Naučnici i njihovi bogovi
- Pogled na odnos nauke i hrišćanstva.
Mnogi obrazovani ljudi misle da se u istoriji vodio strašan rat između nauke i hrišćanstva. Pokušaćemo sagledati to pitanje odnosa nauke i hrišćanstva sa najšireg i najrazumnijeg mogućeg gledišta. Na početku ćemo primetiti da ni odnos nauke i ostalih intelektualnih nastojanja nije uvek bio baš prijatan. Na primer, u nedavno objavljenom članku "Književnost" autora Susan Gallagher i Rogera Lundina čitamo:
"Budući da se u nedavnoj istoriji književnost često suprotstavljala nauci, da bismo razumeli savremeni pogled na književnost moramo uvažiti dominaciju nauke u vlastitoj kulturi. Zadnjih nekoliko vekova naučnici su postavljali norme istinitosti u zapadnoj kulturi. Njihova nepobitna upotrebljivost na polju organizovanja, analiziranja i rukovanja činjenicama dala im je značaj bez premca u suvremenom društvu."
Na primer, Johnu Keatsu, velikom britanskom romantičnom pesniku, nije se sviđalo kako Isaac Newton posmatra stvarnost. On je izjavio da Newton-ov svetonazor preti uništenjem svega lepog u svemiru. Bojao se da će svet iz kojeg su nestali mitovi i poetske vizije postati opustelo i neprivlačno mesto. U svojoj pesmi "Lamia" govori o toj destruktivnoj moći. Budući da on u njoj nauku naziva filozofijom, ja sam u sledećem navodu umesto pojma "filozofija" koristio "nauka", kako bi ga prilagodio razmišljanju čitaoca iz 21. veka.
"Ne nestaje li svake čarolije pod hladnim dodirom nauke? Nekada je stajala duga na nebu, strašna, znali smo joj nit i tkanje. A sad predana je, izbledela, u katalogu sveta postala je opšte znanje. Nauka podrezaće anđelu krila, lenjirom i jednačinom će pobediti svaku tajnu, isterati duhove, iz utrobe zemlje izagnati patuljke i rastkati sjajnu dugu."
Time želim reći da je postojalo trvenje između nauke i gotovo svih drugih intelektualnih nastojanja, od trenutka kada je nauka stupila na scenu oko 1600. godine pa do danas. Stoga bi nas, zapravo, više trebalo iznenaditi nepostojanje žučnih rasprava između nauke i hrišćanstva, nego li njihovo postojanje.
Da li je nauka opovrgla postojanje Boga?
Bilo kako bilo, ukorenjeno je mišljenje "da je nauka opovrgla postojanje Boga". C. S. Lewis u svojoj autobiografiji naslovljenoj "Iznenađen radošću", potvrđuje kako je u ranijem razdoblju života verovao u ovu tvrdnju. Govori o ateizmu svoje mladosti i pripisuje ga uticaju nauke. Lewis piše:
"Razumećete da je moj ateizam neizbežno bio utemeljen na uverenjima za koja sam držao da su naučna otkrića; a ta sam otkrića, budući da nisam bio naučnik, morao prihvatiti 'po veri', ili bolje po autoritetu."
Drugim rečima, Lewis tvrdi da su mu drugi rekli kako je nauka opovrgla postojanje Boga i on im je poverovao, mada nije znao ništa od nauke.
Uravnoteženiji pogled na ovo pitanje dao je jedan od mojih omiljenih naučnih junaka, Erwin Schrödinger (1887-1961). On je možda najznačajniji od utemeljitelja talasne mehanike, te autor jedne od najznačajnijih jednačina u nauci, uopšte, Schrödinger-ove jednačine. Schrödinger izjavljuje:
"Zapanjuje me činjenica o izraženoj manjkavosti naučnog pogleda kada govorimo o stvarnom svetu. On nam pruža mnogo činjeničnih informacija, uvodi veličanstveno dosledan red u sva naša opažanja, no, ostaje jezovito ćutljiv i odvojen po pitanju svega što je priraslo našem srcu, svega što nam znači mnogo u životu. Ne govori nam ni reči o plavom i crvenom, gorkom i slatkom, fizičkoj boli i užitku; ne poznaje ništa lepo ili ružno, dobro ili loše, ne poznaje Boga ili večnost. Nauka ponekad tvrdi da može dati odgovore na pitanja iz tih područja, ali su ti odgovori često toliko smešni da ih ne možemo uzeti za ozbiljno." Preuzeto iz "Priroda i Grci", Cambridge University Press, 1954.
Naučnici ipak znaju ispričati zanimljive priče o religiji. Ovaj odlomak preuzet je iz časopisa "Kemija u Britaniji", koji je ekvivalent časopisu "Time", sa gledišta hemičarske struke u Engleskoj. U članku koji govori o pojavi nove knjige o politici nauke objavljenom u srpanjskom broju 1989. godine nalazimo zanimljivu misao:
"Da je Bog zatražio od vlade podršku za naučno istraživanje na području stvaranja neba i zemlje, bio bi odbijen iz sledećih razloga: Njegov projekt je preambiciozan; On nema nikakvih prijašnjih naučnih dostignuća; Sve što je ikad objavio je jedna knjiga, i nije objavljivao članke u stručnim časopisima; On odbija saradnju sa najvećim konkurentom; Njegov predlog stvaranja neba i zemlje je 'totalno visi u vazduhu'."
