• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

1. Pravilan odnos hrišćana
prema otadžbini i nacionalizmu

Nacionalizam i netrpeljivost među susednim narodima, deo su stvarnosti na našim prostorima. Neki nacionalizam smatraju pozitivnom pojavom, a neki negativnom. Veliki broj nacionalista kod nas deklariše se vernim hrišćanima, jer smatraju da kao pripadnici određene nacije moraju pripadati i određenoj veri. Međutim, da li su takvi stavovi u skladu sa Biblijom? U ovom članku pogledaćemo šta Božija reč kaže o tome.

Jedno u Hristu

Biblija ne daje prostora da se hrišćani ni u kom pogledu dele po narodnosti. Naprotiv ona to osuđuje. Apostol Pavle kaže da je morao da prekori apostola Petra zato što se Petar pred jevrejskim hrišćanima postideo ne-jevrejskih hrišćana i time "kršio istinu evanđelja" (Gal. 2:11-16). Apostoli Petar i Pavle su obojica bili Jevreji. U ranom hrišćanstvu neki jevrejski vernici mislili su da su kao Jevreji bolji od ne-jevreja, tj. da su zbog svoje nacionalnosti bliži Bogu. Ova greška potekla je iz verovanja da zato što je Bog sa Jevrejima sklopio Stari zavet, njihova posebnost u odnosu na druge se nastavlja i u Novom zavetu. Apostol Pavle to pobija na više mesta i dokazuje da je Novi zavet za vernike iz svih naroda. Dalje u tekstu, apostol Pavle poručuje novim vernicima: "Verom u Isusa Hrista sad ste svi sinovi Božiji; jer svi vi koji ste u Hrista kršteni - u Hrista ste se obukli. Nema više ni Judejina ni Grka, nema ni roba ni slobodnjaka, nema više ni muško ni žensko; jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu." (Gal. 3:26-28)^[1]. To isto se potvrđuje i apostol Petar: "... Bog ne gleda ko je ko, nego je u svakom narodu mio njemu onaj koji ga se boji i tvori pravdu." (Dela 10:34-35).

Među hrišćanima, dakle, ne sme biti podele ni po nacionalnoj, niti po bilo kojoj drugoj osnovi.

"Dobri Samarićani"

Gospod Isus kaže da je druga najveća zapovest voleti bližnjeg svog kao i samog sebe (Lk. 10:29-37). Neko od slušalaca je upitao "ko je bližnji moj?" Isus je na to odgovorio pričom o dobrom Samarićaninu. U priči, drumski razbojnici su opljačkali jednog Jevrejina i ostavili ga ranjenog na putu. Putem su prošla dva jevrejska sveštenika, ali nisu htela da mu pomognu da se ne bi isprljali krvlju. Tada je prošao jedan Samarićanin koji je pomogao ranjenom čoveku i smestio ga u gostionicu o svom trošku. Isus je rekao da je upravo taj Samarićanin bio njegov bližnji.

Današnji čitaoci te priče većinom ne razumeju glavnu "caku" u toj priči, jer ne znaju nešto što je Isusova publika itekako dobro znala: Samarićani i Jevreji su u to vreme bili najljući neprijatelji. Samarija se graničila sa Judejom (domovinom Jevreja) i iz istorijskih razloga te dve etničke grupe bile su u izuzetno lošim odnosima, toliko lošim da je jevrejska tradicionalna religija zabranjivala Jevrejima da čak i govore sa Samarićanima. Kad se to uzme u obzir, Isus je itekako šokirao svoju jevrejsku publiku. Prevedeno na naše lokalne prilike, ta priča zvučala je kao kad bi neko rekao da je u vreme sukoba na Kosovu 1999. neki pripadnik OVK pomogao ranjenom vojniku JA! I uz sve to Isusova zapovest je "ljubi bližnjeg svog kao samog sebe..."

Hrišćani moraju voleti ljude svih nacionalnosti i vera bez obzira na istorijske i trenutne prilike.

