često puta potrebno kao prvi korak jeste upravo obnovljena hrabrost da nastavimo. Car David nakon svih padova koje je doživeo zato i moli upravo za to:
Daj mi radost u spasenju tvome i duhom bodrim naoružaj me. (Psalam 51:12 (prevod - Aleksandar Birviš))
Švedski prevod kaže: "Daj mi iznova duha hrabrosti i odvažnosti". Daničić kaže: "... i duh vladalački neka me potkrijepi."
Molitva očigledno podrazumeva da je David bio obeshrabren svojim mnogim pogreškama. Bila mu je potrebna nova hrabrost da nastavi, jer nije uvek jasno da se čovek vrati životu nakon ovog iskustva. Borba oko toga zna da bude teška i ponekad duga i neretko čovek čuje ljude koji kažu: "Sad više ne mogu, dosta mi je svega."
Pitanje koje treba onda da se postavi je da li iko ima računa i može da nastavi da živi u razočaranosti? Snaga se lako troši na takav život, otvara dušu i za druge frustracije i poraze. Mnogo je mudrije okrenuti se Bogu i s Njegovom pomoći ostaviti razočarenja iza sebe i prihvatiti nove ponude i izazove života. U suprotnom nema mnogo nade za brakove, prijateljstva, ni za samu osobu i njenu budućnost. Zdrav duh je osvajački duh, vladalački. On se ne da vladavini destruktivnih doživljaja i osećanja. Život je prostran, a nova zapažanja i doživljavanja životnih lepota mogu lako da budu osujećena razočaranošću. Ako se želja za novim zapažanjima i doživljajima izgubi, čovek je prerano prestao da živi.
PROŠLOST NIJE ODLUČUJUĆA
Svaki pozitivan nastavak posle razočaranosti podrazumeva izmirenje s prošlošću. Ako se nada za budućnost temelji na uspešnosti u prošlosti onda mnogi budu veoma rano diskvalifikovani. Izgleda da je jedna od najefektivnih metoda u sprečavanju osobe u njenim nastojanjima da nešto postigne, naročito se to vidi u političkom svetu, kada se nešto negativno iskopa iz njene prošlosti. Svakako da je život koji smo do današnjeg dana vodili važan. Zažmuriti pred činjenicama prošlosti nije ni mudro ni uvek moguće. Kod Boga ipak ima mogućnosti za bolju budućnost čak ako je prošlost bila teška i puna promašaja. Čak ako nam je minus strana daleko veća od plus strane, Bog želi i može da nam da bolju budućnost.
Ponekad se u sportu dogodi da jedan tim bude kažnjen i mora da počne novu sezonu s minus bodovima. Ako je broj minus bodova velik može da se dogodi da tim ne uspe da dođe do priželjkivanog plasmana. Potrebna je odlučnost i gorljiv angažman da bi se prešlo iz negativnog bilansa u pozitivan. To naročito u početku može da bude obeshrabrujuće, jer i pored pobeda bilans za još neko vreme biva negativan. Bog nikada ne prenosi negativan bilans prošlosti u sadašnjost. Ne, s Bogom se počinje kao da se nikada ranije ništa negativno nije dogodilo. Bog sve oprašta, okreće novu stranicu, čistu i neispisanu na kojoj On svojom ljubavlju želi da piše priču našeg novog života s Njim.
Bolji je mladić siromašan a mudar nego kralj star a lud, koji više ne zna za savjet. Jer mladić može izići iz tamnice i postati kraljem, iako se rodio kao prosjak u svom kraljevstvu. (Propovednik 4:13-14)
Fantastična perspektiva se otvara čoveku s Bogom. Na hiljade ljudi mogu da potvrde istinu ovih redova. Bez obzira u kojoj zemlji, porodici ili okolnostima se Čovek rodio, bez obzira na pogrešne korake koje je u prošlosti učinio Bog može sve da okrene na dobro.