Neke od alternativa verovanju u suverenog Boga svemira
Ovde navodim primere dvojice poznatih ateista. Prvi je Lev Landau, najbriljantniji sovjetski fizičar 20-tog veka. On je napisao mnoge čuvene udžbenike iz fizike, zajedno sa svojim suradnikom E.M. Lifshitzom. Dok sam studirao na univerzitetu M.I.T. koristio sam se nekima od njegovih udžbenika. Priča o Landau-vljevom životu, iz pera njegovog prijatelja i životopisca I.M. Khalatnikova, objavljena je majskom broju časopisa "Fizika danas" 1989. godine. Khalatnikov piše:
"Posljednji sam put vidio Landaua 1968. godine, pošto je bio podvrgnut operaciji. Njegovo zdravlje bilo je vrlo narušeno. Lifshitza i mene su pozvali u bolnicu. Rečeno nam je da praktično nema nikakvih izgleda da mu lekari spasu život. Kad sam ušao na odeljenje, zatekao sam Landaua gde leži na strani, okrenut prema zidu. Čuo je moje korake, okrenuo glavu prema meni i rekao mi: 'Khalat, molim te spasi me.' To su bile njegove poslednje reči. Landau je umro te noći."
Drugi primer je Subrahmanyan Chandrasekhar, čuveni astrofizičar i dobitnik nobelove nagrade za fiziku 1983. godine. On je veći svoga deo života proveo kao predavač na čikaškom univerzitetu. Na poleđini njegovog životopisa nalazi se jedan neobičan intervju. Chrandrasekhar započinje razgovor ovim rečima:
"Ja sebe zapravo smatram ateistom, no, osećam nezadovoljstvo činjenicom da je moja nada za zadovoljstvom i životnim mirom koji proizlaze iz stremljenja ka jasnom cilju ostala posve neispunjena."
Autor njegovog životopisa, K.C. Wali, zapanjen takvom tvrdnjom odgovara:
"Kako molim? Nisam dobro razumeo. Vi tvrdite da su vas jednoumna potraga za naukom i razumevanjem delova prirode, te tako velik uspeh kojeg ste požnjeli u njenom spoznavanju ostavili razočaranim?"
Chandrasekhar nastavlja vrlo ozbiljnim tonom: "Zaista nemam osećaj ispunjenosti. Sve što sam učinio izgleda tako neznatno."
Njegov životopisac nastoji razvedriti razgovor, pa kaže kako su takvi osećaji zajednički svim ljudima. No, Chandrasekhar mu ne dopušta da se tako lako izvuče: "Možda je to tačno, no činjenica da se i drugi tako osećaju ništa ne menja u mojem iskustvu. Ono ne postaje zbog toga ništa manje lično."
Chandrasekharova poslednja izjava, za koju preporučujem svakom potencijalnom mladom naučniku da dobro razmisli o njoj, glasi:
"Za moje vlastito iskustvo vredi da ne posedujem onaj osećaj sklada kojem sam se nadao u mladosti. Ustrajao sam u nauci preko pedeset godina. Vreme koje sam posvetio ostalim stvarima u životu je neznatno." Preuzeto iz knjige K. C. Walija "Chandra: Životopis S. Chandrasekhara" (University of Chicago Press, 1991).
Da li je moguće biti naučnik i vernik?
Dakle, pitanje kojem se želim posvetiti je isto ono koje mi je postavio jedan od mojih studenata, nakon prvog predavanja iz hemije za brucoše na univerzitetu u Berkleyju: "Je li moguće biti naučnik i hrišćanin?" Taj je student, kao i njegov srednjoškolski profesor hemije, očigledno bio uveren u suprotno.
Dopustite mi da odgovarajući na to pitanje krenem od pretežno neutralnog gledišta dvojice ljudi koji nisu imali osobito ateističke sklonosti. Prvi je od njih C.P. Snow (1905-1980). Snow je u intelektualističkim krugovima poznat kao autor eseja "Dve kulture i naučna revolucija". On je bio fizikalni hemičar, tačnije spektroskopičar, na univerzitetu u Cambridgeu. Negde na polovini svoje karijere otkrio je svoju spisateljsku nadarenost, pa je počeo pisati romane. Jedan od njegovih romana kojeg bi vam toplo preporučio zove se "Gospodari" ("The Masters") i govori o životu na univerzitetu Cambridge. C.P. Snow brzo se navikao na uspeh i pohvale koje je dobijao zbog svojih romana, pa se našao u jedinstvenom položaju između sveta nauke i književnosti. Sa tog gledišta, Snow piše:
"Statistički gledano, pretpostavljam, nešto je malo veći broj naučnika među nevernicima u poređenju sa ostatkom intelektualstičke populacije, mada ih ima mnogo koji su religiozni, a čini se da je takvih sve više među mladima."
