Život Jovana Banjana

Biografija

Detinjstvo, obraćenje i početak službe

John Bunyan (1628-1688)Jovan Banjan (John Bunyan, 1628-1688) se rodio u selu Elstau udaljenom jednu englesku milju od grada Bedforda.

Roditelji su mu bili od najnižeg staleža, prezreni od drugih. Otac mu se bavio kotlarstvom pa je isti zanat izučio i njegov sin Jovan. Banjan sam kaže: "Rod moga oca spadao je među najniže i najprezrenije, zato ne mogu kao drugi da se hvalim slavom svoga roda."

U periodu u kome je on živeo bilo je više čuvenih i visoko obrazovanih ljudi kao što su bili: Milton, Drajdn (Dryden), Bakster (Baxter), Ouen (Owen), Hay (Howe), Henri Mur (Henry Moore), itd. Kada pomislimo da su svi oni bili visoko obrazovani ljudi, a Jovan Banjan nije završio nikakvu školu, ipak moramo da priznamo da je on bio najveći genije među njima, i da njegova dela vrše najveći i najkorisniji uticaj još i danas.

Iako su mu roditelji bili siromašni i prezreni, ipak su svog sina slali u školu gde je naučio da čita i piše. Ali, ubrzo je zaboravio sve što je tamo naučio. To on sam priznaje kao svoju veliku sramotu.

Sećajući se svog detinjstva i mladosti on kaže: "Živeo sam bez Boga na svetu, po vladaru vazdušnih sila po duhu koji sada dejstvuje u sinovima nepokornosti." (Ef. 2:2). "Nalazio sam radost u zamki đavolovoj, koji me je živog zarobio da činim njegovu volju." (2. Tim. 2:26). Bio sam pun svake nepravde, tako da sam nadmašio čak i najgore mladiće u psovanju, laganju, proklinjanju i ruženju Božijeg imena."

Dok se drugi sećaju svoje mladosti sa nekom milinom, Banjan je morao sa velikom žalošću i tugom u srcu da misli na to doba kada je bio udaljen od Boga i provodio svoj život u nepravdi i bezbožnosti.

Izgleda da su se njegovi roditelji bojali Boga te su u tom duhu odgajali i svoga sina. Zato ga Bog u svojoj velikoj blagodati nije ostavio da propadne u svom grehu, nego ga je tražio dok je još bio mlad. U snu su ga proganjali zli duhovi i đavoli, kojih nije mogao da se oslobodi. Kada je bio budan obuzimao bi ga strah od pakla i večne propasti. Kad mu je bilo 9-10 godina, znao je usred igre sa drugovima da postane jako potišten, i tada bi poželeo da nema pakla ili da on postane Satana da može druge da muči, jer po njegovom shvatanju Satana je bio samo tuđi mučitelj.

Njegova savest je postajala sve okorelija i za kratko vreme je postao kolovođa sve nepravde i bezbožnosti. Telesne strasti su pobedile i da nije Božija milost učinila u njemu čudo obraćenja, propao bi kao najgora skitnica i propalica. Iako je bio tvrdog srca i pomisao na Boga mu bila mrska i odvratna, ipak je govorio Bogu: "Idi od mene jer neću da znam za puteve tvoje." (Jov 21:14). Ali Bog ga nije ostavio bez svetla. Kad god bi video da oni koji se zovu hrišćanima čine greh i bezakonje, uplašio bi se i stresao. "Nije mi milo da umre bezbožnik, nego da se vrati bezbožnik sa svoga puta i bude živ." (Jezek. 33:11).

Kada nije pomogao nemir u srcu, Bog je počeo da osvaja Banjanovo srce svojim sudovima i milošću. Jednom je pao u more i zamalo što se nije udavio. Drugi put je pao s broda i samo Božijom milošću bio spašen.

Kad mu je bilo 18 godina otišao je u vojsku i učestvovao u napadu na Lester u maju 1645. protiv kralja Karla I. Kada je bio određen za stražu zamenio ga je njegov drug. Neprijateljski metak je ovoga ranio u glavu od čega je ubrzo umro. Banjan je na to rekao: "To je istovremeno bio Božiji sud i Božija milost; ali ni to me nije probudilo iz sna greha, nego sam bio još tvrđi protiv Boga i užasno sam grešio, ne mareći za spasenje." Iako je Banjan bio veliki grešnik i pijanica, bludnik nikad nije bio. On sam o tome kaže: "Nisam se sam sačuvao od greha bludnosti, već me je Božija milost sačuvala od toga."

Posle pada Lestera, Banjan se oženio, iako mu još nije bilo ni 19 godina. Uzeo je devojku siromašnih, ali vernih roditelja. U miraz mu je donela samo dve knjige dubokog pobožnog sadržaja koje joj je na samrti ostavio njen otac. Rado je čitao te knjige i voleo je da sluša svoju ženu kako mu priča o svom ocu i njegovoj veri u Boga. Kroz čitanje tih knjiga i zbog uticaja svoje žene, osetio je potrebu da popravi svoj svakodnevni život. Počeo je da odlazi u crkvu dva puta dnevno. Pevao je i vršio sve obrede kao i drugi. Ali zaboravio je da mu treba očišćenje greha, pa je i pored te pobožnosti ostao u grehu kao i drugi. Na kraju je zapao u takav fanaticizam da se sa dubokom pobožnošću klanjao svešteniku, oltaru i svemu što je pripadalo crkvi. Sveštenika je smatrao za veoma blaženog i svetog čoveka, pa makar ovaj i provodio svoj život u grehu. Glavno je bilo to što se zvao sveštenik.

Prva sumnja u pogledu spasenja njegove duše bila je čudna. Čitajući Sveto pismo, pronašao je da je Izrailj bio jedini Božiji narod, i kad bi on mogao da dokaže da je od krvi Izrailjevog naroda, onda bi lako mogao da se spase. Pitao je svoga oca za poreklo njegovog roda i kad je saznao da nije od Izrailjskog naroda, ožalostio se i prestao da se nada spasenju. "Pored svega toga" piše on, "nisam poznavao opasnost greha. Nisam razumeo da će me greh upropastiti ako ne budem u Hristu, ma kako bio pobožan."

Jednom je slušao propoved o nesvetkovanju dana Gospodnjeg - nedelje. Mislio je da je cela propoved upućena protiv njega, jer je strastvenim divljim igrama rušio dan Gospodnji. Tada se po prvi put probudio. Došao je kući sa teškim teretom na duši. Posle podne je već zaboravio na osećanje svoje duše i ponovo otišao na igralište. Usred igre začuo je glas sa neba kako mu govori: "Hoćeš li da ostaviš svoje grehe i pođeš u nebo, ili ćeš da zadržiš svoje grehe i odeš u pakao?" Sa užasom se zaustavio u igri i pogledao prema nebu. Činilo mu se da vidi Gospoda Isusa kako se zgraža nad ovim i drugim njegovim zlim delima.

