Zakon i Evanđelje
- Ne spasava nas ni "držanje propisa" ni "dobra dela".
Spasava nas samo vera u Isusa Hrista!
Neki hrišćani pokušavaju da povežu zakon i evanđelje, i neke crkvene grupacije veruju da se ljudi spasavaju svojom poslušnošću propisanim ritualima i načinom ponašanjima datim u Mojsijevom zakonu. Takođe, mnogi hrišćani iako svesni da su zavisni samo od Božje milosti za svoje spasenje, ipak duboko u sebi misle da sve zavisi od njihovog prilagođavanja formulama i pravilima crkve. Mnogi hrišćani očekuju da će ih spasiti pripadnost ili posećivanje crkve, učestvovanje u Gospodnjoj večeri, svedočenje ili ispravan stav po svim pitanjima doktrine njihove crkve.
Evanđelje ne poziva hrišćane da drže pravila u nadi da će ih ona spasiti, nego da nesebično služe Bogu i ljudima. Hrišćanski život nije mučno nastojanje da se zadobije Božja blagonaklonost, nego odziv zahvalnosti i ljubavi pokazane u službi Bogu, jer je On samoinicijativno učinio delo da nas vrati u svoje prisustvo.
U čemu je onda pogrešno kada neko kroz zakon tj. svojim nastojanjem želi da stekne naklonost kod Boga?
Prava svrha zakona
Činjenica je da držanje propisa, zakona i činjenje dobrih dela nikada nisu bili osnova za sticanje naklonosti kod Boga. Opšte je nerazumevanje da kada je Bog Izraelcima dao Deset zapovesti, da je od njih očekivao da će ih one dovesti u savršenu poslušnost. Ni sami Jevreji to nisu shvatali i mislili su da kupuju Božju naklonost držanjem Božjeg zakona (Rim. 10,1-3). Pre svoga obraćenja čak je i apostol Pavle revnosno nastojao da pridobije Božji blagoslov svojom pravednošću koja dolazi od zakona (Fil. 3,4-9).
Naravno, Bog je želeo da Jevreji nastoje da slede Sinajski zakon. Deset zapovesti izražavaju vekovne predstave o onom šta je pravo a šta nije, držanje zakona nikada nije moglo da bude sredstvo za spasenje, jer ljudska priroda po onome što jeste, nikada nije u stanju da ispuni ovaj savršeni zakon (Rim. 3,10-28).
Naprotiv, Mojsijev zakon je dat kao putokaz upućujući ljude na Hrista (Gal. 3,24.35). Zakon je učio ljude da im treba neko ili nešto da bi oni mogli zadovoljiti teške uslove zakona (Rim. 3,20). Čak ni Starozavetni sveti ljudi nisu dobili pristup Bogu na osnovu svog revnosnog držanja jevrejskog zakona i uredbi, već zbog svoje vere u Njega, očekujući Hristovo delo koje će grešnog čoveka da izmiri sa Bogom (Rim. 6).
Držanje zakona nikada nije moglo nikoga da spasi, zato što niko nije savršen. A Bog, budući beskompromisno Svet, ne može da prihvati naša nesavršena nastojanja. Ali što zakon nije mogao zato što je zbog naše puti (tela) bio slab, učinio je Bog na taj način što je poslao svoga Sina u obličju grešnog čoveka, i za greh osudio greh u telu da bi se pravednost koju zakon zahteva, ispunila na nama koji ne živimo više po puti nego po duhu. (Rim. 8,3-4).
Hrist se pobrinuo za naše bezakonje, On je izvršio zahtevana dela zakona koja mi nikada ne bi mogli izvršiti i postići. Isus nije živeo grešnim životom kao čovek. Svojom smrću On je žrtvovao Bogu svoju savršenost kao zamenu i izmirenje za naše nesavršenstvo. Hristovo moralno savršenstvo upisano je na ime onih koji u Njega veruju kao u Božijeg Sina i svoga Spasitelja (Rim. 4,20-25).
Neki hrišćani raspravljaju da li je prestala služba zakona da upućuje grešnike na Spasitelja. Martin Luter, najznamenitiji učenjak po pitanju vere i dela, je mislio da zakon još uvek vodi ljude Hristu tako što im pokazuje potrebu za Hristom. Od Lutera pa do naših dana propovednici reformatorskog nasleđa propagiraju propovedanje Deset zapovesti kao način da se uveri grešnika o njegovo grehu, pa zatim propovedaju evanđelje za oslobođenje od greha. Zakon i evanđelje se koriste zajedno kao evanđeoski koktel spasenja.