Upravo u trenucima pisanja me je prekinuo telefonski poziv jednog prijatelja. Nazvao me je iz hotela iz centralnog dela Evrope. Radi kao pilot i ukratko mi je spomenuo baš ovo o čemu gore spomenuti stihovi govore. On koji je rastao u jednostavnim i siromašnim okolnostima, nikada nije verovao da će moći da vidi svoje snove ostvarene u životu. Ali Bog je u svemu bio s njim i danas život izgleda drugačije. Da, siromašan mladić može čak da dođe do kraljevskog trona kada se sve stavi u Božije ruke. Božije su namere s čovekom dobre. Đavo ima druge namere i zato je važno da se usudimo da ostavimo prošlost i da odlučno prihvatimo Božije oproštenje i oslobođenje od razočaranosti da bi nastavili u bolju budućnost. Mnogi se bore sa sećanjem na počinjene greške u prošlosti. Mnogo puta nam je lakše da verujemo da je za ono što je počinjeno pre nego što smo se obratili Bogu lakše primiti oproštenje, nego za grehe i promašaje nakon obraćenja. Ali Bog nije oštriji prema nama nakon što smo postali Njegova deca. Ako nas je voleo pre nego smo Njemu predali naše živote, onda nas još više voli kao svoju decu. Nekada nam je teže da verujemo u Božije oproštenje za grehe počinjene nakon obraćenja. Đavo u to želi i da nas ubedi svojim optužbama i našim samooptuživanjem.
Hajde, dakle, da se pravdamo, govori Jahve. Budu V vam grijesi kao grimiz, pobijeljet će poput snijega; kao purpur budu li crveni, postaće kao vuna. (Isaija 1:18)
I najgori gresi mogu da budu oprošteni u iskrenom pokajanju! Jedna od najvećih laži Sotone je da nas ubedi da smo počinili grehe koji su neoprostivi. U nekim crkvama i danas postoje merila koja neke grehe smatraju težim i čak neoprostivim. Strašno je kada je crkva "svetija od Boga". Mnogi životi i Božiji planovi sa osobom su na taj način bili upropašteni. Lista greha i promašaji u prošlosti s vremena na vreme znaju da se pojavljuju u našim mislima i sećanju. Ta lista zna da bude dugačka u životima mnogih od nas. Čovek može da se oseća kao da je potrošio svu milost koju je Bog za njega imao.
Spomeni se bijede moje i stradanja, pelina i otrova! Bez prestanka na to misli i sahne duša u meni. (Plač 3:19-20)
Jeremija govori o ovoj borbi. Razmišljanje o gresima prošlosti čini da čovečija duša vene, a život nestaje. Jeremija ipak ne staje na tome, već kaže dalje:
To nosim u srcu i gojim nadu u sebi Dobrota Jahvina nije nestala, milosrđe njegovo nije presušilo. Oni se obnavljaju svako jutro: tvoja je vjernost velika! ,Jahve je dio moj", veli mi duša, "i zato se u nj pouzdajem." (Plač 3:21-24)
Nada i snaga za nastavak je u pouzdanju u Božiju dobrotu i njegovo oproštenje. I Božija reč kaže da je Njegovo milosrđe i milost svakim jutrom nova. Prošlost je sve što je pre današnjeg dana, a ne samo ona daleka. Svako jutro mogu da primim Božiju milost za novi korak u životu. Iako je samo po sebi jasno, ipak ću spomenuti, da to nikako ne znači svesno zloupotrebljavati Božiju dobrotu da bih grešio jer mi On stalno pruža oproštenje. Onaj ko je nanovo rođen i ljubi Boga ne iskorištava Božiju milost na pogrešan način. Opet je sigurno da koliko god da pogrešimo, ako se vratimo Bogu on će izbrisati grehe prošlosti i dati nam budućnost.
