Naslovna » U Hristu » Članci » ....

Sloboda i odgovornost

Dan Drapal

U svakodnevnom ljudskom shvatanju sloboda ima zapravo značenje odsustva odgovornosti. Biti slobodan znači ne morati nikom odgovarati.

Ali u stvarnosti sloboda znači samo to da je dana mogućnosti da se izbegne odgovornost. Ali sloboda nije dana odsustvom odgovornosti.

Pokušajmo to da objasnimo.

Istina o slobodi

Slobodan sam da tvrdim, da jedan i jedan su tri. Mogu pokušati ovu slobodu da primenim u svom praktičnom životu, ali ću to činiti na štetu sebi i svih ljudi u mom okruženju.

Uzmimo drugi primer. Ako stupim u brak, na određen način mi ostaje sloboda da budem neveran svojoj ženi. Po pravilu me fizički u tome neće sprečiti ni Bog ni čovek. Ali ako ovu slobodu primenim, ja praktično time svoj brak poričem, jer se odlučujem za laž i izdaju. Ili drugi primer: građani neke države imaju slobodu da na demokratksim izborima odaberu stranku koja je nedemokratska i na taj način se indirektno odreknu svoje slobode.

Kakav god primer da izaberemo, primer ličnog, porodičnog, političkog, pa i crkvenog života, saznajemo da ako pokušamo da realizujemo svoju slobodu bez obzira na istinu, bez poštovanja prema njoj, na kraju ćemo svoju slobodu (nekad veoma brzo) izgubiti. Ako definišeš svoju slobodu kao "pravo da radim šta mi je volja", ugrožavaš pre svega samog sebe.

Sloboda je dar Božiji, nije nešto što se podrazumeva. I kao što je slučaj sa svim ostalim Božijim darovima, veoma je važno kako ćeš sa njom postupati. Dana nam je radi toga da možemo voleti Boga i da nam život bude ispunjen, da bi imali miran život u zajednici sa Njim. Za ljubav prema Bogu nam je potrebna sloboda - upravo zato što Boga ne mogu zadovoljiti marionete. Zato nam je dao slobodu - dao nam je slobodu i da Ga ne volimo.

A dao nam je i slobodu na se ne obaziremo na istinu.

Međutim, ako ova sloboda treba da bude ostvarena, ako to nije samo neka fikcija, neka igra "samo kao", onda to sigurno znači da naše odluke, naši postupci imaju značaj. Nije sve jedno šta misliš, šta govoriš, šta činiš. Bog ti je dao slobodu - a time ti je dao i odgovornost.

Reč odgovornost etimološki znači da smo nekome odgovaramo. Odgovaramo za svoja razmišljanja, reči i dela. Zato sloboda ima smisla samo u odnosu - pre sveta u odnosu prema Bogu a sekundarno i u odnosu prema drugim ljudima.

Pokušajmo to da objasnimo na primeru odnosa između roditelja i djece. Pametan roditelj želi da njegova deca budu pametna i odgovorna. Zna da ih mora ka tome vaspitavati. Ali da bi dete izraslo u mudrog i odgovornog čoveka, roditelji mu moraju postepeno davati određenu slobodu, koja je sve veća i veća. Recimo da u osmoj godini počnu roditelji davati detetu prvi mali džeparac. Dete uči da ne izgubi novac, uči da odlučuje o tome šta će za taj novac kupiti. Roditelji sigurno ne žele da njihovo dete, kad odraste, bez razmišljanja potroši novac odmah, čim do njega dođe. Ali da bi ga vaspitali da mudro raspolaže sa novcem, moraju rizikovati da će sa prvim džeparcem uraditi upravo to: potrošiće ga na slatkiše. Roditelje će možda slučaj prvog džeparca malo i zabaviti ali sigurno i malo uznemiriti. Ako su mudri, neće prestati da daju svom detetu džeparac zbog trošenja na gluposti, dakle neće ga lišiti slobode da počini glupost. S druge strane pokušaće da objasne detetu da se s novcem može raspolagati i na drugi način: mudrije. Na primer, da može i štedeti, dakle ne iskoristi slobodu da odmah ima neki slatkiš da bi moglo da kupi stvar koju takođe želi i koja će mu dugoročno doneti veće zadovoljstvo (naravno, mudri roditelji će paziti da ne nameću detetu svoje vlastite predstave o tome šta je to).