Odjednom je jasno sagledao svoje grehe, ali Satana je odmah došao i lukavo mu govorio da za njega nema spasenja, jer je svojim velikim gresima tako rasrdio Boga da ne može nikako da mu oprosti.

Činilo mu se da je stanje njegovog života potpuno beznadežno: bilo da ostavi greh, bilo da ostane u njemu, svakako mora da propadne, te se zato odlučio da ostane u grehu, i da ga još više uživa.

Sada je imao samo jednu želju, da što više uživa slast greha, pre nego što dođe na mesto propasti. (Jer. 2:25, Jer. 18:12). To je trajalo više od mesec dana, ali telesno uživanje nije moglo da zadovolji njegovu dušu. Greh, u koji grešnik nemarno propada ne može nikada da zadovolji i nasiti dušu! Valaamova magarica je opomenula lakomog proroka. Tako je i Banjan prošao. Njega je pokarala jedna bezbožna žena, koja mu je rekla da tako bezbožnog i pokvarenog čoveka nije nikad srela i da bi on svojim psovanjem mogao da pokvari svu omladinu grada.

Pokaran od bezbožne žene Banjan se posramio, i zaželeo u duhu da ponovo bude dete, da bi ga otac ponovo učio da govori bez psovanja i kletve. To karanje je urodilo blagoslovom, jer je Banjan prestao da psuje i kune, tako da se i sam čudio kako može lepo da govori i bez psovke. Ali Gospoda Isusa još nije imao u srcu.

Tada se sreo sa jednim siromašnim ali vernim čovekom koji je znao divno da svedoči o Gospodu i o Svetom pismu. Počeo je da čita Sveto pismo i to sa posebnim uživanjem. Jedino ga nisu zanimale poslanice apostola Pavla za koje sam govori: "Bio sam još u neznanju. Nisam poznavao svoju staru prirodu, ni potrebu za spasenjem u Hristu Isusu."

Čitanje Svetog pisma je promenilo njegov spoljašnji način života, jer je počeo da traži pravednost kroz zakon, nastojeći da drži sve zapovesti. Ali njegov mir, koji se temeljio na delima zakona više puta ga je izneverio, i doneo mu mnogo tuge i žalosti u srce. Hteo je bez opravdanja kroz milost da vodi čist i svet život, a zaboravio je na Reč Gospodnju koja kaže: "Bez mene ne možete ništa činiti." (Jn. 15:5). Njegovi susedi su ga hvalili čudeći se kako je promenio svoj život, zbog čega je on bio naročito ponosan.

To je trajalo godinu dana. Banjan piše o tom vremenu: "Nisam poznavao ni Hrista, ni Njegovu milost, ni veru, ni nadu, i da sam u takvom pobožnom stanju umro, ipak bi mi duša propala." Njegova savest je počela da se budi. Počela je da ga grdi što nedeljom zvoni u crkvi samo zbog ličnog zadovoljstva. Morao je i to da ostavi. Kroz celu tu godinu nije mogao da se odrekne igranke jer mu je ona bila veliko uživanje. Pored svega toga, ipak je mislio da Bog mora da bude potpuno zadovoljan sa njim zbog njegove dobrote.

"Ja nesrećan čovek," govori Banjan, "sve to vreme bio sam u potpunom neznanju o Gospodu Isusu Hristu, i nastojao sam da svojom snagom zadovoljim Božiju pravednost, i propao bih zauvek da mi Bog nije bio milostiv."

Pored njegove lične oholosti, pretila mu je opasnost zbog toga što su ga drugi hvalili. Satana je lukava zver koja pokušava da dokaže čoveku da su razni crkveni običaji novo rođenje, te se mnogi prevare tim đavolskim lukavstvom i večno propadnu.

Gospod ga je izbavio iz tih zamki na čudan način. Banjan je kao izgubljena ovca pošao svojim putem, ali milostivi Gospod ga je tražio i našao. Gospod ima mnogo načina na koje privlači k sebi izgubljenu dušu!

Po Božijem proviđenju Banjan je jednom poslovno otišao u Bedford. Čuo je u jednoj ulici kako neke žene razgovaraju o duhovnom životu. Jako ga je začudilo kad je čuo kako živo razgovaraju o novom rođenju, o delovanju Božije milosti u njihovim srcima, o lukavstvu i propadljivosti njihovih srca, o tome kako ih je Gospod Bog svojom ljubavlju milostivo našao, i putem kakvih obećanja iz Božije Reči su se obratile Bogu, te kakvu radost i utehu sada uživaju u svojim dušama. Pričale su i o svojoj grešnosti i o pokvarenosti svojih srca, bojeći se svoje sopstvene pravednosti koju su nazivale "krpama zgaženim na putu" i da je u svojoj pravednosti nemoguće stati pred Božije lice. Banjan je uvideo da su te žene našle nov život. Tako su milo govorile o Svetom pismu da još nije čuo nijednog sveštenika da tako propoveda, i na njima se jasno videlo blaženstvo njihovog duhovnog života. Srce je počelo da mu podrhtava i duhovne oči su mu se otvorile. Koliko god je bio pobožan nije nikad čuo propoved i govor o novom rešenju, nije nikad poznavao utehu Božije Reči, ni Božijih obećanja, kao ni lukavstvo i izopačenost svoga pokvarenog srca.

Sad je uvideo da nije spašen. Na poslu je često mislio o njihovim rečima i često je odlazio u zajednicu dece Božije - žedan kao košuta žive vode - Božije istine i pravde. (Ps. 42:1,2). Božija Reč je počela sve više da deluje na njega. Što je više čitao to je više žedneo za Božijom pravdom i istinom. U njegovom duhu se otkrio novi život, i ništa nije moglo da ga odvrati. Našao je blago - dragoceni biser. Uvideo je svoju slepoću i bezbožnost u kojoj je ranije toliko bio pobožan.

Čim se upoznao sa onima koji ljube Gospoda, ostavio je svoje najmilije prijatelje koji nisu hteli da pođu sa njim tim novim putem. Satana je nastojao da ponovo ugasi to novo svetlo koje je Gospod zapalio u njegovom srcu. Podigao je veliku buru iskušenja protiv njega da bi ga opet potčinio svojoj moći. Banjan još nije bio utvrđen u nauci Svetoga pisma, zato ga je svaki vetar krive nauke ljuljao. U to vreme je došao do nekoliko spisa lažne i opasne nauke sekte Rentera.(1)

Oni su uživali potpunu slobodu tela, i ugađali svojim telsnim zahtevima i strastima. Na taj način su zaveli mnoge, čak i one koji su bili jako pobožni. Tako se na žalost zapleo u tu sektu i taj pobožni čovek kroz koga je Banjan uzverovao. Popuštajući svome telu, čovek je toliko duboko pao da je na kraju odricao i Boga i dušu. Banjan je bio mlad, a nauka Rantera privlačna - ali Svevišnji nije dao da Banjan propadne. Molio se: "Gospode! Ja sam nerazuman, ne umem da raspoznajem put istine i laži, zato me nemoj ostaviti u mojoj slepoći. Ako je ta nauka od Boga, ne daj da je zanemarim. Ako je od Satane, ne daj da u nju zapadnem." Gospod je u svojoj milosti uslišao njegovu molitvu, te je brzo uvideo bezbožnost renterske nauke. Ko se ne oslanja na svoju mudrost već čeka na Božije vođstvo, ko ima Gospoda za svog vođu u mladosti, taj neće biti zaveden, nego će srećno nadvladati sve lažne nauke telesnosti.