Dakle, je li moguće biti naučnik i vernik? C.P. Snow odgovara potvrdno.
Richard Feynman (1918-1988), dobitnik nobelove nagrade za fiziku 1965. godine, bio je vrlo upečatljiv čovek. Možda su neki od vas čitali njegovu knjigu anegdota naslovljenu "Vi se garantovano šalite, gospodine Feyman". Nekih devet godina pre osvajanja Nobelove nagrade, izjavio je: "Mnogi naučnici veruju i u nauku i u Boga, i to Boga otkrivenja, na savršeno dosledan način." Dakle, je li moguće biti naučnik i hrišćanin? Da, prema izjavi Richarda Feynmana koji je bio deklarisani ateista, to je moguće.
Dobru sumiranu izjavu na tom području dao je Alan Lightman, čija je knjiga "Porekla: životi i svetovi suvremenih kosmologa" bila vrlo dobro prihvaćena od strane čitalaca. Dr. Lightman je profesor na univerzitetu M.I.T. koji je svoje temeljno delo objavio u izdanju štamparije Harvard University Press. Ključni odlomak iz te knjige glasi:
"Spomen Boga i božanske svrhe pojavljuje se u naučnoj publicistici sve do druge polovine, pa čak i kraja 19. veka. Čini se jasnim da je uočljivi nedostatak religijskih referenci u razdoblju koje je usledilo više proizišao iz promene društvenih i profesionalnih konvencija među naučnicima negoli iz promene njihovog razmišljanja. Štoviše, suprotno ukorenjenom mišljenju, među naučnicima nalazimo raspon stavova u pogledu religijskih pitanja jednak onome koji je prisutan kod opšte populacije."
Neko bi navedenu izjavu mogao smatrati čistom anegdotom. Mnogi Amerikanci više vole statističke podatke od anegdota. Stoga mi dopustite da izložim rezultate istraživanja provedenog među članovima profesionalne naučnog udruženja Sigma Ksi. Anketom je obrađeno tri hiljade i tristo naučnika, što je daleko više od praga statističke validnosti. Opis rezultata tog istraživanja objavljen je u izdanju časopisa "Hemičarske i inženjerske novosti" od 7. novembra 1988. godine, u članku naslovljenom: "Naučnici usidreni u dominantnu američku kulturu". U članku se navodi da polovina od anketiranog broja naučnika redovno učestvuje u religijskim aktivnostima. Pogledamo li rezultate ankete pobliže, opažamo da oko 41% naučnika sa doktoratom obično odlazi nedeljom u crkvu. Među opštom populacijom Amerikanaca, taj procenat iznosi 42%. Očigledno, dakle, da to što u ljudima pobuđuje težnju ka religioznosti, što god to bilo, nema nikakve veze sa posedovanjem visoke naučne titule.
Još nas dublje ka srži problema vodi izjava Michaela Polanyija (1891-1976), profesora hemije a kasnije i filozofije na univerzitetu u Manchasteru, čiji je sin John Polanyi jedan od dobitnika nobelove nagrade 1986. godine. Mislim da je tačna tvrdnja kako su sva naučna dostignuća njegovog sina, a koja su uistinu bila veličanstvena, većinom pala u zaborav, dok se uticaj njegovog dela oseća i danas.
Michael Polanyi bio je veliki fizikalni hemičar na univerzitetu u Manchasteru. Na polovini svoje karijere, prebacio se na filozofiju i to posebno filozofiju nauke. Na tom polju je ostvario jednako zapažene rezultate. Njegove knjige, od kojih je najuticajnija "Lično znanje", nisu jednostavne za čitanje, ali su vredne napora koji se u to treba uložiti. On je poreklom bio Jevrejin, odrastao u Budimpešti (Mađarska). Otprilike u isto vreme kada se prebacio sa područja hemije na područje filozofije, pristupio je Rimokatoličkoj Crkvi. Ovo je jedna od njegovih tipičnih izjava:
"Preispitaću pretpostavke koje leže iza našeg verovanja u nauku i pokušati pokazati da one sežu daleko dublje nego što se to obično misli. Čini se da su one u spoju sa celovitim duhovnim temeljima čoveka, i zalaze u samu srž njegovog društvenog postojanja. Stoga vas podstičem da naše verovanje u nauku gledate kao znamen daleko širih uverenja."
Nastavite li čitati njegova dela, verovatno ćete doći do istog zaključka do kojeg sam i ja došao. Polanyi ističe da je posmatrač (čovek) uvek prisutan u laboratoriju. On ili ona donose zaključke. On ili ona nikada nisu neutralni. Svaki naučnik donosi određene pretpostavke u svoje delo. Naučnik, na primer, nikada ne dovodi u pitanje utemeljenost osnovne naučne metode. Takva vera kod naučnika istorijski potiče iz hrišćanskog verovanja da je Bog Otac stvorio savršeno uređen svemir.
