9. Praznik senica

Dr Emil Dönges

"Praznik senica" bio je poslednji praznik u Jevrejskoj godini. Bio je to naročito radostan praznik. O njemu čitamo:

"Petnaestoga dana sedmoga meseca praznik je senica za sedam dana Gospodu... Kad saberete rod zemaljski, praznujte praznik Gospodu sedam dana; u prvi je dan odmor i u osmi je dan odmor. U prvi dan uzmite voća s lepog drveća, i grana palminih i grana s gustog drveća. i vrbe s potoka, i veselite se pred Gospodom Bogom svojim sedam dana... I pod senicama budite sedam dana..." (3. Mojsijeva 23:33-34)

"Praznik senica praznuj sedam dana, kad zbereš s gumna svojega i iz kace svoje. I veseli se na praznik svoj ti i sin tvoj i kći tvoja i sluga tvoj i sluškinja tvoja, i Levit i došljak i sirota i udovica, što budu u mestu tvojem. Sedam dana praznuj praznik Gospodu Bogu svojemu na mestu koje izabere Gospod, kad te blagoslovi Gospod Bog tvoj u svakoj letini tvojoj i u svakom poslu ruku tvojih; i budi veseo." (5. Mojsijeva 16:13-15)


"Praznik senica" je bio treći ili glavni žetveni praznik. On se nije odnosio samo na sakupljanje pšenice, već svih vrsta plodova, pa i voća i grožđa (Vidi 5. Mojsijeva 16:13). Vinograd i vinova loza je poznato znamenje za Izraelski narod. Tako čitamo već u Starom zavetu: "Da, vinograd je Gospoda nad vojskama dom Izraelov..." (Isaija 5:7). "Iz Egipta si preneo čokot, izagnao narode, i posadio ga. Okrčio si za nj, i on pusti žile, i zauze svu zemlju" (Psalam 80:8-9; vidi i Matej 21:33-46).

Poznato nam je iz proročkih knjiga Božje Reči, da je Izrael sada rasut, ali da će se kasnije opet okupiti u zemlji svojih otaca, i da će biti blagoslovljen. Da, taj narod kojega Bog sada naziva "Lo-Ammi" i "Lo-Ruchame", t.j. "Nije-moj-narod" i "Nije-pomilovana", opet će jednom nazvati "Ami" i "Ruchama", što znači: "Moj narod" i "Pomilo-vana" (Vidi Osija 1:1; Osija 1:23; Rimljanima 9:25). Tada će se ispuniti ono, što je naš Gospod rekao prilikom zadnje Pashalne večere sa svojim učenicima, pre nego što je postradao, da neće "više piti od ovoga trsova roda do onoga dana", kada ga bude pio s njima "posve novoga" u carstvu svoga Oca (Vidi Matej 26:29). To znači da će On tada sudelovati u veselju Izraelskog naroda; pošto je vino slika radosti.

I smokvino drvo je znamen ili slika za Izrael, koji se sada nalazi pod prokletstvom, ali kao što je Gospod obećao, ta će voćka opet procvetati i na temelju milosti Božje, opet će doneti svoj rod za Njega. Tek kada slikovito rečeno, bude pobrano voće i grožđe, a ne samo žito (vernici koji spadaju u Crkvu), tada će biti sabrani u nebeske hambare (Vidi Matej 13:30) i Izraelci, koji će prolazeći kroz velike nevolje, konačno doći do pokajanja i obraćenja. O tome je, kao što smo mogli videti, govorio "praznik nedelja", kao uzorni žetveni praznik. Tada će i oni prinositi Bogu stvarne plodove kroz Njegovu milost i tek tada će na zemlji biti slavljen stvarni "praznik senica".

O, kakvog li divnog i blagoslovljenog vremena za ponovno uspostavljeni Izraelski narod i sve nacije, koje će se tada pokloniti pod Hristovo vladalačko žezlo) čak će i uzdisanje prirode doći svome kraju, i ona će doživeti oslobođenje. "Da će se i sama tvar oprostiti od ropstva raspadljivosti na slobodu slave dece Božje" (Rimljanima 8:21).

Još u davnim vremenima mogli su se čuti radosni pokliči u Jeruzalemu na "praznik senica", koji su bili neopisivo snažni. Judejski istoričar Josip Flavije je pisao da su se radosni pokliči u Jeruzalemu, koji su izlazili iz hiljade grla, mogli se na daleko čuti. To je bila svetleća tačka, poslednji i najsvečaniji praznik u godini, koji je trajao punih osam dana.

