Pitanja o molitvi
- Nekoliko uobičajnih prigovora ili pitanja vezanih za molitvi.
1. Kako može molitva, sama po sebi tako slaba, da ostvari tako velike stvari?
Ovo pitanje površnim ljudima ne predstavlja nikakvu poteškoću. Oni kažu: piše da, ako imamo dovoljno vere, možemo premeštati planine. Za njih se dakle sve svodi na pitanje vere. Naše molitve će imati učinka ako je naša vera velika. Ako to nije slučaj, naše molitve neće biti uspešne.
Međutim, ovo olako rešavanje tog pitanja, ne zadovoljava one koji imaju potpunije iskustvo s molitvenim životom, za njih ovo rešenje nije konačno. Istina, oni znaju da su ljudi vere dobijali velika uslišenja. Zaista ima časova kada Duh molitve šapuće našem srcu: "Traži i dobićeš", i onda s punim uverenjem iznosimo Bogu našu molbu, sigurni da ćemo dobiti odgovor, pogrešno bi bilo uopštavati. Neki su bili naročito uslišeni onda kada uopšte nisu bili sigurni da će dobiti ono što traže. Čini se kao da se Bogu svidelo da sakrije nedostatak njihove vere.
Ovakve stvari se ne objavljuju u novinama, ali one se ipak događaju u prisnom krugu poniznih prijatelja gospoda. Neka bude slavljeno Njegovo ime!
A oni koji su došli do takvog iskustva, čude se i pitaju kako to da su njihove slabe molitve donele takve rezultate. Rešenje problema leži u samoj prirodi molitve. Budući da moliti znači pustiti Isusa da uđe u srce, to onda i uslišenje završi u prvom redu od toga, a ne od vere onoga koji moli, njegove revnosti ili bilo čega drugog. A ovo je, kako smo već videli, stvar volje. Jesam li zaista odlučio da pustim Isusa da se bavi mojim potrebama? Ne zaboravimo da je molitva tajnoviti instrument koji, u krajnjoj liniji, dovodi do najboljeg uspeha, ako ga upotrebljavaju oni, koji su oličenje slabosti. DA prikažem ovo slikom iz svakidašnjice, uporediću molitvu s električnom strujom. Struja mi stoji na raspolaganju, ali je potrebno da okrenem prekidač. Mali pokret i cela je kuća osvetljena kao kakvom čarolijom. A znamo da ne treba mnogo snage da se ukopča prekidač.
Kad je čovek pao u greh, ne samo da je njegova duša bila odvojena od Boga, nego je bila prekinuta i svaka veza s nebom. Trebalo je da Isus trpi i umre, pa da kroz to ponovno dobijemo vezu sa snagama duhovnog sveta. Molitva je ono čudesno rešenje, koje našu dušu i telo stavlja u vezu s Božjim velikim spasenjem, a kraj nas i druge, bar ako je naša duhovna gorljivost i uverenje na visini ove svete dužnosti.
2. Zašto moram da se molimo?
I ovaj problem se većini čini jednostavnim. "Molimo", kažu oni, " da dobijemo nešto od Bog". Da li je zbilja to tako jednostavno? Nekoliko časaka razmišljanja uveriće nas da je ovakav način shvatanja molitve više paganski nego hrišćanski. U nama ima još toliko paganskog da po prirodi molitvu smatramo kao sredstvo kojim umirujemo božanstvo da bi dobili od njega ono što želimo. Međutim, sve ono što znamo o Bogu osuđuje ovakav način razmatranja. Bog je u svojoj suštini dobar. On je dobar još od večnosti, dakle mnogo ranije nego što je čoveku palo na um da Mu se moli. Pismo nas uči da je On dobar i da nas voli bilo da usliši ili ne usliši molitvu.
Neki misle da je cilj molitve "iznositi svoje potrebe Bogu". Ovo mišljenje ne tumači potpuno pitanje hrišćanske molitve. Onim što je Bog o sebi objavio, vernik zna da nije potrebno da upoznaje sa svojim potrebama Onoga koji ih sve mnogo bolje poznaje nego on sam. Često činimo velike zablude moleći Ga za nešto što bi, kad bismo dobili, bilo vrlo štetno. Tek vremenom počinjemo da razumemo da je Bog mudro postupio odbivši nas, iako smo uporno molili. Međutim, sve ovo ne objašnjava pitanje: "Zašto moramo da se molimo?" S jedne strane Bog nam daje svoju naklonost, a s druge strane pak vidimo da ga nije potrebno upoznavati sa našim potrebama. Prema tome se još jednom postavlja pitanje: zašto da se molimo?
