19. Rođendanska molitva
Na trideset i osmi rođendan, 8. novembra 1927. molio sam ovu molitvu: "Gospode, učini da budem čovek po Tvom srcu."
Rad je izbledeo, stvari koje su pre toga izgledale važne nestale su, sve što me je pre zanimalo poprimilo je drugorazredni značaj, a moj unutrašnji život pred Bogom postao je jedino vredan. I dok sam tako koračao tamo-amo po svojoj radnoj sobi, toga dana sam neprestano molio u Duhu: "Gospode, učini da budem čovek po Tvom srcu."
Uvideo sam, kao nikada pre, da rad što sam ga radio, knjige koje sam pisao, propovedi koje sam držao, mnoštvo sveta koje se okupljalo, postignuti uspesi koje sam postigao ne predstavljaju ono najvažnije; najvažniji je život što sam ga živeo, misli koje sam mislio, svetost srca, pravednost na delu; jednom rečju: moja transformacija, preobražavanje kojom postajemo slični Hristu.
I setio sam se nekih reči, s novim i dubljim značenjem negoli ikada ranije, i srce mi je zavapilo od boli i čežnje za takvim iskustvom. "Da spoznam njega" (Fil. 3:10); "Hrist u vama" (Kol. 1:27); "... nego živi u meni. Hrist" (Gal. 2:20); "Po volji Božjoj svagda življaše Noje" (1. Moj. 6:9); "Poživje Enoh jednako po volji Božjoj" (1. Moj. 5:22). Zar ne mogu i ja to ostvariti. Ne vredim li u očima Božjim više od svog rada i onog što posedujem? Bog je hteo mene, a ne samo moju službu.
Zatim me je Bog pozvao u molitvu, molitvu koja će me učiniti čovekom po njegovu srcu. A ovo su bile moje molbe: "Gospode evo mojih ruku; posvećujem ih Tebi. Neka nikada ne dodirnu ono što ti ne bi hteo da dodirnu, ni da urade nešto što je protiv Tvoje slave. Evo i mojih nogu; posvećujem ih tebi da nikada ne idu tamo gde ti ne bi bio. Evo, Gospode, mojih očiju. Neka nikada ne gledaju nešto što bi žalostilo Tvog Duha. Neka moje uši nikada ne slušaju nešto što obeščašćuje Tvoje ime. Neka se moja usta nikada ne otvore da kažu što ne bi bilo po tvojoj volji. Neka moj um nikada ne zapamti ni misao koja bi zamagljivala osećaj Tvoje prisutnosti. Neka moje srce ne poznaje ni ljubavi ni osećaja koji nisu od Tebe. Amin!"
Video sam da je Bog zahtevao moju nepodeljenu pažnju. Sve drugo mora zauzeti drugorazredno mesto. Prijatelji, mili i dragi, dom, novac, posao - sve, pa makar to bilo legitimno, sasvim na svom mestu - sve treba dati prednost Hristu. Moja nepodeljena pažnja mora biti danju i noću Njemu posvećena. Prvo Bog! Takav stav moram imati prema Njemu. Samo tada će biti u stanju da me blagoslovi. Samo tada ću moći zadovoljiti Njegovo srce ljubavlju. Uvideo sam, naime, da u mojim odnosima s Bogom ne sme ništa stati između nas. Kao što muž treba biti na prvom mestu kad je u pitanju ljubav njegove žene, tako i Bog treba biti na prvom mestu u mom srcu. Kao što nijedan brak ne može biti srećan ako supruzi svoju nedeljivu ljubav uskrate jedno drugom, tako isto moje zajedništvo sa Bogom može biti potpuno samo onda kad On ima moju nepodeljenu pažnju. On hoće da svu svoju pažnju usredsredim na njega.
Ono što je tražio od mene toga dana, to isto traži od svakoga. Da li mu možda poričemo Njegovo pravo? Ima li išta na ovom svetu vredno one pažnje koju On zahteva? Može li se prava radost naći izvan Boga? Mogu li nas usrećiti materijalna dobra? "Ako iko i obiluje, njegov život nije ipak osiguran njegovim imanjem" (Lk. 12:15). Bog nas je stvorio za sebe. On želi prijateljstvo i zajedništvo. Ići neprestano s Njim posred obesnog i izopačenog naraštaja, u svetu koji nema potrebe za odvojenim životom, životom Duha Svetoga, u svetu kojem je bog sotona - ići kao što su išli posvećeni Brajnerd (Brainerd) i anđeoski Flečer (Fletcher) dok su još bili ovde, živeći kao došljaci i stranci u svetu koji je razapeo našeg Gospoda - to je Njegov plan i Njegova Namera s nama. Pa kako bismo onda mogli podneti da Ga razočaramo, te tako promašimo Njegovu potvrdu, priznanje.