"Moja je osveta, ja ću je uzvratiti"

Jedno od pitanja koje se postavlja je "kako da mi volimo neke od naših susednih država kad su oni nama u istoriji i ratovima uradili razne nepravde?" Oni koji to pitaju, obično su mišljenja da bi bilo pravedno primeniti neku vrstu odmazde i ako je moguće "uzeti natrag šta je pravedno naše". Nije mi namera da raspravljam istorijske nepravde o tome kome pripada koja teritorija, ili ko je koga više zlostavljao u kom ratu. Verujem da je rat po definiciji zlo, i to ovde nije tema rasprave. Ono što nas Biblija uči je da svetiti se za nepravdu nije na nama već na Bogu. Apostol Pavle kaže: "Ne svetite se sami, dragi moji, nego dajte mesta gnevu Božijem. Jer je napisano: 'Moja je osveta, ja ću uzvratiti', govori Gospod. Nego "ako je tvoj neprijatelj gladan, nahrani ga; ako je žedan, napoj ga; jer ako to činiš, glava će mu goreti od srama. Ne daj da te zlo pobedi, nego ti pobedi zlo - dobrim." (Rim. 12:19-21).

Pored ovog ima i drugih stihova u Bibliji koji osuđuju osvetu (npr. Mt. 5:39). Osveta se u svojoj suštini protivi mnogim principima koje je Bog postavio vernicima. Zla i nepravdu čine pojedinci i Bog kaže da će on "izravnati račune", a da je na nama da naše neprijatelje, kao i sve druge ljude, volimo, ma koliko to teško bilo.

Traženje osvete je zlo koje hrišćane ne sme da nadvlada.

Građani Carstva Nebeskog

Novi zavet kaže da su svi hrišćani su deo Božije države - Carstva Nebeskog. Isus kaže da je Carstvo Nebesko u ovom vremenu duhovni koncept (Jn. 18:36) i da su svi istinski vernici deo Carstva. Drugim dolaskom Isusa Hrista na zemlju Carstvo će se materijalizovati i biti dom svih Hrišćana iz svih vremena (tema knjige Otkrivenja).

Ako su hrišćani građani Carstva Nebeskog, logično je da ga smatraju za domovinu. To apostol Pavle i potvrđuje: "A naša je domovina na nebu, otkuda i Spasitelja očekujemo Gospoda Isusa Hrista..." (Fil. 3:20 DS). Ako su hrišćani građani Carstva, onda je prirodno da su odani njemu i Bogu kao vladaru pre nego državi u kojoj trenutno žive. Gospod Isus je rekao da niko ne može da služi dva gospodara. Neminovno, doći će do sukoba lojalnosti (Mt. 6:24).

Da li to znači da treba mrzeti državu u kojoj živimo? Naravno da ne. Biblija podstiče vernike na svaku moguću akciju koja donosi duhovnu i materijalnu dobrobit društvu u kome žive. Isus je rekao da je druga najveća zapovest voleti svoje bližnje; apostol Pavle smatra da je briga o siromašnima jedna od najvažnijih funkcija Hristove crkve; on takođe upućuje vernike da se pokoravaju zakonima zemlje u kojoj žive (osim ako ti zakoni ne zabranjuju hrišćanima da slave Boga ili ih na drugi način teraju na greh (Dela 4:19)), i da treba da budu uzorni građani (Rim. 13:1-7).

No, iako smo pozvani da budemo uzorni građani moramo biti svesni realnosti o ovozemaljskim državama. One su privremene ljudske tvorevine koje će kad tad nestati (Otk. 16:19). Cela knjiga Otkrivenje nam govori da će sve države sveta i njihove vlasti po Hristovom drugom dolasku nestati, i on će suditi svima i vladati kao car nad Zemljom i svim narodima. Ako su države prolazne, a hrišćani se posvete uzdizanju i proslavljanju svog etničkog porekla i trenutne države stanovanja, rade to u suprotnosti sa Isusovim učenjem koje kaže: "Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gde moljac i rđa uništavaju i gde lopovi potkopavaju i kradu; nego sabirajte sebi blago na nebu, gde ne uništava ni moljac ni rđa, i gde lopovi ne potkopavaju niti kradu; jer gde je blago tvoje, onde će biti i srce tvoje." (Mt. 6:19-21).

Apostol Petar piše vernicima: "Ljubljeni, molim vas kao strance i putnike na zemlji, da se čuvate telesnih žudnji, koje s dušom rat vode (1. Pet. 2:11 LB)." Reči stranci i putnici kažu nam da su vernici na ovom svetu privremeno i da se prema životu tako treba i da ophode, te da se fokusiraju na vršenje Božije volje i izgradnje onoga što je neprolazno, onoga što će biti vrednovano u Hristovom Nebeskom Carstvu (Mt. 6:19-21).