Ovo pitanje nije sasvim teoretskog karaktera. Ono čak u praksi ima veliku važnost. A svodi se na sledeće: s obzirom da je Bog dobar i spreman da nas potpomogne u našim potrebama i da nije potrebno da Mu ih iznosimo, zašto On to onda ne čini bez naše molitve. Naš odgovor ćemo temeljiti na Isusovim rečima iz Mateja 5,45: "Vaš otac... zapoveda suncu te obasjava zle i dobre i daje kišu pravednima i nepravednima". Ove reči nam daju uvid u savršenu Božju ljubav, na osnovu koje se Njegova dobročinstva odnose na sve ljude ukoliko oni to hoće da prime.
"Pravednima i nepravednima". Nepravedni ništa ne traže, a ipak dobijaju; pravedni traže, ali kad bi dobijali samo ono što traže, ne bi to bilo ne znam šta. Tako dakle i jednim i drugima je zajedničko to da dobijaju mnogo od Boga, a da nisu tražili. Glavna osobina ljubavi je darežljivost: ona daje što god joj je u moći, daje ne škodeći voljenom biću, daje sve što biće može da primi. Neki darovi se lako primaju u celom svetu kao npr. prolazna dobra. Ali ima i drugih darova koja čovek odbija kao npr. spasenje. Bog ne može čoveka spasiti bez njegovog pristanka. Trebali i sada da ponovimo da je funkcija molitve kazati "da" u času kad Bog kuca; tada On nailazi na srce koje je dalo svoj pristanak, nailazi na volju spremnu da primi dar koji On donosi. Ovo nam omogućava da bolje razumemo sve ono što zahteva molitveni život: borbe, napore, rad i post. Sve ovo vodi do istog cilja a taj je: odstraniti svaku razonodu koja bi nas sprečavala da čujemo Isusov glas. Zatim dobiti
naš pristanak i pripremiti naše srce da primi sve što Isus hoće da da jer Bog čeka samo na naš pristanak da izlije na nas obilje svoje milosti.
3. Jesu li Bogu potrebne naše molitve?
Od svih problema koji se odnose na molitvu, ovo je sigurno najveći problem. Upravo smo videli da je molitva preko potrebna našoj zajednici s Bogom. Osmotrimo sada ulogu molitve i pitajmo se da li je ona potrebna za ostvarenje Božjih planova u svetu.
I ovaj problem kao i pređašnji nije teoretskog karaktera. Praktična strana tog problema sastoji se u tome što se određuje način shvatanja triju bitnijih pojmova: Boga, sveta i molitve u njihovim međusobnim odnosima.
Odgovorićemo u prvom redu ovako, bez čovekove saradnje Bogu nije moguće usmeriti svet prema izvršenju njegovih nauma. Zapravo, otkada postoji istorija, Bog je upravljanju svetom pridružio čoveka. Bog uspostavlja svoje kraljevstvo svuda gde nalazi ljude dobre volje. Iz toga sledi logički da je Bog svoje delo učinio zavisnim od naših molitava jer molitva igra tako važnu ulogu u životu onih koji su se posvetili Njegovoj službi. Ono što činimo u Božjem kraljevstvu u srazmeri je s onim što jesmo. Zavisimo od onoga što primamo, a to opet zavisi od molitve. Ovo je istinito ne samo s obzirom na delo Božje u nama, nego i na ono što On hoće da sprovede našim posredstvom.
Izneću samo jedan primer, reč Isusovu u Mateju 9,37-38. "Žetva je velika, ali je malo radnika. Molite se dakle gospodaru od žetve da izvede radnike na žetvu." Bog, dakle, šalje, no potrebno je još i da molimo. Gornji stihovi izvorno osvetljavaju taj zajednički rad Boga i čoveka, o kome govorimo.
Neprestanim ulaganjem nadprirodne snage, čovečanstvo će se obnoviti i uvesti u Božje carstvo. Ova snaga obnavljanja skoncentrisana je u Isusu Hristu. Ali Bog je hteo baš da čovek prenosi tu snagu drugim ljudima; za ovaj je posao izabrao one koji su primili spasenje. U Starom zavetu malo je bilo onih koji su bili sposobni da prenose na druge nešto od Božanske milosti. Ali drugačije je posle dana Duhova. Zapamtimo da je svaki vernik dužan da izvršava ovu dužnost svakog dana. Delovanje Svetog Duha u našem ličnom životu omogućiće nam da utičemo na celu našu okolinu. U Božjim rukama molitva vere je najbrže sredstvo da se svet stavi u vezu s nebeskim snagama, pre Hristovog povratka i pre uspostavljanja Njegovog kraljevstva.
