Naš svet, svet rata
- U svetu rata, gde se to može pronaći mir?
Ljudska istorija je pre svega istorija ratova. Iako je to gotovo nemoguće tačno izračunati, procenjuje se da je od početka pisane istorije, oko 3600 godine pre Hrista, u svetu bilo samo 292 godine mira. Najduže razdoblje mira u istoriji je bio Rimski mir (Pax Romana) koji je trajao 200 godina. Taj mir je bio, kakve li ironije, nametnut nadmoćnom vojnom silom Rima. (A niti taj mir nije vladao čitavim svetom.) U istoriji je zabeleženo preko 14000 ratova, velikih i malih, u kojima je poginulo preko 3 milijarde ljudi. Od 650. godine pre Hrista u svetu se vodilo preko 1656 trka u naoružanju, od kojih svega 16 nije završilo ratnim sukobom. Te su trke završile ekonomskim kolapsom zemalja koje su u njih bile uključene. Više od 8000 mirovnih sporazuma, koji su trebali trajati zauvek, prekršeno je. Prosečno vreme poštovanja mirovnih sporazuma iznosi samo dve godine.
Neko je rekao: "Jedina stvar koju nas istorija može naučiti jeste ta da nas istorija ne može naučiti ničemu." Sledeća izjava je možda odgovornija: "Mi ljudi ne uspevamo naučiti ništa od istorije."
U neverici odmahujemo glavama znajući da se uprkos ogromnoj ceni ljudskih i materijalnih žrtava uvek ponovno nađemo u ratu - možda, uskoro, i u Trećem svetskom ratu? Sve to, čini se, nema nikakvog smisla. Ima li?
RAT SE PROTIVI LOGICI
1960. godine, vojni istraživački tim SAD-a proučavao je načine izbegavanja novih većih ratnih sukoba. Tokom istraživanja, tim je ubacio u računar sve podatke vezane za Prvi svetski rat. Računar je "zaključio" da je Prvi svetski rat nemoguć događaj, i da se prema tome, nikada nije dogodio, te da pogreške i gubici tolikih razmera mogu biti jedino plod mašte književnika, a nikako surova realnost.
Rat se protivi logici. On je nerazuman i nelogičan, ali je i neizbežan. Zašto? Šta je to u ljudima da ih nagoni na ratovanje? Ljudi su jedina stvorenja koja ratuju sa vlastitom vrstom.
ZBOG ČEGA RATUJEMO
Za vreme svog pohoda na Poljsku, Napoleon je postavio svoj glavni štab u jednoj seoskoj kući, gde su pred njega izveli neke od oficira iz zarobljene ruske jedinice. Njihov stav prema osvajaču nije bio ni malo ponizan. Jedan od njih iskoristio je tu priliku da mu kaže kako su Rusi u svemu bolji od Francuza. "Mi se Rusi, na primer, borimo zbog časti; a vi Francuzi borite se samo zbog novca." "Potpuno ste u pravu," odgovorio mu je Napoleon, "Svako se bori zbog onog čega nema." Dakle, jedan od razloga za ratovanje je ljudska pohlepa.
Postoji barem još jedan razlog zbog kojeg ratujemo. Jedan dečak je upitao: "Tata, kako započinju ratovi?" "Uzmimo, na primer, Prvi svetski rat," odgovorio je otac. "Taj je rat započeo kada je Nemačka izvršila invaziju na Belgiju." Njegova ga je žena istog trenutka prekinula: "Reci detetu istinu. Započeo je zato što su nekoga ubili." Muž je ustao i sa prezirom odvratio: "Koga je mali pitao, tebe ili mene?" Žustro mu okrećući leđa, supruga je izišla iz prostorije, zalupivši vratima što je jače mogla. Kad se kristal i posuđe prestalo tresti u vitrini, nastala je neugodna tišina koju je, nakon nekog vremena, dečak prekinuo: "Tata, ne moraš mi više govoriti kako započinju ratovi, sada znam!"
Mi se borimo i zbog našeg ličnog ili nacionalnog ega. Biblija o tome lepo govori:
"Otkuda ratovi i otkuda borbe među vama? Ne dolaze li od vaših naslada koje se bore u vašim udovima? Žudite - i nemate, ubijate i zavidite - i ne možete da postignete, borite se i vojujete; nemate zato što ne ištete. Vi ištete i ne primate, zato što zlo ištete, - da u svojim slastima potrošite." (Jakov 4:1-3)
Zbog čega ratujemo? Zbog toga što postoje osnovni porivi u prirodi svakog čoveka koji nas, ako ih ne obuzdamo, teraju toliko daleko da smo spremni ubiti kako bi dobili ono što želimo.