Naročiti trenutak radosti i veselja nastupio bi u trenutku, kada je prvosveštenik na "posljednji veliki dan praznika" krenuo da sa zlatnim krčagom zahvati vode na izvoru Siloahu i krenuo je uz stepenice i u hramskom predvorju prelio vodu uz svirku truba u srebrnu posudu, a vino u drugu posudu, te ih oboje počeo izlivati na oltaru. Voda i vino govore o blagostanju (ili životu) i radosti, koja će zavladati pod Hristovim carskim žezlom, kada Izrael bude prihvatio očekivanog Mesiju, kao što je prorok nagovestio: "I reći ćeš u ono vreme: Hvalim te, Gospode, Jer si se bio razgnjevio na me, pa se odvratio gnjev tvoj, i utešio si me. Gle, Bog je spasenje moje, uzdat ću se i ne ću se bojati, jer mi je sila i pesma Gospodin Bog, on mi bi Spasitelj. S radošću ćete crpsti vodu iz izvora ovoga spasenja. I tada ćete reći: Hvalite Gospodina, glasite ime Njegovo, javljajte po narodima dela Njegova, napominjite da je visoko ime Njegovo. Pojte Gospodinu, jer učini velike stvari, neka se zna po zemlji. Klikuj i pevaj, koja sediš u Sionu, jer je Svetac Izraelov velik posred vas." (Isaija 12).

Sa kakvim tužnim osećanjima je Gospod slave morao učestvovati u "prazniku senica", znajući da ga Jevreji nameravaju ubiti i odbaciti, te da ga ne žele uzeti sebi za kralja. Apostol Jovan je za čudo nazvao taj praznik "Jevrejski praznik" a ne više "Praznik Gospodnji", kao što se nazivao u Starom zavetu (Jovan 1:1-2 i dalje). Isus je bio obećani Mesija i Davidov sin koji je trebao dovesti Izrael u naročito blagoslovljeno stanje, ali Izrael u Njemu nije video lepote, da bi Ga poželeo. Radi toga On je otišao "ne javno nego kao tajno" (Jovan 1:10) na taj praznik. On se nije mogao radovati kao drugi. Ah, kako bi On to i mogao? Taj praznik je nagoveštavao divna vremena kada će se On uzvisiti u njihovoj sredini kao Svetac Izraelov, ali ljudi su se na tom prazniku pretvarali i glasno uzvikivali, iako su u njihovim mračnim srcima kovali planove, kako bi Ga ubili, pošto su Ga mrzeli.

I tada je došao zadnji dan "veliki dan praznika", kada je radost i vika pomahnitalog naroda dosegla svoju kulminaciju. "U poslednji veliki dan praznika stajao je Isus i vikao: 'Ko je žedan, neka dođe k meni i pije!'" (Jovan 7:37).

U kakvoj oštroj suprotnosti se nalazi poziv Gospoda slave svakom pojedincu: "Ko je žedan, neka dođe k meni i pije!" Mnoštvo je glasno uzvikivalo i slavilo, oni su posmatrali izlivanje vode i vina na oltar, i slušali su o tome kako je sveštenik govorio o zahvatanju vode iz izvora života", ali oni su bili toliko zaokupljeni svojim slavljem, da čak nisu ni primetili, da upravo njima nedostaje vode, i da su oni udaljeni od pravog izvora spasenja, te da trpe duhovnu žeđ. U kako skupocenom odnosu sa tim primerom stoji Gospodnji poziv!

Izrael kao nacija još uvek nije prišla toj spasavajućoj vodi života. Oni još nisu pili s tog izvora, i biti će odbačeni, sve dok se ne obrate. Ali oni koji su iz Izraelskog naroda uzverovali u Onoga kojeg su ljudi odbacili, oni su postali Božjom decom (Vidi Jovan 1:12). Bog je Njega uzvisio i postavio za Spasitelja Sina Božjega. Oni su primili Svetoga Duha, baš kao što je Gospod obećao na prazniku senica: "Koji Me veruje, kao sto Pismo reče, iz njegova tela poteći će reke žive vode" (Jovan 1:38). I Jovan tome još nadodaje: "A ovo reče za Duha kojega posle primiše oni koji veruju u Ime Njegovo; jer Duh Sveti još ne beše na njima, jer Isus još ne beše proslavljen" (Jovan 1:39).

Tako su vernici pojedinačno i celokupno postali stanom Svetoga Duha, koji je došao poslan od proslavljenog Hrista, dok je Izrael zbog svoje nevere bio stavljen po strani. Svi vernici su primili život i radost i potoci blagoslova izlaze iz svih onih koji su zapečaćeni i ispunjeni Svetim Duhom. To smatramo kao prednost svih vernih hrišćana.