Kada će Hristova crkva shvatiti ove odgovornosti? Istina, ona će uvek ostati malo stado, ali kad bi se znala ujediniti u molitvi zastupanja, onda bi delovala na politiku sveta. Rezultat ovog delovanja bilo bi opšte probuđenje ili pojava Antihrista.
4. Da li molitva ima neki određeni upliv na upravljanje zemaljskim stvarima?
Pismo i naše sopstveno iskustvo naučili su nas da molitva neosporno može da utiče na način Božjeg upravljana pojedincima i društvom, narodom i celim svetom.
Neki nisu u to uvereni, pa postavljaju pitanje: "Može li Bog zaista da upravlja sudbinom sveta u sasvim određenom pravcu ako molitva jednog pojedinca može da promeni Božje planove? Neće li to dovesti do potpunog haosa? Jedan bi tražio kišu, drugi sunce, treći oluju, a četvrti potpunu tišinu."
Takvima odgovaramo da je takav način moljenja apsolutno suprotan Božjoj volji.
Prvo, Bog nije nikada obećao da će uslišiti bilo čiju molitvu; On u prvom redu odgovara na molitvu svoje dece ili onih koji hoće to da postanu.
Drugo, On nije obećao daće uslišiti sve molitve svoje dece. On sluša molitve izrečene u ime Isusovo, a koje se poklapaju s Njegovom voljom: "Ako što molimo po volji njegovoj, posluša nas" (1. Jovanova 5,14).
Ove reči znatno ograničavaju učinak molitava na tok događaja. Samo one molitve koje su nadahnute Hristovim Duhom imaju pravo na uvažavanje i to zato, jer takve molitve uvek teže prema Bojim planovima.
Kad smo rekli da Bog ponekada preinačuje svoje planove kao odgovor na molitve Njegove dece, onda smo time zapravo hteli da kažemo da On svetom upravlja takvom elastičnošću da se njegove metode mogu menjati prema prilikama. Njegovi planovi se ne menjaju, nego sredstva kojima On izvršuje planove. Čim jedno Njegovo dete izreče želju saglasno s Njegovom voljom, odmah se ta želja uvažava, te se nešto promeni, što ne bi bio slučaj da niko nije molio. Uviđamo li sada da se Gospod, vodeći svet prema određenom cilju, a to je Njegovo kraljevstvo, služi i molitvama svoje dece?
5. Da li Bog uslišava molitve neobraćenih?
I ovo pitanje ima zanimljivo praktično značenje. Dešava se da neobraćeni tačno i brzo dobijaju uslišenje, i to oni smatraju kao dokaz da su uredili svoj odnos sa Bogom.
Za druge je to opet vrlo zbunjujuće pitanje. I oni su bili uslišeni još onda kad su bili udaljeni od Boga. Otkad su obraćeni, zaokuplja ih pitanje: da li je Bogu svejedno da li odgovara na molitve neobraćenih ili obraćenih? U ovome oni vide neku tajnu i što više misle, njihova zbunjenost je veća. "Pa šta je onda molitva, ako i neobraćeni dobijaju što traže?"
Na ovo pitanje odgovaram napomenom da se obećanje Gospoda odnosi samo na Njegovu decu. Ali s obzirom da je to Njegovo pravo da da više nego što je obećao, On može uslišiti molitvu neobraćenog koliko god puta hoće. Evo primera: Sveto Pismo piše u 1. Mojsijevoj 4,13-16 da je Bog uslišio Kaina, iako se ovaj nije pokajao za svoj greh. On se jedino iz straha prema posledicama okrenuo prema Bogu.
Zašto Bog uslišava takve i slične molbe? Iz više razloga. Da spomenem samo ove: Bog ponekad uslišava i blagosilja neobraćene jednostavno zato jer ga ljubi i želi da ga spasi. Na taj mu način dira srce i dovodi do pokajanja. Poznajem ljude koji su se predali Gospodu pošto su doživeli naročita uslišenja. Ali znam i druge, koji su se, kao Kain, uvek izgovarali i padali sve dublje u zlo.
No, takav je zakon spasenja: ili ga primi ili odbaci, izbor je naš.