Carstvo Nebesko nije neka utopistička zamisao ili slatko praznoverje. Koncept Carstva je jedan od stubova hrišćanske vere i svi istinski vernici su svesni toga i prema tome upravljaju svoj život.

Za hrišćane je, dakle, Carstvo Nebesko istinska domovina, a na ovoj zemlji mi smo stranci i putnici.

A šta sa nacionalnom pripadnošću?

Neki se i dalje pitaju: "Dobro, lojalnost državnoj vlasti je jedna stvar, ali zar je pogrešno ponositi se mojom nacionalnošću (npr. Srbin ili Bugarin)?" I na to pitanje primenjujemo slične biblijske principe.

Pogledajmo prvo šta nam Biblija govori o poreklu naroda. Biblija kaže da su svi ljudi potomci jednog čoveka i žene. Samim tim svi su ljudi po poreklu jednaki. Biblija nam dalje govori da je podela ljudskih jezika nastala kao posledica Božije kazne (1. Moj. 11). U Otkrivenju kaže se da će po drugom Hristovom dolasku vernici iz svih naroda i plemena slaviti Hrista i klanjati mu se (Otk. 7:9), a da će nevernicima iz svih naroda biti suđeno (Otk. 19:15)^[2]. Prethodno pomenuti stih Otkrivenja kaže da će među vernima biti prisutni pripadnici svih narodnosti. To znači da će na Nebu važiti samo podela na vernike i nevernike bez obzira na nacionalnu pripadnost.

Biblija nam daje još jedan interesantan koncept nacionalne pripadnosti; u Poslanici Jevrejima 11, autor tog teksta daje istorijske primere uzornih vernika koji su verovali Božijim proročanstvima. Ta proročanstva su obećanja o budućnosti Izraela i dolasku Spasitelja celog sveta. Pravi vernici su posvetili svoj život živeći u svetlu tih obećanja, iako su znali da na ovoj zemlji neće doživeti da vide ostvarenja tih obećanja oni sami, već njihovi potomci i ostali verni ljudi. Takva vera je ono što je Bog uvek vrednovao. Autor zaključuje: "Shodno veri pomreše svi ovi ne primivši obećanja, nego ih samo izdaleka videše i pozdraviše, i priznaše da su stranci i došljaci na zemlji." (Jev. 11:13)

Autor teksta za došljake koristi grčku reč parepidemos koja označava putnika ili stranca (u prevodu Luja Bakotića ta reč se uvek prevodi kao putnik). Autor, dakle, jevrejske vernike iz doba Starog zaveta naziva strancima na zemlji bez obzira na to što su kao etnički Jevreji imali Izrael kao svoju ovozemaljsku domovinu!

Tu istu reč apostol Petar koristi u svojoj prvoj poslanici kad obraća vernicima različitog etničkog porekla. Apostol Petar kaže: "Petar, apostol Isusa Hrista, izabranim došljacima, rasejanim po Pontu, Galatiji, Kapadokiji, Aziji i Vitiniji..." (1. Pet. 1:1). Te maloazijske oblasti bile su dom narodima različitog etničkog porekla. Međutim, on ih sve naziva jednim imenom - došljacima ili u prevodu L. Bakotića putnicima.

Dalje, u istom tekstu čitamo: "A vi ste izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, stečeni narod, da objavite slavna dela onoga koji vas je iz tame prizvao u svoju čudesnu svetlost..." (1. Pet. 2:9). Za samu reč narod u smislu nacionalnosti Novi zavet koristi grčku reč etnos koja je podvučena u gornjem tekstu^[3]. Ta reč po definiciji označava narod istog porekla, tj. jedinstvenu etničku skupinu ili pleme.

Iako piše različitim etničkim grupama, apostol Petar ih naziva jednim narodom, zasebnim narodom koji su na zemlji stanci i putnici (ili došljaci). To je i razumljivo jer svi istinski vernici svih nacionalnosti slede iste životne principa i vezuje ih odnos prema Hristu.

Hrišćani su, dakle, u duhovnom smislu jedna etnička skupina - jedan narod.

Da li to, dakle, znači da je patriotizam greh?