Dete može da izraste u mudrog i odgovornog čoveka samo ako mu je omogućen proces u kome mu je, s jedne strane pružana sve veća sloboda, ali s druge strane ima mogućnost u svom odnosu prema roditeljima da govori o svojim planovima i da procenjuje svoje prethodne odluke. Veoma je lako napustiti taj proces, i to ili na taj način što će detetu biti uskraćena sloboda (pa će kad odraste postati ili nesposoban da donosi odluke ili, što je veća verovatnoća, buntovnik), ili na taj način, što sa detetom nećemo razgovarati o tome kako da koristi svoju slobodu i što mu nećemo pokazati da sloboda donosi korist ukoliko se realizuje na temelju odgovornosti prema istini.

Ako nas je Bog stvorio kao slobodna bića koja su sposobna da budu odgovorna, dobro je takođe znati i za šta smo odgovorni. Po Prvoj Mojsijevoj 1,28 Bog nam je dao da se brinemo za ovu planetu. Za to šta se dešava na planeti, pre svega smo odgovorni mi. Za ratove, terorizam, ekološke katastrofe, raspad porodice, za sve to bi bilo kasno činiti odgovornim Boga. To su upravo posledice našeg ponašanja a ne Božijeg delovanja.

Životna priča prvih ljudi, Adama i Eve, ima svoj istorijski i mitski nivo (o istorijskom i mitskom nivou autor piše u knjizi "Potraga i sigurnost"). Verujem da se jednom u istoriji ova priča stvarno desila i ujedno verujem da se u određenom smislu ova priča stalno iznova dešava svakom čoveku, dakle i meni i tebi.

Bog koji je svet stvorio rečju, odlučio je da komunicira sa čovekom posredstvom reči. Reč je osnovno komunikaciono sredstvo kako među ljudima, tako i između čoveka i Boga. Prvi ljudi su verovatno mogli pričati s Bogom slobodno i na sasvim drugi način nego mi. U Pismu je vidno ostao zabeležen samo mali deo razgovora između Boga s jedne i Adama i Eve s druge strane.

Za nas je u ovom kontekstu važan jedan drugi događaj. Bog je prve ljude postavio u vrt gde su bila dva drveta: drvo života i drvo spoznaje dobra i zla. U tom vrtu je bio čitav niz raznih drugih stabala ali ova dva su bila posebna. Sa drveta života nije bilo zabranjeno jesti; ali Bog je zabranio da se jede voće sa stabla spoznaje dobra i zla i to pod pretnjom smrti.

Bog nije stvorio ljude kao marionete koje bi prethodno programirao da im ni na pamet ne padne da jedu s tog drveta. U raju je ljudima očito sve bilo dozvoljeno - osim ove jedine stvari. I ova jedina stvar, ova jedina zabrana, bila je dovoljna da se kroz nju pokaže veoma mnogo.

Prvo: čovek je imao slobodu da posluša ili da ne posluša. Drugo: Bog je bio spreman na rizik da čovek neće poslušati, zato što je htio da odnos čoveka prema njemu bude zreo i odgovoran. Bila je dovoljna ova jedna jedina stvar da se pokaže da li čovek veruje Bogu. Da li veruje da Bog ima dobre namere s njim, da govori istinu. Poslušnost i istina (dva stava koja idu zajedno) su ono što kod nas Bog stalno traži, isto kao što je to tražio i kod prvih ljudi.

Poslušnost je pojam koji ljudi većinom ne vole. On ima značenje podređenosti i nema nikakvog smisla to nekako zamagljivati i objašnjavati. Poslušnosti na nivou čoveka se čini kao: biti u stavu suprotnom slobodi. Po pravilu, ljudi slobodu shvataju, kako je već bilo rečeno, kao odsustvo potrebe da se bude poslušan.

Sve ovo se odjednom pokazuje u sasvim drugom svetlu ako uzmemo u obzir da je Bog sama Istina. Istina nije nešto nadređeno Bogu, nego Bog (onaj Bog koji se objavio u Isusu Hristu kao Bog Avramov, Isakov i Jakovljev) je sam istina. Biti neposlušan ovom Bogu, ne verovati ovom Bogu, znači biti neposlušan istini i ne verovati istini. A ne verovati istini znači biti bačen u ralje laži. Moguće je izmaći Božijoj poslušnosti ali samo po cenu pada u laž, pa čak i onda kada se ova laž čini kao istina.

Borba za nezavisnošću

Adamovom neposlušnošću, njegovom svesnom odlukom da se ne osvrće na Božiju reč, mogla je cela priča da završi.