Blago čoveku kome Reč Božija osvetljava put! Kome je Biblija kompas na uzburkanom moru ovog sveta, taj se neće nikad izgubiti. Banjan nije bio obrazovan čovek, nije bio vešt u verskim stvarima. Zato mu je bilo od velike koristi što je celim srcem prionuo uz Sveto pismo. Božija Reč nas čuva od uticaja lažne nauke, ona nas izbavlja iz satanske zamke telesnog uživanja. Kada nam dođu krive nauke bilo koje crkve ili sekte, kad na nas navale strasti našeg tela, stavimo sve na kamen Božije Reči i odbacimo sve što se protivi Božijoj nauci. Neka se Biblija sama tumači kroz vođstvo Božijeg Duha i molitvu.

Sada je Banjanu Sveto pismo bilo jako dragoceno. Poslanice apostola Pavla mu nisu više bile dosadne, ali čitajući sam, opet je zapao u sumnju. Nije shvatio značaj vere i nije mogao da razlikuje između vere koja spasava i vere koja čini čuda. Mnogi veruju da ih je Gospod spasao, ali ne primaju dar vere da čine čuda. (1. Kor. 12:8-9). Čovek može da bude spašen bez takve vere ali bez spasavajuće vere ne može. Banjan je video da njegova vera ne čini čuda pa je počeo da se dvoumi nad samim sobom, ne znajući da li je veran ili nije. Satana ga je kušao u vezi vere govoreći mu: "Ako imaš veru, učinićeš neko čudo - ako ne učiniš čudo nemaš vere."

Jednoga dana dok je bio na putu od Elstoa u Bedford, Satana ga je nagovorio da isproba svoju veru. Na putu se nalazila bara i došlo mu je da kaže bari da se osuši. Ako ga voda posluša i bara se osuši, ima veru, ako ne, nema veru. Već je hteo da kaže: "Osuši se!" kad se setio da mora prvo da zamoli Gospoda pa tek onda to učini. Kad mu ni posle molitve nije bilo jasno šta da radi, ostavio je to za drugi put. Dok je tako sumnjao, posmatrao je radost vernog naroda sa velikom žudnjom. Tada je nastojao da stupi u crkvu među decu Božiju, ali i tu ga je neprijatelj varao govoreći da za njega nema više milosti, da on ne može da pripada vernom narodu, itd. Od te njegove sumnje izbavio ga je Gospod kroz reči evanđelja po Luki 14:22-23, koje govore: "Mesta još ima." Te reči su ga toliko utešile i ohrabrile da više nije nikad sumnjao u to da li ga je Isus primio ili nije. Znao je da je i njemu Gospod pripremio mesto.

Kada se oslobodio tih sumnji, bio je opet kušan na drugi način. Otac nebeski na razne načine poučava svoj narod, pokazujući mu da ne može ništa svojom silom i da mora potpuno da se osloni na Njega. Banjan piše o tome: "Nisam bio bez svojih iskušenja - iskušenja od Satane, iskušenja u mom srcu, od mojih prijatelja i telesnih poznanika, ali hvala Bogu, Gospod me je izbavio iz svih tih napasti, i pokazao mi naglu smrt i dan strašnoga suda." Satana je bacio mnogo vatrenih strela na njega. Bog je dozvolio mnoge napasti na svoje izabrane sluge da bismo mi videli njihovu veru i pobedili ne klonuvši u svojim iskušenjima. Sam Gospod je bio kušan da bi nama koji prolazimo kroz iskušenja, mogao da pomogne.

Jedne nedelje se naročito utešio. Slušao je propoved na tekst Pesme nad pesmama (Pes. 4:1-4). "Lepa ti si draga moja, lepa ti si." Propovednik je naročito podvukao reči: "draga moja." Dalje tačke o kojima je govorio bile su: 1) Da je Crkva, kao i svaka spašena duša Hristova draga, ako i nema prave ljubavi. 2) Hristovu ljubav ne može ništa zameniti u životu čoveka. 3) Svet pazi na Hristovu ljubav. 4) Hristova ljubav prema spašenoj duši kada se nađe u nevolji. 5) Hristova ljubav je jednaka kako na početku tako i na kraju. Na Banjana je najviše uticala četvrta tačka u kojoj je propovednik između ostalog rekao: "Ako je to tako da je spašena duša Hristova draga i onda kad doživljava razna iskušenja, onda budi sigurna, svaka dušo koja padaš u razne nevolje i onda kad već misliš da je Gospod sakrio svoje lice pred tobom, da si ipak Hristova draga."

Taj dan je za njega bio dan radosti. Neprestano su mu u ušima odzvanjale reči: "Ipak si Hristova draga." O tome piše: "Primio sam tu reč koja je tako milo i radosno zvučala u mom srcu - ti si moj i ništa te neće rastaviti od moje ljubavi."

Posle toga Banjan je bio miran i radostan u Gospodu, ali iskušenja nisu prestala. Bio je kušan na razne načine i mučen u sebi. On piše: "Mesec dana posle te utešne propovedi, na mene su nasrnule mnogo veće bure i talasi. Prvo mi se približio duh ruganja i huljenja protiv Boga, Hrista i Svetoga pisma." U njegovom srcu je došlo do sumnje da li postoji Bog. Ko zna da li je Sveto pismo istinita knjiga? Dalje mu je došlo pitanje: "Zar muslimani, kojih ima toliko, ne znaju put u nebo, ako postoji? Zar samo mi, šaka vernih da budemo spašeni a svi drugi da propadnu?" Kada je čitao poslanice apostola Pavla pomislio je: "Ko zna da možda Pavle, budući tako mudar, nije druge varao?"

Bio je mučen takvim gadnim kušnjama od jutra do mraka, i to opisuje ovako: "Mnoge druge i silne napasti na mene navališe." Nemajući mira, došao je do zaključka da ga je Bog ostavio i predao na tako grozne muke. Bio je u iskušenju da ruži Gospoda. Već je zamišljao da je opsednut demonima. Činilo mu se da je kao Saul odbačen od Gospoda Boga. (1. Sam. 15:26, 1. Sam. 16:14). U tim mukama je poželeo da bi bilo bolje da je pas ili konj nego li nesrećni čovek o kome Reč Božija govori: "Bezbožnici su kao more uskolebano koje se ne može umiriti i voda njegova izmeće nečistoću i blato. Nema mira bezbožnicima veli Bog moj." (Isa. 57:20).