MOŽE LI SE POSTIĆI TRAJNI POLITIČKI MIR?
Većina ljudi se slaže sa tvrdnjom da mora postojati način za izbegavanje rata. Neki kažu da se rešenje krije u boljem obrazovanju. Ako bi svi ljudi imali najbolje obrazovanje, tada bi ratovi, rasizam, i svi drugi socijalni problemi ustupili mesto svetskom utopijskom miru. Obrazovanje je važno, ali slabost tog rešenja postaje očita kada se setimo da su ljudi koji donose odluke o započinjanju rata obično najobrazovaniji ljudi u zemlji. Drugim rečima, iako bi trebali znati donositi bolje odluke, oni se odlučuju za borbu.
Istorijski, pojedinci i nacije pokušavali su osigurati mir drugim putem - političkim savezima. Može li ikoji politički savez pružiti trajni mir? U svom obraćanju Senatu SAD-a, 1919. godine, predsednik Woodrow Wilson je rekao: "Liga naroda je jedina nada čovečanstva." Koliko se uzaludnom i tragičnom ta nada pokazala! Drugi svetski rat je izbio svega 26 godina kasnije. Setite se da je samo 8% sve svetske istorije vladao mir. Preko 8000 sporazuma je prekršeno. Koliko god oni bili jaki, uzaludno je i tragično polagati našu nadu u političke saveze.
Može li ijedna nacija ili savez uspostaviti i održati trajni mir? Istorija nam na to pitanje odgovara vrlo jasno: "Ne, nikako".
MOŽE LI IKOJI ČOVEK DONETI TRAJNI MIR?
30. januara 1973. godine, Patrice Tamao iz Santa Dominga (Dominikanska republika), dozvolio je da ga pribiju na krst, kao žrtvu za postizanje mira u svetu i razumevanja među ljudima. Dok su hiljade ljudi prosmatrale čitav događaj preko TV prenosa, klinovima od nehrđajućeg čelika, dugačkim petnaest centimetara, probili su njegove ruke i noge. Tamao je planirao ostati na krstu 40 sati, ali nakon samo 20 sati morao je prekinuti svoje dragovoljno raspeće zbog infekcije desne noge. U novinama je objavljen članak pod naslovom "Raspeće za mir nije uspelo". Ovaj čovek zasigurno nije mogao dati mir svetu. Niti najveće verske vođe u istoriji to nisu bile u stanju učiniti. Naprotiv, mnogi su se ratovi vodili zbog religijskih razloga.
Mnogi su tvrdili da mogu osigurati mir zaraćenom svetu. Štaviše, mi dodeljujemo nagrade onima koji pruže najveći doprinos miru u svetu. (Usput budi rečeno, prava je ironija da Nobelovu nagradu za mir je uspostavio izumitelj dinamita, nakon što se pokajao zbog svog strašnog pronalaska, koji se uspešno koristi u svim ratovima.)
Usred svih tih tvrdnji i pokušaja, postoji samo jedan čovek koji je to ikada mogao ostvariti. Taj čovek je Isus Hrist. Možda ćete reći: "Čekaj malo, Isus Hrist je umro pre više od 2000 godina, a na svetu je bilo puno ratova od tada. Rimske bi novine, da su tada postojale, verovatno objavile članak o njegovoj smrti pod istim naslovom: 'Raspeće za mir nije uspelo'". Ovde se, međutim, radi samo o prividnom neuspehu. Istražimo malo šta se zaista dogodilo.