Ja, braćo, ne smatram da sam to već dohvatio. Ali, jedno činim: zaboravljajući ono što je za mnom, a pružajući se ka onom što je preda mnom... (Filipljanima 3:13)
Veoma je važno da ne meditiramo nad prošlošću i negativnim stvarima koje njoj pripadaju. Ustani, ostavi prošlost, uzmi sa sobom sve pouke koje si naučio i kreni dalje sa Bogom! Pre nekoliko godina posetio sam jednu crkvu u Londonu i govorio o razočaranosti. Pastor crkve mi je ispričao da je upravo pre mog dolaska bio u jednoj prodavnici i video da su na rasprodaji bile gumice za brisanje. Osetio je neodoljivu potrebu da kupi čitavu gomilu gumica iako mu je to bilo malo čudno jer nije imao nikakav konkretan razlog. Jedno veče kada sam govorio o potrebi da ostavimo naša razočarenja i prošlost on je stavio sve te gumice u jednu posudu i pozvao svakog da uzme gumicu i da simbolično izbriše svu razočaranost iz prošlosti. Kada je on to rekao, Gospod mi je jednostavno pokazao da treba da uradimo nešto na simboličan način. Svako je uzeo papir i olovku i napisao na papir ime ili imena onih ljudi koje povezuje sa svojom razočaranošću. Imena smo napisali hemijskom olovkom, a ono što su prema nama uradili običnom olovkom. Posle toga njihova dela smo izbrisali, a imena su ostala. Razočaranost uradi obrnuto - piše mastilom, a imena običnom olovkom tako da osobu koja me je razočarala izbriše iz života, a njena dela upamti.
Bog ne radi tako. Naša imena su upisana u knjigu večnog života. Naša dela i gresi, cela naša prošlost je izbrisana zbog oproštenja koje nam Bog daje zbog Isusove žrtve na krstu Golgotskom. Isto tako i mi treba da radimo u našim međusobnim odnosima. Oproštenje i izmirenje su dve najsnažnije poruke Biblije. Bog želi da nam da snage da se i mi ponašamo prema drugima onako kako se On ponaša prema nama.
Od starih blagoslova ne može danas da se živi, ali možemo da ih se sećamo kako bi smo bili zahvalni. Od starih grešaka ne treba da polazimo, ali možemo da ih se setimo da bi bili zahvalni za oproštenje. Ni količina, ni vrsta grešaka za Boga nisu prepreka, jer je Njegovo oproštenje i izmirenje najjače oružje protiv Sotonskih namera. Izmirenje kroz žrtvu Isusa Hrista je jedina nada ovom svetu.
ISPRAVNA AGRESIVNOST
Božija reč ponekad upotrebljava slikovit jezik koji treba da objasni da bi videli bogatstvo u tome.
Zakoni i Proroci su bili do Jovana, Otada se propoveda evanđelje o Božijem carstvu i svako nasilno u njega ulazi. (Luka 16:16)
Jedan drugi prevod kaže ovako: "...otada se propoveda radosna vest o carstvu Božijem i svako sa velikom gorljivošću i ustrajnošću traži da bude sudeonik u njoj i njenim blagoslovima."
Osvajački, zdrav duh i stav prema životu i mogućnostima s Božijim Evanđeljem. Ovaj stav je sušta suprotnost malodušnosti i nemotivisanosti, onome što razočaranost stvara. Previše hrišćana živi daleko ispod onog što je Bog zamislio s našim životima. Mnogi ostave sve ono što nam je Bog dao za večnost. Veliki broj ljudi je zapao u takvo stanje zbog razočaranosti u crkve, ljude, pa i u Boga. Jedna od ključnih stvari za promenu jeste da se izvučemo iz paralizovanosti i malodušnosti i da postanemo agresivni u smislu obnovljene želje za životom, s verom u Božiju pomoć da nas izvede na nove prostore.
JEDINO SE KROZ OTVORENA VRATA MOŽE UĆI
Razočaranost ne treba da nas sprečiti da idemo dalje, ali to iskustvo može da nam pomogne da shvatimo neke stvari. Jedna od tih stvari je da se jedino kroz otvorena vrata može ući u nešto novo. Ovo je, takođe, samo po sebi jasno. Ali opet važno je da se podsetimo.
