Uvod
Mogućnosti da se danas napiše knjiga neuporedivo su veće nego ikada ranije. Kompjuteri to znatno olakšavaju. Mnogi se odlučuju da ga koriste, bilo da pišu i štampaju knjigu ili bloguju, i na taj način podele svoje misli s većom grupom ljudi. Svet je pun knjiga i mudri Solomon kaže: "Nema kraja sastavljanju mnogih knjiga, i mnogo čitanje umara telo." Isti stih u jednom drugom prevodu glasi: "... Znaj da je neizmerno mnogo truda potrebno da se napiše knjiga, i da mnogo učenje umara telo". (Prop. 12:12)
Pisanje je postalo trend više nego ikada ranije i, ako si iole neko i nešto, bar svoj blog imaš. Smatra se da važne osobe imaju nešto da kažu, a i ljudi su ponekad zainteresovani da to čuju. Povodi za pisanje mogu da budu različiti.
Kao prvo, zvanično istupanje bi moglo da se protumači da pisac želi da utiče na druge. Svaka osoba je posebna, te temi koju i drugi obrađuju može dodati svoj specifičan pogled na to.
Drugo, knjiga može da učini osobu poznatom i da njenom imidžu doda dimenziju respekta i potražnje. Takođe, kad neko napiše knjigu o nečemu, na neki način ljudi mogu da tu osobu smatraju i autoritetom u toj oblasti. Ugled može time da im poraste.
Treće, ako knjiga naiđe na dobre reakcije i dobro se prodaje, ili čak postane bestseler, onda može i finansijski da ojača kasu njenog autora.
A protiv toga retko ko danas ima išta da kaže. Unovčiti svoje talente, rekli bismo, nije ništa nedolično.
Zbog čega onda ja pišem ovu knjigu? Šta me motiviše, šta je pokretačka snaga u tome? Krenuću od treće tačke. Od knjiga do sada napisanih, nisam se obogatio. Pošto i ovu pišem za publiku u zemlji čija trenutna ekonomska situacija tera ljude da troše novac na važnije stvari, ne verujem da će ova knjižica to promeniti.
U pogledu druge tačke, bilo bi neskromno reći da sam potpuno oslobođen tašte slave ali, iskreno govoreći, nije mi to motivacija. Mogu odmah da priznam da nisam ekspert u ovoj oblasti, niti želim takav utisak da ostavim. Svestan svojih nedostataka i pogreški koje sam u životu pravio i još uvek ih pravim, ne želim da padnem u iskušenje da se knjigama izdižem na nivo koji mi ne pripada. Znajući ono što i apostol Pavle kaže: "Da me neko ne bi smatrao za više od onog što od mene vidi ili čuje" (2. Kor. 12:6), svestan sam lakoće upadanja u to iskušenje, pa mi je molitva da tako ne bude.
I na kraju, imam li ja nešto da kažem u ovoj oblasti, što je toliko specifično i do sada neobrađivano, te je ovakva knjiga stvarno neophodna? Odgovor bi i na to pitanje mogao da bude "ne" - i to bi ujedno značilo staviti ovde tačku i gotov posao. A ja, ipak, želim da nastavim da pišem. Verujem i nadam se da ne grešim.
Evo nekoliko razloga. Za skoro trideset i pet godina života s Bogom i rada u različitim hrišćanskim miljeima, zapazio sam da mi hrišćani uglavnom živimo kao i ostali svet. Volimo velike zvezde i divimo se takozvanim velikim ljudima, ponekad čak više nego i samom Bogu. Dolazimo u iskušenja, na koje nas Biblija upozorava, da ljude podignemo na pijadestal koji im ne pripada. Znamo i da se posvađamo i raziđemo zbog ljudskih imena i različitih stavova prema njima, iako je najveće ime Isus Hristos, Božiji sin, srž našeg verovanja i jedini temelj našeg jedinstva. Veliko je uvek privlačnije, uvek vrednije pažnje, iako kažemo da sitnice čine život.
Zbog tog mentaliteta, i u našim crkvama, često pravimo grešku da previdimo i da prezremo malo, te ponekad na nezdrav način uzdižemo veliko. Prevodimo knjige, većinom pisaca zapadnog sveta, čija se kultura i način razmišljanja umnogome temelje baš na ovakvim vrednovanjima. Oni postaju idoli i time se stvara nakaradno shvatanje da samo "velike propovednike" vredi slušati i čitati. Bez ikakve pomisli da sve sa Zapada, ili pak sve veliko, treba odbaciti, ja verujem da u svetu, naročito u Božijem carstvu, postoji potreba za manjim stvarima od big-meka i extra velike koka-kole. Pravi kulinari znaju da dobrom jelu nekad treba samo zrno pravog začina da bi mu dalo onaj posebni ukus! Isto tako većina nas zna i veruje da nije zlato sve što sija!
Tako je i sa ljudima. Svako od nas je zrno posebnog začina, koji je neophodan svetu. Nisu samo velike titule i velike zemlje od značaja za ukus čovečanstva. Svetu su potrebni i oni koje smatramo malenima, a u Božijim očima i te kako mogu biti veliki!
Odatle i želja da pišem o "malim čudima". Događaji u svakidašnjici, a ne na velikim konferencijama i tv-stanicama, s "velikim" imenima. Govorimo o čudima Božije brige, za nekog među mnogim običnim ljudima, ne samo na nedeljnom bogosluženju, već ono koje se dogodilo u utorak, pre podne, daleko od drugih očiju, ali pred očima onog kome je baš to malo čudo bilo potrebno da bi još jednom bio presvedočen o istinitosti Božijeg obećanja - da ako se On brine za vrapce i travu, da se onda brine za svako ljudsko biće, za svako svoje dete, i za mene.
I na kraju, pored toga što mi je iskrena molitva da knjiga bude nekome na ohrabrenje, želim reći da se nadam da će ona biti inspiracija drugima, da svoje svedočanstvo o Božijem "malom čudu" u njihovom životu napišu. Svedočanstvo da je Bog živ i aktivan u našoj zemlji, u našem narodu, u našim crkvama, u našim životima. Da, jednostavno svedočanstvo o tome da je Bog ono što On kaže da jeste - Otac svega stvorenog, pre svega onih koji se u Njega pouzdaju, bilo gde da živimo.
Za informacije kako i gde da naručite/kupite knjige Stojana Gajickog obratite se na: .