Odgovor na ovo pitanje u mnogome zavisi u tome kako se patriotizam definiše. Videli da su istinski hrišćani građani Carstva Nebeskog i na ovom svetu stranci i došljaci, kako to kaže apostol Petar. On takođe potvrđuje da su svi hrišćani jedan narod. Hrišćani međusobno ne smeju da diskriminišu po poreklu ili ma kom drugom osnovu, tvrdi apostol Pavle, a Gospod Isus očekuje da volimo sve ljude, čak i one za koje nas naša narodna tradicija uči da su nam neprijatelji (priča o dobrom Samarićaninu). Dalje, apostol Pavle tvrdi da je tražiti osvetu greh. Na kraju, za hrišćane je veoma bitno da shvate poruku knjige Otkrivenja: da su ovozemaljske države privremene tvorevine a da je Carstvo Nebesko ono što verne očekuje u večnosti i da se u njega treba pouzdati.

Kad se te činjenice uzmu u obzir, patriotizam koji stavlja ljubav prema naciji i državi na prvo mesto (pre Carstva Nebeskog i ljubavi prema ostalim hrišćanima i nehrišćanima), a uz put podrazumeva mržnju i netrpeljivost prema drugim narodima, pogrešan je iz razloga koje smo videli.

Poštovati državne zakone, i raditi za dobrobit društva suština je hrišćanskog bića, ali je opsednutost nacijom i mržnja prema drugima, kao i traženje osvete za istorijske, ratne i druge nepravde je nedvosmisleno greh.

2. Da li je hrišćanstvo nasledno?

Sticajem istorijskih okolnosti, u našim krajevima (a i drugde u svetu), veroispovest i etnička pripadnost su za mnoge postali nerazdvojivi pojmovi. Određene veroispovesti vezuju se za pojedine etničke grupe, te je i etnički identitet određen veroispovešću. Religijska pripadnost je, dakle, nerazdvojni deo nacionalnog bića. Formule su, čini se, jednostavne: Srbi su pravoslavni, Hrvati katolici, itd. Neretko, to pređe u ekstrem, te pojedinci smatraju da "pravi Srbin, patriota" mora biti pravoslavan, "pravi Hrvat" mora biti katolik", itd.

No, da li ovaj koncept ima biblijsku potporu? Naime, realnost je da se većina onih koji kažu da su hrišćani ne ponašaju dosledno biblijskim principima, ne poznaju sadržaj Svetog pisma, a neki čak i otvoreno kažu da "baš i ne veruju da Bog postoji"!

Pošto sam proučio šta Biblija kaže zaključio sam da gore navedeni pogledi na veru i naciju, i biblijsko učenje, ne idu ruku pod ruku. Nauka Svetog pisma govori potpuno drugačije o tome ko su hrišćani.

Po biblijskom shvatanju, hrišćani su: 1) iskupljeni od greha verom u žrtvu Isusa Hrista, čime su postali deo Carstva Božijeg; 2) sledbenici Isusa Hrista; 3) isključivo oni koji su lično i svesno odlučili da to budu (tj. ne oni koji su veru "nasledili" po nacionalnoj osnovi).

Opravdani pred Bogom i deo Carstva Božijeg

Isus i njegovi apostoli su govorili da su Hristovi sledbenici deo Carstva Božijeg (Fil. 3:20; Jev. 11:14; Jev. 11:16; Mt. 7:21; Jn. 3:3; Jn. 3:5). Biti deo tog Carstva znači provesti večnost u Božijem prisustvu. No, kako da grešan čovek dođe u prisustvo svetog i bezgrešnog Boga?

Odgovor je dao Isus: "Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki - ko veruje u njega - ne propadne, nego da ima večni život." (Jn. 3:16). Ovaj ubedljivo najcitiraniji biblijski stih sažima njenu celokupnu predivnu poruku. Hrist je na krstu umro za grešnike, koji, ako veruju u njega, bivaju pred Bogom opravdani, i time neće od Boga biti osuđeni na večnu propast, već će sa njim deliti večnost u Carstvu Božijem.

Pogledajmo sličnu poruku apostola Pavla: "Jer nema razlike; svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije, te se opravdavaju za badava - njegovom blagodaću - na osnovu iskupljenja u Hristu Isusu, koga je Bog postavio kao žrtvu izmirenja - njegovom krvlju - koja se verom usvaja... i da opravda onoga koji veruje u Isusa." (Rim. 3:23-26)

Očigledno da, po Bibliji, jedino što svi delimo kao zajedničku osobinu je greh ("svi su zgrešili"). Grešnici ne mogu u Božije prisustvo, tj. ne mogu da vide Boga u svoj njegovoj slavi i veličanstvu ("lišeni slave Božije"), ali se pred Bogom opravdavamo žrtvom Isusa Hrista, koju pojedinačno usvajamo aktivnim verovanjem ("na osnovu iskupljenja u Hristu Isusu... njegovom krvlju... koja se verom usvaja"). Na osnovu vere, Bog opravdava svakog pojedinca koji veruje ("i da opravda onoga koji veruje u Isusa"). Bezgrešni Isus je na krstu primio kaznu namesto svih onih ljudi (grešnika) koji veruju u njega, i oni su verom u njega opravdani.