Sećam se izjave jednog propovednika koji je rekao da ako su vrata negde zatvorena, provuci se kroz ključaonicu. Zvučalo je kao izjava čoveka velike vere, a ustvari je bilo naivno, možda čak i opasno. Mnogi ljudi su doživeli krah u veri upravo zbog ovakvih izjava. Pokušali su da isforsiraju događaje i doživljaje, umesto da su dozvolili Bogu da ih vodi i da im otvori vrata. Čak su i ljudi koje Biblija naziva junacima vere morali da prihvate ovu istinu. Apostol Pavle piše da im je Duh Sveti zabranio da propovedaju u Aziji, (Dela 16:6). Iako nije uvek mogao sve da shvati Pavle nije pokušavao da otvori vrata koja je Bog zatvorio.
Metnut ću mu na pleća ključ od kuće Davidove: kad otvori, nitko neće zatvoriti, kad zatvori, nitko neće otvoriti. (Isaija 22:22)
Anđelu crkve u Filadelfiji napiši: Ovo govori Sveti i Istiniti, Onaj koji ima ključ Davidov - ono što on otvori, niko ne može da zatvori, i ono što on zatvori, niko ne može da otvori: Znam tvoja dela. Evo postavio sam pred tebe otvorena vrata, koja niko ne može da zatvori. Jer, ti imaš malo snage, a ipak se držiš moje Reči i nisi se odrekao mog imena. (Otkrivenje 3:7-8)
Apostol Jovan je prilikom vizije na Patmosu mogao da uđe, da proniđe samo tamo gde mu je Bog otvorio vrata:
Posle toga pogledah, a ono - na nebu otvorena vrata. A onaj glas koji sam ranije čuo kako mi govori kao truba, reče: "Popni se ovamo pa ću ti pokazati šta posle ovoga treba da se dogodi." (Otkrivenje 4:1)
Jedno od mnogih velikih blagoslova koji nam je donelo spasenje je velika privilegija, a to je Božija želja da nas vodi u životu. On je naš Pastir. Time je sigurnost velika čak i u momentima kada ne razumemo sve i kada nemamo kontrolu nad situacijama. To Bog i hoće - da se u Njega pouzdamo svim srcem i dušom. Ovo je takođe veoma važan momenat u zaštiti od razočaranosti. Mnoga od naših razočarenja potiču iz situacija u kojima smo mi uzeli inicijativu, stvar u svoje ruke, i doživeli neuspeh. Boga olako okrivimo za neuspeh, iako Njega nismo ni konsultovali za korak i planove.
Važna lekcija koju u životu s Bogom treba da naučimo jeste da se Božiji rad, radi na Njegov način, u Njegovo vreme i s Njegovim sredstvima. Moja supruga običava da kaže - "Što Bog inicira to i finansira" Što Bog preduzme za to se i zauzme. Na čega Bog pozove to On i plaća. Ono što sami iniciramo, mnogo puta u svoj iskrenosti, Bog nije dužan da podupre. Tu lekciju su na težak način naučile mnoge osobe u Svetom Pismu. Avram nije imao strpljenja da čeka da Bog ispuni obećanje koje mu je dao, te je uzeo inicijativu u svoje ruke i napravio sebi ogromne probleme. Tragičan primer pogrešne inicijative Izraelskog naroda je opisan u sledećem tekstu:
I uranivši ujutro počnu se uspinjati na vrh brda govoreći. "Evo uzlazimo na mjesto o kojem je govorio Jahve, jer smo zgriješili" A Mojsije rekne: "Zašto kršite zapovjed Jahvinu? Nećete uspjeti. Ne penjite se, da vas ne potuku vaši neprijateljif jer Jahve nije među vama"... Ali se oni prkosno penjahu prema vrhu brda, iako se ni Kovčeg saveza Jahvina ni Mojsije nisu micali iz tabora. Amalečani i Kanaanci koji su živjeli na onom brdu, spuste se, udare po njima i rasprše ih sve do Horne. (4. Mojsijeva 14:40-42, 4. Mojsijeva 14:44-45)
Bog im je prvo otvorio vrata, ali oni nisu hteli da idu. Kasnije su se predomislili i krenuli, iako sada vrata nisu bila otvorena za taj korak. U Božijem planu nije bilo vreme za to, ali su oni ipak hteli da urade ono što su zamislili. Rezultat toga je bio sledeći:
- Bog ih je prepustio njima samima, nije bio sa njima
- Morali su da rade u svojoj snazi, bez Božije pomoći
- Požnjeli su poraz, razočaranost i smrt
Bog blagosilja svoje planove s nama, a ne naše planove sa Njim. Da naučimo - neka bude volja tvoja - je najvažniji deo rada s Bogom. Ova istina je važna u našem ličnom životu s Bogom, naročito u pogledu onog dela koji Biblija naziva posvećenje. Menjati se, napredovati duhovno i karakterno, je nešto sasvim normalno za sve ljude. Živeti s Bogom podrazumeva ovu istinu kao jednu od najvažnijih. Božija reč nam nalaže da se posvećujemo. Reč ima par različitih značenja, ali ovaj aspekt je jedan od najpoznatijih i najvažnijih.