Prema uvodnim stranicama Biblije, Bog je stvorio ljude u stanju savršenog zajedništva sa njime. Iako je ovo zajedništvo sa Bogom bilo savršeno, sotona je uspešno namamio ljude da mu se pridruže u duhovnoj pobuni protiv Boga. Ovaj je rat duhovni rat u kojeg su uključena i sva nevidljiva stvorenja. On je skriven našim čulima. To je nevidljivi rat. Ljudski, zemaljski ratovi su opipljiv izražaj ove veće, nevidljive drame. Donald Grey Barnhouse, u svom klasičnom delu "Nevidljivi rat", objašnjava:
"Rat je objavljen. Veliki, vladajući heruvin (sotona, đavo) postao je zli neprijatelj. Naš Bog nije time bio niti iznenađen niti zatečen, jer je on, naravno, znao da će se to dogoditi, pre nego što se i zaista dogodilo, i on je svoj savršeni plan već počeo sprovoditi u delo. Iako je Gospod mogao uništiti sotonu u trenu, on to nije učinio. Bilo je to kao da je na nebu donesen proglas: 'Na ovu pobunu odgovorićemo pažljivim suđenjem. Dopustićemo da se ona razbukta do kraja. Čitav svemir će videti šta može stvorenje, pa makar ono bilo i najveće stvorenje koje je ikada stvoreno Božjom rečju, učiniti odvojeno od Boga. Posmatraćemo ovaj eksperiment, i dopustiti čitavom svemiru stvorenja da ga posmatra, u ovoj kratkoj stanci između prošle i buduće večnosti koju nazivamo vreme. Tada ćemo dopustiti duhu nezavisnosti da se maksimalno proširi. Ruševine i uništenje kojima će uroditi pokazaće čitavom svemiru, zauvek, kako nema života, radosti ni mira izvan potpune zavisnosti o najuzvišenijem Bogu, kome pripada nebo i zemlja.'"
Ljudi ne ratuju samo jedni protiv drugih. Ljudi ratuju protiv Boga. U taj rat je uključen svaki muškarac, svaka žena i dete, nezavisno o njihovoj boji kože, ili geografskim granicama unutar kojih žive. Neće biti trajnog mira među pojedincima ili nacijama, sve dok se ne dokonča naš lični rat sa Bogom.
Zločin za koji je svako od nas kriv pred Bogom je izdaja - pobuna. Naravno, kazna za izdaju je smrt. Biblija jasno govori: "plata za greh je smrt." (Rimljanima 6:23). Smrt je više od prestanka biološkog života. U nju je uključen i onaj duhovni deo čoveka. Duhovna smrt je večno odvojenje od Božje ljubavi i milosti. Vladar ne dopušta pobunjenicima pristup i da imaju mira sve dok se ne prestanu buniti. Oni moraju biti izmireni sa njime i predati se vernoj službi njemu. Nameće se očigledno pitanje: "Kako se onda možemo izmiriti sa Bogom?"
Ako smo prepušteni sebi samima, tada moramo platiti za svoju izdaju (grehe) prema Bogu svojom vlastitom smrću. Međutim, Bog je poslao svog vlastitog Sina, kao krajnjeg Poslanika, da umre umesto nas i umesto nas plati kaznu za naše grehe. Ukoliko prekinemo svoju pobunu i prihvatimo njegovu platu za naš greh, bićemo izmireni sa Bogom. Biblija potvrđuje:
"Pošto smo, dakle, opravdani verom, imamo mir s Bogom posredstvom Gospoda našega Isusa Hrista... Stoga sad nema osude za one koji su u Hristu Isusu. Jer te je zakon Duha života u Hristu Isusu oslobodio od zakona greha i smrti. Jer što zakon nije mogao, zato što je zbog tela bio slab, učinio je Bog na taj način što je poslao svoga Sina u obličju sličnom grešnom telu, i za greh, i osudio greh u telu." (Rimljanima 5:1; Rimljanima 8:1-3)
Raspeće Isusa Hrista nije ni na koji način bilo nedovoljno. On nije bio samo čovek kao što je to bio Patrice Tamao, spomenut u ranijoj priči. Patrice nije mogao umreti za grehe čovečanstva kako bi mu osigurao mir sa Bogom. On je imao vlastitih greha protiv Boga za koje je morao lično platiti. Isus je bio sam Bog koji je dao priliku svim ljudima da se izmire sa njime. Samo je Isus, koji je bio bez greha, mogao platiti za grehe svih ljudi sveta. Uskrs govori o Isusu koji je pobedio smrt, koji je svojom božanskom moći ustao iz groba i vratio se na svoj večni presto na nebu.