Približava se trenutak kada će slikoviti "praznik senica" naći svoje ispunjenje za Izrael u Njegovom carstvu, i to je njegovo pravo značenje. Čim Hristova nebeska nevesta napusti ovaj svet i uzdigne se ka nebu u Očev dom (Jovan 14:3; 1. Solunjanima 4:17), tada će Božji Duh dotaknuti Izraelove mrtve kosti i pozvati ih u život i odvesti ih u zemlju otaca (Vidi Jezekilj 37).

Najpre će se povratiti u Kanaan pojedini jevreji iz dva plemena, koji su sačinjavali Judino carstvo,(1) i to još u neveri, bez prave spoznaje greha i bez pokajanja i obraćenja. Oni još nisu iz dubine srca zavapili k Bogu poput Psalmiste: "Smiluj se na me, Bože, po milosti svojoj, i po velikoj dobroti svojoj očisti bezakonje moje. Operi me dobro od bezakonja mojega, i od greha mojega očisti me... Izbavi me od krvi, Bože, Bože, Spasitelju moj, i jezik će moj glasiti pravdu Tvoju." (Psalam 51:1-2; Psalam 51:14).

Da, na Izraelu leži krvni greh i to daleko veći, nego što ga je učinio car David. Oni su odbacili svog Mesiju i Cara i pribili ga na krst uz reči: "Krv Njegova na nas i na decu našu." (Matej 27:25).

Tek kada se Izrael bude iz srca pokajao i obratio se Onome, kojega su proboli, tek tada će Bog izliti vodu na žednoga i potoke na suvu zemlju", a iz samog Jeruzalema, ispod praga novog hrama, poteći će potok. Biti će to reka života i blagoslova za narod i zemlju i za sve narode i zemlje na svetu (Isaija 44:3; Jezekilj 47).

Tada će Izrael opet, ali u potpunijoj radosti nego ranije slaviti praznik senica u zemlji otaca. Stanovaće pod senicama, slaviti i hvaliti divne puteve i Božje namisli, kojima ih je On vodio u Svojoj dobroti i vernosti. Vodio ih je i kroz veliku pustinju u kojoj su stanovali pod šatorima i u kolibama (Vidi 3. Mojsijeva 23:43), kako bi ih doveo u obećani mir i slavu.

Ali i to vreme Izraelovog odmora i slave u 1000 godišnjem carstvu doći će svome kraju, iako će to biti dug i veoma dragocen period. Ali to se ne odnosi na nebeski Sabat odmora i slave u koju će Bog jednom dovesti sve one koje je On pozvao iz vremena raznih "perioda"(2) pozivajući ih iz ljudstva i iskupivši ih. Znači da su oni od uvek na zemlji pripadali Njegovom narodu. Svi oni će na novoj zemlji i u novom nebu zauvek uživati u neopisivoj sreći, okupljeni oko Boga.(3)

Čini nam se da je osmi dan "praznika senica", koji je ujedno i prvi dan nove sedmice (uskrsnuće Gospoda Isusa je takođe zbilo na osmi dan, ili "u prvi dan sedmice" (Marko 16:9). To je izvanredna slika o radosnom, večnom stanju na novoj zemlji i u novom nebu.

O toj beskrajnoj slavi stoji zapisano: "I videh novo nebo i novu zemlju, jer prvo nebo i prva zemlja prođoše, i mora više nema. I videh sveti grad, novi Jeruzalem, gde silazi od Boga s neba, pripravljen kao zaručnica, ukrašena svomu zaručniku. I začuh veliki glas s prestolja gde govori: 'Evo Božjega šatora među ljudima, i stanovat će s njima, i oni će biti Njegov narod, i sam će Bog biti s njima (njihov Bog). I otrt će Bog svaku suzu s njihovih očiju, i više ne će biti smrti, ni tuge, ni vike, ni boli ne će više biti, jer prvo prođe'. I reče Onaj, koji sedi na prestolu: 'Evo sve novo činim'. I reče mi: 'Napiši, jer su ove reči verne i istinite'. I reče mi: ' Svršilo se. Ja sam alfa i omega: početak i svršetak. Ja ću žednome dati iz Izvora vode života zabadava. Ko pobedi, ovo će baštiniti, i bit ću mu Bog, i on će biti moj sin!" (Otkrivenje 21:1-7).

Ovde nam Bog kroz svog Apostola pruža opis večnog stanja stvari, kada će na kraju svih Božjih putova sa ljudskim rodom i svojim izbavljenima sve izneti na videlo. Tada će se ispuniti Hristovo posredničko delo u vidu Stvoritelja i Izbavitelja, Sudije pa i Cara. On će sve podrediti svojoj vladavini, a tada će predati svoje carstvo Bogu "da bude Bog sve u svemu" (1. Korinćanima 15:28). Novo nebo i nova zemlja već će postojati, a prvo je već prošlo. Sve što se bude nalazllo u Božjoj prisutnosti, biće blagoslovljeno, a izbavljeni će uživati u tim blagoslovima i neprolaznoj slavi.