Veoma uobičajena reakcija u nama, kada postanemo svesni potrebe da se u nekoj oblasti promenimo, je da se trgnemo i da pokušamo sa nekom vrstom duhovne discipline da dođemo do pobede nad problemom. Iza tih koraka koje preduzmemo najčešće leži iskrena želja da budemo Bogu ugodniji ili jednostavno želimo da budemo drugačiji, bolji kao ljudi. Često puta podsvesno očekujemo vidljive rezultate nakon određenog vremena rada na tome. Ako se željeni znakovi promene ne pojave, često puta padamo u očaj i osećamo se razočaranima. Neretko izražavamo i razočaranost u Boga, jer smatramo da ne vidi našu želju i uloženi trud da bi došli do potrebne promene.
Svetim ga drži, jer on prinosi hranu tvoga Boga. Neka ti je svet, jer sam svet ja, Jahve, koji vas posvećujem. (3. Mojsijeva 21:8)
Božija reč isto govori da je Bog onaj koji nas posvećuje. Velika, a nama teško razumljiva istina je, da je nama nemoguće da postignemo bilo kakvu promenu koja će da nas učini boljim. Kao što nam je spasenje bilo nemoguće u našoj snazi, tako nam i posvećenje nije moguće samo našim snagama. Bog mora da učini ono što je potrebno kao stvarna promena u nama. Ovo ne znači da mi nemamo nikakve odgovornosti, već da treba da shvatimo da je sama promena Božije delo. Zbog nedovoljnog razumevanja ovoga često puta bivamo razočarani kad vidimo da naši napori ne donesu dovoljno rezultata. Ponekad molimo, postimo i na druge načine pokušavamo da dođemo do željene promene. To sve je samo po sebi dobro, ali promena ne dolazi automatski zato što to činimo. Sama promena je uvek Božije delo. U suprotnom mi bi sebi pripisali zasluge za našu posvećenost. Zato je važno da sarađujemo s Bogom kada On uzme inicijativu za potreban proces u nama, a ne da sami pokušavamo.
Jednom prilikom Bog mi je pokazao kroz naučavanje jedne osobe da je buntovnost problem s kojim se borim i koja je uzrok mojoj frustraciji i nedostatku radosti u mom hrišćanskom životu. Prva misao koja mi je došla je bila da postim i molim i tako će me Bog osloboditi. Međutim, govornik je rekao da to tako ne ide. Bio sam dosta razočaran tim objašnjenjem, ali sam ipak prihvatio ono što je on rekao. U njegovom savetu je bilo manje zahteva da ja uradim nešto, već mnogo više da se jednostavno podredim Božijoj volji u izvesnim situacijama koje će izazvati moju buntovnost Izgledalo je lakše ali je ustvari bilo teže, jer naša priroda nikad ne želi da se ponizi i podredi, ali zato uživa u tome da postigne nešto čime može da se hvali.