To neprijatno stanje je potrajalo čitavih godinu dana, ali Gospod nije dozvolio da se Banjan vrati u svet i u blato greha. redovno je išao na Bogosluženja, ali u njima nije nalazio nikakve radosti. Propovedi kao i čitanje Svetog pisma nisu nimalo uticali na njega. Misli su mu uvek bile rastresene. Tako je bilo i u molitvi.

To njegovo stanje ga je teralo da se više približi Bogu i da traži Njegovu milost. Njegova nada je bila potkrepljena kroz Reč Božiju: "Ubeđen sam naime, da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sadašnjost, ni budućnost, ni sile, ni visina, ni dubina, niti kakvo drugo stvorenje, ne može rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem." (Rim. 8:38-39). Već je naučio napamet neke stihove iz Svetog pisma i oni su ga mnogo hrabrili. "Hoćeš li otsele vikati k meni: Oče moj, ti si vođ mladosti moje?" (Jer. 3:4). Takvi stihovi iz Svetog pisma su mu bili kao najbolji prijatelji koji ga neprestano podstiču na dobro. Iako je ovo teško stanje dugo trajalo, Bog nije ostavio Banjana. Objavio mu se svojom milošću, oprostio mu je grehe i izbavio ga od te napasti.

U to vreme Bog je podigao jednog vernog propovednika i pastira. Zvao se Džon Giford (John Gifford)(2), koji je kroz propovedi i učenje mnogo utvrđivao Banjana. Naučio je od njega da ništa ne prima za istinu ako to Bog ne posvedoči kroz Svetoga Duha. Zato je Banjan kasnije isticao u svojim propovedima da ljudi ništa ne primaju kao istinu što ne bi bilo u skladu sa Božijom voljom, i da uvek mole Boga da im pokaže da li je ono što čuju kad se propoveda prava nebeska istina. Sada je njegova duša išla od jedne Božije istine do druge, i bilo mu je sve tako jasno, milo i dragoceno. Hristos mu je postao dragocen od vitlejemskih jaslica pa sve do Njegovog drugog slavnog dolaska.

Razne nauke koje su se onda širile uvodile su Banjana u veće razmatranje Božije Reči. Sam kaže: "O prijatelji, vičite k Bogu da vam objavi Isusa Hrista; nikoga nema koji bi vas mogao učiti kao On." Gospod mu je otkrivao mnoge istine koje su ga najpre uznemiravale, tako da ga je nekad mučio teret greha, sve dok ga Gospod ne bi opet poškropio svojom krvlju i dao mir i pokoj. On govori o tom vremenu: "Sada mi se sigurnost spasenja zapečatila zlatnim nebeskim pečatima. Kako bih sada želeo da bude sudnji dan i da već mogu da uđem u Božiji mir." Jednom mu je došlo do ruke tumačenje Pavlove poslanice Galatima od Martina Lutera, iz koga je video da je i Luter prolazio kroz takve duševne borbe. To je dobro uticalo na njegov duhovni život, jer je to tumačenje dolazilo kao iz njegovg srca.

Tako je Banjan uživao mir i sve veću radost u Gospodu - ne misleći da ga Gospod time priprema za još jači talas napasti i iskušenja. Uskoro je bio iznenada zahvaćen burom nevolja. Dolazio je u naročito iskušenje da proda Hrista za stvari ovoga sveta. Takva pomisao je za njega bila strašna, jer je znao da ne sme da se odrekne Hrista. Nekad je neprijatelj sa velikom silom navaljivao na njega vičući: "Prodaj Isusa! Prodaj Ga!" Banjan se hrabro borio i odbijao Satanu mislima: "Neću Ga prodati ni za hiljade svetova!" Jednom je ipak popustio u svojim mislima, i to je Satana odmah iskoristio da ga žestoko napadne, ukazujući mu na to kako je Juda prodao Hrista. Tada je Banjan opet bio kao ptica koju je lovac ranio iz puške. Bio je usamljen - kao da je izgubio spasenje i da zato mora odmah da propadne. Toliko je slabo čovečije srce. Ko može da shvati dubinu naše propadljivosti i pokvarenosti? Ko može razumeti Satanino lukavstvo i nagovaranje?

Ali, u to vreme je i Božija Reč jako uticala na Banjana. Gorele su mu u duši ove reči: "Da ne bude ko bludnik ili nesvet kao Isav, koji je za jedno jelo prodao svoje prvorodstvo. Znate, naime, da je on kasnije, kada je želeo da nasledi blagoslov, bio odbijen, jer ne nađe mesta pokajanju, iako ga je sa suzama tražio." (Jev. 12:16-17). Činilo mu se da je on kao Isav, i nekoliko meseci se mučio pod tim teretom, dok mu odjednom kao iskra nebeska rasvetli srce reč koja glasi: "Krv Sina njegova Isusa Hrista čisti nas od svakoga greha." (1. Jn. 1:7). To je bila reč u najbolje vreme, i kao što je već hiljade hiljada umirila i dovela na Hristove grudi, tako je i Banjanovo srce utešila, ali samo za kratko vreme. Jer posle malog zatišja Banjan je opet osetio strahotu greha. Činilo mu se da je počinio greh koji ne može da se oprosti, (Mk. 3:28-29), i da ga je Bog zauvek odbacio.

Setio se Davida da je i on sagrešio i da mu je bilo oprošteno, ali se ubrzo setio da je David zgrešio protiv zakona, ali on siromah, protiv evanđelja i Posrednika, zato što je prodao Spasitelja. "Ah, samo je jedan greh koji ne može da se oprosti," mislio je Banjan, "zar to moram biti ja koji sam ga počinio? O, nesrećni čoveče!" Ta misao ga je dovodila do ludila. U ušima su mu užasnim glasom odzvanjale reči: "Znate da je potom odbačen!" Pored toga morao je da gleda kako se drugi greju u Božijoj ljubavi, radujući se u svom spasenju, iako nisu bili bolji od Njega.

Divna obećanja Svetoga pisma su svetlela kao sunce, ali ne da njega greju, nego da u njihovoj svetlosti vidi blaženstvo drugih, kojima je Bog milostivo delio blagoslov. Video je da Bog ima u svojim rukama sve slasti kojima daruje svoje izabrane, ali ujedno da na njih dopušta i svakojake nevolje kroz koje bi se ponizili, a ne da bi se predali grehu. Pustio je da padnu: Davida, Jezekilja, Solomona i Petra, ali ne u pakao, nego da bi ih ponizio i opet učinio srećnima i blaženima. Kroz takvo razmatranje Božije Reči Banjan je postao još jadniji, jer je sebe stalno upoređivao sa Judom koji je prodao Hrista i koji nije našao oproštenje.