Ono što je Bog već u početku zamislio i odlučio, to jest, da živi među ljudima i da boravi u njihovoj sredini, to će se konačno i ostvariti. O tom prebivalištu čitamo: "Evo Božjeg Šatora među ljudima, i stanovaće s njima, i oni će biti Njegov narod, i sam će Bog biti s njima (njihov Bog)" (Otkrivenje 21:3).

Kako je to divno! Bog će za uvek prebivati među ljudima. Tu se neće više raditi samo o pojedincima ili o narodima, iz kojih su naravno unapred izdvojeni svi zli ljudi. Bog neće boraviti samo među Jevrejima ili nekim drugim narodom, već "među ljudima". To su izbavljene osobe iz svih vremena i naroda.

Ali u središtu svih izbavljenih, koji se ovde uopšteno nazivaju "ljudi", Crkva Hristova će imati naročiti položaj, koji će zadržati u sve veke vekova. Crkva je taj "Božji šator" o kojem je prorok govorio: "...pokaza mi sveti grad Jeruzalem gde silazi s neba od Boga" (Otkrivenje 21:10). Čitamo da je taj nebeski grad ujedno i zaručnica. "Dođi, pokazaću ti zaručnicu, Jagnjetovu ženu" (Otkrivenje 21:9). Znači da će Bog živeti u središtu svih izbavljenih iz svih vremena. Njegovo prebivalište, Njegov šator je nebeski Jeruzalem ili Crkva.

Ako pogledamo unazad i pomislimo na Adama u vrtu Edenu, onda opažamo da Bog nije mogao ostati kod njega, ili boraviti s njim. Čovek je u svojoj nevinosti stajao pred odlukom, da li za uvek želi biti poslušan Bogu, kako bi Bog mogao ostati uz njega i kod njega prebivati. Ali čovek nije položio ispit, i Bog nije mogao prebivati zajedno s grešnikom.

Nakon pada u greh, Bog je dao ljudima obećanje da će doći drugi čovek, Gospod sa neba. "Poslednji Adam", ili "drugi čovek"(4) je trebao doći da bi slomio zmijinu moć, jer ona je zavela prvog čoveka na greh. I kao što je smrt došla u svet kroz greh, isto tako je kroz smrt greh opet morao napustiti svet. Ali onaj koji je zmiji zgazio glavu, Njega je zmija ujela za petu (1. Mojsijeva 3:15).

Da li je čovečanstvo poslušalo Božja obećanja? Ne, ono je nastavilo živeti grešnim životom i hteli su se na zemlji udobno osećati - ali bez Boga. Samo o Enohu čitamo da je hodao sa Bogom, ali Bog nije mogao stanovati kod njega, pa ni kod Noja "propovednika pravde" (Vidi 2. Petrova 2:5). Bog nije s njim mogao boraviti, a niti svet kroz njega utešiti.(5) Bog je, naprotiv, u njegovo doba zbog umnožavanja bezbožnosti morao uništiti sav ljudski rod. Samo Noje i njegova porodica našli su zaklon za spasenje, koje im je pripravio Bog da bi se mogli spasiti pred sudom. - Ni kasnije ljudi nisu marili za Boga i nisu čeznuli za Njegovom blizinom. Šta više, hteli su biti nezavisni od Njega i sagradili su Vavilonsku kulu. Posledica toga je bila, da su im se pobrkali jezici i ljudi su se razdvojili u pojedine narode - jezike.

Kasnije se Bog otkrio ocu Avramu. On ga je izabrao, kako bi on postao ocem jednog naroda, koji će biti Božjim narodom, i za kojega će moći reći: I nastavat ću među sinovima Izraelovim, i bit ću im Bog" (2. Mojsijeva 29:45). "I namestit ću stan Svoj među vama, i duša moja ne će mrziti na vas. I hodit ću među vama, i bit ću vam Bog, i vi ćete biti moj narod" (3. Mojsijeva 26:11-12). I stvarno, u izvesnom smislu je Bog stanovao i u izraelskoj sredini. Božja blizina se nalazila u svetlećem stubu "Šehinohu", koji se spuštao na Šator od sastanka, a kasnije i na hram, te stajao nad kovčegom Zaveta. To je bio Božji šator ili Božje slavno prebivalište.