BOŽIJA ZAMISAO I NAŠ SAN
Postoje vakcine koje se dobijaju u preventivne svrhe, kako bi se sprečile bolesti koje mogu da nas zadese. Postoje i Božije vakcine koje mogu da spreče zarazne bolesti duše i duhovnog života. Jedan takav serum, mogli bi ga nazvati, jesu iskustva iz predhodno napravljenih grešaka i konflikta u našim životima. Drugi deo je da naučimo da budemo vođeni od Boga, jer Bog zaista ima plan za naše živote. Božija najveća želja za naše živote je da nas On rehabilituje i time ispuni svoju zamisao s nama, a ne da mi po našoj zamisli pokušavamo da uradimo velike stvari za Njega. Svako od nas je, kao osoba, Božiji dar ovom svetu. U skladu s našom osobom Bog je odredio svakom od nas ulogu u ovom svetu. Time su s Božije strane određena i dela koja On želi da kroz nas učini. Što se više tome predajemo, sa pouzdanjem u Božiju sposobnost da sve to ostvari, sve više ulazimo u Božiji plan i sve više nalazimo odmora za svoju dušu.
Jer, mi smo njegovo delo, stvoreni u Hristu Isusu za dobra dela koja je Bog unapred pripremio da ih činimo. (Efescima 2:10)
Radosna vest za svakog čoveka je da nas Stvoritelj, naš nebeski Otac, ljubi i vrednuje, bez obzira na naša dostignuća. Evanđelje Isusa Hrista ima silu da nas obnovi i vrati na onu originalnu poziciju koji nam je Bog dodelio kada je stvorio čoveka, a to je da budemo Njegovi saradnici u ovom svetu. Time nam je dao i mogućnost da budemo pobedonosni, a ne da stalno trpimo poraze uzrokovane osobinama naše stare, pale, grešne prirode. Božija najveća želja je da svakog od nas dovede u ono što je jedino za nas bilo određeno. Niko drugi ne može da zauzme nečije mesto u svetu. Bog ne stvara kopije, već samo originale. Zato je Bogu na radost i na slavu da svaku osobu spasenjem vrati u svoj plan i obnovom uvede u njenu specifičnu ulogu, koja joj je određena u skladu s jedinstvenim osobinama i darovima koje su joj date. Jednostavnim jezikom govoreći, svako od nas može da doživi da se u životu oseća "kao riba u vodi".
Svaki pokušaj da budemo bilo šta drugo od onoga što jesmo je osuđen na promašaj. Čak ako bi u očima ljudi u tome uspeli, u Božijim očima bi to bio samo promašaj. Zato je žalosno videti kako su ljudi stalno prisiljeni na uloge koje im nikada nisu bile namenjene. To stvara frustraciju, troši čoveka i potkrada životnu radost koju je Bog namenio svakom čoveku kada se osoba nalazi na svom mestu u životu. Svakako, ovo nije brzi kurs, već proces u kome ima žalosnih padova, promašaja i razočarenja. Ipak, ako nađemo svoj put, od Boga nam određen i dan, sve će voditi na dobro i na ostvarenje onoga što je Božija zamisao s nama i ujedno i naš životni san. Jedan od najtežih doživljaja za čoveka je da dođe do kraja života i tada shvati da nikada nije doživeo ostvarenje onog sna koji je u sebi nosio. Svako od nas u sebi nosi san. Nije samo Martin Luter King imao san. Svi ga mi imamo u sebi. On ne mora da bude te veličine i tako dramatične prirode, ali je svako od nas "trudan sa snom" koji celog života čeka na rođenje i ostvarenje.
UPOZNATI BOŽIJU ZAMISAO, RAZUMETI SVOJU DESTINACIJU
Često puta se prisutnost tog sna pokaže već u ranom detinjstvu. Dečija mašta o tome šta će biti kad porastu često je glas onog što je Bog zamislio s nama. Svi darovi koje ljudi imaju su Božiji darovi. Niko od nas nije ništa drugo nego korisnik Božijih darova, među kojima je život na prvom mestu. Život je Božiji dar nama, a šta mi sa životom uradimo je naš dar Bogu. Drugi najvažniji dar koji imamo na korišćenje jeste naša osoba. Niko drugi nije kao Ti! Postoji samo jedan primer takve ličnosti - svako od nas je unikat! Zato niko drugi i ne može da zauzme naše mesto, niti da ispuni onu ulogu koja je s nama zamišljena. Svako od nas je nezamenljiv, Bogu dragocen i vredan.