Da bi izišao iz tog stanja počeo je da razmišlja o tome da neće biti nikakvog suda, a ukoliko ga bude da mu svakako neće uteći i zato je najbolje da ni o čemu više ne misli. Ali hvala Bogu, Banjan nije mogao nigde da nađe mira svome srcu, već samo u Bogu. Shvatio je da neprijatelj pokušava na sve načine da odvrati duše od Hrista i da ih upropasti, te zato nije prestao da se moli, iako mu je neprestano odzvanjalo u ušima: "Kasno je!"

U to vreme mu je u ruke pala knjižica u kojoj je pisalo kako je otpao od Gospoda Frančesko Spijera(3). O toj knjižici Banjan govori: "Bila je mome umornom duhu kao so na ranu. Svaka reč te knjižice, svaki Spijerov uzdah i sve što je činio - njegov plač, njegove molitve, škrgutanje zuba, njegov užas i borba, malaksalost i umiranje pod moćnom desnicom Gospoda Boga Svevišnjega - to je bilo sve kao nož i mač za moju dušu." Naročito ga je pogodila njegova bolna izreka: "Čovek zna početak greha, ali ko će iskazati njegove posledice?" Više puta ga je Božija Reč nežno prizivala Gospodu: "Rasuću kao oblak prestupe tvoje i grehe tvoje kao maglu; vrati se k meni jer sam te izbavio." (Isa. 44:22). Ali ga je uvek rušila reč: "Odbačen je... ako je i sa suzama tražio."

Čudnovato je kako Banjan tako dugo nije mogao da nađe mir svojoj duši. Te borbe su trajale čitavu godinu: tuga, žalost, užas. No s vremena na vreme poneka reč iz Svetog pisma ga je tešila i veselila. Jednom se ohrabrio i poverio jednom starom hrišćaninu svoju borbu i strah da je sagrešio protiv Duha Svetoga i da ne može da mu bude oprošteno. Taj stari hrišćanin, umesto da ga iz toga izvede, utvrdio je Banjana u njegovom očajničkom stanju i tako mu oduzeo svaku želju da se još nekome poveri.

Tu nalazimo veliku pouku o tome kako da postupamo sa dušom koja živi u nedoumici i traži Božiju milost. T. Vinderling (T. Winderling) kaže: "Niko koji nad svojim grehom plače i tuži nije odbačen i zaboravljen od Boga."

Jednoga dana Banjanu se učinilo da čuje glas: "Zar nećeš da budeš opravdan kroz Hristovu krv?" "Hoću!" Odgovorio je radosno. Onda je shvatio da mora sa svim svojim jadima da ide Hristu što mu je bilo teško. Kako da ide onome koga je toliko odbacivao? I misleći tako o Hristu i Njegovim obećanjima, nije nalazio mir i radost u svojoj duši, već tugu i žalost, iako je znao da jedino Gospod može da mu pomogne. Moć njegovog greha mu je zaslepila oči. Satana ga je opet plašio govoreći: "Isus bi morao ponovo da dođe radi tebe da plati za toliki greh." Sve je to bila samo nevera, ali svaki put u drugom obliku. Prvo nije verovao u Božiju milost, sad mu se opet činilo da Hristova smrt na Golgoti nije dovoljna i za njega. Njegov greh mu je izgledao tako veliki da ni Isusova smrt nije bila dovoljno jaka da ga očisti. Tako je Banjan dugo lutao kao brod bez kormila u sumnji i neveri - pustinjom ovoga sveta. Ljuljao se kao čamac na svakom vetru i zanosio se talasima krive nauke, tako da nam istorija njegovog obraćenja služi kao opomena da se ne damo tako dugo varati od Satane, a ko se nalazi u blatu neverja i sumnje neka traži pomoć samo u Gospodu.

Posle tih velikih duhovnih nemira i borbi, Banjan je ipak našao mir u Hristu, i poznao da je konačno spojen sa Isusom. Usled tog spajanja Isusova pravednost je postala njegova pravednost i Isusove zasluge su postale njegove zasluge. Tada je rekao: "Sada mogu da vidim sebe istovremeno i u nebu i na zemlji. U nebu u svom Hristu, koji je moja pravednost, a na zemlji u svom telu." Tako je dakle borba bila svršena. Banjanovo neverje i sumnje su prestale, a zavladali su mir, radost i uteha. Sada je trebalo da se utvrdi u svom duhovnom životu.

On smatra da su dva glavna uzroka njegovih dugih nemira nastala iz sledećih razloga:

1) Kada je bio izbavljen od jedne napasti nije se ozbiljno i istrajno molio Bogu: "Ne uvedi nas u napast!" Zadovoljavao se trenutnim oslobođenjem, a nije se molio za uklanjanje napasti i iskušenja; velikim gresima treba velika milost. dolazio prestolu Božije milosti, te je tako ostao bez sile, milosti i pomoći.

2) Kušao je Boga tražeći znake i čuda, umesto da je kao dete verovao Njegovoj Reči. Banjan se seća tih raznih iskušenja i poteškoća sa zahvalnošću. Bio je u njima isproban i Božija ljubav prema njemu se pokazala kao jaka i moćna, iako je sam bio tako grešan i jadan. On sam govori: "Nisam shvatio dubinu milosti, ljubavi i blagodati pre velikih napasti i iskušenja; velikim gresima treba velika milost. Gde je krivica velika i strašna tamo se takođe duši javlja velika i silna Božija milost u Hristu Isusu."

Kada je 1655. godine napunio dvadeset i sedam godina, bio je primljen za člana Gospodnje crkve u Bedfordu.(4) Pošto je, stupio u crkvu kao punopravni član, doživljavao je naročito veliku radost u Večeri Gospodnjoj. Ali upravo to, Satana je upotrebio da ga kuša. Kušao ga je tako da želi u svom srcu da Večera Gospodnja ne bude nekima na blagoslov već na osudu. Banjan je kasnije uvideo uzrok te kušnje u tome što on sam nije dolazio na Večeru Gospodnju čistoga srca.

U to vreme Banjan se razboleo od tuberkoloze. Bolest mu je pokazala blizinu smrti, te je počeo da ispituje stanje svog duhovnog života. Njegovu osetljivu savest je uznemiravala najveća hladnoća, nemarnost i lenost u hrišćanskim dužnostima kao i nedostatak ljubavi prema Bogu, Njegovim putevima i Njegovom narodu. Tada se pitao: "Zar je to rod tvoga hrišćanstva?" i strašno se uplašio nad sobom i malo je falilo da opet sve izgubi. Tada mu je Gospod doviknuo kroz Reč Svetoga pisma: "Opravdavaju (se) za badava njegovom blagodaću - na osnovu iskupljenja u Hristu Isusu." (Rim. 3:24).