Ali kao što smo već videli na veliki "dan pomirenja", put u Svetinju nad Svetinjama gde se nalazio oblak, nije bio otkriven niti otvoren. Tek u 1000 carstvu će Gospod biti u središtu Izraela, među Svojim spasenim i posvećenim narodom. Neće se više zastirati, kao što smo već ranije čuli (Vidi Jezekilj 48:35).

To znači da će Izrael u 1000 godišnjem carstvu biti narod odvojen od ostalih naroda na zemlji, a u njihovoj sredini boraviće sam Bog. Ali ni u Izraelu kao narodu se neće u potpunosti ostvariti Božje večne namere i namisli. One će doći do punog izražaja i ispunjenja tek u Crkvi.

Od kako je u potpunosti izvršeno delo izbavljenja i Sin Božji seo s desne strane Bogu, kao uzvišeni Čovek, koji je uzvišen nad svim silama, Bog okuplja Svome Sinu nebesku nevestu iz svih naroda na zemlji. Ujedno je ta nevesta i "duhovna kuća", "sveta Crkva", Božji stan "stan Božji u Duhu" (Vidi 1. Petrova 2:5 i Efescima 2:21-22).

Crkva je Božji šator i to ne samo na određeno vreme na zemlji, već u sve veke vekova, za celu neograničenu večnost.(6)

I kada se ispune sve spasavajuće Božje namisli sa čovečanstvom, kada prvo bude prošlo, i sve novo postalo, kada sve žetve i berbe budu sabrane: žito, voće i grožđe; kada svi izbavljeni iz Izraela tokom Starog i Novog zaveta budu kao spašeni ljudi uz ostale spašene, koji su odvajkada, kako pre Starog zaveta, kao i iz vremena milosti i kasnije, naročito u vreme 1000 godišnjeg carstva pridobijeni iz ljudskog roda, oni će za uvek biti kod Boga. Kod Njega će boraviti oni koji su sa Isusom Hristom u Duhu sačinjavali radosno i živo jedinstvo. Božji Šator će biti u središtu svih spašenih iz svih vremena: "Evo Božjeg šatora među ljudima, i stanovat će s njima, i oni će biti Njegov narod, i sam će Bog biti s njima (njihov Bog)". (Otkrivenje 21:3).

U pogledu te večne radosti u slavi Božjoj, kojoj se već sada možemo radovati u nadi (Vidi Rimljanima 5:2), kada se u granama voćaka i u palminim granama na prazniku senica počnu očitovati i odražavati naše harfe i venci pobede, tada će se zaoriti razdragane pesme:

Zemlja i nebo će zvati,
slavu i hvalu će Mu dati.

O kako će se pesme oriti,
i Isusa Hrista prizivati!


Stvarno će to biti blagostanje za sve spašene, koji su kroz preporod postali sudionicima božanskog života. Oni će biti za uvek sa Bogom, koji je svetlo i ljubav. Ništa neće moći ometati njihovo zajedništvo. Ali Božja blizina i zajedništvu nije samo za Crkvu Božju, već za sve spašene od početka sveta, iako je Crkva kao "Božji šator" u središtu blagoslovljenih ljudi u naročito divnom položaju kojeg će i zadržati. Kako je dragoceno čitati: "Evo Božjeg šatora među ljudima, i stanovat će s njima, i oni će biti Njegov narod, i sam će biti s Njima (Njihov Bog)". To znači da u tome imaju udela svi spašeni, i da će Bog sa Svojim "šatorom" ostati za svagda u njihovoj sredini. I tada će se ispuniti reči pesme:

U večnoj Aleluji,
zaboravit ćemo na zemaljske nevolje.


Ali ni to još nije sve! Dalje čitamo: "...i Bog će otrti svaku suzu sa njihovih očiju" (Otkrivenje 1:17). Stvarno, kakvog li završetka svih Božjih putova sa čovečanstvom! Kakvog li "praznika senica" i žetvenog dana na kraju zemaljskog vremena i čovečanstva! Ne samo da će se za svagda odstraniti sve zlo i sve zemaljske tegobe od spašenih, već će biti otrta i svaka suza. O tome stoji zapisano: "...i više neće biti smrti, ni tuge, ni vike, ni boli ne će više biti" (Otkrivenje 21:4). A tko je taj, koji će otrti svaku suzu? Sam Bog! To je veoma dragocena spoznaja, da će to On sam učiniti.

Da, Bog će Svojima dozvoliti da u večnosti promatraju plodove svojeg trpljenja na zemlji. On će ih utešiti na taj način, što će im otkriti puninu Svoje mudrosti i ljubavi, pomoću kojih ih je vodio dok su na zemlji plakali i tugovali. On će nam otkriti ono što nam se ovde činilo mračnim. Ako smo Njegovom milošću verovali u Božju providnost, da baš ako i sve ne razumemo, pošto su Njegove misli više od naših misli, i Njegovi putevi viši od naših putova, onda ćemo u blagoslovljenoj večnosti sve shvatiti i razumjeti. Tada ćemo Mu prinositi hvalu i slavu za sve ono što je On učinio sa nama i kako nas je vodio.