Dakle, da bi smo postali čisti pred Bogom, i postali deo Njegovog Carstva moramo učiniti prvi korak - verom prihvatiti Hrista kao Boga i Spasitelja.

Hristovi Sledbenici

Sama reč "hrišćanin", prevod je Novozavetne reči hristianos koja je kombinacija grčke reči Hrist (Pomazanik) i latinskog ianos što označava pripadnost nekome (ponekad i u ropskom smislu) - dakle bukvalno "onaj koji pripada Hristu" ili jeste "Hristov". Ta reč se počela da upotrebljava za Hristove sledbenike u Antiohiji, i odatle se proširila (Dela 11:26).

Po Bibliji, možemo da zaključimo da su Hristovi sledbenici tog vremena imali sledeće karakteristike: 1) Verovali su da ih je žrtva Isusa Hrista na krstu spasila od greha, i učinila čistim pred Bogom (Tit 2:14, Jev. 9:14, itd.); 2) predano su primenjivali su nauku Hrista i njegovih apostola u svakodnevnom životu (Dela 2:42).

Važna karakteristika druge stavke je ta da je hrišćanski život podrazumevao postupno preobraženje hrišćanina iz njegove grešne prirode u prirodu Isusove bezgrešne ličnosti (Ef. 4:13; Rim. 12:2; 2. Kor. 3:18, itd.). Ovo logično podrazumeva aktivno učestvovanje u verskom životu.

Dakle, za postizanje ovog cilja potrebna je apsolutna predanost Hristu i njegovom učenju. To se direktno zaključuje iz pisama apostola Pavla. On stavlja znak jednakosti između svog života i službe Hristu (Fil. 1:21). Neko može da prigovori da je Pavle bio apostol, i time je stepen posvećenja koji je on morao da ima svakako veći od stepena posvećenja "običnih vernika". Međutim, sam Pavle pobija takvo razmišljanje time što traži od vernika da se ugledaju na njega na isti način kao što se i on sam ugleda na Hrista (1. Kor. 11:1). On kaže vernicima da se i oni sami treba aktivno da posvete "preobražavanju uma" da bi znali šta je istinska Božija volja (Rim. 12:2).

Na kraju i sam Gospod kaže: "Ko ljubi oca ili majku više nego mene, nije mene dostojan, i ko ljubi sina ili kćer više nego mene, nije mene dostojan;" (Mt. 10:37). Isus od svojih sledbenika očekuje beskompromisnu ljubav i potpunu predanost.

Isus u životu vernika mora da zauzima centralno mesto. Nerealno je tvrditi da se oni koji su rođeni i odrasli u tradicionalno hrišćanskoj sredini, a ne pokazuju nikakvo lično interesovanje za veru, zovu hrišćanima. Na neki način, to je kao kada bi neko tvrdio da samo zato što je njegov otac studirao medicinu, to i njega samog čini doktorom, iako na medicinski fakultet nikada nije nogom kročio!

Lična i svesna odluka

Na kraju, moramo da primetimo da se svi prethodno navedeni stihovi odnose na pojedince. Primetićemo fraze "svaki ko veruje", "da opravda onoga koji veruje" i mnoge druge, koje sve podvlače pojedinačnu odgovornost. Ni u jednom trenutku u Bibliji nije rečeno da se deca vernika biti vernici na osnovu vere roditelja ili praroditelja, a da pri tom sama nemaju nikakvog kontakta sa verom. Ono što roditelji mogu da urade je da poduče decu hrišćanskoj veri, ali sama pripadnost veri zavisiće isključivo od odluke koju pojedinac donese.