Negde u ranim tinejdžerskim godinama u meni su počele da se stvaraju dve slike, dve misli, dva sna. Svakim danom su bile sve jače i sve jasnije. Kada god bih mislio na budućnost, ove dve slike su bile nerazdvojan deo mog života. Osećaj radosti, smisla i ispunjenja bi pratio takva razmišljanja.
Nakon osnovne škole trebao sam da se odlučim za ono što ću biti "kad porastem" Pošto sam nisam dovoljno razumeo važnost ovih snova, a drugi to nisu zapazili, promašio sam u izboru. Išlo je dobro, ali sam u sebi i dalje čeznuo za onim što je bilo u meni, za mojim snom. Već na početku srednje škole počeo sam da shvatam da će se to sve najverovatnije i završiti samo kao san. Mali pokušaj sa moje strane da promenim školu je naišao samo na ubeđivanje nastavnice da je ovo moja stvar, jer mi dobro ide.
Međutim, obraćenjem od Boga sam na poklon dobio nešto što nisam nikada mogao da zamislim da će biti deo tog doživljaja - novi početak u životu. Danas, posle skoro trideset godina od tog dana, mogu da kažem samo jedno - san je postao stvarnost. Kakvog li razočarenja da se to nije dogodilo! Možda bi život bio vredan življenja i da se san nije ostvario, ali osećaj "ribe u vodi" nikada ne bi ispunio život. Jedan od odlučujućih koraka koji može da sačuva san i zaštiti ga od pogrešnog puta, jeste saznanje za čega nisam stvoren, znati šta i ko nisam. Treba da se usudimo da kažemo "ne" onom što nas izaziva, što nam se nudi, a ne poklapa se s našim snom. Ogroman broj ljudi danas iz egzistencijalnih razloga mora da prihvati takve ponude. Mnogi nikada nisu ni dobili šansu da dođu na svoj put. Mnogi, i kad su taj put našli, ne mogu da se otresu osećaja praznine u sebi. Razlog za to je što sva obdarenost i određenost nalazi svoju puninu jedino u službi onoga koji nam je sve to poklonio - u službi Bogu!
Čak i oni životi koji se ljudima čine kao najuspešniji u ovom svetu, znaju da budu puni frustracije i razočaranosti. Nekad zbog čiste inertnosti, nekad iz materijalnih razloga, ili pak skrivene potrebe da se dokažu, ljudi se ne usude da zastanu i da promene kurs svoga života.
Bog može i hoće da nam u tome pomogne. Bez obzira koliko je čovek opterećen prošlošću, koliko je razočaranost osvojila dušu, s Bogom postoji mogućnost za drugačiji i bolji život. Jer s Bogom nijedan san ne mora da ostane samo san. On koji nas je stvorio i pokazao koliko nas ljubi i vrednuje time što je svog Sina dao da plati cenu za naše otkupljenje, isti taj Bog ima sve resurse koji su nam potrebni da slobodni od svih dosadašnjih razočarenja, stignemo na cilj određen za nas.
I to dolazi od Jahve nad Vojskama, savjetom divnog, mudrošću velikog. (Isaija 28:29)
Kušajte i vidite kako dobar je Jahve: blago čovjeku koji se njemu utječe! (Psalam 34:9)
Isus ih pogleda pa im reče: "Ljudima je to nemoguće, ali Bogu nije, jer Bogu je sve moguće." (Marko 10:27)
DA, SA BOGOM ZAISTA POSTOJI ŽIVOT
POSLE RAZOČARENJA!
Za informacije kako i gde da naručite/kupite knjige Stojana Gajickog obratite se na: .