Bog hoće da budemo sasvim Njegovi. Postavlja se pitanje: da li sasvim pripadamo Isusu Hristu? Da li smo sasvim Božji? Zapamti: ne devedeset i pet posto, nego sto posto. U potpunosti predani Bogu. Stoga zatražimo od Njega da nas rastavi od sveta, od naših rođaka i naših domova, od svega onoga što se podrazumeva pod "telom", kako bismo oslobođeni od svega mogli Njemu posvetiti svoju nepodeljenu pažnju. Ima mnogo toga u telu što je zakonito i samo po sebi opravdano. Hoćemo li se radi carstva nebeskoga odreći i onoga što je legitimno, zakonito, ako bi naša jevanđeoska služba to zahtevala. Hoćemo li se odvojiti od naših milih i dragih, čak i na duže vreme, kako bismo bili sasvim Božji? Možemo li se njegovom milošću tako izdići iznad tela, da nam Isus preko svog Duha, koji boravi u nama, bude dostupan, osposobljujući nas da budemo sasvim njegovi i da mu zahvalnim srcem kličemo: "Isus zasićuje"? On me je tome naučio, i na to mislim kad govorim: biti sasvim Božji, pripadati potpuno Isusu Hristu, postati "čovek po Božjem srcu."
Biti dakle čovek po Božjem srcu znači staviti Boga na prvo mesto, ići s njim svakog trenutka, ne učiniti nešto što bi ga oneraspoložilo, ne dozvoliti nešto što bi ga ražalostilo, živeti životom praktične pravednosti i svetosti pred Njim, posvetiti mu svu svoju pažnju i neizmerno ga ljubiti.
Seti se da je David bio čovek po srcu Božjem. Ako je David i nakon svog pada mogao biti takav čovek, zašto to ne bismo mogli i mi? "Ali Danilo naumi da se ne skrvni" (Dan. 1:8). Mi treba da nešto odlučimo, a Bog će dati snagu da to ostvarimo. Tako, naime, postajemo slični Hristu, a to je najveći Božji plan s nama, to jest da budemo slični njegovom Sinu. Biti hrišćanin već deset godina, a ne biti ništa više sličan Isusu nego u vreme obraćenja - tragedija je! Ima ih koji su tek pre šest meseci spašeni, a sličniji su Hristu negoli oni koji su na putu već šest godina. Samo oni koji provode mnogo vremena u Njegovoj prisutnosti mogu postati Njemu slični. Samo oni koji mu posvećuju svoju nepodeljenu pažnju doista će Ga upoznati.
Da bismo dobili od Boga ono najbolje, moramo mu dati ono najbolje što imamo. Da bismo postali ljudi po Njegovom srcu, moramo mu posvetiti svu svoju pažnju. Da bismo pobedili, moramo se predati. Da bismo živeli, moramo umreti. Da bismo primili, moramo dati.
O, koliko svežine u takvom životu, koliko radosti u zajedništvu s Bogom! S tim se na zemlji ništa ne može meriti. Svi uspesi, sva postignuća sveta ne bi mogla to nadoknaditi. On je "ljiljan u dolini,", "sjajna zvezda Danica", "ruža saronska", "zastavnik između deset hiljada", "sav je ljubak" (Pesma nad pesmama). Prijatelji nikada ne mogu značiti toliko. Čak nas i naši najbliži razočaraju. Novac donosi svoje breme, a slava svoju gorčinu. Ali Bog nas usrećuje. Bog nikada ne donosi razočaranje. Hoditi s njim najslađa je stvar na svetu. Znati da je sve u redu, da nema ničega između, da nikakav crni oblak greha ne sakriva Njegovo lice! O, to je zaista nebo!
Stoga molimo, nastojmo i živimo: "Gospode, učini me čovekom po svom srcu."