Na "praznik senica", Izraelci su u svojoj blagoslovljenoj zemlji zahvalno razmišljali o vremenu, dok su u pustinji stanovali u kolibama. Mi ćemo u večnosti sa svim spašenima iz svih vremenskih razdoblja slaviti i hvaliti Boga zbog Njegove dobrote, vernosti i mudrosti. Zahvaljivaćemo Bogu da nas je On za vreme našeg boravka na zemlji tako divno nosio i vodio.

Temelj tog večnog zajedništva, radosti i hvalospeva, sačinjavaće svakako čin izbavljenja. Da nas proslavljeni Gospod i Spasitelj nije radi nas pretrpeo smrt na krstu, i tamo na samrti uzviknuo: "Svršeno je" ili ispunjeno je", Onda On ne bi mogao ni kasnije uzviknuti: "Svršilo se" (Otkrivenje 21:6), nakon što je na temelju izbavljenja stvoreno novo nebo i nova zemlja, I Bog će živeti u središtu izbavljenih u sve veke vekova. Ovaj poslednji Gospodnji uzvik na kraju vremena, ili u početku večnog stanja, bio je jedino moguć na temelju onog uzvika sa krsta.

Nakon što je Gospod slave još nadodao da je On Prvi i Poslednji, Početak i Svršetak, On je rekao: "Ja ću žednome dati iz izvora vode života zabadava. Ko pobedi, ovo će baštiniti, i bit ću mu Bog, i on će biti moj sin" (Otkrivenje 21:6; Otkrivenje 21:17).

Ovi stihovi sadrže dve važne izreke, koje želimo pobliže razmotriti. Ovde Gospod govori o "žednome" i o "pobedniku". Bog je onaj koji budi čežnju duše ili njenu žeđ. U početku osoba traži oproštenje greha i mir sa Bogom. Tada dolazi želja za duhovnim uzrastom i posvećenjem, a nadalje za zajedništvom sa Bogom, i neprekidnom radošću u Gospodu. Bog se brine za potrebe duše, koja nalazi oproštenje i mir kroz veru u Njegovo savršeno i besplatno spasenje u Isusu Hristu, Njegovom Sinu. Vernik raste i jača u unutrašnjem biću kroz spoznaju Božje milosti i Njegove istine. Umnožava se i mir i radost u Svetom Duhu, ali za vreme boravka na zemlji, ne može se ispuniti cilj njegovih želja. Tek kod Gospoda će se u potpunosti ispuniti čežnja naše duše. Apostol je rekao: "ne kao da bih već postigao ili već savršen bio; ali nastojim, ne bih li ga uhvatio, jer je i mene uhvatio Hrist Isus... Trčim k biljezi, k nebeskoj nagradi, kojoj me Bog zove u Hristu Isusu" (Filipljanima 3:12-14). I Psalmista je žudeo za Bogom, iako se on još nije mogao radovati dubokim duhovnim blagoslovima kojima se raduju verni hrišćani, pošto su oni preporođeni. On je zapisao: "Žedna je duša moja Boga, Boga živoga, kad ću doći i pokazati se licu Božijemu?" (Psalam 42:2). A na drugom mestu je govorio Bogu u molitvi: "A ja ću u pravdi gledati lice Tvoje; kad se probudim, bit ću sit od prilike Tvoje" (Psalam 17:15). Toj žeđi i čežnji pravednika za samim Bogom i Spasiteljem kao izvorom spasenja, sreće, blagoslova i radosti odgovara božansko obećanje. U gore navedenim rečima o večnom stanju stvari ili večnom blagostanju vernika Bog govori: "Ja ću žednome dati iz izvora vode života zabadava". On ne kaže: Ja ću mu dati "vode". Ne, već On kaže! "Ja ću žednome dati iz izvora vode života zabadava" (Otkrivenje 21:6). A taj izvor vode života izvire u Njegovoj neposrednoj blizini i prisutnosti, iz Njega samoga.

U potpunom skladu sa tim obećanjem o večnoj slavi, čitamo i reči koje je Gospod izgovorio "u poslednji veliki dan praznika" senica u Jeruzalemu: "Ko je žedan, neka dođe k meni i pije!" (Jovan 1:37). I stvarno, pravednici svih vremena su priznavali: "...svi su izvori moji u Tebi" (Jovan 17:7). I tek kad se nađemo tamo kod izvora, i to ne samo u duhu, već i u stvarnosti, i budemo kod Boga u novim probraženim telima, onda će se ispuniti ove reči:

Sve su naše želje ispunjene,
naše čežnje su sad' ostvarene!