Takav stav je, zapravo, izrazito osuđen. Jevreji Isusovog doba bili su jako ponosni na svoju naciju. Pošto je Bog sa njihovim precima sklopio Mojsijev (Stari) zavet, smatrali su da su po svom poreklu automatski Božiji narod. Jovan Krstitelj (i sam Jevrejin) je pobio taj stav, poručivši jevrejskim verskim starešinama da se vera mora da pokaže delima. Takođe je pogrešno to što se ponose time da su, fizički gledano, Avramovi potomci, jer bi Bog mogao da i od kamenja da stvori "Avramove potomke" (Avramovi potomci je biblijski sinonim za ljude koji veruju).

Odluka o prihvatanju Hrista, kao i biti njegov sledbenik je isključivo svesna i lična odluka.

Praktične posledice
pogrešnog shvatanja odnosa vere i nacije

Pored toga što vezivanjem vere i nacije idemo direktno protiv Božije reči, postoji i niz praktičnih posledica koje možemo sagledati svuda oko nas.

Naime, vezivanje vere i nacije logično povlači za sobom i to da se "nacionalna" crkva bavi politikom i svetovnim stvarima, što je nešto što Isus i apostoli nikad nisu naučavali. Takođe, u svesti verski neprosvećenog naroda, stvara se mentalitet "nas" i "njih". Tada vera postaje puko obeležje bez ikakvog suštinskog značaja, i "pravoslavci" kreću u rat protiv "katolika", iako su i jedni i drugi nominalno hrišćani. U toj situaciji Božije zapovesti "ne ubij" i "ljubi bližnjeg svog" prestaju da znače bilo šta. U stvarnosti, rat se vodi za kontrolu teritorija, ali vera, kao deo nacionalne ideologije, igra značajnu ulogu u demagogiji koju koriste nacionalisti. Na žalost, njima je priklonjeni i deo crkvenog klera, što u očima javnosti daje utisak da Bog zaista blagosilja ovakve aktivnosti.

Setimo se da je u građanskim ratovima na teritoriji bivše SFRJ bilo puno ljudi koji su se proglašavali vernim pravoslavcima i katolicima. Ti isti ljudi su pri tom bezočno ubijali i činili druga zlodela. I sami pojedini sveštenici su "blagosiljali" puške, topove i druga ubojita oružja, da bi njima vojnici pobili nevernike! Razmislite o Isusu o kome čitamo u Novom zavetu. Da li mislite da on, sad na nebu, zaista daje blagoslov ovakvom monstruoznom izvrtanju njegovog učenja.

Rat, koji sam dao kao primer, na neki način je samo "vrh ledenog brega". Nacionalistički ideolozi zloupotrebljavaju veru, i govoreći o "vernosti nacionalnoj crkvi", zapravo prodaju svoje etnocentrične ideje. Mržnja prema "onim drugima" tako nastavlja da tinja, sve dok se tragedije ponovo ne dese.

Pored toga, oni koji dobrovoljno odluče da promene veru smatraju se "izdajnicima otačaske vere" i neretko dožive izolaciju, čak i od strane onih najbližih. Neki su čak kategorični u apsurdu da "Srbin koji je izdao pravoslavlje prestaje da bude Srbin".

Neko može da pita "dobro zloupotreba je jedna stvar, ali ako neko nije prihvatio Hrista, a živi u tradicionalno hrišćanskoj porodici, koje je on onda vere?" Prost odgovor je da ako neko nije prihvatio Hrista, ta osoba nije hrišćanin. Ta osoba se naziva "hrišćaninom" samo u smislu društvenog uopštavanja koje naučnici (sociolozi, geografi, istoričari, etnolozi, itd.) koriste da obeleže oblasti verskih i kulturnih uticaja.

U Biblijskom smislu, oni koji ne veruju ili "možda veruju" (onaj koji veruje da "Bog možda postoji") tretiraju se kao nevernici (Otk. 3:16, Mt. 12:30). To isto čak važi i za one koji veruju da Bog postoji, ali tome ne pridaju nikakav značaj, i ne prihvate Isusa u svoj život (Biblija kaže da čak i demoni veruju da Bog postoji, pa im to samo po sebi ne pomaže (Jak. 2:19)).

Zaključak

Sudeći po biblijskim stihovima koje smo naveli, hrišćanstvo se ne nasleđuje kroz porodicu ili nacionalnu pripadnost. Prihvatanje hrišćanstva je na savesti pojedinca.

Biblija nam ne da prostora da se smatramo hrišćanima, osim ako lično i svesno nismo doneli odluku da to budemo.

Takođe, vezivanje vere i nacija dalekosežne negativne posledice, jer, u ekstremu, dovodi čak i do ratova.