Ta reč ga je dirnula i probudila iz njegove malaksalosti. Kao da je sam Gospod Bog progovorio njegovom uplašenom srcu: "Grešniče, zar misliš da ja radi tvojih greha i tvoje slabosti ne bih mogao da spasim tvoju dušu? Ja gledam na moga Sina, a ne na tebe. Sa tobom ću postupati po Njegovim zaslugama a ne po tvojim." To otkrivenje ga je mnogo utešilo, jer je shvatio da temelj našeg spasenja nije u nama, nego u jedinorodnom Sinu Božijem, sa kojim je Bog potpuno zadovoljan. Spašen samo po milosti! To shvatanje ga je učinilo potpuno srećnim. Od tada je veselo gledao prema svojoj smrti, pošto je postao naslednik Božije slave, i tado pobedio neprijatelja rečima: "Smrti, gde ti je pobeda? Smrti gde ti je žalac?" (1. Kor. 15:55).

Promena koju je Bog učinio sa Banjanom je poboljšala njegovo stanje i postala očigledna vernim i iskusnim hrišćanima u bedfordskoj crkvi. Borbe i napasti kroz koje je prolazio od svog obraćenja za tih dugih 5-6 godina učinile su od dvadesetsedmogodišnjeg Banjana vernog i opreznog hrišćanina tako da niko nije imao razloga da prezire njegovu mladost. Kada su starija braća videla darove koje je Banjan od Boga primio, želela su da on progovori po koju reč na biblijskim časovima, što je bilo na blagoslov prisutnima. Starija braća su ga vodila sa sobom kada su išla da svedoče po okolnim mestima, i tu je Gospod pokazao da je Bajanu mnogo poverio.

Kada je to crkva primetila, molila ga je da na javnim bogosluženjima propoveda Hrista. Stotine ljudi je dolazilo iz daleka da sluša njegove propovedi, naročito kada su čuli istoriju njegovog obraćenja i moć kojom ga je Bog pratio. Mnogi su kroz njegove propovedi našli Gospoda. U početku Banjan nije mogao da veruje da bi Bog kroz takvog jadnika za kakvoga je sebe smatrao, mogao bilo koga da dovede k sebi, ali mnogi su mu rekli kako su kroz njegove propovedi našli Gospoda. Kad je Banjan uvideo da reči koje izgovara omekšavaju kamena srca, i da mnoge suze teku niz obraze grešnika - veoma se obradovao. To mu je bio pravi dokaz da ga je Bog pozvao u službu.

Tema njegovih propovedi je uglavnom bila njegovo lično iskustvo sa Gospodom. Na početku svojih propovedi bio je kao buditelj koji je budio iz sna greha. Propovedao je strogost zakona i veličinu prestupa i greha pod čijim teretom se i sam nalazio. On piše: "Kao onaj koji se izvlači iz groba bio sam poslan da propovedam mrtvima u grehu. Duša mi je još bila vezana lancima a propovedao sam slobodu onima koji su živeli pod teretom greha. U mojoj savesti je goreo oganj mojih krivica pred kojima sam opominjao slušaoce. Taj teret greha me je često pratio sve do propovedaonice gde je bio skinut sa mene do završetka propovedi. Posle propovedi koja je bila u potpunoj slobodi duše, moja potištenost i osećanje greha bi mi se opet povratili. Ipak me je Gospod Bog vodio napred svojom silnom desnicom, jer ni moji gresi, ni crni pakao nisu mogli da me zaustave u radu za Gospoda."

Tako je Gospod vodio Banjana dve godine. Zašto ga je vodio na tako čudan način? Zašto mu je dao da okusi toliko gorčine, straha, nevolje? Zašto nije oslobodio njegovu savest tereta krivice? Gospod je znao kako treba da postupa sa svojim slugom. Njegove propovedi su bile silne i žive i mnogi su se obratili Bogu. Banjan se tešio velikom ljubaznošću i ljubavlju svojih slušalaca. Ti uspesi u radu su mogli lako da ga dovedu do duhovne oholosti i slavoljublja - zato je milostivi nebeski Otac radije ostavio Banjanovo srce opterećeno i u strahu, da ga ne obuzme oholost koju nikada ne može da upotrebi za svoje oružje. "Jer Bog se suprotstavlja oholima, a poniznima daje milost."

Posle dve godine Banjan je mogao da propoveda Božiju Reč sa većom radošću i mirom u duši. Propovedao je Hrista veoma vatreno i pokorno se molio Bogu sa velikim strahopoštovanjem da seme Njegove Reči ne padne na neplodno tlo. Za vreme propovedi osećao je naročitu silu i činilo mu se da anđeo Gospodnji stoji iza njega hrabreći ga. Jednom je propovedao da se spasenje prima od Gospoda Isusa bez dela zakona, i usred propovedi je povikao silnim glasom kao u duhu: "Ja verujem i osvedočen sam!"

Ako je ko od vernih otpao, što se više puta događalo, Banjan se više žalostio nego da mu je rođeno dete umrlo. Jer je to zaista najveća žalost za vernog slugu Božijeg kada jedna ovca iz njegovog stada zađe s puta u greh i svet; kao što je najveća radost kada se jedna duša obrati i primi Hrista za svoga Gospoda.

Iskustvo u veri

Banjanovo iskustvo je iskustvo svih vernih propovednika Božije Reči. On kaže: "Imao sam želju da odmah propovedam tamo gde sam mislio da bih mogao nešto da učinim za Gospoda. Neke duše su mi naročito ležale na srcu i ja sam žarko želeo da se one obrate. Takve duše su mi bile date kao plod moga rada. Shvatio sam isto tako da je reč u propovedi donela više ploda nego reč u običnom razgovoru. Kad sam mislio da nisam imao nikakvog uspeha, tada sam najviše postigao. Drugi put sam mislio da ću sve da zadobijem ali nisam zadobio nijednog. Gde god je Gospod počeo da spasava duše tu je i Satana počeo strašno da napada. Više puta, kada je Satana najviše napadao, najviše duša se obratilo Gospodu."

Banjan je želeo da propoveda evanđelje na mestima za koja niko nije mario. Kada nije video željeni rod svoga truda mnogo se žalostio. U tom radu je došao do raznih iskušenja. Nekad ga je Satana nagovarao: "Nemoj da uzmeš taj tekst za propoved jer te on osuđuje. Sam si sagrešio protiv njega." Kada je ipak govorio o tom tekstu, Satana ga je opet nagovarao da mimoiđe one stroge istine jer će govoriti protiv sebe. Gospod ga je i u tome sačuvao tako da bi radije umro nego da izvrće istinu Božije Reči. Ako je bio kušan da sebe uzvisi, Gospod mu je oduzeo svu radost. Jednom je propovedao sa naročitim žarom. Posle propovedi prijatelji su mu rekli da je divno propovedao, na šta je on odgovorio: "Ne treba o tome da mi govorite, jer mi je to Satana već rekao pre nego što sam sišao sa propovedaonice."