A sada dolazimo do drugog obećanja koje važi za pobednike. Kao što nam je poznato, i kao što je upravo bilo rečeno, mi se još ne nalazimo na cilju sreće i večnog blagostanja, nego se tek nalazimo na putu u tom pravcu. A taj put nas vodi kroz svet i pustinju. Putnik na ovom svetu prolazi kroz razne opasnosti i kušnje, a Sotona i greh mu se svakodnevno suprotstavljaju. O našem Spasitelju i našem ugledu čitamo: Iz potoka će na putu piti, i za to će podignuti glavu" (Psalam 110:7). Radi toga On neće posustati, već će savladati Njegove neprijatelje i biti će pobednik, jer On će piti iz potoka zajedništva sile i ljubavi, a taj potok izvire iz srca Boga Oca i iz njega poteče. Isus je živeo "...o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih" (Matej 4:4). Dok je boravio na zemlji mnogo vremena je sprovodio u molitvi. Molio se u jutro, uveče, a ponekada i celu noć: "...i provede svu noć na molitvi Božjoj" (Luka 6:12; vidi i Marko 1:35; Marko 6:46). On je svaki dan dozvoljavao Bogu da ga On vodi, u svemu je bio poslušan. I zato On "sede s desne strane Božjega prestola" (Jevrejima 12:2).

Mi s naše strane pobeđujemo kroz Gospoda i sa Njim. Mi čitamo o izbavljenima koji su u vreme velike nevolje ušli u mir Božji: "I oni ga (Sotonu) pobediše krvlju Jagnjeta i rečju svoga svedočanstva" (Otkrivenje 12:11). A vernim mladićima apostol Jovan je napisao: "Pisah vam, mladići, jer ste jaki, i Reč Božja u vama stoji, i nadvladaste nečastivoga" (1. Jovanova 2:14). Naš Spasitelj je pobedio našeg neprijatelja na krstu: "... i razoružavši poglavarstva i vlasti, izvede ih smelo na ugled, pobedivši ih u njemu" (Kološanima 2:15). On je i svet za nas pobedio. On nas hrabri i dovikuje nam: "... ne bojte se, jer ja nadvladah svet" (Jovan 16:33). Ako radosno upremo naš pogled u Njega, našeg Spasitelja i poslušno Ga sledimo, onda ćemo i mi biti pobednicima. "Ali u svemu ovome pobeđujemo Onoga radi koji nas je ljubio" (Rimljanima 8:37).

Kao pobednici prolazimo ovim svetom i ovom pustinjom, jer kroz Njega i u Njemu imamo pobedonosni život, a ne život poraza; kao što stoji zapisano:

"Blago onima kojima je sila u Tebi, i kojima su u srcu putevi Tvoji! Idući dolinom plačevnom, pretvaraju je u izvore, i dažd je odjeva blagoslovima. Idu zbor za zborom, javljaju se pred Bogom na Sionu Gospode Bože nad silama! Usliši molitvu moju, Bože Jakovljev." (Psalam 84:5-8)

U pismu zajednici u Laodikeji, Gospod Isus je rekao: "Ko pobedi, dat ću mu da sedi sa mnom na mome prestolu, kao i ja što pobedih i sedoh sa svojim Ocem na Njegovu prestolu" (Otkrivenje 3:21). U pogledu večnog prebivališta sa Bogom i kod Boga na novoj zemlji i u novom nebu stoji zapisano: "Ko pobedi, ovo će baštiniti, i bit ću mu Bog, i on će biti moj sin" (Otkrivenje 21:7). Da, kao izbavljeni kroz Hrista i s Njim povezani i kao pobednici kroz Njega i s Njim, biti ćemo naslednici Božji i sunaslednici Hristovi. Za uvek ćemo naslediti mir i slavu, i biti uz našeg Gospoda Isusa u Božjoj prisutnosti. On će biti naš Bog, a mi Njegov narod i Njegov stan.

Dragi čitatelju, ako si ikada bio istinski žedan za oproštenjem greha i ako si našao mir i večni život u Isusu Hristu, Sinu Božjem, koji je trpeo radi naših greha na krstu i podneo sud Božji, onda ćeš i ti čeznuti da kroz Njega pobediš ovaj svet i da budeš i više od pobednika. Neka bi svi spašeni u milosti i sili Gospodnjoj išli ovim svetom i služili na Njegovu čast. O kada bi svi u sili novog života i Svetog Duha žurili napred ka divnom cilju kako bi s Njim želi rod i primili nasledstvo na veliki večni "praznik senica".