Ali Bog nije samo istina, On je i ljubav. Čovek je okrenuo Bogu leđa ali Bog nije okrenuo leđa čoveku. "... duša koja zgriješi ona će umrijeti" (Jezek. 18,4) kaže Bog u svojoj reči. Ali krstom Hristovim nam nudi potpunu razmenu kad umesto grešnog čoveka umire bezgrešni Božiji Sin Isus Hrist. U ovom činu se Bog otkriva kao savršena ljubav, ljubav koja se saginje i ne traži onog drugog zbog njegovih kvaliteta nego upravo time što se saginje do njega, daje mu vrednost. Kao ljudi koji su sagrešili, nemamo nikakvu vrednost; vrednost nam je dao Bog time što je poslao svog Sina da nas otkupi. Dao nam je vrednost time što nam je dao sebe samog.

Iz dva razloga dakle, ne može čovek pristupiti Bogu sa bilo kakvim zahtevom: njegovo smo stvorenje i tvorac svom stvorenju nikad ništa nije dužan. Osim toga, nismo umrli ni kao pojedinci, ni kao celo čovečanstvo, samo zato što je Bog odlučio da nam udeli milost. Bilo da smo vernici ili nevernici, bilo da poznajemo Boga ili ne, živimo samo po milosti.

Naravno, ovo je stav koji je za mnoge ljude veoma nelagodan. Čovek je bio stvoren kao slobodno biće ali ujedno i kao biće koje je zavisno. Greh je slobodna odluka za nezavisnost od Boga. Grešan čovek ne želi da zavisi od Boga i bira razne stavove samo da bi tu nezavisnost, ili bolje rečeno želju za nezavisnošću, što više izrazio.

Iz mnogih primera koje se mogu navesti, navešću ovaj: ljudi na sav glas promovišu evolucionu teoriju nastanka života na zemlji, iako ova teorija ima ogroman broj unutrašnjih nedostataka. Ne želim ovde da branim kreacionizam nasuprot teoriji evolucije; s jedne strane nisam stručnjak u ovoj oblasti a s druge to nije ni predmet ovog spisa. Međutim, o ovoj temi sam dovoljno informisan da bih mogao da primetim kako evolucionisti često na zadivljujući način sakrivaju probleme svoje teorije, agresivno napadaju kreacioniste i to ne retko u veoma oštroj suprotnosti naučnoj objektivnosti u čije ime to čine. Često sam čuo argument da teorija evolucije ne može biti opovrgnuta samo zato što nemamo ni jednu drugu bolju.

Kreacionisti, na moju veliku žalost, nekad uzvraćaju istom merom. Ali to ne menja stvar. Teorija evolucije je popularna, ne zbog svoje ubedljivosti, nego zato što je omogućila ljudima da zaobiđu Boga u svom razmišljanju i objašnjavanju postojanja sveta. Smatram da je to razlog zašto je ljudi slepo prihvataju bez obzira što je ne shvataju.

Opet želim da naglasim da ovo ne pišem kao kreacionista. Smatram da bi bilo moguće - i ispravno - reći da neke stvari ne razumemo i jednostavno ostati na tome. Mnogi ljudi - danas je to izgleda većina - prihvataju teoriju evolucije zato što im omogućava da misle da nisu zavisni o Bogu, da Bog ne komunicira sa ovim svetom. A očito je da teorija evolucije ima čitav niz moralnih posledica koje ljudi skoro uopšte ne reflektuju, nemaju svest o njima, ali koje veoma određuju naše razmišljanje i naš način života. Engelsova teza o "uticaju rada na promenu majmuna u čoveka" je po tome, izraz stava da je čovek u stvari sam sebe stvorio te nije nikome odgovoran. Međutim, ako stvorenje prestane da upućuje na Stvoritelja (vidi Rimljanima 1,20), onda gubimo apsolutne norme i propadamo u amoralanu džunglu. "Pobeda" teorije evolucije po meni je upravo srazmerna eskalaciji kolapsa društva. Čovek se jednostavno ponaša onako kako misli da to treba da bude: njegovo viđenje sveta određuje njegovo razmišljanje i njegovo ponašanje.

Pošto svaki čovek na neki način unutar sebe čezne za Bogom, dolazi do jednog interesantnog paradoksa: čovek koji je uspeo da isključi Boga iz svojih misli, koji veruje da je sam sebe stvorio, da može da se osloni samo na sebe, čovek koji je sebe počeo da smatra za neograničenog gospodara stvorenog sveta, kao najvišu organizaciju materije u svemiru, odjednom počinje u ovom svemiru da se oseća strašno usamljen. Odatle zatim potiče potraga za nekim partnerom u dubinama svemira: bilo da se radi o slanju raketa sa zemaljskom porukom eventualnim vanzemaljskim civilizacijama, ili je to enormno interesovanje za NLO.

Teorija evolucije je bila pomenuta samo kao primer toga kako se čovek trudi da organizuje svoj svet - i da shvati svoj svet - bez Boga, bez apsolutne norme iznad sebe.