Protivnici Božije istine

Banjan je imao mnogo protivnika, naročito među sveštenicima državne crkve i među lekarima, koji su ga mrzeli. Brzo su potekle za njim svakojake glasine i strašna ogovaranja - da je tajni jezuita, da je fanatik, vračar i preljubnik. Govorili su da ima dve žene i svašta drugo. Banjan se radovao što lažu protiv njega radi imena Gospodnjega i govorio je da su njihove kletve njegova slava. Gospod je sve to dozvolio na svoga slugu, jer je hteo da bude živ i veran radnik u Njegovom vinogradu, a ne samo mrtvo zvono koje zaludno zvoni. Tako je prolazio Banjanov život sve do 1660. godine kada je Engleska postala kraljevina.

Tada je bilo zabranjeno svim crkvama, osim državne crkve, da se okupljaju i održavaju bogosluženja. Banjan je kao siromašni propovednik okupljao svoje verne po raznim skrivenim mestima i utvrđivao ih u veri i istrajnosti na putu Gospodnjem.

Banjan u zatvoru

To nije dugo potrajalo. Dvanaestog novembra 1660. godine, Banjan je pozvan u Samsel da propoveda. Dok se molio došao je stražar i odveo ga pred sudiju Vingejta (Wingate), koji je pitao stražara šta je Banjan radio kad ga je uhapsio. Kada je stražar odgovorio da se molio Bogu, sudija je odgovorio:

- Zašto se ne bavite svojim zanatom, jer to što sada radite zabranjeno je zakonom? - Tada je potekao sledeći dijalog:

- Cilj moga propovedanja je da budim ljude na dobra dela, da ostave greh i da se drže Hrista, jer će inače propasti. Ovo činim dragovoljno; bavim se svojim zanatom i uz to propovedam Božiju Reč. - Odgovorio je Banjan.

- Ja ću učiniti kraj vašim skupštinama. - Reče sudija ljutito.

Kada je sudija hteo da pusti Banjana, jer su mnoga braća htela da plate jemstvo, on Je to odbio, pošto je sudija napomenuo da i pored toga neće smeti da propoveda Božiju Reč. Tada je u sudnicu ušao neki dr Lindejl (Lindale) koji je upitao Banjana odakle mu pravo da propoveda. Banjan je odgovorio:

- Svaki hrišćanin je dužan da služi onim darovima koje je od Boga primio.

- Čitao sam da je neki Aleksandar kotlar (Banjan je takođe bio kotlar), učinio mnogo zla i sa kojim su apostoli imali mnogo nevolja. - Rekao je dr Lindejl.

- I ja sam čitao o mnogim farisejima i zakonicima koji su svoje ruke umrljali Hristovom krvlju. - Uzvratao je Banjan.

- Vi ste takav zakonik, - reče Lindejl, - jer se dugo molite samo da biste ulovili udovičke domove.

- Kad biste vi dobijali za svoje propovedi i molitve onoliko koliko ja dobijam, ne biste bili toliko bogati.

Banjan odgovara pred sudom

Tada su odveli Banjana u bedfordski zatvor. Banjan je odbio sve ponude od braće da polože otkupninu za njega, jer je znao da Bog želi da bude u zatvoru. Saslušavanje je trajalo sedam nedelja. Optužba protiv Banjana je bila sledećeg sadržaja: Sa satanskom namerom se udaljavao od svih bogosluženja, te je sam održavao mnoge nezakonite sastanke i time stvarao nemir u kraljevini, što se protivi kraljevskoj naredbi. Sudski službenik je pročitao optužbe i upitao Banjana šta ima da kaže.

- Što se tiče prve tačke u optužbi, moram da naglasim da sam marljivo odlazio u Crkvu Božiju. Po milosti Božijoj član sam Crkve kojoj je glava Hristos. - Reče Banjan. Da li odlazite u crkvu na bogosluženja? Znate šta ja mislim, u crkvu koja je zakonom priznata. - Pitao je predsednik suda Kilin (Keelin).

- Ja tamo ne idem.

- Zašto?

- Zato što to Božija Reč ne naređuje.

- Ali zapoveđeno nam je da se molimo Bogu.

- Da, ali ne iz knjižice - iz molitvenika.

- Nego kako?

- Duhom - kao što apostol kaže: "Moliću se Bogu duhom, a moliću se i umom. (1. Kor. 14:15).

- Mi možemo da se molimo duhom i umom iz molitvenika.

- Molitve u molitveniku su napisane od ljudi, i nisu pobuđene u našim srcima Svetim Duhom. Apostol ne kaže: "Moliću se duhom i umom iz molitvene knjižice." - Reče Banjan. Tada je drugi sudija progovorio:

- Šta mislite da je molitva? Mislite li ako se kaže pred ljudima nekoliko lepih reči, da je to molitva?

- O, ne! Ljudi mogu nešto lepo i značajno da kažu, a ipak da se pri tom ne mole. - Odgovori Banjan. - Ko se moli Bogu taj izliva svoje srce pred Njim kroz Isusa Hrista, i želi samo ono što mu Duh Sveti pokaže u srcu za potrebno. A to se čini bez molitvene knjižice.

- Ko može da zna da li vi nešto ne napišete na papir pre nego što se sastanete, a onda to čitate pred narodom?

- To nije naš običaj.

- Ali ipak je potrebno da se upotrebljavaju molitvenici i crkveni običaji. Šta imate protiv molitvenika?

- To što nije određeno u Svetom pismu da se iz njega moli. Molim vas, pokažite mi jedno mesto u Svetom pismu gde se preporučuje da se molimo iz molitvenika i ja ću odmah početi da se molim iz njega.

Izneli su zatim još mnogo ovakvih neosnovanih optužbi i rugali mu se govoreći da ga je Satana zaslepio. Kilin je zapovedio da mora da ostavi propovedanje, jer je to dužnost sveštenika koji su po zakonu postavljeni, a on treba da se drži svog kotlarskog zanata i da se ne meša u svešteničku službu. Osuda je glasila: Morate ponovo u zatvor na tri meseca, pa ako ni posle toga ne budete hteli da idete u crkvu, i ako ne budete prestali sa propovedanjem, bićete proterani iz zemlje, a mogli biste i glavu da izgubite."

Posle tri meseca u zatvoru ga je posetio sudija Kub (Coob) koji je nastojao na lep način da ga nagovori da se pokori crkvenim i državnim zakonima, jer bi inače mogao da nastrada. Banjan je na to odgovorio:

- U svemu ću se vladati kako to dolikuje pravom građaninu i vernom hrišćaninu.

- Kralj vam zapoveda da ne održavate nikakve tajne sastanke, jer je to protiv zakona koji je od kralja, a kralj je od Boga postavljen, pa bi zato trebalo da poslušate, jer ćete se inače protiviti Božijoj naredbi.