Hoće li u svetu ikada vladati trajni mir? Da. Ali nadu o trajnom miru, na kraju krajeva, možemo pronaći samo u Hristovom obećanom povratku. Isus je obećao:
"I tada će se na nebu pojaviti znak Sina čovečijeg, pa će tada zakukati sva plemena na zemlji, i ugledaće Sina čovečijeg gde dolazi na oblacima nebeskim sa silom i velikom slavom." (Matej 24:30)
Prorok Isaija je obećao:
"I sudiće među narodima, i karaće mnoge narode, te će raskovati mačeve svoje na raonike, i koplja svoja na srpove, neće dizati mača narod na narod, niti će se više učiti boju." (Isaija 2:4)
Spoznaja o tome da će se on vratiti kako bi se sve ispravio daje nam nadu za budućnost. Ona nam daje i nadu za sadašnjost. Bilo bi lako usvojiti fatalistički stav: "Budući da će svet nastaviti ratovati sve dok se Hrist ne vrati, nema nikakve nade za mir."
Međutim, ironična je činjenica da se ovo iščekivanje budućeg trajnog mira, kroz istorija, pokazalo kao veliki poticaj za napore usmerene ka postizanju mira. Upravo nas ta nada podstiče da snažno nastojimo razrešiti nacionalne i lične sukobe.
KAKO SE MOŽE POSTIĆI POLITIČKI MIR?
Mnogo godina građani Argentine i Čilea su se sporili oko njihovih granica. Obe zemlje pretrpele su štetu zbog nepoverenja koje je nastalo. 1900. godine, kada je sukob bio na vrhuncu, neki od njih su preklinjali svoje vođe da zatraže posredovanje engleskog kralja Edwarda VII u rešavanju spora. 28. maja 1903. godine, dve vlade potpisale su sporazum o prekidu sukoba. Za vreme proslave koja je usledila, Senora de Costa, plemenita gospođa iz Argentine koja je puno činila na postizanju mira, došla je na ideju o postavljanju ogromnog spomenika u spomen toga. Senora de Costa je postavila ogroman kip na vrh planine, visoko u Andima, gde se dve zemlje sastaju u večitom snegu. Na ceremoniji posvete, kip pod imenom Cristo Redentor de los Andes je bio predstavljen svetu kao znak pobede dobre volje dva naroda. Veliki bronzani kip Isusa Hrista sa krstom u ruci je izliven od onih istih topova koji su izazivali strah u srcima čileanaca. On označava granicu između Argentine i Čilea. Na postolju kipa ugravirane su sledeće reči, na španskom jeziku: "Pre će se ove planine pretvoriti u prah, nego li će Argentinci i Čileanci pogaziti mir, na koji su se zakleli pod nogama Isusa Hrista, Otkupitelja."
Dok Hrist ne uspostavi svoj večni mir moramo koristiti obrazovanje kako bi učili i nešto naučili od istorije. Moramo se truditi da osiguramo političke saveze među nacijama. Pa ipak, trajni politički mir je moguć jedino ako je Isus u središtu svega.
SAMO HRIST MOŽE PRUŽITI LIČNI MIR
U vreme rata teško je pronaći lični mir, dok se naši bližnji nalaze u ratnoj opasnosti. Čak i u vreme političkog mira, lični mir nam izmiče.
Muče nas druge brige kao što su porodični problemi, pritisci u školi ili od naših suparnika, kao i neizvesnost našeg uspeha u životu. Trajni lični mir može pružiti jedino sam Isus. Nakon što je objasnio kako će uvek biti prisutan sa svojim učenicima, on je nastavio: "Ovo sam vam govorio da imate mir u meni. U svetu imate nevolju; ali budite hrabri - ja sam nadvladao svet." (Jovan 16:33) Taj isti Isus, koji će se jednoga dana vratiti (možda veoma brzo!) sa silom i slavom kako bi konačno uspostavio univerzalan i večan mir, želi započeti ostvarivati trajan mir i u tvom životu. Evo njegovog obećanja za danas, sutra, i za sledeće dane, i dane nakon toga: "Ostavljam vam mir, dajem vam svoj mir. Ne dajem vam kao što svet daje. Neka se ne uznemirava vaše srce i neka ne strahuje." (Jovan 14:27)
Da li bi želeo/želela imati lični mir? Onda, tvoj prvi korak treba biti izmirenje sa samim Bogom. Okončaj svoj rat protiv njega. Prihvati njegovo oproštenje kroz Hristovu zastupničku smrt za tebe. Zatraži od njega da upravlja tvojim životom. Zatraži da ispuni tvoj život trajnim mirom. On ti želi pokazati kako je moguće savladati svaki problem i svaku okolnost u tvome životu, i to sve do kraja tvoga života.