Da rezimiramo: čovek je biće zavisno, ali želi da bude nezavisno. Poverovao je u laž da će nezavisan od Boga imati puniji i bogatiji život. Međutim, nezavisnost od Boga je život bez istine i ljubavi, dok je zavisnost od Boga život u istini i ljubavi.

Pokvarenost srca

Naravno, bilo ko može sada da kaže: "ako je to tako i tvrdiš li da se u Svetom Pismu otkriva Bog koji je istina i ljubav, šta da radim sa onim delovima Pisma gde Bog izgleda veoma strog i okrutan!?"

Da, upravo pokušavam da odgovorim na ovo pitanje. Sada je već jasno iz onoga što je napisano do sad, da će odgovor dobiti samo ponizan čovek koji zna i priznaje da mu Bog ništa nije dužan i koji se ne odriče svoje odgovornosti za to što je svet u vlasti zloga (1. Jovanova 5,19).

Već je rečeno kao se Bog objavljuje ljudima. Ali da kažemo ovde kakvog Bog sebe objavljuje.

Ključni tekst je reč iz Psalma: "... milostiv prema milostivom, prema vjernome vjeran; i čist si prema čistome; ali s nevaljalim po njegovom nevaljalstvu radiš. Jer ti ponizne spašavaš, ali oči besne ponižavaš." (Ps. 18,26-28).

Ako bi čitali Bibliju površno, ako bi ove stihove istrgli iz konteksta celog Pisma koje nam otkriva Božiji karakter upravo u svojoj celini, mogli bi doći do zaključka da Bog reaguje po pravilu "kako ti meni, tako ja tebi". Ali ovo nije Božiji karakter. Božija narav se ne menja; Bog je stalno savršena ljubav i savršena istina.

Međutim, Bog nam se čini onakav kakvi mi jesmo. Ako kapituliraš pred Božijom svetošću i ljubavlju, sve više ćeš upoznavati Boga kao svetog i punog ljubavi na svim putevima svojim (upor. Priče 3,6). Čovek koji prevarno živi, iskusiće da su ljudi prema njemu neiskreni i zato što nema drugog iskustva, ni sa svojim srcem, ni s ljudima oko sebe, ako počne da razmišlja o Bogu, učiniće ga odgovornim za svu neiskrenost i laž u kojoj živi i Bog će mu izgledati kao neko ko se prema njemu ophodi prevarno.

Gospod Isus kaže na jednom mestu stvar koju dugo nisam mogao da progutam: "Kažem vam da će se dati svakom ko ima, a od onoga koji nema, uzeće se i ono što ima" (Luka 19,26). U vezi sa ovim to ima sledeće značenje: ako znaš za Božiju ljubav i dobrotu, ako moliš na osnovu toga za Božije vodstvo za svoj život, veruješ li Bogu i donosiš svoje odluke u veri prema Božijoj reči, tvoje iskustvo s Božijom dobrotom i ljubavlju će se samo povećati i produbiti. Ali ako nemaš ovaj osnovni pozitivan odnos prema Bogu, tokom života ćeš izgubiti i dobre stvari koje si možda nasledio od predaka. Možda ćeš npr. ostati vredan, ali to već tvoja deca neće biti i sl.

Poređenje na kraju kojeg se nalaze Isusove reči da će onome koji ima biti dano a onome koji nema, biće oduzeto i ono što ima, po mom mišljenju ide u istom pravcu. To je poređenje o talentima, koja se nalazi u Matej 25 i Luka 19. Sluga koji nije ništa zaradio od talenta koji mu je bio poveren, naziva svog gospodara strogim i surovim čovekom koji žanje gde nije sijao i uzima gde nije ostavio (današnjim žargonom bi mogli reći da vadi novac sa računa na koji nije ulagao). Nema sumnje da kralj koji se pominje u ovom poređenju jeste sam Gospod Isus. Ko ga poznaje, zna da On nije surov ni strog a sigurno ne žanje ono što nije posijao. Ipak, Gospod Isus ne pokušava da ubedi zlog slugu da nije takav; naprotiv, kaže mu: "... sudiću ti po tvojim riječima. Znao si da sam strog čovjek, da uzimam ono što nisam ostavio i da žanjem ono što nisam posijao." (Lk. 19,22). Zašto?

Tu se ispunjava reč da je Bog prema čistome čist ali prema nevaljalom po nevaljalstvu njegovom čini.

Nešto slično nam je svima poznato iz međuljudskih odnosa.