- Apostol Pavle je u svoje vreme priznavao vlast, jer je od Boga postavljena pa je ipak često bio zatvaran od nje, a na kraju i pogubljen. Gospod Isus je takođe priznao da Pilat ima vlast od Boga kao sudija, pa ga je ovaj ipak predao na smrt. Ima dva puta koji vode k poslušnosti zakonu. Prvi je: "činiti što zakon zahteva." Drugi je: "trpeti što vlast sa mnom čini." Tako su činili Gospod i svi apostoli.

Život i rad u zatvoru

Banjan je našao milost kod čuvara zatvora kao Josif u Egiptu. Prijatelji su mogli često da ga posećuju i sam je mogao više puta da ide kući. Progonstva vernih su bila sve žešća, a žrtve inkvizicije su punile zatvore, tako da je sa Banjanom u ćeliji bilo i do 60 ljudi koji su bili zatvoreni zbog svoje vere. Banjan im je radosno propovedao i hrabrio u Gospodu. Uz to je pisao knjige koje su svetu donele više blagoslova nego da mu je bilo dozvoljeno da propoveda u najvećim engleskim crkvama. U zatvoru je napisao: "Sveti Grad" (The Holy City), "Ponašanje hrišćanina" (Christian Behavior), "Vaskrsenje mrtvih" (Resurrection of the dead), Neizmerna milost najvećem od svih grešnika" (Grace Abounding to the Chief Sinners), i njegovo najveće delo "Put Hrišćanina" (Pilgrim's Progress).

Sloboda vere

Tako je Banjan proveo dvanaest godina u zatvoru. Za to vreme engleski zatvori su bili puni vernih. Umrlo ih je više od 8 000 u zatvoru. Za vreme progonstva najhrabriji su bili Kvekeri koji nisu prestali da se okupljaju i pored svih pa i najstrožijih zabrana.(5) Iznenada je došao kraljevski proglas 1672. koji je glasio: "Pošto posle 12 godina sva nasilna sredstva nisu pomogla, izdajem kraljevski proglas slobode svim veroispovestima. Svi zatvorenici koji su u zatvorima zbog verskih optužbi, među kojima je i Banjan, puštaju se na slobodu." Banjan piše za zatvor kako je to bilo vreme Božijeg blagoslova, mesto Božije prisutnosti, i u kome je svuda osećao blizinu svoga Gospoda.

Banjan na slobodi

Čim je Banjan oslobođen, bio je izabran i rukopoložen za starešinu bedfordske crkve. Svoj posao je obavljao savesno, propovedajući evanđelje i posećujući bolesne. Bogosluženja su uvek bila dobro posećivana. Kad je boravio u Londonu skupljalo se i do 1 200 ljudi da čuju njegove propovedi koje je držao u 7 ujutro. Među njegovim slušaocima nalazio se i učeni bogoslov Ouen kome je kralj Karlo II jednom rekao: "Ne mogu da shvatim kako vi tako visoko obrazovan čovek slušate propovedi neškolovanog kotlara!" Ouen je odgovorio: "Kad bih ja imao takvu nadarenost i veštinu propovedanja kao taj kotlar, rado bih se odrekao sve svoje učenosti."

Završetak Banjanovog blagoslovenog života

Dugogodišnji boravak u zatvoru je narušio njegovo zdravlje. 1688. godine je bio opasno bolestan. Čim se malo oporavio pošao je da pomiri nekog oca koji je umirao, sa njegovim sinom. Otac je na samrti oprostio svom sinu koji je živeo u Londonu, a Banjan je tada poneo radosnu vest očevog pomirenja sinu u London. Na putu je pokisao, prehladio se i ostao kod svog prijatelja Stradvika (Strudwick). Groznica je trajala deset dana i umro je 31. oktobra 1688. u šezdesetoj godini života.

Banjan je ovako gledao na svoj život: "Od sveg straha najbolji je taj koji je učinjen Hristovom krvlju, a najslađa radost je ta koja je pomešana sa uzdisanjem za Hristom. Blaženo je biti na kolenima pred Bogom, i imati Hrista u naručju. Nadam se da nešto znam od toga. Do danas poznajem sedam nepravdi u svom srcu: 1) Sklonost ka neverju; 2) Zanemarivanje ljubavi i milosti kako nam je Hristos pokazuje; 3) Uzdanje u delo zakona; 4) Rastresenost i hladnoća u molitvi; 5) Zaboravljanje onoga za šta se molim; 6) Sklonost ogovaranju; 7) Ništa ne mogu da učinim što mi Bog zapoveda, a da se tome ne protivi moja zla priroda. "Želeći, dakle, da činim dobro, nalazim da za mene važi zakon - da je zlo u meni." (Rim. 7:21). Ovo neprestano vidim, osećam i žalostim se, jer sam njima okružen, no preko svega toga, Božija mudrost upravlja da mi sve bude na dobro, jer 1) Podstiče me na to da se gadim samoga sebe; 2) Čuva me da ne verujem svome srcu; 3) Pokazuje mi nedostatak moje telesne pravednosti; 4) Uči me da se molim Bogu; 5) Pokazuje mi potrebu za obazrivošću i trezvenošću; 6) Opominje me da tražim pomoć od Boga, kroz Gospoda Isusa Hrista, da me On provede kroz ovaj svet."

Tako je o sebi mislio Jovan Banjan. Poznavao je sebe po Božijoj milosti, a poznavao je i svoga Spasitelja.

Banjanovo potomstvo

Od šestoro dece koje je imao sa prvom ženom, ostalo mu je troje: Toma, Josif i Sara. Toma je 45 godina bio član bedfordske crkve gde je više puta i propovedao. Bila mu je poverena đakonska služba. Bio je dobro cenjen zbog ozbiljnosti svoje pobožnosti. Poslednji put se spominje ime Banjan u Bedfordu uz ime njegove praunuke Ane koja je umrla u starosti od 76 godina, 1770. Josif se nastanio u Notingamu, oženio se u bogatu porodicu i stupio u državnu crkvu. Njegov poslednji potomak je bila gđa. Senegarova koja je kao verni član baptističke crkve umrla 1847. godine. Tako je nestalo Banjanovog potomstva, samo nam on svojim primerom u neumornom radu za Gospoda, u veri i predanju Gospodu, svetli kao zvezda danica.

"Zato, dakle, i mi kad imamo oko sebe toliki oblak svedoka, odbacimo svaki teret i greh koji nas lako zapliće, strpljivošću trčimo trku koja nam predstoji, gledajući na Isusa, začetnika i usavršitelja vere." (Jev. 12:1-2).

<< Natrag na sadržaj knjige "Put Hrišćanina"...

"Ili ne mariš za bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i trpljenja, ne znajući da te dobrota Božija na pokajanje vodi?"
- Rimljanima 2:4

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1848
Ukupno: 2602641
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/bunyan/biografija.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.