Kako se već o radosti Izraela u Carstvu, koje je samo slika one večne sreće, nalazi zapisano u prorocima: "Tako one koje iskupi Gospodin neka se vrate i dođu u Sion pevajući, i veselje večno neka bude nad glavom njihovom...", i kad se o Božjem veselju u 1000 godišnjem carstvu kaže: "Gospod Bog tvoj, koji je usred tebe, ...radovaće ti se veoma, umirit će se u ljubavi svojoj, veseliće se tebe radi pevajući" (Isaija 51:11; Sofonija 3:17), koliko će tek veća i uzvišenija biti sreća izbavljenih u večnosti, i kako će se tek radovati boravku u središtu svojih izbavljenih iz svih vremena i naroda na novoj zemlji i na novom nebu!

Tako nam praznici Gospodnji u Izraelu ukazuju na konačni cilj svih Božjih puteva sa Svojim narodom i na konačni rezultat i potpunu žetvu Njegovog savršenog izbavljenja, to jest večno i blagoslovljeno zajedništvo sa Bogom. To nas dovodi do toga, da Ga trebamo večno proslavljati!

Sretno smo se uspeli,
ovim strmim putem.
Ali muke i znoj su se,
potpuno isplatile.

Požuri se sad i ti,
nemoj više čekati.
Gospod će nam pokloniti,
više no što možemo shvatiti!

Beleške:

^1 Za vreme pisanja ove knjige još nije postojala zemlja Izrael. Tada se tek postepeno formirao politički pokret pod nazivom Cionizam, koji je imao za cilj da ponovo osnuje Jevrejsku državu u Palestini. Nakon završetka Drugog svetskog rata, došlo je godine 1948. do osnivanja države Izrael. U tim zbivanjima vidimo početak i ispunjenje proročanstva iz Jezekilj 37. Uz glasni zveket su se počele približavati mrtvačke kosti, ali to se dešavalo u neveri: "... ali duha ne beše u njima" (Jezekilj 37:8). To znači da oni još nisu oživeli kroz Duha Božjega. Pošto se u 37. poglavlju prorok Jezekilj govori o celom Izraelu (stih 11), možemo zaključiti da će do potpunog ispunjenja tog proročanstva tek doći, kada se okupe i u zemlji otaca i ostalih deset plemena, o čijem mestu boravka se za sada ne može ništa pouzdano reći.

^2 Postoje razna "vremena" ili "periodi", koja trebamo razlikovati. Bog deluje u različita vremena i na razne načine On sprovodi svoje namisli u ljudskom rodu. 1. Možemo govoriti o periodu nevinosti do isterivanja iz raja (1. Mojsijeva 1:28 - 3:24); 2. O periodu savesti do potopa (1. Mojsijeva 3:24 - 7:23); 3. O periodu ponovnog protivljenja (1. Mojsijeva 8:20 - 11:9); 4. O periodu obećanja (1. Mojsijeva 12:1 - 2. Mojsijeva 19:6); 5. O periodu od davanja Zakona na Sinaju do krsta Hristovog (2. Mojsijeva 19:8 - Matej 27:31); 6. O periodu milosti ili sakupljanja nebeske neveste t.j. o sadašnjem vremenu (Jovan 1:17 - Rimljanima 11:25 ili 1. Solunjanima 4:17); 7. Period ponovnog obnavljanja Izraela (Rimljanima 11:26-27; Otkrivenje 12:1 i dalje) i uspostavljanje 1000 godišnjeg Hristovog carstva na zemlji. Podela na "vremenske periode - razdoblja" može se vršiti i po drugim gledištima, ali prema njima nemamo sedam perioda.

^3 Crkva će tada biti Božji šator među ljudima (Vidi Otkrivenje 21:3).

^4 1. Korinćanima 15:45-47.

^5 1. Mojsijeva 5:29; Noje znači "Uteha", ali prava uteha je došla tek kroz Hrista. On je prava "Uteha" i "Tešitelj", kao što i danas Jevreji nazivaju očekivanog Mesiju (Luka 2:25 i Jovan 14:6). "A ja ću moliti Oca, i dat će vam drugoga Utešitelja..."

^6 Kada se Gospod Isus rastajao od Svojih voljenih na zemlji, On im je obećao Svetoga Duha ili "Duha istine" i to za večnost, jer On je rekao o Njemu: "... da bude s vama u zauvek... jer u vama stoji i u vama će biti" (Jovan 14:16-17).
"Ideal: Isus Hrist, za kojim svi teže. On se žrtvovao za celo čovečanstvo."
- Karl Marx

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1801
Ukupno: 2602594
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/donges/009.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.