Kad o tome razmišljamo, sigurno ćete se složiti sa mnom da ljudi koji sami varaju, koji su nepoverljivi, sumnjaju da imate loše motive koje nikad niste imali. Moje pastoralno iskustvo potvrđuje Isusov postupak: ljude koji su sumnjali u mene, da imam neke nečiste motive zato što su ih sami imali, ili su u prošlosti bili duboko povređeni nekim nečistim ponašanjem i tako postali nepoverljivi i sumnjičavi, nikad nisam uspeo da ubedim da razmišljam i delujem potpuno drugačije od onoga što oni misle. Čak se dešavalo da su moji pokušaji da na neki način objasnim sebe, u nekim slučajevima u njima izazvali utisak da sam neki naročito rafiniran licemer.

Obraćenjem Gospodu Isusu Hristu dobija čovek najveći dar: večni život u Isusu Hristu, našem Gospodu (uporedi Rimljanima 6,23). Obraćenjem svi naši problemi postaju rešivi. Ali to ne znači da su već svi rešeni. Čovek nije obraćenjem i automatski karakterno promenjen iako se može promeniti na veoma značajan, izražen način, odmah u trenutku obraćenja. Slično, čovek nije obraćenjem odmah isceljen od svih njegovih unutrašnjih rana iako u Isusu Hristu ima lek za sve što ga muči. Karakterno, ne sasvim obraćen čovek, koji u sebi nosi neke unutrašnje rane, može imati velike probleme u odnosu na društvo, zato što unosi nepoverenje koje je u njemu postojalo pre obraćenja i u nove odnose. Učestvuje u životu grupe i stalno sumnja da ostali pokušavaju da skrenu pažnju na sebe, iako je to upravo njegov problem. Ili ima sumnju da je vođa grupe ili starešina vlastoljubiv, iako za ovu sumnju nema ni najmanjeg razloga.

U ovim slučajevima je potrebna neka druga, dublja Božija intervencija od našeg uveravanja o ispravnosti naših motiva ili motiva onih na koje se takav čovek žali. Bilo šta da se desi, njemu sve samo potvrđuje njegove najgore sumnje. Nepoštenom se i sam Gospod čini nepošten, kako mu se onda ljudi neće činiti nepošteni?

Ne tvrdim da za ove ljude nema šanse doveka. Na kraju krajeva, mnogi od nas su bili među njima. Ali smatram da je nanovorođenje najveće čudo kakvo može da nam se desi. U stvari, ne razumem kako se to može desiti. Ali znam da se milošću Božijom grešnik obraća - pa to se desilo i takvom grešniku kakav sam bio ja! Pa i obraćeni, iako su još uvek unutra povređeni, mogu iskusiti nova čuda karakternih promena. To je slično kao i sa bogatima: kad je Gospod Isus pokazao učenicima kako teško bogati ulaze u kraljevstvo nebesko i kad su učenici već bili spremni da zaključe da njihovo spasenje stoga nije moguće, Gospod Isus Hrist im daje garanciju da je kod Boga sve moguće (Mk. 10,27).

Neću ti dakle tajiti, dragi čitaoče, da ću u tebi a ne u Bogu tražiti grešku, ako ti se Bog Biblije čini kao okrutan. Znam da će ti On, ako budeš tražio živog Boga, ako se budeš trudio da ga shvatiš, dati razumevanje u mnogim teškim pitanjima. Ali moraćeš pre toga barem da dopustiš da je greška u tebi a ne kod Boga.

S druge strane, ako je istina da je Bog iskren prema iskrenom, iz toga sledi da ne bi ništa dobio kod Njega prikrivanjem i potiskivanjem svojih sumnji. On se na tebe neće ljutiti ako mu budeš postavljao neprijatna pitanja. Čak bi dospeo u ćorsokak kad bi se trudio da samo ponavljaš kao papagaj: "Bog je ljubav!" ako u stvari sa njime nisi imao nikakvo iskustvo koje bi to potvrđivalo. Radi se samo o ispravnoj polaznoj tački: prvo, ne možeš da nastupiš sa pozicije sudije koji bi bio nadređen Bogu i drugo, moraš biti otvoren za pomisao da je tvoja unutrašnjost uzrok tome što ti Bog deluje okrutno. Ako prihvatiš ovo polazište, možeš da upitaš Boga zašto je, na primer, dao da se izvrši herem nad narodima koji su živeli u obećanoj zemlji pre dolaska Izraela.

Delovi iz knjige: OKRUTAN BOG, Dan Drapal.
Tagged: sloboda|
"Ja sam videlo svetu: ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati videlo života."
- Jovan 8:12

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 2122
Ukupno: 2498168
Generisano za: 0.005''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/clanci/sloboda-odgovornost.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.