Drugi kažu da nije potrebno propovedati zakon za uveravanje grešnika. Jer u čoveku postoji spoznaja o onome šta je dobro a što nije, bez obzira kako nejasna ta spoznaja može da bude. Postoji spoznaja u ljudskoj savesti čak i tamo gde se zakon nije objavio (Rim. 1,18-21). Kako god bilo, činjenica je da je zakon upisan u ljudskim srcima.
Ne zakon, već ljubav i milost
Neki hrišćani misle da je Isus došao da podseti ljude na držanje zakona te im tako daje i novi zakon. U nekoliko odlomaka Pavle koristi izraz "Hristov zakon" i tvrde da je ovaj "Hristov zakon" osavremenjeni propis ponašanja čijim se držanjem ljudi mogu spasiti. Za neke reč "zakon" znači da treba da sakupe apostolske primere i primere iz svog istorijskog i literarnog opusa crkve kako bi iskonstruisali neki sistem teorije i prakse koji bi da nazovu "zakon Hristov".
Pavle se žestoko borio protiv svih legalističkih pristupa spasenju. Ni davanje desetka, ni nedeljna Gospodnja večera, ni crkveni sistem, ma koliko te stvari i bile korisne u našem hrišćanskom iskustvu ne sačinjavaju "Hristov zakon". Jedini "zakon" koji je Hrist tražio jeste zapovest da ljubimo. Da je Pavlov "Hristov zakon" zapravo bila zapovest o ljubavi nalazimo u poslanici Galatima 6,2: "Nosite bremena jedan drugoga pa ćete tako ispuniti Hristov zakon."
Vera kako je opisuje Biblija nije samo neko umno verovanje u neke činjenice, već to potpuno predanje osobi u koju se veruje, da bi se ovo moglo i učiniti potrebno je zaista voleti osobu kojoj se treba predati. Dalje, Isus Hrist je dao novu zapovest koja nalaže da se pokazuje ljubav za sve ljude (Jn. 13,34-35).
Isusova žrtva iskupljenja je smrtna presuda zakonskim ili legalističkim ritualima. Kako to lepo kaže Luter: "Naša vera u Hrista nas ne oslobađa od dela već od lažnih predstava u odnosu na dela, to jest, od nerazumne pretpostavke da se opravdanje stiče delima." (O slobodi hrišćanina)
A šta sa promašajima?
Hristovo dovršeno delo a ne naša slabašna nastojanja da bi zadobili Božju pažnju, jeste temelj našeg spasenja.
Božje oproštenje nije uslovljeno našim dobrim delima, ni pre ni posle spasenja. Njegova milost je dovoljna da iskupi svaki greh koji činimo i nakon svog obraćenja (1. Jn. 1,9). Spasenje je Božji dar, potpun, savršen i "ne od dela da se niko ne hvali" (Ef. 2,9). Ni kvalitet ni kvantitet naših dobrih dela ne potiče Boga da zadrži naša imena u Knjizi života. Ono što Bog uzima u obzir jeste naša vera. Bog ne upozorava: "Pazite da nikada ne sagrešite i nastojte da činite što više dobrih dela", već "Gledajte, braćo da ne bude u kome od vas zlo srce koje ne veruje, pa da otpadne od živoga Boga" (Jev. 3,12). Vera je ta koja nas čini kvalifikovanima za zajedništvo sa Bogom u ovome životu i u budućem večnom životu. Ako sebi dozvolimo da naša vera nestane, pa više nemamo želju da imamo zajedništvo sa Bogom, Bog nam se neće silom nametati.
Kako da sačuvamo da naše svetiljke vere ne potamne? Ne čitavim nizom dobrih dela. Ona svakako treba da proizilaze iz naše vere ali ona sama ne stvaraju veru. Vera dolazi od slušanja Reči (Rim. 10,17) a veru održavamo natapanjem svoga uma Božjom inspirisanom Rečju.
Da zaključimo...
Kakve veze onda imaju naša dobra dela sa našim stajanjem pred Bogom?
Ni Mojsijev ni drugi neki zakon, niti čitavo brdo dobrih dela nemaju nikakve veze sa našim spasenjem. Niko ne može da pokaže život bez nedostataka niti savršena dobra dela ali nam je pripisana Hristova savršenost. Otac je to učinio kako bi mogao da nam oprosti naše grehe a da ostane veran svojoj beskompromisnoj svetoj prirodi.
Jednom rečju, spaseni smo verom a ne delima. Hvala Bogu za to. Ne treba da brinemo i da se pitamo da li su naša dobra dela i milosrđe dovoljna da utiču na Boga. Uživajmo bez straha u svojoj veri, služimo Bogu iz zahvalnosti i kao odaziv na Njegovu velikodušnost. Sam Bog se pobrinuo za naše spasenje a to je "Radosna vest".
